НЕ ПРОДАЈЕ СЕ ВЕРА ЗА ВЕЧЕРУ

Ђакон Авакум

Свети ђакон Авакум или Свети ђакон Авакум Београдски, преподобни мученик, рођен је 1794. године у Кнешпољу код манастира Моштанице. Крштено име му је било Лепоје, док презиме није сачувано.

29. децембар 2013. у 17:06

"НЕМА ЛЕПШЕ ВЕРЕ ОД ХРИШЋАНСКЕ, СРБИН ЈЕ ХРИСТОВ РАДУЈЕ СЕ СМРТИ" - Диван пример из  наше свештене историје како нас ни смрт не може раставити од љубави Христове у житију светог ђакона Авакума који је пострадао за веру од Турака и набијен на колац где је данашње Народно позориште:

СПОМЕН СВЕТИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА

ЂАКОНА АВАКУМА, ИГУМАНА ПАЈСИЈА

и осталих са њима

ЦРКВА Божја, основана на темељу Апостола и Пророка и заливена крвљу светих Мученика, разрасла се као многогранато дрво које је покрило целу васељену. Од првог дана свога постојања Црква је била, јесте и биће мученичка. Страдање и гоњење Цркве Божје је атмосфера у којој она непрекидно живи. У разна времена то гоњење је бивало различито: час јавно и отворено, час подмукло и прикривено. На Њој се непрекидно испуњавају речи њеног оснивача и Главе, Господа Христа: "У свету ћете имати невоље"; јер друкчије и не може бити, пошто царство Његово (= Црква) није од овога света. Господ је одувек у овом свету, као у шареној градини својој, убирао као најмирисније цветове и сабирао у небеске житнице Своје најједрије и најбоље плодове Цркве баш у виду светих Мученика. Што је један народ бивао богоноснији утолико је дивније плодове давао у лицу своје најбоље деце; и опет, уколико је један народ више плодова слао у житнице Небеског Домаћина у виду светих Мученика, утолико је тај народ постојао богоноснији и Богу милији.

И наш многострадални Српски народ, засађен као "дрво крај извора водених" (Пс. 1, 3), давао је изобилне плодове "у своје време". Он је кроз векове пунио и пуни небеске житнице многоценим плодовима, који нипочему нису хуђи од приноса осталих хришћанских народа. Крв хришћанских мученика сс обилно лила од дана када је српски народ просвећен светим крштењем, па све до данас. Читава јата светих душа, некада већа а некада мања, узлетала су у небеску Србију, убељена крвљу Јагњетовом и својом. Њихов број је бивао нарочито велики у времена општенародног страдања, као рецимо за време петвековног турског ропства, када је Бог предао српски народ, греха његових ради, у агарјанске руке, да му се тело мучи еда би се душа очистила. У том раздобљу српски народ се окитио као многоценим драгам камењем великим бројем својих мученика и новомученика, довршујући тако "недостатке невоља Христових на телу своме" (Кол. 1, 24). Њихов број је у потпуности познат само свевидећем и свезнајућем Господу, исто као и све разноврсности мука које они храбро поднеше за Господа свога. Мало је оних које по имену знамо, а још мање оних чији је мученички подвиг описан у српском мартирологију. Један од ових последњих, чијем се подвигу смерно клањамо и чији спомен радосно празнујемо, јесте и данашњи свети преподобномученик Ђакон Авакум, који је мученички пострадао од Турака за време Хаџи-Проданове буне 1814. године, заједно са осталим светим Новомученицима.

Овај дивни изданак рода српскога и украс Цркве Божије, рођен је у Кнез Пољу испод Козаре 1794. године од оца Гаврила и мајке Божане. Просвећен светим Крштењем доби име Лепоје[28] што је ваљда требало да наговести како његову телесну, тако и још више душевну лепоту. Прве појмове о Богу и светој вери Православној добио је Лепоје у родитељској кући од своје благочестиве мајке. А када је дечко порастао, а онако млад остао без оца,[29] његова мајка га одведе у манастир Моштаницу[30] да тамо изучи књигу, јер је желела да се њен јединац посвети Богу на службу. Врата од манастира им отвори отац Генадије, духовник те свете обитељи, који раније беше мирски свештеник са именом Ђорће Шувак, и беше ожењен сестром Гавриловом (оца Лепојевог). Но пошто му умре супруга и он млад обудове, ступи у манастир, замонаши се и доби име Генадије. У манастир беше собом довео и свога сина јединца Стојана који беше Лепојевих година. Овај, дакле, отац Генадије погледавши у младића што га је мати довела, дуго не могаше одвојити очи од њега, јер 6н беше, како вели Сарајлија, "диван и дичан као Аполон", а душом леп и чедан као прекрасни Јосиф, док му доброта и целомудрије беху исписани на лицу. Младић би одмах примљен у ту свету обитељ, а његова добра мати, удова, никако не хтеде да се одвоји од свога јединца, те и она остаде у манастиру да послужује.

Младић, будући Богом обдарен и просвећен, убрзо научи писмо и изучаваше свете и божанствене књиге наслађујући се вечном Истином, коју Бог откри људима ради њихова спасења. Уз то изучи и црквено појање, те својим умилним гласом слављаше Бога дан и ноћ, јер свом својом чистотом и невином душом заволе ту свету обитељ и богослужење у њој, те се на њега могаху у потпуности применити речи Псалмопевца: "Господе, заволех лепоту дома твога и место где обитава слава твоја" (Пс. 26, 8). Због таквог напредовања у врлинама и светом послушању, младић се ускоро украси светим ангелским ликом и доби монашко име Авакум. А када напуни осамнаест година би рукоположен за ђакона од стране пакрачког митрополита Јосифа Јовановића Шакабенте. Тада млади ђакон са сузама захваљиваше Богу што га је удостојио да служи свету службу са духовником те обитељи, да стоји пред светим Престолом у олтару и својим рукама да се дотиче Светих Божанских Тајни. И хођаше право путем Господњим извршујући са љубављу и усрђем своје монашке завете, како би се и на њему испуниле речи светога Апостола: "Нико да не постане немарљив за твоју младост; него буди углед вернима у речи, у животу, у љубави, у духу, у вери, чистоти" (I Тим. 4, 12).

Но као што често после тихог и сунчаног дана наилази страшна олуја, тако и овде, по допуштењу Божјем, насташе тешка искушења како за младога ђакона, тако и за целу свету обитељ.

Године 1809. бунтовни Срби Босанске Крајине и Подкозарја, а под утицајем Карађорђевог устанка у Србији, дигну и сами устанак, познат под именом Јанчићева буна, који је био свирепо угушен. Тешке и несносне прилике после угушене буне натерале су многе Србе да побегну у шуме или да пребегну у Србију, Хрватску и Славонију. И сам игуман манастира Моштанице Генадије Шувак, који је узео видног учешћа у буни са осталим свештеницима и калуђерима, крио се пуне три године од турских очију и, најзад, 1811. године морао је напустити Босну и манастир Моштаницу око чијег се згаришта повремено налазио и на њему службу Божију служио.. Нешто више од једне године провео је у Славонији, узевши са собом и свога јединца Стојана и осамнаестогодишњег Авакума, који се тек беше зађаконио, као и његову мајку Божану. Из Славоније су кренули да траже мирније склониште. Ишли су од манастира до манастира док једнога дана не стигоше на врата манастира Благовештења у Трнави у околини Чачка. Врата им отвори један просед калуђер и са великом љубављу их све прими. Био је то игуман Паисије, родом ту из Трнаве и из фамилије Ристовића. Са Паисијем је тада у манастиру била и његова стара мајка Синђелија, као и његов најмлађи брат Стеван, младић око 17-18 година, док је његов средњи брат Димитрије живео у својој кући недалеко од манастира. Како Паисије није имао братства за којим је веома жудео, оберучке је прихватио ове избеглице из манастира Моштанице. И . одједном оживе та света обитељ складним појањем и лепотом богослужења, јер сада често свету Службу служаху три свештеника: игуман Паисије, отац Генадије и парох Трнавски Радован Вујовић са ангелу подобним млађаним ђаконом Авакумом, док су на службу одговарали својим анђелским гласовима ђаконови вршњаци Стојан и Стеван. Но такав блажени и богоугодни живот трајаше за кратко време.

После пропасти Карађорђевог устанка у јесен 1813. године, зулуми турски превршише сваку меру. Српске главе су кошене као снопље. Збегови су се по планинама напунили српске нејачи, која је одатле гледала крваве гавранове како у својој засићености надлећу лешеве, који су се свуда од Дрине до Крајине и до Делиграда црнели, јер их није имао ко да искупи и сахрани. Многи виђенији људи су најпре одбегли у гору у хајдуке. Народ је стењао под теретом и невољама. То је приморало војводе и кнежеве који су остали у Србији да положе оружје Турцима пред ноге. Неки од њих су чак уз помоћ Турака умиривали народ да се не буни. Најдуже је у шуми остао Хаџи-Продан Глигоријевић, па се најзад и он предао чачанском Муселиму Латифаги, с којим је донекле и пријатељ био. Предавши се, он се доселио и настанио у Трнавском манастиру. Игуман Паисије, честити духовник, био је на великом гласу због свога родољубља, те су га и Турци ценили и уважавали. Долазак Хаџи-Продана, опробаног и чувеног војводе, необично га је обрадовао, а истоветност мисли и осећања брзо су их сродиле. Они су се договорили и одлучили да поново дижу устанак, па су чекали само згодан тренутак за то.

На ојађени народ је поред невоље од Туракадошла и друга, још већа и тежа. Од трулежи несахрањених лешева, које су Турци свуда сејали, земља се закужила те је завладала тешка и опака болест, од које лека није било. Харала је преко целе зиме, па наставила да коси и целе идуће године. Од куге су нарочито страдали градови, у које су се опет уселили Турци. Трнавски манастир, будући усамљен у планини, био је поштеђен ове опасности, те су и његови житељи били спокојни. Али, нажалост, не за дуго. На несрећу њихову, чачанском муселиму Латифаги дође идеја да и он са својим момцима, својим благом и оружјем потражи уточишта од ове опаке болести у Трнавском манастиру.

Игуман Паисије и Хаџи-Продан сада су били под непосредном присмотром Турака, што им није било пријатно. Па ипак почетком септембра 1814. године, изнад Трнаве у манастиру Стјенику, где је био велики збег, подаље од ока чачанског муселима Латифа и његове телесне гарде, који су још увек седели у Трнавском манастиру, састали су се сви кнезови, војводе и духовници из пожешке нахије, међу којима су били: Хаџи-Продан, игуман Паисије, отац Генадије Шувак и друга свештена и цивилна лица. На том састанку се одлучи да се народ диже на устанак. За воћу устанка изаберу кнеза Милоша из рудничке нахије, а за његовог помоћника Хаџи-Продана. Над устаницима је извршио заклетву врло популарни игуман Паисије коме је стављено у дужност да најбржим и најбољим путем сигнализира устанак, који је имао планути на Крстовдан 14. септембра 1814. године. Са скупа је упућено посланство кнезу Милошу да га извести о договору и да га умоле да им се као вођ придружи.

Тих дана је Латифага преузео пут из Трнавског манастира по Драгачеву и према Жичи ради умиривања бунтовне раје. Латиф-ага је у пратњи Хаџи-Продана, Аврама Лукића, Боке Протића - Гучанина, попа Николе Костића и још неких обилазио села на планини Јелици и ишао према манастиру Жичи. Овај Латифов пут ишао је на руку игуману Паисију да приђе извршењу Стјеничке завере. Уочи самог Крстовдана игуман Паисије, хаџи-Проданов брат Мијаило и други наоружани људи, којих је већ било доста по планини Јелици, напали су осморицу Латифових момака који су били остали у манастиру да чувају Латифово благо и оружје, разоружали их и узели велико муселимово благо. О догађају у Трнави одмах је јављено Хаџи-Продану, који се ноћу искрао из Латифове пратње у Трнаву, а сутрадан на Крстовдан, насред Трнаве, на Илијаку, развијена је устаничка застава око које се окупило од две до четири хиљаде устаника.

Тако, дакле, у Трнави, украј Чачка, у манастиру Благовештењу, Хаџи-Продан, игуман Паисије, Мијаило и други дигли су устанак на празник Часног Крста, управо оног истог дана када је и пропао пре годину дана. Тако је устанак везан за празник Крста и страдања и тиме добио своју символику и тајанственост. Понети крст свога народа, и свој, на то је више него икада Крстовдан позивао. Хаџи-Продан је био свестан тога и он је сада понео тај крст заједно са свима који су уз њега били.

Истина, чим је стигао у Трнаву, Хаџи-Продан је ослободио Латифове људе и упутио их да иду из манастира у Чачак, а задржао је Латифово благо и оружје. Затим је одмах разаслао људе у остале нахије и обавестио тамошње војводе о догађајима у Трнави, позивајући их да се придруже устанку. Истовремено, Хаџи-Продан је предосећао опасност и скори напад Турака. Утолико пре што је кнез Милош одбио позив да се придружи устанку и стане на чело њега. Зима је била на прагу, горе су изгубиле зелену боју. Хране није било, муниције такође. Збегови за жене и децу нису били припремљени. А на Београдском граду радиле су стотине Срба. Могу их узети за таоце, побити, н шта је онда учињено? Тако је тада мислио Милош Обреновић када му је поруку Хаџи-Продана донео неки поп Симо. И одлучио је онако како Хаџи-Продан није желео. Одбио је да се придружи устаницима. Говорио је да време за устанак још није стигло. Када су Хаџи-Продан и око њега окупљени људи сазнали за поруку кнеза Милоша каквој се нису надали, ова је деловала на све као гром из ведра неба. Окупљени устаници се почеше разилазити свак на своју страну и оружје сакривати по пећинама и шупљим буквама.

У почетку, нешто позивима Хаџи-Продановим, а нешто и без њих чуло се за устанак у Трнави. Поједини кнезови, војводе и угледни људи почели су да се дижу. Устанак се ширио као трава после добрих киша. Захватио је пожешку и јагодинску нахију, као и нека села крагујевачке нахије. Изгледало је да устанак нико неће моћи угушити. Отпор Турака био је слаб. Нигде није било већег окршаја, нигде да се скупе и одупру. Милош је био у недоумици. Толико је обећавао Сулејман-паши у Београду да ће у Србији бити мирно, да је то једина народна жеља, а пушке већ увелико праште и падају турски војници. Зато оде Ашинбегу, муселиму рудничке нахије, и рече му: "Ја о тој буни не знам, дозволи ми да ја народ стишам"! Пристаде Ашин-бег и рече да ће и он војску послати на Хаџи-Продана и да ће буну заједнички угушити. Тако ка Трнави крене војска да угуши устанак. Из Београда се истовремено кретала велика војска под командом Наја-паше Ибшира, заменика београдског везира. Код Чачка се слегла силна војска. Хаџи-Продан имао је у Трнави мало војника и није могао дочекати Турке. Нарочито га је погодило када је видео да је и Милош пошао на њега. Стога је напустио Трнаву и пошао ка рудничкој нахији.

До једине одлучније битке дошло је код Кнића у Гружи. На једној страни били су бројни Турци и Милошеви људи, а на другој Хаџи-Продан са свега неколико стотина устаника, али одабраних. Битка је трајала цео дан, па су војске и заноћиле на бојишту. Но пошто је устаника било мали број, и већина воћа и виђенијих људи већ раније било похватано, и пошто је и сам народ био подељен међу собом, то устаници ноћу напусте бојиште, јер се у таквим условима није могло ратовати са турском силом. Са малим бројем људи Хаџи-Продан више Остружнице пређе у Срем, чиме је практично устанак и пропао. Али тиме нису и муке народне престале. Та буна је ипак опомињала Турке да се Србија није умирила. Народ је само требало позвати, и на скупу би биле за час многе чете, са оружјем и спремне за бој. Зато су се Турци потрудили, и ову буну искористили као повод, да обезглаве народ. Они су похватали скоро све народне прваке и виђеније људе, нарочито духовне вође, који су на ма који начин били умешани у Хаци-Проданову буну, или су Турцима могли бити сумњиви.

Хајка је извршена најпре у Чачку, где су многи на превару похватани. Из Чачка је Каја-паша водио необичну колону. Све те похватане људе, оковао је у синџире и водио ка Крагујевцу. Говорило се народу да ће им све бити опроштено, јер је то бнла порука и Сулејман-паше из Београда. Наја-паша се састане са Милошем код Крагујевца. Народ из околних села дође у Крагујевац и донесе храну, као пре неколико дана у Чачку. И ту се понови страшна слика. Многи људи падоше у си1нџире и придружише се већ уморној и измученој колони људи доведеној из Чачка. Наја је затим отишао у Јагодину која је доживела исто што и Чачак и Крагујевац. Приликом хватања робља, Турци нису све трпали у синџире, него су многе поубијали на лицу места. Тако су Турци шездесет људских глава посекли у Драгачеву, док су равно сто лица повели у синџирима за Београд, секући успут кога стигну, као и сву нејач која је ишла за похватаним и завезаним родитељима. Исто тако у крагујевачкој нахији Турци су ухватили осамдесет шест угледнијих лица, затворили их у крагујевачку тамницу, и након неколико дана све посекли.

Турци су оковано робље у неколико "штафета", како су називане колоне окованог робља, спроводили у Београд. Ка Београду се кретала прва колона од 115 људи окованих у синџире, бледих и уморних; а поред њих су корачали турски војници носећи трофеје победе Сулејман-паши. У тој штафети је био и игуман Паисије као и његов млади ђакон Авакум. Игумана је Наја слао као "најлепшу јабуку" на пешкеш своме везиру. За колоном су измучене и преморене посртале мајка ђакона Авакума Божана и мајка игумана Паисија Синђелија, које се нису могле одвојити од својих синова. Када је колона пролазила кроз села, жене су, побуђиване хришћанским милосрђем, кришом износиле хлеб и додавале таоцима, док су људи шапутали: "побиће их све"! Колона је најзад стигла у Београд и сви су се обрели у казаматима, затворени у Небојшу Кулу. Настали су тешки дани тамновања и ишчекивања грозне смрти.

Док су ови први тамновали, Ибшир Наја-паша и Ашин-бег су са Милошем и даље "умиривали" народ и хватали ново робље које је такође довођено у Београд, или ту и тамо убијано. Ковани синџири са оштрим алкама, које су се упијале у вратове из којих је цурила крв, звецкали су тужно по ојађеној земљи Србији. Неједнак ход, посустајање изнемоглих, пропраћено камџијањем и псовкама спроводника, увећавали су бол и кукњаву робља. V синџирима су били не само људи већ и жене па и нејака деца. - Зима ми је, каже једна девојчица од петнаестину година својој мајци, па цвокоћући скупљаше руке час на груди, а час трљајући прсте. - Ено хана, кћери, свратиће нас да се огрејемо, теши кћерку мајка. Испред хана као обично је трем на дрвеним ћулсијама за које повезаше робље, а спроводници уђоше унутра да се одморе и огрију. Пред ханом наста поскакивање од зиме и мраза, а спроводници помислише да робље кида ланце и покушава бекство. Истрчаше напоље, па кад видеше о чему се ради, уз псовку вратише се натраг. Тако је путовало робље од Јагодине до Београда, радујући се мрачним тамницама у чијим ће дебелим зидовима колико толико моћи да се загреју.

Док је робље тамновало у мрачним зидинама и копнило о слабој храни (добијали су само парче хлеба и мало воде на дан), дотле је Сулејман Скопљак-паша премишљао каквим мукама да умори "бунтовнике". Није му се хтело да их брзо лиши живота, већ да их што више намучи, како би се остали народ од њих "научио памети", те пристао да буде покорна раја. Зато је смислио да их све живе на колац натакне на Стамбол Капији.

Освануо је 17. децембар 1814. године. Скопљак је поранио, и пљеснувши длан о длан позвао сеиза. Када је сеиз ушао, прописно поздравио везира дубоким клањањем, и стао мирно, везир га је упитао:

"Је ли жив онај пексијан што ми га је ћехаја из Чачка на пешкеш послао?"

"Жив је и здрав, честити господару".

"А дајете ли му шта да једе?"

"Комад хлеба и мало воде на дан".

"Много је! И то од данас не", рекао је строго заповеднички везир, наредивши да се спреми добар храстов колац и да се исти стави код врата пред кулом Небојшом.

Када је везиру саопштено да је заповест извршена, издао је наређење да изведу ону "најлепшу јабуку":

"Даћете му онај церовак да понесе до Стамбол-Капије. Са њиме поведите што више робља да гледа шенлук", заповедио је везир, пошавши и сам на Стамбол-Капију са својом свитом.

Док је везир издавао наређења, и док су их сеизи хитро извршивали, Ђакон Авакум је у тамници куле Небојше певао на глас својим умилним гласом дивну црквену песму:

"С нами Бог разумјејте језици и покарјајтесја, јако с нами Бог.

Услишите до последњих земли, јако с нами Бог ...".

У непосредној близини Ђакона Авакума, у једном мрачном углу, коленопреклоно, додирујући час челом земљу, час дижући руке увис, игуман Паисије је шапутао следећу молитву:

"О Господе Исусе Христе, Сине Божји, благосиљам онај дан када сам у храму Благовештенија Пречисте Твоје Мајке, у коме сам служио Теби и Твом народу, спустио мој благослов на напаћени и намучени народ да устане на непријатеља, који све светиње погази, уништи и попали. Ја верујем, Господе, да ће Твоме српском народу, Твојом помоћи, мој грешни и недостојни благослов бити по милости Твојој благовештеније и блага и радосна вест у слободи, коју ћеш Ти дати и донети, да Те у њој свенародно прославља. Ти, Господе, видео си и знаш да је срце моје било далеко од земаљског блага за које се нисам никада лакомио, и Ти си, Господе, видео и Ти знаш да је срце моје једино везано за народ, као највеће благо моје после Тебе. Помози, Господе, народу Твоме.

Помози, Господе, и мени јер си ме удостојио ангелског образа у свештеном чину. Помози, Господе, да сачувам тај образ, подобан анђелима Твојима, на славу Твоју а на част и понос рода мога а наслеђа и достојанства Твога.

Колебање и смутње одагнај од мене и нека, Господе, буде воља Твоја.

Не дај ме, Господе, у руке непријатељима да немоћи и слабошћу мојом ликују, него кроз мене, слугу Твога, прослави народ Твој, децу моју и цео род српски.

Господе, муке које у име Твоје и за род мој добровољно носим и примам као највећи и најскупоценији дар Твој, учини да буду срцу моме слатке као нектар, а души мојој жедној Тебе, нека буду спасонооне и целебне као мелем.

Удостој ме, Господе, и другог великог и највећег крштења крвљу и мучеништвом, које си дао и дајеш избраницима својим. Али, Господе, за једно Те само молим: крв овог крштења нека буде на непријатеље Цркве Твоје свете и рода српског .. .".

Ђакон Авакум беше завршио са песмом, кроз коју је певао победничку молитву, и пришао своме игуману, па клекнувши поред њега, саслуша последње речи молитве, на које само изусти: "Амин и дај Боже", а у тај мах звекет браве и шкрипање тешких тамничких врата прекиде их на молитви.

Један сејмен отвори врата, тражећи очима игумана Паисија. Када га угледа, уђе унутра, ухвати га за раме, па псујући и гурајући га испред себе изведе из тамнице. Ђакон Авакум потрча за игуманом до испред врата и ухвати игумана за десну руку на коју спусти свој последњи целив. Игуман Паисије је имао само толико времена да га пољуби у лице оквашено топлим сузама.

Стари игуман Паисије идући ка Стамбол-Капији, са коцем на рамену у друштву осталих Срба заробљеника, знајући каква га смрт очекује, не уплаши се, јер вера и духовна моћ коју му Бог подари испунише душу његову и он осећаше радост што ће пострадати за Христа, Његову Цркву и свој народ.

Онде где се доскора налазила Коларчева пивница, код споменика кнеза Михаила, била је Стамбол-Капија. Пред улазом у Стамбол-Капију био је покретан дрвени мост којим се улазило у њу. Испод моста ујезерила се велика баруштина прекривена залеђеном жабокречином. На самој капији турски сејмени чувају стражу а у сводовима њеним на гвозденим кукама висило је неколико српских глава.

Везир је изашао и стао са својом свитом на нарочито спремљеном месту на самој Стамбол-Капији и посматрао како кроз њу пролази: напред неколико сејмена, а за њима игуман Паисије са храстовим коцем на рамену, а позади њега у синџирима корача повезано робље, пробрано из тамнице. Када су сви прешли преко дрвеног моста, везир је дао знак да стану и приступи се послу. Сејмени су стали. Стао је и игуман Паисије спустивши колац, дугачак око два метра, који му беше отежао, а чији је врх благо изведен још од саме његове средине. Наслонивши се на дебели колац, игуман Паисије је мирно посматрао како један сејмен копа рупу из које други изгрташе земљу. Кад је рупа била готова, сејмени се усправише и погледаше у везира, који пљесну длан о длан и тиме даде знак да раде даље. Један сејмен приђе игуману Паисију и узе колац из његових руку, а друга двојица дочепаше га и опружише потрбушке по земљи и чврсто везаше. Џелат му затим ножем засече између ногу месо да би колац лакше прошао, па врх његов увуче у зарез. Његови помагачи дрвеним маљевима полако колац забијаху у тело, а џелат га придржаваше да не склизне у страну, него правце да иде крај кичме како би избио испод самог потиљка. Паисије за све ово време јечаше, а кад колац усправише и земљу добро око њега у рупи набише, он гласно изусти: "Слава Богу".

"Боооже", чуо се мало доцније пригушен јаук Пајсијев, а везир је задовољно пљеснуо рукама и показао сејменима на оно робље које је једним делом попадало на земљу од ужаса а другим очи заклонило, окренувши се у страну да не гледа онај стравичан призор, који је и њима припремљен. Везир се потом окренуо и са својом свитом вратио у град, а сејмени повадивши своје ханџаре зашли су редом, и четрдесет осам лица исекли, и на коље мртве набили.

Дан је био ведар. Сунце је нагињало западу и својим руменим зрацима обасјавало Стамбол-Капију, а јагодинско робље баш тада наступаше испред ове ужасне касапнице на којој се пушила топла крв игумана Паисија и осталих трнавских Мученика. Отац Генадије, који беше у овој штафети и који беше посустао од путовања, гледаше преко дрвеног моста на улаз Стамбол-Капије. Одједанпут се трже и заста запрепашћено кад препозна на коцу свога у Христу брата и старешину игумана Паисија. Застали су и спроводници са целом "штафетом", указујући робљу на исту судбу која их чека. Отац Генадије и остало робље у синџирима стајало је оборених глава пред овим ужасним призором квасећи земљу врелим сузама.

Тога дана Синђелија је као и обично пошла да обиђе синове у кули Небојши. Пред Стамбол-Капијом је нагло стала препознавши свога сина Паисија. Ударајући се у прса заридала је горко, а потом потрчала ка Небојши да види да ли је тамо њен други син - Димитрије.

Када се Ибшир одморио од дугог пута, затражи од везира да му да Теофила Поповића, онога дакле који је писао писма и позивао на устанак, да се наслади његовим мукама. Везир се радо одазвао своме верном ћехаји. Непосредно поред Паисија јаукао је Теофило, Ибшир се гласно церекао са истог места одакле је и везир посматрао погубљење Паисијево.

Овакви и слични призори су се понављали скоро свакодневно и надаље више од месец дана. Београд беше бедна и тужна варош после пропасти Србије. Он је био тада људска касапница, гнездо ужаса и страхота. Губилиште није било стално одређено, оно је било свуд, у граду и изван вароши, па и на ћошковима чаршије. Са зидова градских и караула варошких штрчале су мотке и коцеви с одсеченим главама око којих се гавранови скупљају; одмах изван вароши, нарочито поред главног пута од Стамбол-Капије ка Теразијама, и од Баталџамије ка Ташмајдану непокопане и унакажене лешине око којих се пси отимају, или још живи Муче1ници на кољу, који се по два-три дана боре с душом и разговарају са сродницима. "На врачару од Ташмајдана до Стамбол-Капије, прича један очевидац, с обе стране пута стоји парада од људи, на коље набијени ... имаде ји 60 или 70, кромје што су набијени у Јагодини и Ћуприји; међу овима... имаде попова и калуђера и многе су пси одоздо изели, докле су могли дохватити...". По неко је имао толико снаге да грдњом или преклињањем учини да му ко при помрчини пиштољем муке прекрати. Скопљак Паша је свако јутро узјахивао свога коња и изашавши на Стамбол-Капију шетао око града по бедемима и Калемегдану. Вршио је смотру над људима који су на кољу умирали, мучећи се по два три дана и са задовољством је посматрао неисказане муке мученика.

Турци су необично волели када су из тамнице водили робље на губилиште да се увек у свакој партији нађе по који свештеник. Њих су зато они и приштеђивали да их увек буде. На Светога Саву (1815) набијено је на колац 20 свештеника, међу којима и поп Симо Сјеничанин, поп Радован Вујовић парох трнавски, поп Мијаило из Љутовнице и други.

За попа Радована се прича кад су га повели са осталима на колац Турци су га терали да иде брже говорећи:

"Ајде брже, пексијане"!

"Нисам пексијан но поп", одговори Радован.

"А шта му је то ријеч поп? Ваљда исто што дервиш или оџа"? упита један Турчин.

"Изговарај за мном прва слова ових речи: П(астир) О(ваца) П(равославних)''.

Турчин је изговорио: ПОП.

Турци, пре него што би узеди живот Србима, покушавали су да им узму најпре душу. Они су, научени од оца сваке лажи - ђавола, обично нудили све које су водили на губилиште да приме њихову погану веру, опраштајући им притом све кривице и поклањајући им живот. Мало је било оних који су се хтели тиме користити да би избегли љуте муке. Радије су одлазили и на колац, говорећи: "Боље са коца лајати, него са Турцима клањати". Па ипак било је и таквих, који су пристајали да изневере своју веру.

Када отац Генадије, прошавши поред живог на коцу набијеног игумана Паисија, стиже у тамницу, њега озари срећа, и на себе заборави када у тамници београдскога града затече жива свога јединца Стојана, кога су са игуманом Паисијем и ђаконом Авакумом дотерали из Трнаве у Београд. Стојан је био заједно са ђаконом Авакумом. Али се оцу Генадију срце брзо поче парати, јер га заокупи страх од предстојећих мука, удружен са мислима у којима је гледао сина Стојана како се увија заједно са њим на коцу. Зато се реши да прихвати понуду Турака и да се потурчи. Своју одлуку саопшти сину Стојану. Рече му да он ово чини у великој невољи, а највише ради њега јединца, обећавајући му да ће се једнога дана чим се прилика укаже, поново вратити у своју свету веру православну. Тај разговор међу њима текао је отприлике овако:

Стојан: Бабо, Лепоју церов колац спремају.

Генадије: Свима је нама суђено, синко, да га носимо, неко пре а неко касније. Спаса нам Нема ни с које стране. Можда ће честито дјете прећи у пашчећу вјеру да колац не омасти.

Стојан: Неће, богами, бабо, добро ја њега познајем. Тврда је вера његова. Тај се смрти не боји. Зна он како треба волети Бога и ову свету земљу.

Генадије: Знам, дјете, али добро утуви што ти кажем: Муке су то превелике, треба истрајати. Ја од живота ништа неМам. Свеједно ми је кад ћу колац понети, али тебе ми је жао, твоје младости и лепоте. Послушај ти твог баба, не треба забраздити. Турско је време одзвонило, треба нашој земљи мишица.

Стојан: Знам, бабо, али шта ће рећи .. .

Генадије: Нема ту али. Примићемо погану вјеру за кратко време, док прође овај покољ, па ћемо после, у име Бога, опет бити што смо и били.

Стојан: Ама, бабо, како ћемо мимо осталу нашу браћу?

Генадије: Ласно ћемо, синко. Нека Турци чине своје, а ми ћемо по нашем. Вјеру ћемо у срцу носити. И Лепоје ће пристати да се потурчи.

Стојан: Нека буде како ти велиш!

Тако дакле, наваљивањима и убеђивањима отац Генадије приволе на ово сина Стојана. О одлуци саопшти и ђакону Авакуму предлажући му турчење. Ђакон Авакум за овај предлог не хте ни да чује. Одвраћаше их од њихове намере, указујући игуману на двоструко достојанство - свештеномонашки анђелски образ и српски национални понос. Отац Генадије остаде при своме и саопшти Турцима своју и свога сина жељу, да хоће да се потурче. Уважише им Турци молбу и обојицу изведоше из тамнице, давши их Ибширу, који их на свечан начин потурчи. Од оца Генадија поста Мула-Салија, а од Стојана - Реџеп.

Турци занудише и Димитрија, Паисијевог брата, да се потурчи, опраштајући му сву кривицу. Он то одби. Једнога дана изведоше и њега из тамнице, изван градских зидова, одсекоше му главу па је натакоше на колац.

Од свих затвореника које су Турци похватали у Хаџи-Продановој буни, највише их је занимао млади и неустрашиви Ђакон Авакум. Ђакон Авакум лепотом својом беше сличан крину који се тек расцветава и Турци задивљени његовом лепотом и младошћу, хтели су пошто пото да га потурче еда би остао у животу. Беше дошао ред и на њега. Требало је сада и он да испије горку и тешку чашу коју је пре њега испио његов велики учитељ игуман Паисије. Турци су покушавали да га приволе на турчење, али ни молбе ни претње нису га могле на то приволети. На сва наваљивања и обећања Турака да се потурчи, презревши све ово - земаљска блага која му нуђаху, одговарао је молитвом Христу, Који га је невидљиво крепио и као правом војнику давао снагу.

Авакума нису само Турци убеђивали да се потурчи. Некадашњи његов игуман и духовник Генадије, а сада Мула-Салија и Реџеп, обилазили су га у тамници, али са њима није хтео ни једне проговорити. Говорио му је Мула-Салија: "Синко, Бог нека ти буде у помоћ. Потурчи се, не треба лудо мријети. Ето, Стојан и ја ...". - Не, оче, ја сам Христов војник. Смрт је олакшање за све нас. Радујмо се смрти.

Када све понуде о потурчењу осташе безуспешне, куцну и Ђакону Авакуму његов час. Једнога дана, када се сунце рађало и златним зрацима обасипало врх Авале и поробљену Шумадију, отворише се тешка тамничка врата и Турци изведоше ђакона Авакума из Небојше, давши му да понесе колац на који ће кроз који час бити набијен. Ова тужна поворка, коју праћаху и у којој уживаху Турци, упути се на Калемегдан. За Ђаконом Авакумом ишла је његова болом утучена мајка Божана, плачући и изговарајући полугласно молбе да се потурчи. Две три сузе скотрљаше се низ анђеоско лице овог младог војника Христовог и дивног српског младића, не ради бојазни од смрти, већ то беху сузе сажаљења, које су истовремено биле и одговор ојађеној мајци, коју са њима опомињаше да се окане узалудног преклињања. Ђакон је носио колац храбро и весело и целим путем од Небојше до места губилишта из гласа певао:

"Нема вјере боље од хришћанске! Срб је Христов, радује се смрти; Страшни Божји суд и Турке чека, Па ви чин'те што је вама драго! Скоро ћете и ви долијати. Бог је сведок и његова правда".

Пред Калемегданом, његова болом скрхана мајка гласно закука за својим јединцем, који мирно, као и Христос на своме голготском путу са Крстом на леђима, носаше заоштрен колац. Мајка не могаше одолети своме материнском болу, и у родитељском грчу са очима пуним суза приступи му и последњу молбу изрече, да се потурчи и спасе свој млађани живот. "Бог ће ти синко, опростити, јер то чиниш у невољи", говораше му она. И на ову, пуну бола и ужаса, мајчину молбу Ђакон Авакум кроз Богом надахнуту песму одговори:

"Мајко моја на млеку ти хвала!

Ал' не хвала на науци таквој!

Брзо ћеш се обрадоват' сину!

Док пред Божје изидемо лице;

Смрт избавља од свакијех беда;

Цвет пролетњи тек за зимом иде,

Благо томе ко раније умре,

Омање је и муке и греха,

Па што коме Бог и вера дадне,

А још има браће на свијету".

Дошавши на место погубљена, Турци поново почну саветовати Ђакона Авакума да се потурчи, те да тако млад не умре пре времена.

"А збиља, умиру ли и Турци кадгод"? упита младић смешећи се.

"Е, па умиру дабогме"! - "Онда је свеједно а пре а после. Што пре умрем омање ми је греха", одговори он одлучно.

И најзад, у последњем моменту када му се већ и сејмен пашин приближи да обави овај трагичан и страшан чин, у коме Турци уживаху, приближи му се гласник' везиров и рече поруку господара свог који све ово са уживањем посматраше:

"Авакуме, српски сине, ти Паисијев ђаче верни,

Још тренутак имаш само - одреци се свога Христа?

Не хтеднеш ли - ти знаш добро Паисијеву судбу црну!

И тебе ће овог часа, покосити судба иста".

- "Смрт избавља од свих беда;

Благо оном ко пре умре,

Омање је мука прошо, Богу ће се пре узнети.

Од хришћанске вере лепе нема нигде вере лепше,

Чин'те Турци што вам драго, и тако се мора мрети"!

Бурни жагор "дивно дете" кадуне се чудом чуде!

"Зар на колац ту лепоту? Не чинимо, Турци криво"!

И душеван Турчин један, - да уштеди дечку муке,

Прободе му јатаганом мученичко срце живо".

И изврши се овај последњи чин драме мученика Христовог у којој Турци не остварише своју жељу, јер млади Ђакон Авакум испи чашу смрти са радосном надом на нетрулежно живљење у васкрслом Христу Богу.

Мајка је дуго нарицала код коца, који је са њеним сином јединцем био усправљен међу друго коље, на коме издисаху раније набијени мученици. Миловала је и љубила руке и ноге његове, док се није стропоштала под колац, заривши главу у млаку крв свога јединца, која се беше разлила по земљи. Негде у току ноћи освестила се, прекрстила и изгубила у мраку.

Колац на који је тога дана набијен млади мученик Ђакон Авакум, усправљен је баш на истом месту где је равно десет година раније погубљен боговађски архимандрит Хаџи Рувим. Ту је шездесетогодишњи архимандрит, 29. јануара 1804. године старачким дрхтавим гласом сам себи читао молитву "На исход душе", и по свршетку исте изговорио последње речи:

"Готов сам, чин'те Турци своје"!

Дакле након десет година, нана истом месту, Ђакон Авакум је поновио скоро исте речи: "Чин'те Турци што је вама драго", те је тако Калемегдан уистини постао место добрих мегдана, на коме су ови преподобномученици показали своје неустрашиво јунаштво, извојевали неувенљиву победу и задобили венац славе од Господа свога и Подвигоположника, да се вечно радују у царству Његовом, молећи се за све оне који верно поштују свети спомен њихов. Амин.
http://www.svetosavlje.org/.../Zitij.../ZitijaSvetih1217.htm

КОВАЧ: ДОВЕДЕНО У ПИТАЊЕ ФУНКЦИОНИСАЊЕ ЛОКАЛНИХ ЗАЈЕДНИЦА

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 29. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Начелник општине Источна Илиџа, Предраг Ковач оцијенио је данас да понашање и поступци власти Републике Српске доводе у питање функционисање локалних заједница, односно опстанак становништва у њима.

 

Ковач је на конференцији за новинаре у Источном Сарајеву нагласио,да се Влада Републике Српске и скупштинска већина у Народној скупштини према локалним заједницама "односе тако као да у њима живи неки други народ, а не становништво Републике Српске".

"Прикупљени новац од ПДВ-а се не распоређује равномјерно, а сада постоје и најаве да ће домови здравља прећи на трезорско пословање и да ће локалне заједнице додатно морати издвајати још пет одсто из буџета за њихово финансирање", рекао је Ковач, додајући да из године у годину локалне заједнице добијају значајно мања средства од индиректних пореза.

Ковач је оцијенио да је алармантна информација да ће Пореска управа Републике Српске путем својих локалних представништава "Шумама Српске" отписати дуговања која имају према локалним заједницама.

"Уколико власт настави да се на овакав начин односи према локалним заједницама, ми ћемо бити приморани да све оно што нам Влада налаже да радимо не радимо и да одбијамо све наредбе чији је циљ урушавање функционисања локалних заједница", навео је Ковач.

Градоначелник Бијељине,Мићо Мићић рекао је да Влада покушава да комплетан терет кризе пребаци на локалне заједнице, наводећи да се буџети локалних заједница из године у годину смањују, док је буџет Републике Српске за 10 одсто повећан.

Мићић,  навео је да су општине и градови добили упутство од Министарства финансија Републике Српске да смање буџете за 10 до 15 одсто, а неки и више.

Према његовим ријечима, локалне заједнице оптерећује и преношење неких надлежности на њих, што не могу издржати.

СРПСКА БИ МОГЛА БИТИ МАЛА И ПРИЈАТНА ДРЖАВА

БАЊАЛУКА, 29. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Шеф Представништва Републике Српске у Израелу Арие Ливне сматра да би се од Републике Српске могла направити "једна мала и пријатна држава" у којој би се могло лијепо живјети у оквиру ЕУ, гдје границе не представљају ништа.

 

"Република Српска није држава и много пута заборављамо да смо ентитет, али сматрам да би Република Српска са својих 1,2 до 1,3 милиона становника била веома симпатична мала држава", рекао је Ливне за "Прес Републике Српске".

Он је поставио питање зашто, "ако Црна Гора може да се отцијепи, ако Косово може да добије независност, ако се у Шкотској најављује референдум, Република Српска на то нема право".

Говорећи о изборним очекивањима у 2014. години, Ливне је рекао да вјерује да ће Милорад Додик поново побиједити у трци за предсједника Републике Српске.

"Нисам никакав видовњак, али ако је судити по ономе што свакодневно чујем од људи које срећем, онда нема никакве сумње да ће Додик поново побиједити у трици за предсједника Српске", истакао је Ливне.

Он је додао да је, без обзира ко је био на власти у Бањалуци, увијек на најбољи начин и свим срцем заступао интересе Републике Српске у Израелу.

Коментаришући критике на рачун власти, Ливне је рекао да је то посао опозиције, али да није добро када међусобна комуникација преврши мјеру и почну се спомињати чланови породица.

"Не сматрам да су у овој власти сами свеци, али ни у претходној нису били сами свеци", навео је Ливне.

Говорећи о тренутном положају Србије, Ливне је нагласио да је потпуно неприродна чињеница да је Србија, која је у два свјетска рата била на страни савезника, данас у много тежем положају од својих сусједа, који су сви одреда били на страни Сила осовине и Тројног пакта.

"Србија лута и не зна на коју страну да се окрене и на кога да се ослони", рекао је Ливне и додао да је мјесто Србије у ЕУ.

ПРЕДСТАВЉЕН РОМАН "ВЕЛИКИ РАТ" АЛЕКСАНДРА ГАТАЛИЦЕ

ЗВОРНИК, 27. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - У зворничкој "Народној библиотеци и музејској збирци“ представљен је роман "Велики рат" Александра Гаталице и уручене награде највјернијим читаоцима.

 

Гаталица, новинар и књижевник из Београда, говорио је синоћ о свом роману који је доживио 20. издање.

"Радња се хронолошки одвија за време Првог светског рата, али је то, у ствари, роман о смрти епохе која је претходила том рату, која се звала `лепом епохом`, а неки су је звали и `дивном епохом`. У једном дану све се претворило у нешто најстрашније, што генерације нису могле ни да замисле", рекао је Гаталица.

Он је додао да се у роману сусреће доста ликова, јер је требало осликату тако лијепу епоху у свим њеним аспектима, у свим културним срединама, која се буквално суновратила у "Велики рат".

"Говорећи о том рату, заправо, много говорим и о томе шта су људи унели у њега, како су унели своја надања и како су изнели своја страдања", појаснио је Гаталица.

"Велики рат" је 11. књига Александра Гаталице, за коју је 2012. године добио "Нинову" и награду "Меша Селимовић". За циклус приповиједака "Век" добио је награду "Иво Андрић", тако да је употпунио збирку од три највеће награде које прозни писац на српском језику може да добије.

Гаталица је похвалио посјећеност манифестацији у зворничкој "Народној библиотеци", истичући да је то за њега показатељ да књига има читаоце, не само у Србији већ и у Републици Српској, Црној Гори и Македонији, односно свуда гдје се чита и говори српским језиком.

У овој библиотеци традиционално се на крају године проглашавају читаоци који су највише читали и којима је директор ове установе Негосава Стјепановић уручила бесплатне чланске карте и пригодне поклоне.

НОВОГОДИШЊИ КОНЦЕРТ СТУДЕНАТА МУЗИЧКЕ АКАДЕМИЈЕ

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 26. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - У препуној концертној сали Музичке академије Универзитета у Источном Сарајеву вечерас је одржан традиционални новогодишњи концерт студената, а ове је године посебност била наступ три велика ансамбла Академије - Мјешовити хор, Гудачки оркестар и Окрестар хармоника.

 

Публика у Источном Сарајеву имала је прилику да ужива у дјелима Моцарта, Шопена, Брамса, Баха.

Продекан за умјетнички и научно-истраживачки рад Музичке академије Валентина Дутина изразила је задовољство што је у овогодишњи програм уврштен велики број музичких нумера.

"Осим новогодишњег, традиционално организујемо и годишње концерте на завршетку академске године крајем јуна. Уз ове традиционалне концерте, током цијеле године имамо концертне активности еминтентих умјетника из земље и иностранства, кроз јавне часове студената академије, преко фестивала попут недавно одржаног руске музике, али и акордеонарта", рекла је Дутина Срни.

Она је напоменула да ће идућа година бити посебна, јер ће бити одржан јубиларни Пети акордеонарт фестивал хармонике, када се очекује велики број гостију из иностранства и обиљежавање 20 година рада Музичке академије у Источном Сарајеву.

ПРОМОВИСАНА 16. ГЕНЕРАЦИЈА ДИПЛОМАЦА ДИФ-а

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 25. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - На Факултету физичког васпитања и спорта /ДИФ/ Универзитета у Источном Сарајеву данас је свечано промовисано 75 професора физичког васпитања и дипломираних тренера, као и 10 магистара наука и шест мастера који су студије другог циклуса на овом факултету окончали по новом студијском програму.

 

Декан Факултета Данко Пржуљ истакао је да је овај факултет постао респектабилна јединица Универзитета у Источном Сарајеву, а дипломирани студенти овог факултета данас су познати друштвено–политички радници, признати привредници, одборници, градоначелници, народни посланици, па и министри у Републици Српској и БиХ.

Пржуљ је додао да су на Факултету тренутно у два циклуса студија и на четири студијска програма 584 студента.

"Идуће године, када славимо 50 година традиције и 20 година рада у Републици Српској, издаћемо монографију и одржати научну конференцију са међународним учешћем. План нам је да, у сарадњи са Универзитетом, отворимо докторске студије, као највиши облик образовања на нашем универзитету", рекао је Пржуљ.

Дипломцима овог факултета успјешан завршетак студија честитао је и ректор Универзитета у Источном Сарајеву Митар Новаковић, који је оцијенио да је Факултет физичке културе и спорта, по квалитету студија, један од бољих факултета на овој високошколској установи.

"Универзитет у Источном Сарајеву данас је прави европски универзитет, акредитован по највишим стандардима и препознат у академској заједници региона и Европе. Данас сарађујемо са више од 100 европских универзитета и са свим универзитетима у окружењу и регији", нагласио је Новаковић.

Он је навео да на Универзитету у Источном Сарајеву у овом тренутку студира и 30 одсто студената који нису из Републике Српске, што је, како је навео, најбоља потврда квалитета рада и наставе.

Према његовим ријечима, само у протеклој години у опремање факултета уложено је скоро 23 милиона КМ, а у наредној години планирано је између 20 и 30 милиона КМ.

Он је нагласио да ће Универзитет у Источном Сарајеву велику пажњу у будућности посвећивати размјени студената и наставника, као и студентском стандарду.

Најбољим студентима додијељене су и посебне награде, а свечану промоцију дипломаца Факултета физичког васпитања и спорта увеличали су и студенти Музичке академије Универзитета у Источном Сарајеву.

Промоцији 16. генерације дипломаца ДИФ-а, факултета који ће наредне године прославити 50 година традиције и 20 година успјешног рада у Републици Српској, присуствовали су и представници општине Пале и града Источног Сарајева, као и бројни чланови академске заједнице и представници политичког и јавног живота Сарајевско–романијске регије.

НАПРАВИТИ ИСКОРАК У ПРОМОЦИЈИ ИЗВАН СРПСКЕ

БАЊАЛУКА, 25. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Установе културе у Републици Српској морају тражити начин да и у наредној години направе искорак у презентацији културе Српске ван њених граница, изјавио је министар просвјете и културе Српске Горан Мутабџија.

 

Мутабџија је навео да су републичке установе културе, које покривају широк дијапазон дешавања, снажно оптерећене финансијским изазовима и да средства намијењена за њихове програмске активности од 800.000 КМ нису била довољна.

"Дубоко смо свјесни да постављамо нове захтјеве пред ове установе, а исто тако свјесни смо да су неке од њих направиле искорак у правом смјеру и изашле ван граница Републике Српске", рекао је Мутабџија, након пријема за представнике републичких установа културе и образовања.

Он је подсјетио да је у овој години извршен поврат надлежности у домену библиотечко-информационог система /КОБИС/, чиме су народне и универзитетска библиотека и осам библиотека на јавним универзитетима сада увезане и створене су претпоставке за цјеловит систем.

"Дјечије позориште је направило велики искорак гостовањем у Русији и са четири премијере на домаћој сцени, а слично можемо рећи и за Архив и неке друге институције", рекао је Мутабџија.

Он је истакао да је образовни систем Републике Српске веома комплексан, али да је Министарство показало да је он снажан, одговоран и кохерентан у свим сегментима и да је омогућило његово правилно функционисање.

"Година на измаку била је веома изазовна, у многим ситуацијама дјеловали смо посљедично, што је с једне стране резултат слабости у систему образовања, а са друге низа спољних фактора", рекао је Мутабџија.

Директор Народног позоришта Републике Српске Ненад Новаковић сматра да култура у Српској може бити, како је рекао, једина перјаница и једини дипломатско-културни производ који Српска може да извезе.

"У сваком случају можемо бити понос друштва у којем живимо, јер смо далеко изнад вриједности и квалитета које друштво пружа нама", рекао је Новаковић.

Директор Музеја Републике Српске Нада Пувачић истакла је да се ова установа може похвалити да је у овој години направила велике послове у музејској дјелатности у финансијски најтежој години.
Она је прецизирала да је ова установа једина из БиХ аплицирала за репрезентативну листу Унескове нематеријалне културне баштине са "Змијањским везом" и једина из БиХ учествовала на изложби "Замишљајући Балкан" на којој је било 11 земаља југоисточне Европе.

"Низ манифестација, ауторске изложбе `Кошуља`, `Град од седефа и жељеза`, те наставак европског пројекта `Кембриџ` велики су послови за које можемо рећи да су велики искорак", навела је Пувачићева.

Она је за наредну годину као доминантан најавила програм обиљежавања 100 година од почетка Првог свјетског рата и изразила задовољство што ће Министарство просвјете и културе Републике Српске у сарадњи са ресорним министарством Србије успоставити контакт како би се направила што боља манифестација.

"За грађанство најављујем отварање мале школе грнчарства, а етномузиколог припрема велики пријекат `Владо Милошевић европски етномузиколог", рекла је Пувачићева и најавила припрему етно-буквара, те "Ноћ музеја" са националном кухињом.

Према њеним ријечима, Музеј је и учесник свесловенског форума на Унесковој изложби у оквиру које су са Хрватском размијенили три изложбе.

Предсједник Уније студената Републике Српске Предраг Говедарица рекао је да је у овој години посвећено више пажње студентском стандарду и изразио очекивање да ће у наредној години доћи до рјешења проблема у тој области, као и добијање средстава за студентске пројекте.

"Имамо помак у изградњи студентских домова на Палама, али још ништа није урађено у погледу четвртог павиљона у Бањалуци. Надамо се и брзом завршетку студентског дома у Фочи, а морамо посветити пажњу смјештајним капацитетима у Лукавици и Требињу", рекао је Говедарица.

МАСТИЛОВИЋ: ОПРАВДАНЕ СУМЊЕ О ЦИЉЕВИМА САРАЈЕВСКОГ СКУПА

Један од адекватних одговора на овакве недоличне иступе и покушаје ревизије историје био би да Влада Српске формира и финансира моћан историјски институт, у коме би запослила младе талентоване историчаре, који би систематично и предано истраживали архивску грађу у земљи и региону, али и у европским архивским установама - рекао је професор историје Драга Мастиловић.

 
Приредио: Бернард МИЛОШЕВИЋ

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 25. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Историчар Драга Мастиловић са Катедре за историју Филозофског факултета у Источном Сарајеву сматра да иступ аустријског историчара Улфа Брунбауера потврђује оправданост сумњи у циљеве научне конференције, која ће бити одржана У Сарајеву поводом обиљежавања сто година од почетка Првог свјетског рата.

"Мислим да је веома добро што је Брунбауер проговорио на овај начин, јер сада можемо бити прилично сигурни да су сумње у добре намјере организатора тог скупа у Сарајеву наредне године биле сасвим оправдане“, рекао је Мастиловић Срни.

Професор историје са Филозофски факултет у Источном Сарајеву указује да је, прије свега, симптоматично да Брунбауер већ унапријед зна да ће на тој конференцији доћи до покушаја реинтерпретације ставова о Гаврилу Принципу и српској историји, што довољно говори о томе да су циљеви и задаци, а можда и закључци тог скупа - већ дефинисани.

"Што се тиче његовог става да у Републици Српској једва да има квалификованих историчара, то само показује да он о БиХ и њеној историографији зна само оно што му сервирају у Сарајеву. Ми добро знамо из које сарајевске кухиње долази та прича“ - истиче Мастиловић.

Он указује да би Брунбауер као историчар који се стално, чак помало и нападно позива на науку, па чак и чувеној француској историографији и историчарима држи лекције, а поготово зато што слови као "стручњак за Балкан", морао да познаје и прати новију историографску продукцију у региону, умјесто да арогантно уопштава своје незнање.

Мастиловић истиче да се у Републици Српској више не би требало обазирати ни на тај најављени скуп у Сарајеву, нити на увредљиве иступе појединаца.

"Покушаја ревизије историје и њеног ангажовања у политичке сврхе увијек је било и биће, а није непознато, барем смо посљедњих година свједоци томе, да упоредо са агресивним наступом њемачке дипломатије на Балкану руку под руку са њом марширају и поједини њемачки историчари“, наводи он.

Мастиловић сматра да би, умјесто тога, боље било да у Српској "порадимо на себи", то јест да историја као национална дисциплина добије сасвим другачији статус од онога који сада има, почевши од основних школа, па даље.

"Један од адекватних одговора на овакве недоличне иступе и покушаје ревизије историје био би да Влада Српске формира и финансира један моћан историјски институт, у коме би запослила младе талентоване историчаре, који би систематично и предано истраживали архивску грађу у земљи и региону, али и у европским архивским установама“ – предлаже Мастиловић.

Он сматра да би то дало нов квалитет научној историографској продукцији у Републици Српској, која је сада, углавном, ослоњена на историчаре са факултета, то јест са катедри за историју филозофских факултета у Источном Сарајеву и Бањалуци.

Историчар са Института за студије источне и југоисточне Европе из Регенсбурга у Њемачкој Улф Брунбауер рекао је за њемачки "Велт“ да у Републици
Српској "скоро да нема квалификованих научника који су дорасли
међународним стандардима".

Брунбауер је у интервјуу за ове њемачке новине, говорећи о конференцији која би идуће године требало да буде одржана у Сарајеву поводом обиљежавања 100
година од почетка Првог сјетског рата, истакао да то "Француска жели искористити као манифестацију помирења, а да Срби пријете бојкотом".

На питање шта то конкретно Београд приговара стручњацима који ће се
окупити на конферецији у Сарајеву, Брунбауер је навео да Срби приговарају стручњацима, који би требало да дођу на скуп, да ће "атентатора Гаврила Принципа приказати као терористу, умјесто као борца за слободу".

СПОРТИСТИМА СРПСКЕ ОТВОРЕНА ВРАТА СРБИЈЕ

БЕОГРАД, 24. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Државни секретар у Министарству омладине и спорта Србије Ненад Боровчанин рекао је да спорт, када је ријеч о односима Србије и Републике Српске, треба да сачува јединство и осјећај припадности истом народу.  

Боровчанин је нагласио да прва и основна ствар јесте да сваки Србин на овом свијету треба да има пасош Србије, саопштено је из Министарства омладине и спорта Србије.

"Надам се да ће у години која је пред нама спортске селекције Србије појачати спортисти из Српске, а ми ћемо им убрзати све процедуре добијања двојног држављанства, што је и у складу са специјалним и паралелним везама Србије и Републике Српске", прецизирао је Боровчанин.

Боровчанин је у Бањалуци учествовао на завршној церемонији Избора 10 најбољих спортиста Републике Српске.

Премијер Србије Ивица Дачић раније је у Београду најбољим спортистима Републике Српске уручио пасоше Србије.

Држављанствa су одобрена за 10 најбољих спортиста, чиме они добијају могућност да постану репрезентативци Србије.

Србија и Српска имају потписан Споразум о специјалним паралелним везама који, између осталог, обухвата могућност двојног држављанства.

СРБИ И ЦРКВА ГРАДИЛИ - ДРУГИ КОРИСТЕ

Земљиште на којем су подигнуте двије зграде за потребе највиших институција БиХ, па чак и дио Хотела "Холидеј ин" - око 18.500 метара квадратних или 18,5 дунума - до 1941. године било је у власништву СПЦ, као и мјесто гдје је сада дворана "Зетра" и спортски терени око ње...

 
Пише: Невенко ЕРИЋ

САРАЈЕВО, 24. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Величина и вриједност имовине Српске православне цркве /СПЦ/ у Сарајеву, која јој je одузета у току и послије Другог свјетског рата, а још јој није враћена, вјероватно никад неће бити тачно утврђене, али је сигурно да је ријеч о десетинама милиона КМ.

Према ријечима секретара Митрополије дабробосанске протођакона Митра Танасића, на основу непотпуних података, комунистичке власти су од СПЦ у годинама послије Другог свјетског рата одузеле и национализовале 30-ак стамбених кућа са око 6.400 метара квадратних, пет стамбено-пословних зграда са око 11.500 метара квадратних, велики број пословних простора са око 1.500 метара квадратних и скоро 50.000 метара квадратних земљишта.

У то није урачуната зграда Богословије, са око 3.000 метара квадратних, у којој се тренутно налази Економски факултет Универзитета у Сарајеву, која још није враћена СПЦ иако су такву одлуку донијеле још комунистичке власти прије посљедњег рата у БиХ, и упркос чињеници да на томе инсистирају и представници међународне заједнице, а федералне власти већ неколико година дају обећања.

ПАРЛАМЕНТАРНА СКУПШТИНА И САВЈЕТ МИНИСТАРА НА ПРАВОСЛАВНОМ ГРОБЉУ

И тако, захваљујући прво усташким и комунистичким властима које су одузеле имовину СПЦ, а потом и садашњим федералним властима у Сарајеву које је не враћају, у зградама заједничких институција на Маријин-двору посланици и делегати у Парламентарној скупштини БиХ, чланови Савјета министара БиХ, министарстава и бројних агенција вијећају и доносе одлуке, не ријетко и на штету српског народа, на земљишту које је одузето СПЦ и на мјесту гдје је требало да буду зграда Богословије и православни храм.

Земљиште на којем су изграђене двије зграде за потребе највиших институција БиХ, па чак и дио Хотела "Холидеј ин" - око 18.500 метара квадратних или 18,5 дунума - до 1941. године било је у власништву СПЦ.

Прије рата ту су били православно и католичко гробље. Онда је СПЦ откупила земљиште на којем је било католичко гробље и ексхумирала посмртне остатке с намјером да на том локалитету изгради нову зграду Богословије, дом за њене ученике и цркву. Били су завршени земљани радови и требало је да 1941. почне градња, а онда је почео рат, након којег је то земљиште одузето СПЦ.

И преко Миљацке, на Врбањи, у власништву СПЦ било је око девет дунума земље на чијем се дијелу налазило православно горбље. И православно гробље на Кошеву је национализовано, дио је ексхумиран и пребачен на Баре, а на том мјесту направљен је надвожњак по средини гробља.

Спортска дворана "Зетра", направљена за потребе Зимских олимпијских игара у Сарајеву 1984. године, и спортски терени око ње изграђени су на дијелу земљишта које је било у власништву СПЦ. И земљиште уз Кошевски поток било је прије експропријације у власништву СПЦ.

Дио трга између Саборног храма Рођења пресвете Богородице и Издавачке куће "Свјетлост", који сада носи име бошњачког ратног лидера Алије Изетбеговића и гдје се некад налазила Женска школа, имовина је СПЦ.

У НЕВРАЋЕНОЈ ИМОВИНИ И ТРИ ЗГРАДЕ ПАТРИЈАРШИЈСКОГ УПРАВНОГ ОДБОРА

Међу зградама које су одузете СПЦ јесу и три које су припадале Управном одбору Патријаршије СПЦ.

Двије се налазе у Улици Симе Милутиновића – Сарајлије, а једна у бившој Улици Милоша Обилића, а сада Сафвет-бега Башагића број два на Башчаршији, а све три су сада власништво сарајевске општине Стари Град.

У једној од зграда у Улици Симе Милутиновића – Сарајлије смјештена је Пореска управа општине Стари Град, а у другој дио просторија Регулаторне агенције за комуникације /РАК/ БиХ и приватна стоматолошка радња.

Зграда гдје је смјештен РАК, када је одузета СПЦ, имала је 425 метара квадратних у тлоцрту и састојала се од приземља и спрата, а у међувремену је надзидана.

Зграда у којој је смјештена Пореска управа исто тако се у вријеме експропријације састојала од приземља и спрата, а сада има још два спрата и поткровље. Један дио спрата користи фирма "Фероелектро". Зграда која се налази на Башчаршији састоји се од подрума, приземља и два спрата и има 180 метара квадратних у тлоцрту.

У тој згради СПЦ је од општине добила подрум и приземље под закуп, а на првом спрату је књиговодствена агенција ФЕБ.

Све три зграде биле су власништво чувене сарајевске српске породице Јефтановић, тачније Димитрија Јефтановића. Његов син Александар је 1917. године продао зграде Великом управном просвјетном савјету, а 1936. су укњижене у корист Патријаршијског управног одбора СПЦ у Сремским Карловцима.

Један од највећих објеката који је у Сарајеву одузет СПЦ свакако је Палата Црквено-школске општине, односно стамбено-пословна зграда преко пута Старе српске православне цркве на Башчаршији, са 24 стана и 18 пословних простора.

Зграду је саградила Црквена општина сарајевска властитим средствима. Већина станова је откупљена, а у власништву СПЦ је остало четири до пет станова.

На два улаза зграде налази се по шест трособних и два двособна стана, те четири пословна простора. На трећем улазу су по један једнособан и двособан стан, четири трособна и пет четворособних станова.

И стамбена зграда у бившој Улици ЈНА 67, а сада Улици Зелених беретки 7, била је у власништву СПЦ, односно Црквене општине сарајевске, која ју је и изградила властитим средствима. Састоји се од приземља, три спрата са два пословна простора и четири стана.

Од четири стана три су откупљена на основу федералног закона о откупу станова који дозвољава откуп станова са станарским правом без обзира да ли су они били национализовани, чиме су федералне власти омогућиле да већ отуђена имовина СПЦ буде још једном отуђена.

Стан који није откупљен јесте онај у којем је живјела једна Српкиња, након чије смрти син није у предвиђеном року поднио захтјев за поврат станарског права. У њему је једно вријеме живио један од бивших начелника општине Стари Град, а након тога је стан дат СПЦ на кориштење.

И на самој Башчаршији велики је број магаза и пословних простора који су одузети СПЦ.

КАНТОНАЛНИ СУД У ЗГРАДИ КОЛА СРПСКИХ СЕСТАРА

До своје имовине не могу да дођу ни организације чији се рад наслања на СПЦ, попут Кола српских сестара "Света Текла" и Српског пјевачког друштва "Слога".

У згради бившег Дјевојачког завода, који је водило Коло српских сестара "Света Текла", у којем је до пред рат био Студентски дом "Младен Стојановић", сад је Кантонално тужилаштво.

Кантонално тужилаштво је у ту зграду у Радићевој улици, преко пута бивше Робне куће "Сарајка", која је дуго година била празна, ушло, најблаже речено, нелегално. Зграду је Колу српских сестара поклонила позната српска добротворка мис Аделина Ирби.

Коло српских сестара власник је и мање зграде у Улици Зелених бертеки. Враћен им је пословни простор у приземљу зграде, али не и станови у згради. Та зграда је задужбина једне жене, која је некад била предсједник Кола.

Зграда у којој је смјештено Културно-умјетничко друштво "Слободан Принцип - Сељо" у садашњој Улици Мехмеда Спахе, било је до национализације власништво Српског пјевачког другштва "Слога", најстаријег пјевачког друштва у Сарајеву, које сада нема својих просторија.

ЗАКОНИМА СПРИЈЕЧЕНО ВРАЋАЊЕ ИМОВИНЕ

Бројних кућа и имања познатих сарајевских српских породица Јефтановић, Деспић, Живковић, Обреновић, Спасенић... више нема, а на њиховом мјесту сада се налазе пословни објекти и небодери.

Тако је са кућама и имањима у бившој Улици Светозара Mарковића на бројевима 19, 20, 21 или у Улици краља Томислава, гдје је срушена кућа коју је СПЦ оставила једна од сарајевских српских породица, на чијем је мјесту изграђен небодер.

СПЦ једино је враћено земљиште у Рељеву, гдје се налази црква и зграда Богословије. Та је земља била власништво митрополита дабробосанског Саве Косановића, коју је он оставио СПЦ.

Представници СПЦ приликом увида у градске земљишне књиге често наилазе на ситуације да су подаци преправљани или мијењани на штету СПЦ, или им једноставно није дозвољен увид у тражена акта.

Кад је ријеч о враћању набројане имовине СПЦ у Сарајеву, највећи проблем је то што још није донесен закон о реституцији, тако да нема основе за њено враћање.

Тако је станове сада готово немогуће вратити, након што су федералне власти донијеле закон да их могу откупити они који су имали над њима станарско право, потпуно негирајући чињеницу да су они национализовани и да би требало да буду предмет реституције.

За разлику од станова, код пословних простора је ситуација боља само у том погледу што они који их користе још не могу да их приватизују, а СПЦ неке од њих може само да узме под правом пречег закупа, као бивши власник, дакле да плаћа општини као формалном власнику за кориштење своје имовине.

ВЛАЈКИ: РУСИЈА ГАРАНТОВАЛА ПРЕКИД ТЕРИТОРИЈАЛНОГ РАСТАКАЊА

БЕОГРАД, 22. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Потпредсједник Републике Српске Емил Влајки изјавио је да је Русија практично дала гаранције Србији да неће бити даљег комадања њене територије, уз услов да не уђе у НАТО.

 

Влајки је оцијенио да је Русија "дала на знање дијелу политичког естаблишмента у Србији да се питање Космета више не потенцира", јер би то могло изазвати не само колатералне, него и друге посљедице, пошто српске елите нису до сада реаговале како је требало.

"То је нека врста дила. Руси су рекли Србима: `Можете ући у ЕУ, али не смијете у НАТО, иначе отпада свака помоћ`", рекао је Влајки на трибини о изборима на Космету, коју су организовали Београдски културни клуб и Историјски пројекат Сребреница.

Према ријечима Влајкија, Руси су, са становишта њихових реалних политичких интереса, процјенили да се у овом часу, са оваквом геополитичком ситуацијом не може ништа урадити да би Космет био враћен.

Влајки је рекао да политика која је направљена са Русијом иде на то да се сачува остатак Србије без Космета и оцијенио да је на правом путу дио српског естаблишмента, који је проруски настројен.

"Русија има могућности и интереса да одржи партнерство са Србијом. С друге стране, Србија и нема друге могућности, јер Запад увијек гледа на ову државу као на руског партнера.Колико год да је то болно, мислим да је у овом часу тај дио српских политичких елита на правом путу",сматра Влајки.

Он је оцијенио да је све што се од октобра 2000. године догађало на Космету представљало деградацију српства и дозволу за демонизирање српског народа и уцјењивање, при чему је српска политичка елита практично дала 15 одсто своје територије.

Влајки је навео да је изрицање "најсрамотније реченице :`Нећемо бранити Косово никаквим другим осим мирољубивим средствима`, практично била предаја Космета".

Предсједник Историјског пројекта Сребреница Стефан Каргановић оцијенио је да косметски Срби морају тражити рјешење које би их вратило у игру као актере и у средиште пажње.

"Једини потез који би косметски Срби могли да повуку је исти потез који су повукли Албанци 2008. године – морају да се окупе на неком косметском тргу и објаве декларацију о независности. То није коначно решење, али довољно је драматично да Русији пружи могућност да се ангажује и активно врати решавању проблема", закључио је Каргановић.

МИСТИЧНИ ЖДРАЛОВИ

Баке су нагониле унуке, па чак и своје синове и мужеве да извуку каиш из панталона и рашире га у правцу кретања јата ждралова, вјерујући да ће им на тај начин олакшати даљи пут...

 

Пише: Радоје ТАСИЋ

ВИШЕГРАД, 21. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Пролазак ждралова некад је у вишеградским селима био посебан и мистичан догађај - кад су "у клину" пролазили небом, баке су дозивале унучад и упозоравале их да случајно "чакију" /мали ножић/ тог момента не забоду у земљу, јер се вјеровало да ће то пореметити њихов ред у ваздуху и да ће се птице дезоријентисати и погубити.

За прелет ждралова изнад села било је везано и неколико занимљивих обичајних радњи.

Деведесетогодишњи Десмир Шимшић из вишеградског села Столац присјећа се да су баке нагониле унуке, па чак и своје синове и мужеве да извуку каиш из панталона и рашире га у правцу кретања јата ждралова,вјерујући да ће им на тај начин олакшати даљи пут.

"Никад нисам сазнао због чега су ждралови за сеоско становништво били мистичне птице, изузев што се они помињу у неколико народних пјесама које су се пјевале уз гусле", објашњава старина Десимир.

Кад умукне посљедњи крик ждралова на небу изнад ријека Дрине и Рзава, онда на њихову воду почињу да слијећу јата дивљих патки.

Оне лете без реда и поретка, скоро бешумно и слијећу на глатку површину ријеке, "орући" ногама ледену воду.

Посљедњих година, посебно од када су формирана акумулациона језера ХЕ "Бајина Башта" и ХЕ "Вишеград", у њиховој топлој води пливају многе дивље патке.

Пролазници их хране бацајући хљеб у воду, па ови пернати љепотани "забораве" гдје су пошли, селећи се на југ, и остану цијелу зиму на радост дјеце и љубитеља лијепих птица.

Забиљежено је да се један дивљи патак "призетио" уз двије питоме патке на купалишту, на Дрини у Међеђи, одуставши од селидбе у далеке крајеве.

Постоји 14 врста великих ждралова и 145 мањих барских кока.

Кад нестане хране у сјеверним подручјима, селе се према југу до удаљености 6.500 километара.

Јато дневно пређе од 100 до 1.000 километара.

У вријеме селидбе птице се споразумијевају криковима, и то код слабе видљивости и ноћу. Претпоставља се да се птице оријентишу према магнетном пољу земље.

КЕСЕРОВИЋ: РУСКИ ПАРТНЕРИ ДОНОСЕ ПРОСПЕРИТЕТ

Основни правци пословања РАОП-а у првој фази биће подијељени у два паралелна процеса - изградњу Ремонтне базе, каква још не постоји у југоисточној Европи, те развој домаћих брендова у сарадњи са највећим свјетским компанијама попут "Алстома", "Сименса", АББ-а...

 
Разговарао: Огњен БЕГОВИЋ

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 23. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Руски инвеститори, оснивачи предузећа "Електроинжињеринг", отварају врата привреди Српске на свјетским тржиштима и доводе нове партнере из електроенергетског сектора, истиче директор компаније "Електроинжињеринг" д.о.о. Бањалука Милан Кесеровић.

Партнери, који су инвестирали у фабрику "Енергоинвест-Расклопна опрема" /РАОП/ у Источном Сарајеву не доносе у Српску само свој капитал исказан у новцу, него и специфична знања у области електроинжењеринга и нове технологије.

Кесеровић у интервјуу Срни појашњава да ће основни правци пословања РАОП-а у првој фази бити подијељени у два паралелна процеса - изградњу Ремонтне базе, каква још не постоји у југоисточној Европи, те развој домаћих брендова у сарадњи са највећим свјетским компанијама попут "Алстома", "Сименса", АББ-а...

Он оцјењује да се Република Српска тренутно налази на прекретници, односно "на самом почетку процеса реиндустријализације која би у коначном збиру требало да означи нови почетак стварања вишка вриједности, односно почетак бољег живота свих грађана".

"У овом тренутку налазимо се пред веома важним задатком комплетног реструктурисања индустрије и сасвим новог приступа рјешавању проблема у сфери енергетике. Куповина РАОП-а само је прва фаза руских инвестиција", наводи Кесеровић.

Значај увођења ино-капитала у РАОП може се исказати ефектима по основу више различитих аспеката, почевши од основних и директних ефеката који су исказани у виду исплате новчаних средстава за куповину непокретне имовине.

Тиме ће бити намирен значајан број повјерилаца, укључујући Пореску управу као највећег повјериоца, до ефеката развојног карактера немјерљивих потенцијала.

Ефекти на локалну заједницу огледаће се у запошљавању локалног становништва - минимално 300 висококвалификованих радника у првом периоду, а у коначном збиру неколико хиљада.

Услиједиће и покретање инвестиционог циклуса, затим трансфер знања из иностранства, развој научних дисциплина усмјерених на високе технологије /одјељења техничких факултета/, стипендирање и развој младих кадрова као вид улагања у будућност предузећа.

Треба очекивати и директно повећање БДП-а, као и директно и индиректно повећање произведене електричне енергије. Повећањем учешћа домаће индустријске производње знатно се побољшава рејтинг у међународним финансијским институцијама, а улагањем у капитал -интезивне технологије ствара се реална претпоставка за убрзану индустријализацију Српске и БиХ.

Кесеровић појашњава да се ефекти на земље у окружењу односе на територијално приближене високе технологије и знања из области електроинжењеринга, могућност квалитетног ремонта и изградње нових постројења уз минималне трошкове транспорта и стални надзор.

Ту је и могућност блиске сарадње и укључености у производњу, развоја заједничке сарадње и наступа на тржиштима, школовања и дошколовавања кадра, као и доступност извора енергије.

"Желим да истакнем велику захвалност предсједнику и премијеру Републике Српске Милораду Додику и Жељки Цвијановић, министру индустрије, енергетике и рударства Жељку Ковачевићу и министру финансија Зорану Тегелтији зато што су имали политичку мудрост да препознају овако важан тренутак у историји развоја Српске", напомиње Кесеровић.

Руководство Српске је, подсјећа он, свакодневним ангажовањем и подршком омогућило да се пројекат који по свом значају превазилази национални карактер, започне баш у Републици Српској, иако су све државе у региону водиле озбиљне преговоре са инвеститорима из ове групе.

Група руских инвеститора, једна од највећих по обиму успјешнијих инвестиционих група у Европи, у својим компанијама запошљава више од 100.000 радника и располаже са капиталом од неколико милијарди евра.
Ово је њихова прва инвестиција на простору Балкана.

Групација је у рекордном року испунила своје финансијске обавезе и наставља да свакодневно улаже у покретање производње. У овом тренутку налази се у завршној фази преговора са разним инжењерским центрима у региону о куповини конструкторске документације, изградње прототипа и сертификације.

Ријеч је о сложеним пословима који захтијевају шест мјесеци интензивног рада и неколико милиона евра улагања, а да се машине у фабрици и не загрију.

С друге стране, комплетне линије производње биће модернизоване, а када се изврши завршна сертификација опреме у РАОП-у, биће купљене најсавременије машине за израду електро-техничке опреме.