ЈЕДАН ДАН НА КОСМЕТУ

Носталгија чини своје, вуче да видите поново подручија на којима сте боравили.

Привукла нас је понуда о обиласку Метохије. Зочиште, Велика Хоча, Призрен, Свети Архангели, Грачаницa уз обилазак Газиместана.

 Све похвале за организатора, обећано испуњено.

Формалности на административном прелазу организоване, службеници професионални, контролу врши и доктор.

Косово прелазимо ауто путем "Ибрахим Ругова".

Садашња путна комуникација и некадашња неупоредива. Требало би сваки становник Србије да се запита где су завршавале толике паре одвајане за АПКиМ од 1945.године до 1999. године.

Метохија, као и сваки манастирски посед има ту неку чудну лепоту која се осећа изнутра.

Би Петровдан. Стижемо по плану у Манастир Зочиште. 

Све наше манастире обезбеђује полиција, све је било коректно и без проблема.

Литургија.

Боравак у Манастиру Зочиште лек је за душу. Толико лепо да је речима немогуће описати.

 Сам прилаз Манастиру је у благо речено у лошем стању, док је пут у село Зочиште у коме никад нису живели Срби новоизграђен.

Потом Велика Хоча. Српско село у Метохији. Познато по одличном и квалитетном вину и лози, за оне који имају истанчан укус.

Најбитније, велики број цркава, по чему је ово метохијско село специфично, задовољава и ону поклоничку и духовну потребу у сваком од нас.

Царски Призрен. Уређен град. Без Срба. Тужно. Пуне улице, а корона. Обилазимо Цркве у Призрену, у свакој порти, други свет. Мир који говори Косово и Метохија су Србија и део нас и наших душа.

Бистрица даје Призрену неку посебну лепоту, подсећа на Миљацку и сарајевску  Башчаршију.

Одлазимо до Архангела, његови темељи и зидине имају јачу снагу од нових грађевина у Призрену.

Прошли смо Метохију, осећамо да је наша у срцу и да се нећемо никад одрећи, јер би то значило одрицање од завета датог Богу, од светих Немањића.

Како се сада брзо стиже из Призрена до Грачанице у односу на оно време деведесетих.

Потом Грачаница. Тужно сазнање од кустоса, да 80% Срба из Грачанице никад није ушло у Манастир. Његова слободна процена или истина, нисмо сигурни.

Задржавање у манастиру релативно кратко уз поштовање наложеним мера, због сестринства које великим делом чине монахиње у позним годинама.

Замољени смо да Манастир напустимо пре почетка вечерње службе управо због њих. Нажалост корона сеје страх и тамо где је плодно тло, међу невестама Христовим.

Настављамо даље и долазимо до Газиместана.

Газиместан,  обезбеђује полиција. Дозволили су нам  приступ само под маскама и пристојном одстојању. Ветар хладан пробија. Испштовали и дозволили нам да се поклонимо сенима косовских јунака.Овај Петровдански обилазак Газиместана остаће урезан у сећање коју ни ветар који пробија груди, не може да помути.

Настављамо пут, прођосмо поред Приштине и Подујева, а сећања и даље навиру ли навиру, па до прелаза и настависмо пут ка Нишу.

У вечерњим сатима вратисмо се у Ниш, пуног срца и душе Божијег благослова из наших древних Светиња, али помало тужни због тога што чешће и слободније не можемо тамо отићи.
Ако Бог да сваку прилику ћемо искористити да одемо и да се напојимо Воде живе, Воде Христове.

Радост и Мир свима од Господа!