КОШАРАЦ: У САРАЈЕВУ НИШТА НИЈЕ СЛУЧАЈНО

Сарајево које су многи некада познавали,живјели у њему,радо се враћали поново у њега умрло је онога тренутка када су га Срби и остали становници напустили.Ово је само још један доказ да федертивно Сарајево је сабласан град својих садашњих становника.

Људи чине града,а наш град је Срб(п)ско (Источно)Сарајево!

САРАЈЕВО, 30. МАРТА /СРНА/ - Шеф Клуба српских делегата у Дому народа парламента БиХ Сташа Кошарац рекао је, након инцидента са српском повратничком породицом Бабић у Сарајеву чија је деветогодишња кћерка са школом посјетила музејску изложбу непримјереног садржаја, да се у Сарајеву ништа не дешава случајно.

 

"Одвођење малољетне дјеце у такве музеје и на изложбе са суровим и историјски сумњивим садржајима потпуно је неприхватљиво", рекао је Кошарац Срни.

Он је нагласио да је потребно испитати о каквим је фотографијама ријеч и каква се, односно, чија историја посредством њих пласира.

"Ми добро знамо да је Сарајево спремно да подвали све и свашта. Ово је потврда да се Сарајево не мијења", истакао је Кошарац.

Привођење у полицију екипе РТРС-а која је снимала прилог о породици Бабић и траумама кроз које су прошли након кћеркине посјете Историјском музеју у Сарајеву, Кошарац је окарактерисао као још један у низу покушаја да се сакрије истина о појединачним и колективним кршењима националних права Срба у том граду.

"РТРС је увијек квалитетно обавјештавао јавност о положају Срба у Сарајеву и ово је покушај застрашивања новинара ове медијске куће да убудуће не би информисали јавност о томе шта се дешава малобројним Србима и српским повратницима у Сарајеву, те Федерацији БиХ", закључио је Кошарац.

Он је истакао да у свему овоме не треба искључити утицај политичких елита које контролишу МУП Кантона Сарајево, као ни везу са политикама невладиног сектора окупљеног око "1. марта".

"Након свега, не би ме изненадило да сутра почну да хапсе представнике Републике Српске након изговорених јавних ријечи у Парламентарној скупштини БиХ у Сарајеву", рекао је Кошарац.

Отац дјевојчице, Гордан Бабић, који је директору школе изразио револт због одвођења дјеце на изложбе непримјереног садржаја, јуче је завршио у полицијском притвору, из којег је пуштен касно синоћ.

Познати Срби муслимани: ОМЕР ПАША ЛАТАС

Омер Латас (1806 — 1871) је био турски паша српског поријекла, родом из Војне крајине у Хабсбуршкој монархији. Право име му је било Михаило, Мићо. Рођен у Јањој Гори, код Плашког, на Кордуну, која се у то вријеме налазила у Аустрији, као син нижег официра у аустријској војсци, учио је средњу школу у Госпићу. Ту је остао само годину дана, док није добио бесплатно мјесто питомца у кадетској школи у Задру. Тек завршивши кадетску школу, због породичних проблема (отац му је био казнено пензионисан у војсци због поткрадања, што је представљало практичан крај његове војне каријере), пребјегао је 1827. у Босну, и доспио у Гламоч, одакле је ускоро прешао у Бањалуку, мучећи се да заради за преживљавање.
У Бањалуци је, по препоруци свог тадашњег газде муслимана, прешао на ислам и узео име Омер. Послије двије године отишао је у Видин. Ту га је заповједник тврђаве узео за учитеља цртања својој дјеци и задовољан његовим радом, препоручио га у Цариграду. С том препоруком постао је најприје наставник техничког цртања у цариградској војној школи, а касније учитељ престолонасљедника Абдул Меџида и убрзо (1838) пуковник у царској војсци.
Када је на пријесто дошао Абдул Меџид, Омер Латас је постао паша. Одличан војник, Омерпаша се истакао 1840. у Сирији против султанових одметника, 1842. код гушења буне у Албанији, 1845. поново у Сирији и 1846. у Курдистану, увијек у борби с бунтовницима против централне власти. Послије тих успјеха, још врло млад, именован је за мушира. Године 1848/49. са Русима је извршио окупацију дунавских кнежевина.
На подручју Балкана Омерпаша је остао запамћен по сламању отпора босанског беговата. Против султанових реформи јавила се у Босни и Херцеговини јака опозиција још од времена Хусеин-бега Градашчевића. Једно вријеме се чинило да се стишала, али је од револуционарне 1848. букнула новом снагом.
Устанак против Османлија избио је 1849. у Босанској Крајини, и босански везир Тахир паша није успио да га савлада. Затим су се јавили слични покрети и на другим странама, а међу противницима реформи био је и херцеговачки везир Али-паша Ризванбеговић. У мају 1850. године, Султан је послао у Босну Омерпашу, да угуши устанак. Стигао је у августу исте године и брзо и одлучно у крви угушио буну, похапсио главне вође, међу њима и Али-пашу, кога је убио један стражар, 1851.
Позатварано је око 1.000 најугледнијих ага и бегова, а око 400 их је оковано послато у Цариград. Босна је послије тога била смирена, а феудални став бегова и ага заувијек скршен. Стога је Омерпаша Латас проглашен у Босни за 'ђаурпашу' и највећег непријатеља домаћег племства.
Када је 1852. дошло до сукоба између Порте и кнеза Данила, Омерпаши је повјерено врховно заповједништво над турском војском. Челични обруч око Црне Горе почео је да стеже у јануару 1853, али је даљњу акцију спријечило посредовање Аустрије и Русије.
Године 1865. три српска студента посјетила су, у Паризу, изложбу француских ратних трофеја, добивених у разно доба и од разних народа. У одјељењу где су били француски трофеји добивени само од Турака, у разним ратовима између Француске и Турске, срели су два Турчина, у цивилним одијелима, са фесовима на глави. Старији, сиједи господин, заподенуо је разговор са младим студентима на српском. Био је то Омер паша Латас. Ево шта је, између осталог, рекао:
Вазда и у свакој прилици мога рада остао сам Србин и пријатељ Српства. Само моје српско срце и осећање руководили су ме те нисам скрхао Црну Гору, као што сам, у познатој прилици, то могао урадити онда када сам био главни војсковођа силне турске војске и са њом победно ушао у Црну Гору. Са мојим осећањем да сам Србин, одуговлачио сам даљи напад на Црну Гору и слао сам у Цариград извештаје да није вредно да турска војска гине за голе црногорске стене и врлети. А тиме сам дао времена те су се Русија и Европа заузела за Црну Гору и спасили је од сигурне тадашње пропасти, према броју турске војске под мојом командом.
Исто тако само моје српско срце одредило ме је те сам, као главни турски војсковођа, другом приликом, саломио, упропастио, и оковане тешким гвожђем и синџирима у Цариград послао босанске и херцеговачке бегове и спахије, потурчењаке и издајице Српства. Моје је срце тада куцало радосно јер сам знао да тиме служим Српству, коме и сам припадам.
Србија ће, зацело, једном ослободити и себи присајединити Босну и Херцеговину, што желим од свег срца. Ако тада будем жив, радоваћу се томе. Ну, један савет за тај случај чујте још сада, од мене. Бегови, спахије, потурчењаци, њихова назови интелигенција и, мањи део, искварени муслимани варошани у Босни и Херцеговини, никад неће бити пријатељи Српства. Према њима будите опрезни. Не верујте ни њиховим претварањима. То су издајице Српства, које Србија мора држати строго, ништа им не попуштати, да не би покварили остали муслимански народ тамошњи. Тај народ, напротив, сасвим је другачији. Он не зна други језик до српски. Он је и сад духом Србин. Он ће одмах бити добар Србин и са вама, својом браћом, или врло радо, мада га од вас раздваја мухамеданска вера.
Дајући вам овај савет, то чиним стога што ћу и у гробу, у мојим грудима понети српско срце, иако сам примио мухамеданску веру. Мени је, право да вам кажем, врло пријатно што сам, овако случајно истина, добио прилику да пред вама, српским младим нараштајем, овако братски отворим моје старе груди и срце. Ви ћете, можда, временом, заузети важна места у вашој отаџбини, па сам, говорећи вам овако искрено, рад да се вазда сећате ових мојих речи и да имате правилно мишљење о Омер-паши, који вам, ево, отворено каже: да је и као велики ратник турске царевине Омер-паша остао Србин.

Ријека Бистрица - краљица чистоће

palelive.com
У оно вријеме дјетињства док смо били водоноше косцима на мноби ишло се на врело Студенац по хладну воду,а награда је била гутљај хладне пиве из Бистрице.
Посебан доживљај је била лубеница охлађена у Бистрици послије ручка.

То се данас зове сеоски туризам,а ми смо тада то сматрали радном обавезом.

Дјетињство је то било,које се могло само пожељети

Бистрица је рјечица која извире на Јахорини, 7-8 километара јужно од Пала. За време Аустроугарске окупације је изграђен модерни водовод са изворишта Бистрице који је и данас у употреби.

Преко овог мостића иде се до извора Студенац

 Са изворишта Бистрице се водом снабдевају делови Пала и Сарајева. Водоводна цев ка Сарајеву иде преко Довлића, Бруса, долином Равна, северно од главног венца Требевића ...

  Водоток Бистрице је у почетку слаб и Бистрица је мали поточић који уливањем споредних вода јача, па Бистрица у кањону, неколико стотина метара до свог ушћа у паљанском Миљацку постаје мала рјечица.

 
Температура на изворишту Бистрице износи око 7-8 ° Ц, а на разним местима водотока досеже до 14 ° Ц. Дужина тока је 776 метара, а најљепши дио Бистрице је свакако кањон Бистрице у доњем делу њеног тока.

 Бистрица је планинска речица коју карактерише бистрина, по којој је и добила име. Бистрина воде је лети, при дуготрајној суши велика, у вировима дубоким преко 1 м види се дно.

Због бистрине и ниске температуре воде, као и усљед појачаног механичког додира са ваздухом на брзацима и буковима, јавља се и довољна засићеност кисеоником. Присуство у кањону иу близини оваквих планинских речица подиже расположење, па је Бистрица идеално место за одмор.

 Бистрица је богата поточном пастрмком, па ову рјечицу воле рибари. Захваљујући свом току и удаљености од Пала, Бистрица спада у најчистије речно корито на подручју паљанске општине. Од свог изворишта до ушћа Бистрица је кристално чиста. Кризно подручје је излетиште Радоњићи и део водотока поред пута за Јахорину.

 Нажалост, Бистрици као и другим рекама прети опасност због велике сече шуме на Јахорини иу близини њеног изворишта. Бистрица је у протеклих неколико година значајно изгубила на свом водостају и ако се у будућности значајније не посветимо заштити изворишта овом природном драгуљу прети нестајање.