ВЕЛИКОМУЧЕНИЦA СВЕТА МАРИНА - Огњена Марија

30.07.2012
Јулиански (стари) календар:
17.07.2012
 На овај дан слави се спомен на свету мученицу Марину, у народу познатију као Огњена Марија. Као и празници светитељки који за њом следе: Благе Марије (4. август) и Трнове Петке (8. август), ни Огњена Марија у црквеном календару нема "црвено слово". Ипак, сва три спадају у веома поштоване празнике у народу, посебно међу женама, тако да се ова три дана ништа се не ради у руке, нити у пољу.

Света мученица Марина Огњена Марија


Света Марина роди се у Антиохији Писидијској[1] од високородних родитеља, али не и благоверних, већ незнабожачким безбожјем помрачених. Отац њен Едесије беше идолски жрец; он своју кћер Марину, која још у повоју остаде без мајке, предаде дојиљи која живљаше у селу, удаљеном од града петнаест потркалишта. Када девојчица одрасте код дојиље, она се показа лепа телом и још лепша душом, одликоваше се благоразумношћу и добром нарави.
Пошто се у та времена подиже гоњење на хришћане, то се јереји и клирици, учитељи речи Божје, кријаху из страха од мучитеља, једни по пустињама и горама и пећинама, а други по селима међу простим људима; кријаху се прерушени у ниште, но ипак, где год могаху, они макар потајно поучаваху светој вери, и многе од идолопоклоничке заблуде обраћаху ка Христу. Тако се догоди и дванаестогодишњој девојчици Марини да она од неког човека Божјег чу реч о Христу Исусу, истинитом Богу: како се Он оваплоти од Духа Светог у утроби Пречисте Дјеве, и роди се од Ње сачувавши њено девство недарнутим; како Он сатвори многа чудеса; како Он изволи добровољно пострадати ради спасења људи, како Он умре и васкрсе и узнесе се на небо и уготови бесконачни живот и славу и вечно царство онима који верују у Њега и љубе Га.
Чувши то, благоразумна девојчица Марина поверова у Христа и њено срце се распали божанском љубављу, те она ни о чему другом нити размишљаше нити говораше већ једино о Христу Исусу. И она се сва претвараше у уво када би чула да се где говори о истинитом Богу. И као што вероваше у Њега срцем, тако се не стиђаше да га и устима исповеда, иако још не беше крштена, пошто се не налажаше хришћански свештеник који би је крстио. И жељаше Марина да крв своју пролије за Христа и да се крсти њоме као крстионицом крштења, као што је слушала за многе свете мученике обадва пола да се крстише у својој крви положивши душе своје за Господа; и она хоћаше да им буде подражатељка.
Едесије, дознавши да је његова кћи Марина поверовала у Христа, омрзну је и престаде је сматрати за кћер, и одношаше се према њој као према туђинки. А девица сву своју наду положи на Оца Небеског. Када јој беше петнаест година она једном изиђе у поље да види овце свога оца које су тамо пасле. Догоди се те је том приликом срете епарх источних покрајина Олимврије, љути мучитељ хришћана, који иђаше у Антиохију Писидијску. Угледавши веома леполику девојчицу, епарх се зачуди њеној необичној лепоти, и она га одмах толико занесе да он помисли да је узме себи за жену. Стога он застаде, и зауставивши њу стаде је распитивати: Каквог си рода, девојко; чија си кћи, и како се зовеш? Кажи ми истину о себи. Ја видим да си леполика, и ако си слободних родитеља ја ћу ступити с тобом у законити брак; ако си пак чија робиња, ја ћу те откупити и узети к себи.
Девица коју више красијаше целомудрије него лепота, кротко одговори чија је кћи и како се зове; а не затаји и то, да је слушкиња Христова, да верује у једнога Бога који је створио небо и земљу, да је сједињена с Њим љубављу срдачном и да другога женика не жели. Чувши да је хришћанка епарх, који од царева беше добио право да мучи хришћане, одмах нареди војницима да је узму и воде за њим у град, али с чешћу: јер због њених девичанских благоразумних речи он је још више заволе и надаше се да ће је, претећи јој мукама, брзо одвратити од Христа и придобити је себи за жену. А девица, вођена војницима, мољаше се на сав глас Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Боже мој! не остави ме и не предај душу моју у погибао! Нека ме не савладају непријатељи моји! нека се слух мој не оскврни од лукавих речи њихових! нека се ум мој не измени од поганих ласки њихових! нека се и срце моје не уплаши од грозних претњи њихових! не допусти да вера моја буде бачена у кал и муљ! нека се не обрадује због мене ненавидник добра ђаво! него ми пошљи помоћ са висине светог престола Свог, дај ми мудрост, отвори ми уста, да бих, крепљена силом Твојом и умудривана благодаћу Твојом, без страха одговарала мучитељу на питања. О, Господе мој! погледај милостиво на мене у овај час! јер ево, ја сам сада као овца међу вуцима, као птица међу ловцима, и као риба у мрежи; дођи дакле и избави ме од свих замки вражијих!
Тако се света мољаше путем, док не дођоше до града Антиохије Писидијске. Када стигоше у град, епарх по своме незнабожачком обичају најпре принесе жртве поганим боговима својим, одаде свечану похвалу царевима својим, и што нађе хришћана похвата их и врже у тамницу, да их сачувају до мучења; а девицу Марину повери на чување неким угледним женама, Идућег дана он устроји свечано суђење пред народом, и нареди да му најпре Марину доведу на саслушање, јер сав беше обузет мислима на њу. Када девицу доведоше, он сладострасно посматраше њену неисказану лепоту и све се више и више распаљиваше телесном љубављу према њој. Затим јој стаде ласкаво говорити: Знају сви богови, о прелепа девице! да сажаљевам младост твоју и штедим цветајуће лепотом младо тело твоје. Стога те молим, послушај ме, па боговима принеси жртву, да ти добро буде: јер ћеш одмах добити многа имања и богатства, и бићеш срећнија од свих вршњакиња својих и уваженија од свих жена у овоме граду.
Света Марина одговори: Ја сам се научила исповедати небеснога Оца и Јединородног Сина Његовог и Пресветог Духа, Једног у Тројици Бога истинитог и живог, и навикла сам клањати се Њему и Њему свагда приносити жртву хвале, и ја се нећу поклонити боговима које не знам, нити ћу принети жртве њима који су без душе и без осећања и не знају саме себе: јер они нису свесни да ли их поштују или бешчесте. Зато нећу одати њима поштовање које приличи Створитељу моме!
Епарх рече: Поново те молим, Марино, послушај ме и укажи поштовање непобедивим боговима, насигурно знајући то да ћеш, ако послушаш мој савет, одмах бити удостојена велике части пред очима свих грађана: јер ћу те узети за жену, и сви ће те почети поштовати као моју милу супругу, и ја ћу теби дати углед и славу, а ти ћеш мени бити радост и сладост живота мога. А ако ме не послушаш и одбациш љубав коју имам за тебе, онда знај да ћеш искусити многа зла: јер ћеш ме приморати да те и против своје воље ставим на муке, и погубим такву лепоту твоју, здравље и слатки живот; ти ћеш бити подвргнута љутим и неподношљивим мукама и погинућеш од огња и гвожђа.
Светитељка одговори: Не надај се, епарше, да ћеш ласкама или претњама веру моју у Христа променити у ваше безверје, јер сам ја верна слушкиња Господара мога који добровољно пострада за мене. И када Он претрпе за мене крст и смрт, не штедећи пресвето тело Своје, примљено од Пречисте Дјеве Марије, онда сам свакако и ја дужна да за Њега страдам и умрем, нимало не штедећи моје грешно тело и здравље. Немој дакле мислити да ћеш ме устрашити својим претњама! Ево, ја сам готова на све муке и на све смрти, јер ће ме укрепити Онај у кога се надам. А све што ми говориш о браку, о угледу, о слави, о богатствима, све ми је то одвратније од смрдљивог блата. Зар да одбацим Бесмртног Женика мог - Христа, Небеског Цара, па да ступим у брак са смрдљивим псом који је мртав душом? Никада!
Чувши од свете Марине овакве речи, епарх се веома увреди и силно разјари, и одмах, претворивши љубав у непријатељство и мржњу, нареди да невесту Христову свуку голу, пруже је по земљи и непоштедно бију прућем. Светитељка би дуго бијена тако без милости, да јој се девичанско тело распадаше од рана, и крв потоцима тецијаше из рана заливајући земљу. Посматрајући то, народ се испуни саучешћем према њој, дивној девојци, тако свирепо мученој, и многи плакаху. А гласник викаше: Марино, принеси боговима жртву! не губи узалуд лепоту своју! не лишавај себе овог слатког живота пре времена!
Међутим мученица, подигавши к Богу духовне очи своје, мољаше се, просећи помоћ одозго и окрепљење у страдалачком подвигу: и она, благодаћу Христовом поткрепљавана, не осећаше болове у мучењима, већ као у тућем телу подношаше ране које јој наношаху. И говораху јој неки из народа: Девојко, зашто непокорношћу својом ти сама погубљујеш лепоту своју? Погледај како је судија свиреп, он ће те погубити, и спомен ће твој ишчезнути са земље; а ми те жалимо! - А светитељка им громко одговараше с прекором: О, лукави саветници и зли помоћници, испуњени духа саблазни! Као што стародревна змија даде Еви лукав савет у рају, тако ви сада саветујете мени да одступим од Бога мог. Одступите од мене ви творци безакоња, јер нећете саблазнити мене која сам се свом душом предала Христу!
Затим, када слуге престадоше бити свету мученицу, мучитељ јој рече: Ово је почетак твојих мука, Марино, и ако останеш упорна у непокорности, доживећеш још веће муке. - Светитељка одговори: Чини што је по вољи теби и оцу твоме ђаволу, а ја не обраћам пажњу на муке, јер мени помаже Христос који ће ускоро посрамити сва ваша лукавства.
Епарх се још више разјари и нареди да мученицу прикују клинцима на мучилишној дасци, па јој тело стружу гвозденим трозупцима. А она, подигавши очи к небу, говораше: Опколише ме непријатељи многи мислећи ми зло, но Ти, Господе мој, погледај на ме, пошљи ми помоћ животворног Духа Твог. Нека ме Он умудри да исповедам пресвето име Твоје до последњег даха свог, и нека ми да снаге да се јуначки супротставим ђаволу и слугама његовим, да би их победила и посрамила! Удостој ме да будем пример онима који Те љубе и Тебе ради чувају девство своје, да бих заједно с њима стала с десне стране Теби у време праведног суда Твог!
Тако се мољаше света мученица, а немилосрдне слуге немилосрдног мучитсља, као људождери, све јаче кидаху трозупцима свето тело њено, и отпадаху парчад тела њеног на земљу, и тецијаше крв њена, и наге кости јој се виђаху. Епарх, не могући гледати на такво љуто мучење, покри лице своје рукама и окрену се од ње, а сви присутни дивљаху се толиком трпљењу светитељкином. Потом, мучитељ се поново обрати мученици речима: Када ћеш се, Марино, смиловати на себе? Ето, већ је и тело твоје искидано! Хајде, макар сада принеси боговима жртву, да не би сасвим била уништена! - Мученица одговори: О, одвратни псу и свињо! ти једеш људско месо, а овамо се претворно правиш милостив и тобож ме жалиш! Али ја не жалим себе ради Христа који не поштеди Себе, већ ради мене предаде Себе на велике муке. Ако пак послушам безумни савет твој и поштедим тело своје, како ће се онда душа моја овенчати у царству небеском?
После тога епарх нареди да мученицу откују са мучилишта и вргну у засебну тамницу, дубоку и мрачну, пуну демонских страшила, у коју су бацани осуђени на смрт. Седећи сама у тој тамници, света мученица се мољаше Богу у топлоти душе своје, вапијући из дубине срца: Вишњи Боже, Теби са страхом предстоје све Небесне Силе, и сва Начала и Власти трепте пред лицем Твојим, и свако се створење Твоје свемоћном силом Твојом одржава, измењује и обнавља! Ти, Владару, погледај са небеске висине, са престола славе Твоје на мене смирену, непотребну и недостојну слушкињу Твоју: јер се у Тебе уздам, к Теби прибегох, и страдам ради имена Твог. Погледај, о Милосрдни! и исцели ово изранављено и као врећа искидано тело моје, и обнови душу моју, и сачувај је за царство Твоје! Дај ми да савладам и згазим непријатеља мог као што се песак гази ногама, да бих непобедивом помоћју Твојом сатрла силу његову, те да се у мени прослави пресвето име Твоје вавек.
Када наступи ноћ и светитељка се непрестано мољаше Богу, усуди се ђаво да привиђењским страшилима уплаши мученицу, пошто Бог допусти то ради већег прослављења Своје угоднице. Тамница се изненада затресе и појави се нека мрачна светлост као од димљивог огња? затим се појави ђаво у виду шарене, огромне, страшне змије, а тело његово, уколико беше видљиво, окружаваху и опасиваху многобројне мање змије и гује. Ужасно шиштећи и зијајући огромним и одвратним чељустима, змија испушташе неподношљиви смрад; и обилазећи око мученице она јој задаваше велики страх и ужас; затим разјапивши силно своју свеодвратну чељуст, нападе на светитељку и обзину јој главу да је прогута. И изгледало је да мученица би прогутана змијом као некада пророк Јона китом. Међутим, света мученица не паде у очајање нити посумња, него, уперивши сав ум у Бога, осени себе крсним знаком, и одмах угледа како се раседе утроба змијина и себе како изађе из ње читава и неповређена. И тог часа погибе сав тај страшни ђавољи привид и привиђење: јер земља се отвори, прогута змију и све змије са њом, и низведе их у ад, а свету мученицу обасја небеска светлост. И она, погледавши нагоре, виде где се отвори кров тамнице и сунцолике луче силазе на њу одозго; затим угледа велики крст који сијаше неисказаном светлошћу, и изнад крста голубицу белу као снег, која јој човечјим гласом говораше: Радуј се, Марино, разумна голубице Христова, јер си победила злобнога врага! Радуј се и весели се кћери Сиона вишњега што дође дан весеља твога, у који ћеш са мудрим девојкама ући у неразрушиви дворац Бесмртнога Женика, Небеског Цара!
При овим речима голубице света Марина се испуни неисказане радости и сладости, и искидано тело њено се стаде залечивати, и она сама осећаше како јој месо расте у ранама и зарашћују ране, и покривају се кожом, и ишчезава сваки бол и немоћ; и она опет постаде здрава и дивна целим телом, као што је и раније била. Она стаде радосно благодарити Бога, говорећи: Благосиљам Те, Владико, и прослављам Те, Господе Боже мој, и хвалим име Твоје што си се сажалио на мене, посетио ме, исцелио тело моје, укрепио душу моју, и ниси ме предао у руке непријатељима мојим, него си ми показао одвратна обличја њихова и бацио их у преисподњи бездан и одагнао од мене њихова страшила; а сада, радујући се и веселећи се о Теби Богу Спаситељу моме, молим Твоју човекољубиву доброту, удостој ме бање светога крштења, да бих се, омивена крвљу и водом, обрела достојна ући у небески чертог Твој са светим девојкама, невестама Твојим, јер си благословен вавек.
У таквим виђењима и откривењима, и у таквом слављу и радовању света Марина проведе сву ту ноћ, док не свану и не настаде време њеног завршног подвига. А кад свану, епарх Олимврије опет седе на незнабожном и неправедном судишту свом, и сав се народ слеже на гледалиште. Епарх нареди да мученицу изведу из тамнице и доведу пред њега на суд. А кад угледа мученицу светлу лицем и потпуно читаву и здраву целим телом, без икаквог трага од јучерашњих рана, епарх се силно зачуди и запрепашћен ћуташе, недоумевајући како мученица, јуче сва изранављена, тако потпуно оздрави за једну ноћ. Чућаше се и народ овом чудесном исцељењу; и једни величаху силу Христову, а други то приписиваху мађијама. Затим епарх, с муком отворивши уста своја, стаде говорити светитељки: Видиш, Марино, како се богови наши брину о теби! Они се сажалише на твоју младост и лепоту и исцелише те од твојих рана. Зато треба и ти за добијено од њих добро да им принесеш захвалне жртве; и то утолико пре што теби доликује да будеш подражатељка и наследница оца свог, те да, као што он служи боговима у својству жреца, тако и ти постанеш жречица и послужиш боговима у све дане живота свога.
Светитељка одговори: Не доликује мени да оставим истинитог и живог Бога мог и служим мртвим боговима вашим; напротив, ти треба да познаш Јединог Бога небесног и да поверујеш у Њега видећи на мени такву силу Његову: јер ти ме јуче искида на комаде, а Он ме сада за један час начини читавом и здравом! Значи, Он је свемоћни лекар душа и тела људских.
Окорели епарх опет нареди да муче светитељку. И понова је обесише на мучилишту, и донеше упаљене свеће, па јој стадоше палити прса и бедра. А она, тајном молитвом у срцу погрузивши ум свој у Богу, трпљаше ћутећи; и би опаљена као угаљ, и месо тела њеног испечено као за једење. И када је једва живу скинуше са мучилишта, она повика говорећи: Господе! Ти ме удостоји да за име Твоје прођем као кроз огањ; удостој ме да прођем и кроз воду светог крштења, да би ме умивену од грехова увео у покој Твој.
Мучитељ, чувши да мученица спомену воду, рече: жедна је јадница, треба је напојити! - И нареди да донесу велику бачву и напуне водом, па везану мученицу баце у њу и удаве. А када слуге узеше мученицу да је баце у воду, она громко рече: Господе Христе, Ти изводиш из окова, Ти одрешујеш узе смрти и ада, Ти подижеш из гробова мигом Божанске силе Твоје! Ти погледај на слушкињу Твоју и раскини узе моје! И нека ми вода ова буде на жељено свето крштење и на рођење у вечни живот, да бих, свукавши старог човека, обукла се у новог и јавила се Теби у чертогу Твоме у свадбеном руху!
Док се мученица тако мољаше, слуге је бацише у бачву пуну воде, и стадоше је загњуривати у воду и потапати. Утом се затресе земља, и конопци којима мученица беше свезана одрешише се, а слуге, страховито уплашене, побегоше од бачве; над главом пак мученице синуше зраци неисказане светлости, и опет се појави она раније виђена бела, сунцолика голубица, силазећи одозго и носећи златан венац у кљуну; и лебдијаше над главом мученице, додириваше ногама главу њену, па понова лећаше у висину.
Ово виђење беше видљиво не само за светитељку него и за неке од присутних, који беху достојни таквога виђења: јер многи из народа беху потајни хришћани и удостојише се видети то. А света стајаше у води непогружена, и певаше славећи и благосиљајући велико име Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа. Затим се над светитељком показа огњени стуб који досезаваше до неба, и на стубу крст као од кристала који пушташе из себе пресјајне зраке; а она голубица узлете и седе наврх крста. И дође одозго чујан за све глас који говораше:
Мир теби, невесто Христова Марино! сада ћеш примити неувенљиви венац лепоте из руке Господње, и почиваћеш у царству небеском са светима.
Чувши овај глас и видевши мученицу где изиђе из воде здрава, без икаквог трага од опекотина, читава телом, бела и дивна, одмах велико мноштво људи и жена повероваше у Христа, и отворено изјавише да су хришћани, и изгледаху готови на смрт за Христа. Игемон се запрепасти видевши колики народ се обрати ка Христу, и недоумеваше шта да чини. Потом, бесан од јарости, он изведе против народа војску коју имађаше при себи, наоружану мачевима, и нареди им да посеку све који славе име Христово. Тада који год у народу беху 'неверни или плашљиви побегоше, а они који истински повероваше, сами се под мачеве приклањаху. И паде убијених обадва пола до петнаест хиљада људи, који, крвљу својом крстивши се и од свих грехова очистивши се, уђоше у радост Господа свога, овенчани мучеништвом. (Њихов спомен бива 16. јула).
После тога епарх осуди и мученицу на посечење мачем. Када је изведоше на место погубљења, она измоли мало времена од оних што је вођаху, па се обрати народу који иђаше за њом и саветоваше свима да познаду јединог истинитог Бога а да се избаве од демонске обмане и идолопоклоничке погибли.
Потом се она стаде молити, и дуго се мољаше за све. Утом се изненада затресе земља, и страх захвати све, и многи попадаше на земљу од страха; паде и џелат. То се Господ наш Исус Христос са анђелима светим јави с неба невести Својој, позивајући је у покој Свој и пружајући руке да прими душу њену. А она, испунивши се неисказане радости, подстаче џелата да брзо изврши што му је наређено. И она подметну под мач чесну главу своју и би посечена; а душа њена, узета рукама Господњим, би унесена у небеска насеља.
Тако света великомученица Марина заврши мученички подвиг свој у седамнаести дан месеца јула.[2] Страдање њено огшса очевидац слуга Божји Теотим, који је посматрао сва мучења њена и удостојио се бити гледалац оних виђења, која беху откривена светитељки. Све то он предаде вернима на корист, а у част и спомен возљубљене невесте Христове Марине, и у славу Човекољупца Христа Спаса нашег, коме са Оцем и Светим Духом нека је и од нас част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Света Великомученице Марино, помози свима који болују од тјелесних и душевних болести и умилостиви Христа Бога, да спаси грешне душе наше.
 Срећан Празник Свете великомученице Марине - Огњена Марија

Запањујућа савремена чуда Св.Марине (Огњене Марије)


Чудо Свете Марине, исцељење Андреја Василиу са Кипра

У октобру 2000, породица Василиу из Лимасол са Кипра, доживели су следеће чудо.

У Грчкој они су добро познати са телевизијских програма јер су тражили донатора за њиховог дечака Андреја, који је патило од леукемије. Донатор је заиста пронађен и родитељи су почели припреме за њихово путовање у Хјустону, Тексас САД, где је трансплантација коштане сржи требала да буде извршена. Поврх свега они су се молили Исусу Христу да спасе њиховог дечака.Пре него што су отпутовали у САД родитељи су чули за чуда Св. Марине и позову телефоном манастир Св. Марине који се налази на острву Андрос у Грчкој тражећи Њен благослов за операцију. Настојатељ манастира, Архимандрит О. Кипријан обећа им да ће се молити Светој Марини. Он је блгословивши их пожелео да Св. Марина буде са Андрејом у операционој сали и да му помогне. Са благословом Старца Кипријана и јаком вером да ће Св. Марина заиста помоћи, породица Василиу се запутила у САД.
Након неопходних тестова пре операције које је Андреј морао да прође, био је одведен у операциону салу. На кратко време пре почетка саме операције, хирургу који је требао оперисати Андреја дошла је у посету жена. Она се представила као Андрејев доктор и затражила да јој се дозволи посматрање операције. Разговор који је уследио показао је да је та жена заиста доктор. Међутим, хирург је одговорио да 'лекари споља' не могу да буду присутни у операционој сали и да је такав пропис његове медицинске екипе ' да лекара који нису у тиму не могу бити укључени у таквој деликатној операцији. Међутим, упорност те жене је уверила хирурга да јој дозволи учествовање у операционој сали. Али пре тога, он је замоли да остави своје координате [вероватно, акредитивно писмо] на администрационом столу. Непозната лекарка учини како је хирург рекао, а затим је ушла у операциону салу са хирургом. Током рада, дала је неколико упутстава у погледу напретка поступка. Операција је добро протекла и на крају је хирург се захвалио жени „лекарки“ и изашао из операционе сале.
Андрејеви родитељи одмах су дошли да се распитају о исходу операције, хирург је одговорио да све добро прошло, додајући да не разуме зашто су довели Андреја овде, када он има тако доброг доктора. Родитељи су били веома изненађени и одговорише да они нису довели никаквог доктора са њима. Хирург је инсистирао, рекавши им када је изашао из операционе сале Андрејев доктор је тамо остао мало дуже са остатком оперативног тима и због тога, вероватно је и даље у близини. Предложио им је да је потраже. Потрага за њом се показала бесмисленом, као да жене "доктора" нема нигде около. Родитељи су закључили да мора да је неки лекар из Грчке или са Кипра, одлучио да допутује у САД како би допринео овој деликатној операцији. Они су изразили жељу да сазнају ко је она тако да могу да јој се захвале, на хирургов предлог су отишли у управу до административног стола да провере њене информације.
То је било крајње изненађење када су прочитатали да се непозната жена потписала са именом „Марина из Андроса“ . Сузе захвалности и радости напунише њихове очи када су се сетили Старчевих речи у манастиру како је рекао да жели Андреју присуство Св. Марине у операционој сали да му помогне. Андрејеви родитељи су поделили са медијима њихову радост о успешној операцији и Андрејевом опоравку и чуду које су примили. Василиу породица се заветовала да ће цела породица сваке године долазизити у манастир о празнику Свете Марине, а Старац Кипријан каже да породица долази сваког лета из Лимасола на Андрос да се захвалим Светој Марини за Андрејево исцељење.

.Чуда која чине светитељи никада нису престале да се одржавају у православној цркви. Са овим чудима, Господ наш Исус Христос помаже нам да градимо веру.


Чудо Св. Марине, исцељење Ирене Ифанти из Атине

Чудо се десило у Јулу 2006, када су доктори установили узнемирујуће знакове рака, Ирена је тада била 28 година и мајка трогодишњег детета.


Иренина мајка је била исцељена годину дана раније на Андросу за време Свете Литургије
и постарала се да доведе и своју кћерку Старцу Кипријану у Манастир Св.Марине да је утеши духовним саветом. Старац је рекао да она мора на операцију али мора да се смири јер Света Марина ће бити са њом. Вративши се у Атину, отишла је на преглед у Болницу Св.Саве, резултати су показали да она има рак штитне жлезде.
Рак се све више ширио и операцијски захват је био хитан. Поново су отпутовали у Андрос, тада Старац Кипријан рече забринутој мајци; “Света Марина је тебе излечила од рака, зар мислиш да ће твоју кћер напустити?“ Тада јој даде парче платна натопљеног освећеним уљем из кандила чудотворне иконе Св.Марине и заповеди да то буде уз њу за време оперције. Старац јој даде још и слаткише пре одласка рекавши; „ Када поново дођете, ви ћете донети слаткише“, и вратише се у Атину.

За време операције дешавало се следеће чудо. Хирург је сведочио након операције да је његова рука у једном моменту била вођена на ифицирано ткиво које доктори нису ни дијагнозирали, то је била веома добро скривен предео ткива који је успешно отклоњен. Уствари, по речима доктора цела операција је била успешна да његова рука није била вођена ка том непримећеном месту, Ирена би била принуђена да поново подлегне другој операцији да се рак отклони.

Пет сати након операције, када је почела да се опоравља нешто је кренуло наопако. Она је почела да се осећа утрнулост и огроман бол у телу. Њено стање се све више погоршалаво, поново су је увели у операциону салу. Прикључена на цеви, једва да је могла да се помери или говори због утрнулости, и најгоре од свега њен дах је почео да бледи. Она је хтела да затражи од лекара више кисеоника, али она није била у стању због цеви и укочености.

На крају Ирена је почела да осећа одвојеност од свог тела и пронашла се у екстремнном мраку, болове више није осећала. Померала је руке, али је тама била тако велика да их није могла ни видети ни чак померајући рукама испред лица. То је било усамљено и безнадежно место, причала је касније. Она је хтела да се моли Богу да јој помогне, али је говорила да није могла да се моли, јер то је место одише неприсутношћу Божијом . Не осећајући прави смисао времена тамо, она је веровала да је тамо провела сате и дане на крају и дошла до закључка да се упкојила и вероватно је у паклу због својих грехова. Ово је учинило безнадежно и очајно све док није чула глас. Она је тада повикала: "Свети Марино! ја могу да дишем!" рекавши то осетила је да се вратила у своје тело.

Ирена пробудивши се угледала је окружена око себе 6-8 лекара и машине око ње. Дисала је нормално и није осећала бол. Она се у потпуности опоравила и данас нема рак. Хирурзи су јој саопштили да је умрла и да се вратила- један је чак рекао: "Ирена је васкрсла!

  Glogovac Monastery

Трагична прича о дечаку Слободану: Убиство уз шоту

Прича о дечаку Слободану Стојановићу из Доње Каменице код Зворника леди крв у жилама, мада је универзална прича о огромној љубави људи и животиња, али и о трагедији коју сваки рат доноси.

Не зна се тачно шта је било стравичније у тој причи старој тачно 20 година. Да ли то што нико досад није одговарао за злочин или то што је једно људско биће страдало само зато што је покушало да из ратног вихора спасе свог кућног љубимца.



Центар за истраживање злочина над српским народом својевремено је покренуо акцију да трагична Слободанова судбина буде овековечена. Љубиша Ристић из ове организације са седиштем у Београду каже да је пре четири године завршена скулптура “Дечак и пас”.

- Чак су безбеђена и средства, али са пројектом се стало зато што су се муслимани побунили да овај споменик буде постављен код села Дрињача, на тромеђи пута ка Србији, Сребреници и Сарајеву. То нас чуди јер је вајар Миодраг Живковић учинио све да тај споменик не вређа ничија осећања – каже Ристић.


Подршка генерала Младића

Неколико стотина километара даље, у Босни, уз магистрални пут од Зворника ка Милићима, тик уз Дрину, живи 61-годишњи Илија Стојановић, дечаков отац.

- Ово је село Ђевање и ја сам ту захваљујући Сави Ерићу, директору Зворник путева. Хвала му до неба што ме није заборавио и што ми је дао ову кућу да у њој живим – вели човек коме се у очима све види.

Ми смо му прва новинарска екипа после четири године. Колеге које су ту биле 2008. вратиле су се са сузама у очима, необављена посла.

- Тада ми је и супруга била жива. Када је сниматељ укључио камеру, а моја Десанка почела да се присећа, само је пала. Ево ту, у овој соби. Пола године је трајала агонија доктора по Београду да је спасу, али био је то јак мождани удар… – сузи око овом човеку, али жели све да исприча.

Са зида скида урамљену фотографију сина Слободана. Грли ту слику као да је жива и враћа се у прошлост, у јун 1992.

- Живели смо у Доњој Каменици. Миран и питом живот са комшијама муслиманима. Онда је кренуло… Због напада муслимана цело наше село се повукло у Дрињачу. Жена и ја смо спаковали само најосновније и 26. јуна 1992. кренули са кћерком Слађаном и сином Слободаном. Чувајући нам леђа, три човека су погинула. Када смо тамо стигли, мој Слоба, који је тада ишао у пети разред основне школе, сетио се да није одвезао пса: “Тата, оставили смо Лукса на ланцу.” Много је волео то куче, а и оно га је обожавало, гинуло за њега. Питао ме је да ли може да се врати да га доведе. Заклео сам га у нас и сестру да не покушава јер је превише опасно. Сећам се да је тог 27. јуна био неки светац и ја сам га заклео да не иде речима: “Три наша човека су погинула, видео си колико је опасно.” Обећао ми је да неће ићи и не могу да прежалим што сам му поверовао – прича у једном даху Илија.

Његов син је кренуо рано ујутро. Није још почело да свиће. Те ноћи није ни спавао, а родитељи су слушали његове тужне јецаје. Када их је на крају ипак ухватио сан, он се искрао и пошао по свог Лукса. Никада се није вратио.

- Ни сам не знам где сам га све тражио и кога сам све преклињао да ми се дете врати живо. Када је генерал Ратко Младић чуо за нашу трагедију, одмах је послао новинаре ББЦ да нас интервјуишу и да се та прича чује по целом свету како му се нешто не би догодило. Стално се интересовао како смо, чинио све да нам олакша муку – сећа се Илија.

Ни истине, ни правде

Слободана су пронашли годину дана касније, у Новом Селу, код каменолома. Био је покривен неким радничким мантилом, а око њега су била поређана и тела пет бораца Војске РС из Каракаја.

- Генерал Младић ми је први саопштио да је мој син пронађен мртав. Казао ми је да је један дечак из Милића лутао тим шумама тражећи свог несталог оца и да је набасао на ова тела. Брзо су ме позвали у Ватрогасни дом у Зворнику. Као јуче да је било, сећам се био је 16. јун 1993. када сам поново угледао свог анђела. Ту је већ био и патолог Зоран Станковић. Он ми је рекао да мисли да ми је син око месец и по дана био у животу, а да су га после зверски убили – прича овај несрећни човек.

Очи заковане за наше док прича како му је дете страдало.

- Стомак му је био расечен у облику православног крста, а срце извађено. Ногице су му биле одсечене, а по глави су се виделе бројне расекотине од ножа. Патолог је пронашао и рану од метка на његовој глави. Казао нам је да је пуцано из непосредне близине и да је метак прошао кроз леву чеону кост и изашао кроз десну.
Илија Стојановић је већ тих ратних година чуо да је убиство изведено у ужасном ритуалу, уз тактове албанске песме шота.
- Неколико људи ми је рекло да је то направила Албанка Елфета Весели, која је ратовала у формацијама Насера Орића. Вероватно је на овај начин желела да се докаже пред својом муслиманском браћом јер је раније била удата за Србина. Кажу да је тај ритуал трајао целе ноћи и да је прво са њега свукла сву одећу, а онда узела нож…

Не може даље да прича Илија. Сећања су превиша болна. Са трема куће у којој живи Дрина се види као на длану. Тече мутна вода и носи сломљене гране. Илијина душа нема где да иде, враћа се на столицу и наставља потресну исповест.
- Знам да никада нећу доћи до истине и правде. Три сата сам 2007. давао изјаву у Тужилаштву БиХ, али и они су ми рекли да без сведока тешко да било шта могу да ураде. Рекао сам им да пронађу ту жену која је пре рата живела у Власеници и Сребреници, а после отишла код брата у Швајцарску, а затим и у Француску где се наводно удала. Неки су ми после испричали да се вратила, да живи у Тузли. Али, све су то приче. Не знам због чега је држава одмах није пронашла и питала да ли је убила мог сина. Највише ме боли што су сви заборавили мог Слободана – каже на крају Илија Стојановић…

Иживљавање и после смрти

Патолог Зоран Станковић се и даље одлично сећа обдукције малог Илије Стојановића.

- Пронашли смо га у једној јами, са телима још неколико убијених Срба. Тело је било у поодмаклој фази распадања. У горњој вилици избијено му је свих шест предњих зуба. Отвор чмара био је знатно проширен, пролазан – како смо констатовали – “за три прста”. Имао је више секотина у пределу главе и трбуха. Неке од њих су нанете, највероватније, после смрти. Поврх свега, стомак му је био распорен у облику крста. Ако се не варам – било му је одсечено десно уво и на крају испаљен метак у слепоочницу из непосредне близине. Монструозно, свирепо убиство – каже др Станковић.

Лекција из историје

- Ако мене питате, ја бих највише волео да тај споменик буде постављен на шеталишту у Зворнику. Нека мог Слободана виде млади људи и тако сазнају нешто из историје. Наводно и градска власт подржава ту идеју – вели Илија Стојановић.

Елфета Весели (1960, Урошевац, ФНРЈ) је Албанка која се борила у јединицама Насера Орића у околини Сребренице. Елфета Весели је до почетка рата живјела са оцем по занимању шумаром Рахманом Весели у Доњој Каменици (Република Српска) у околини Власенице и Сребренице. Након рата одлази у Швајцарску код свог брата Мухамеда Веселија, гдје се и данас налази.

У медијима и изворима Документационог центра за истраживање ратних злочина Републике Српске је помињана као одговорна за мучење и убиство дјечака Слободана Стојановића у Доњој Каменици.

29. 07. 2012. Ђ. Баровић – Вести | фото: Н. Јојић

РУСКИ ДОБРОВОЉАЦ КОЈИ ЈЕ ИЗГУБИО ОКО НА КОСОВУ ОТВАРА НАМ ОЧИ

Albert Andiev http://facebook.com/​albert.andiev25.07.2012

Већ дуже времена Викиликс објављује тајне депеше из разних амбасада широм света. Наравно да ни ми нисмо изван тога, чак шта више! За разлику од других држава, специфичност наших министара, председника, председника влада, опозиционих лидера и осталих бандидоса је велеиздаја. Једноставно је скоро немогуће пронаћи неког од врлих нам представника државе (како позиционих тако и опозиционих) а да се не утркује са другима колико ће наудити националним интересима српског народа. И док нам је рецимо, привреда по конкурентности у групи са, Бурундијем, Чадом, Хаитијем, Анголом,..., ови наши фантоми се и не баве не кризом, не ничим корисним за род и државу коју представљају и бесомучно пљачкају, него веле-издајом! Аферим соколови!
Неко би казао, народ се не буни, мир влада, лепота. Опет, неко други ће рећи, `испод мира триста вира` итд. Рекао бих да је код нас уврежена једна велика историјска заблуда, а то је да смо ми бунтован народ. Можда неки делови (Херцеговци, Крајишници,...), остали - тешко. Позваће се на I, II српски устанак, Тимочку буну, II св. рат,...! I српски устанак није подигао народ, него кнезови због турске сече, па када је дошло до њихове главе, а они устанак! II исто кнезови. Тимочку буну, радикали на челу са Николом Пашићем и Пером Тодоровићем. Пера је заглавио робију а Никола побегао, тако су оставили народ на милост и немилост краљевим топовима. Никола Пашић се касније вратио, када се нагодио са краљем и направио тајне договоре са будућим краљем, да би касније увео Србију у Југославију и постао велики државник (кукала нам мајка!). II св. рат (у Србији), сада се већ тачно зна, пошто су отворени архиви, да су га подигли енглески шпијуни подкупивши све страначке прваке у Србији (наведени су тачни износи колико је примила КПЈ, колико ДС, радикали,...)-туге ли наше!
Карактеристика садашњих властодржаца Србије је да више и не примају новац за веле-издају, него то раде добровољно, борећи се за наклоност белосветских моћника. Њихови мотиви су нам јасни, мотиви њихових слугу и послушника у Србији исто тако, нису ми само јасни мотиви нашег народа, који све то зна, трпи и толерише.
Не могу а да овом приликом не цитирам Андрићеве речи о народу: ``Сувише је овај народ патио од нереда, насиља и неправде, и сувише навикао да их подноси са подмуклим роптањем или да се буни против њих, већ према временима и околностима. Између злоковерних осветничких мисли и повремених побуна пролази им горак и пуст век. За све друго они су неосетљиви и неприступни. Понекад се човек пита да није дух већине балканских народа заувек отрован и да можда никад више неће моћи ништа друго до једно: да трпи насиље или да га чини...“

(``Важни помагач експанзији аустријске привреде на средње и источно-европске државе су биле аустријске банке.``, Др Кристоф Шнајдер, вођа одељења за економску политику привредне коморе Аустрије.)
Версус
(``Да није пара ЕУ, Србија би се угушила.“ Секретар удружења банака Србије, Верољуб Дугалић (плаћеник ситно-шићарџијског менталног склопа.)

Интервју ``нашег експерта``је бледа копија памфлета из АГИТПРОП-овских времена, чији је он очигледно реликт. Сам текст је потпуно безвредан и очигледно наручен из неког од центара моћи, које сам Дугалић представља.
Ова два наслова сам супроставио, ради изоштравања и сликовитог представљања политике уништења домаћег банкарског сектора и привредног система Србије у режији ``експерта`` типа и калибра: Динкић, Лабус, Јелашић, Калановић, Дулић-Марковић,...У Кораку већ дуго времена пишемо о томе да, страним банкама у Србији није стало да развијају нашу привреду (јер ако би то радиле, правиле би конкуренцију домицилној индустрији-индустрији земаља из којих долазе).
Динкић&компани О.Д. су учинили толико лошег за Србију и српски народ, да би им уместо министарско-секретарских столица више приличила електрична столица.

Шиповац СА СТУПЊА на oбронцима Требевића

Трагајући за коријенима да бих сазнао одакле дођосмо у Влаховиће дођох до података о поријеклу Кумова породице Зликовац чувених Шиповаца са Ступља.

Ово посвећујем нашем Куму Марку кога недостојан помињем у молитвама да му Господ подари вјечни покој,а будућим покољењима Зликоваца да виде одакле потичу њихови Кумови и да наши преци Кумство нимало наивно и хвала им на томе.

Још за време турске владавине у Сарајево се доселио један од Шиповац, родом из Грабовице, села поред Невесиња у Херцеговини. Према причама старијих генерација, он је прво време живео у чаршији, а затим после неког времена је купио око 500 дулума земље са шумом у једном Требевићка селу које се зове Степен.(мисли се на Ступ,село измешу села Јасика и Павловца.ЗП) Село Степен лежи измедју планине Требевић и Јахорине, на 1300м надморске висине, које је удаљено 12км од Сарајева. Зна се да је ту формирао многочлану породицу, и постоје подаци да је ту родјено седам браће Шиповац који су према казивањима старих били најимућнија породица на тим просторима, имали су преко 100 грла крупне стоке и стотине оваца, поседовали су велику количину борове и јелове шуме , такође су имали и своје слуге. Били су много сложни и сви су живели у заједници. Од седам Шиповац памте се Илија, Рашо, Цвијан и Милан. Милан Шиповац је имао сина Јована, који је рођен (1894) у селу Ступањ.Јован је био ожењен са Јокомо (Гранзов) и сњом је изродио троје деце, синове Марка (1919) и Данила (1924) и Даницу (1922). Јован је важио за једног од имућнијих домаћина на тим просторима. Убијен је (1944) на чисти понедељак а затим запаљен заједно са шесторо комшија у кући. Убили су га комшије муслимани, који су некад радили код њега као надничари. После Јованове смрти домаћинство су преузели синови Марко и Данило. Марко је са супругом Јеленком Пандуревић (1920) имао петоро деце, синови Новак (1939), Миладин (1940), Вукадин (1942), Милена (1946) и Милорад (1948). Шездесетих година Марко је купио земљу и направио кућу у Сарајевском насељу Ковачићи у Требевићкој улици, где су све до рата (1992) живели Новак, Миладин и Милорад. Новак је са супругом Пејком Јокић (1943) је добио сина Момира (1964) и ћерке бизнакиње Љиљану и Биљану (1967). Момир је (1995) тешко рањен на зворничком ратишту од гранате, пребачен је на ВМА, где је након шест операција подлегао ранама у својој 31.години у јуну исте године. Након тог трагичног догађаја за породицу

Шиповац, ђед Марко је исте ноћи преминуо од туге за унуком првенцем. Заједно су сахрањени 16. и 17. јуна у селу Степен (1995) године. Миладин (Мишо) је са својом супругом Радојком Пантић (1946) добио два сина Миломира (1966) и Радомира (1968). Миладинова супруга је преминула (1997) године у Новом Саду, а он је остао да живи на Ступњу на очевом имању. Миломир има са супругом Горданом Ћеха (1966) ћерку Свјетлану (1989) и сина Николу (1991) који живе у Сремским Карловцима. Радомир са супругом Слободанком Гавриловић (1972) има двоје деце ћерку Александру (1993) и сина Момира (1996) који такође живе у Ср. Карловцима. Најмлађи Марков син Милорад ожењен са Јеленом Баричанин (1952) није имао деце. Погинуо је (1993) године на Грбавици у Сарајеву од снајпера. Данило Шиповац ожењен са Милком Гранић (1926) добио је седморо деце Роса (1950), Мира (1953), Стојанка (1955), Ранка (1960), Рајка (1961), Жељко (1963) и Вељко (1967). Старији Данилов син Жељко са супругом Ковиљка Тодоровић (1962) има двоје деце Драгану (1987) и Дражу (1993). Жељко и Вељко су саградили кућу у Источном Сарајеву у насељу горњи Миљевићи. Један од седморице браће Шиповац је (горе наведених у тексту) Илија који је имао троје деце Васа, Гоша и Росу. Васо је имао двоје деце сина Будимира (1914) и ћерку Росу. После Васове преране смрти, његова жена одлази са Степена и преудаје се у село Мокро под Романијом на путу Сарајево-Београд. Будимир 30-тих година жени ћерку од фамилије Племић () и са њом добија три сина, које му (1944) усташе убијају у истом селу где је живео тј Мокром. Будимир Шиповац се поново жени (1946) Анђом Јанковиц са равне Романије. Са њом је имао три ћерке и сина. Ћерке Рада, Нада, Јања и син Слободан (1949). Слободан је живео пре рата у Сарајеву и био један од директора Сарајевске Хидро-Градње. Слободан има сина Николу (1980) и ћерку Ану. Никола тренутно зиви у Америци, а Ана је удата на Палама. Никола има два сина Сергеја и Александра.

Помирили се Карађорђевићи

24.07.2012 Агенције

Београд - Принц Александар и принцеза Јелисавета Карађорђевић, који годинама нису у добрим односима, помирили су се, и то у Бијелом двору, преносе агенције.

Иако је годинама уназад познато да Принц Александар Карађорђевић и Принцеза Јелисавета нису били у добрим односима, те да је кћерка Кнеза Павла више пута упућивала јавне оптужбе на рачун престолонаследника, чини се да је сада томе дефинитивно дошао крај!
  Наиме, ако је судити према фотографијама које су пред вама, а које су настале приликом посете Принцезе Јелисавете и њене породице Белом Двору, ствари су поново у најбољем реду.

Принцеза Јелисавета посетила је Њ.К.В. Престолонаследника Александра и Принцезу Катарину са својим пратиоцем Драганом Бабићем и кћерком Катарином Оксенберг, њеним супругом и децом. Краљевски двор на Дедињу поново је био место окупљања породице, која је на овај начин показала да су сви неспоразуми међу њима остали у прошлости.

Њ.К.В. Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина у друштву Њ.КВ Принцезе Јелисавете,
г-дина Драгана Бабића, г-дје Катарине Оксенберг и г-дина Каспер ван Дина и њихове деце

Њ.К.В. Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина у друштву Њ.КВ Принцезе Јелисавете,
г-дје Катарине Оксенберг, г-дина Каспер ван Дина, г-дина Драгана Бабића

Њ.К.В. Принц Владимир, г-дин Драган Бабић, Њ.К.В. Принцеза Јелисавета, Њ.К.В. Принцеза Бригита,
Њ.К.В. Престолонаследник Александар, г-дин Каспер ван Дин и г-дја Катарина Оксенберг

Благодата Божију узвраћају несбичним доброчинством народу

Њено Краљевско Височанство Принцеза Катарина у друштву госпође Бан Сун Таек, супруге Генералног секретараБлагодта Божију узвраћају њесњбичним доброчинством Уједињених Нација (УН) Бан Ки Муна и Наташе Јеремић, супруге Вука Јеремића, Министра спољних послова Владе Републике Србије и председавајућег Генералне скупштине УН-а, посетиле су данас Центар за аутизам "Др Олга Хаџи Антоновић" где су обишле децу која болују од ове болести.
У Центру су их дочекали др Дорит Ницан, представник Светске здравствене организације у Србији, Рајко Марин, управник Центра за аутизам, Предраг Жежељ, помоћик директора центра, са корисницима центра и њиховим родитељима.
У част посете госпође Бан, Њ.К.В. Принцеза Катарина је обећала донацију комби возила које је њена Фондација набавила захваљујући организацији "ФЕММЕС Д 'ЕУРОПЕ" и Влади Луксембурга. Хуманитарна Фондација ЊКВ Принцезе Катарине у прошлости је помагала Центру за аутизам, прикупивши 22.000 евра на хуманитарној модној ревији помоћу којих је Центар набавио сензорну собу као и Пежо аутомобил.

 Svet.rs

МЕТОХИЈСКЕ РАТНЕ ПРИЧЕ

Док је Пећи и док је Дечана
Грачанице и Газиместана
Не дамо те васкрсло Косово
Најсветије поље Србиново!

НОЋ у Лођу

Добро је угријало. Врело је и у мајици, а не у униформи и панциру. Припадници свих родова милиције у приправном стању.
Терористи, увежбани од најбољих инструктора западних земаља, свакодневно нападају. Истурени пунктови, колоне возила на отвореним путевима и сеоске станице милиције, најчешће су мета терориста. Упркос доброј обуци, на терену лоше пролазе у сукобима са снагама МУП-а Србије.
Међутим, тог љета 1998. године, терористи прерастају у огромну одметиничку војску. Све путеви ван градова постају несигурни нико без велике нужде нигдје не креће. ? Ак се терористичке патроле појављују на обалама града. Централно Косово (Дреница) и југозападни-Дечански срез) па до албанске границе, дигао се на оружје.
Дреница је заборавила кад су Срби у њој живели. Иако су 70% Дреничких шиптара поарнаућени Срби, већи су фанатици од правих шиптара (пребјези мрзе своју прошлост, а преко прошлости и свједоке).
Од Пећи до и коко Дечана остало је петнаестак србских села (насељених претежно Црногорцима) већином сведена на три-четири, највише 15 кућа.
За разлику од шиптарских и села Срба старосједјелаца, прављених са груписаним кућама и имањима која су се простирала око таквих насеобина, колонистичка села су другачије изгледала.
Куће су удаљене једна од друге и по десет минута хода. Свако их је правио на свом имању, без одређеног реда. Око куће градили су: шталу, прасадар, кокошарник, кош за жито, сушару, бунар. Испред куће, велико двориште са бором, јелом, или креветом лозе, никад све то заједно. Код свињца мурва или јабука (звали су је "за прасад) од оних врста које данас нико препознао не би (Зуква или ђулабија).
Око дворишта у непосредној близини налазили су се воћњаци. Шљивик не мање од дрвадесетак-тридесетак стабала, макар један или пет ораха, трешњи. Крушака мање, шевтелија, касније кајсија. Најчешће иза куће садило се оно поврће које је било неопходно за дневне потребе.
Даљи дјелови поседа засијавани су у већим количинама житарица и поврћем. Макар једна ливада остављала се за кошење. Не мали број имања имао је своју шуму, најчешће церову. Величина поседа кретала се између 02:30 хектара. Тако разуђену насеобину тешко је било обезбјеђивати или бранити.
Сва српска села (насељена већином Црногорцима) од Пећи до Дечана (са околином) остала су пуста. Прве избјеглице са Косовске земље, дођоше у Пећ и Дечане. Пред кућом, без куће, у држави без државе.
Нико не зна колика је снага терориста. Наравно ни надлежни органи за то задужени. Сматра се да су по "дубини" територије. Ближи напади се приписују истуреним патролама. Уз непоузадане информације, милиција и специјалне јединице иду грлом у јагоде. Неколико већих српских села не смеју да нападну, тако да она још увек опстају.
На самом излазу из Пећи, лево од пута за? Аковиц, налази се насеље Бреженик. У његовом наставку два-три километра десно од пута за Приштину, село истог имена. Скоро у истој равни, али мало јужније је село Лођа. Ту је расла најбоља пећка паприка, али и велики број сепаратистичких инетелектуалавца.
Два километра од града (у правцу ова два села) је раскрсница, са које идући право, стижете у Лођу, а скрећући лево идете кроз село Бреженик. Настављајући овим путем излазите на српска села: Орашје, Гораждевац, Враговац, Бабиће, Добри До ... Највеће је Гораждевац - око 2000 становника. Између ових су огромна шиптарска села. Упркос свему, она постају.
Крајем јуна и почетком јула, становници села Бреженик, пријављују да их заустављају и претресају терористичке патроле, састављене од једног Шиптара из Лође, остали су са стране.
Једна патролне кола милиције изрешетана су из засједе са обода села Лође. Посада бежи из уништеног возила, до првог пункта милиције, удаљеног 400-500 метара.
Информације се примају с неверицом. Грађани су узнемирени, јер су ова два села скоро спојена са градом. Рођаци и пријатељи убјеђују становнике Бреженика да се повуку у Пећ. Док се не обезбиједи сигуран живот. Један број напушта село, други део остаје у својим кућама.
У таквој конфузној ситуацији, 6. јула 1998. стиже телефонски позив из куће Вујошевића. Комшије Шиптари, из Лође, дошли су да им одузму оружје.

"МУЊЕ" налетјела на ВАТРУ ТЕРОРИСТА

Дежурни састав пећке специјалне јединице-одред "Муња" (око 30 људи) креће према Бреженику. Како су и навикли, не знају чему иду у сусрет.
Подне је, сунце упекло, жуљају панцири, бомбе, пушке. Кућа Вујошевића је прва, одмах послије раскрснице, са лијеве стране пута, за доња, већ поменута, села.
Како се "Муње" примичу, наилазе на терористичку патролу. Терористи у засијеченој "лади ниви-" са монтираним "бровинг", митраљезом страшне ватрене моћи. Погоди ли руку откида је, главу - макар половину разнесе. Шиптарски терористи су изненађени, али ипак отварају ватру.
"Муње", предвођене капетаном Срђом Перовићем, прекаљени борци, већ су у борбеном поретку. Уз пуцњаву иду право на њих. Окршај се завршава пре него је и почео. Тројица терориста су ликвидирана за непун минут.
Срђа наређује да се митраљез демонтира. У међувремену стиже и командир јавне безбједности Кашељевић са, на брзину, скупљеним појачањем.
Код Вујошевића се договарају да пођу до задње куће у селу и извуку преостале становнике, остављајући двојицу припадника "Муње".
Сви путеви око Пећи, омеђени су неком врстом живе ограде. Најчешће багремом, орахом, лијеском или врбом. Овај Бреженичким багремом. Понегде су гране правиле праве зелене тунеле, састављајући се крошњама изнад пута.
Већ смо напоменули да овај пут иде целом дужином Бреженика и излази на пут за Гораждевац и остала српска села. Ова комбинована екипа милиције има намјеру да се од задње куће истим правцем врати у Пећ. Зато свуда остављају три-четири човјека, који би у случају напада штитили одступницу.
Нема их довољно (око 60 људи), али сматрају да нема ни већих терористичких снага, па ће акција спасавања становништва бити успјешна. Шиптари повремено припуцају, из дубине међа и зеленила. Милиција одговара, али озбиљнијих окршаја нема. Стигоше тако до куће Мила Радевића.
Драган Кешељевић сједи у кући са Милом, пију домаћу ракију, чекајући да се прикупи остатак сељана. Драган убјеђује Мила да је исељење привремено, док се не разбију терористи и обезбиједи "нормалан живот".
Испред куће - Срђа Перовић, Мирко Радуновић, Цуле Брновић, некако одсутни, свак `са самим собом.
Цуле је командир сеоске станице милиције у Клинчини, случајно се нашао у овој екипи. Био је у станици МУП-а Пећ и добровољно кренуо, када је Кешељевић прикупљао све расположиве снаге за спасавање Бреженичана. Мирко Радуновић је добровољац, учествује у свим окршајима око Пећи. Каже: свети оца, који је погинуо на имању код Дечана, од руке терориста Рамуша Харадинаја.
Срђа Перовић, командир "Муња", је посебна прича. Најшколованији је официр МУП-а Пећ. Велики Србин и још већи вјерник. Висок око метар и осамдесет, дежмекастог изгледа, али снажан, онако коцкаст и кошчат, широког лица са јаким виличним костима, мале симпатичне браде и малог носа, на којем су наочари, које му одају више изглед интелектуалца, а мање ратника. Ту би се човек преварио, по свему досад учињеном, он је отелотворење хајдучких предака из Васојевића.
Иначе, у приватном животу је скроман и ненаметљив. Без већих материјалних прохтјева. Од богаства поседује родну кућу, бицикло и велику љубав према православљу. Чест је посетилац цркве, нарочито Пећке Патријаршије.
Пушка и рат су му наметнути. Искрено веровање у Бога долазило је из дубине душе. Тешко су му падали збјегови из Српске Крајина, ови метохијски су га буквално раздирали.
Цуле стоји испред куће, ослушкујући повремено размену ватре, али и заокупљен необичним призором два своја саборца.
Мирко је по природи дрзак, прави динарац, висок скоро 190, тамнопут, маркантних и провокативних црта лиц, очима из којих вазда нешто сијева. Човек који се никоме на помјера ни у борби ни у приватном животу.
Наслонио се на кош од жита, држи аутоматску пушку као играчку, погледа упртог у небо. Лице и очи му исијавају неку дечачку доброту. Претворио се у петогодишњака, и види:
С неба иде ка њему отац. Гази оним савитљивим, сигурним кораком брђанским, као по густој метохијској трави. Како се примиче, Мирко је све мањи. Жудња да осјети ону тврду и милу жуљевит руку у својој коси постаје неиздржива.

ДРАМА У КУЋИ ВУЈОШЕВИЋ

У невјерици, Цуле погледа према Срђи. Он иде између шљива и плаче безгласно. Обојица су на неких 10 - 15 метара лево и десно од њега. Не примећујући ништа сем својих мисли. Срђи се сливају сузе низ образ, тутњи му у глави: Ово је крај, ово је пропаст, је ли могуће, селим Метохију!?
Чини му се да је у чељустима неке накарадне животиње, са народом који покушава да се ишчупа, пре него се чељусти затворе.
Пробуди га из посматрачке забезекнутости, Мило Рајковић, резервиста у овом тиму.
- Цуле, погледај онамо, претрчавају арнаути! Излијећу као из штенаре, онамо - показујући лево на неких 300-400 метара, између наставка пута за Гораждевац и шиптарских кућа У Бреженику. - Као да нас хватају у потковицу. Могли би код потока, испод пута, десно, да пођемо са ПКТ-ом (митраљез домаће производње) и сасјечемо их!
- Сједи, Мило, с миром. Идемо да изведемо овај народ с анђелима, не знамо ни колико их је, нити са чиме располажу. Да спасимо ове цивиле, па после ком `обојци ком` опанци - закључи Брновић.
У међувремену, скупио се остатак села, сврсташе се у колону и кренуше. У првим колима је Драган Кешељевић са четворочланом посадом. Негдје на средини села је трафостаница и раскрсница, иза које се налази неколико шиптарских кућа.
Кад су наишли на неких тридесетак метара од трафостанице, скривен иза ње, шиптарски терориста излази на пут, са ручним бацачем, мирно нишани и испаљује пројектил. Све је одрадио професионално, а погодак се граничи са невероватним. Погађа једно слабо место на колима, мали размак између челичних штитника. Граната пролази између возача и командира експлодирајући у возилу. Гину: Мирко Радуновић и Дејан Прелевић. Лакше и теже су рањени: Драган Кешељевић, Жељко Новићевић, Горан Новаковић.
Настаје пакао, општи хаос. Иза међа према лођи, пространа поља пшенице, већ су прерасла људску висину. Огромна одметничка војска креће у фронтални напад. Од детонација и пуцњаве један дио полицајаца је остао без оружја. Неколицина у опасности да живи падну у руке терористима, панично бјеже. Други део се консолидује, хвата заклоне и узвраћа ватру.
Рањен је Срђа Перовић, пале су му наочари. Тетура се у погрешном смеру, иде право на одметнике. Саборци га дозивају, не чује их, далеко је. Нажалост чују Шиптари, који на чистом српском довикују: Овамо, Срђа, овамо!
Шиптари су обучени у униформе наше милиције. Перовић ошамућен и полу слијеп иде на њих. Онај што га по имену зове, његов је класић са академије, капетан Шабан Шаља.
Срђанова саборци пуцају и дозивају, узалуд. Виде неколицину одметника како скачу као хијене на Срђу и обарају га на земљу. Не види се више, прогута га зеленило његове Метохије. Чује се само како псује:
- Пуцајте рђе, ви сте говна, пуцајте пичке, нијесте борци, само сте у чопору јаки ....
Зна Срђа да заробљени српски борац не умире од метка. Зна да ће га черечити као животињу. Зато их вређа, да га убију што пре.
Саборци гледају, вриште и пуцају, немоћни да га избаве. Мило Рајковић устаје пуцајући, погађа га "Бровинг", разнесе му пола главе, жив на земљу не паде.
Пуцњава се наставља, разбијена шака милиционара до касних поподневних часова не одступа. Кући Вујошевића не могу да приђу, а не да помогну. Око пет сати по наређењу повлаче се према граду.
А у кући Дејан Барјактаровић - Дејо, Предраг Богићевић - Пеђа, са девет чланова породице Вујошевић.
Две девојчице од шест и седам година, старац од 70. година, његова супруга и свастика приближно истих година, син Звонко и снаха Мира, звонков брат од стрица, осамнаестогодишњак.
Дејо, тамнопут, загасито црне косе кратко потшишане, са природно високим залисцима и челом. Висок метар и деведесет, витак, лак на ноге, хладан и миран као бунарска вода.
Пеђа мало нижи, око метар и 87, смеђ, више плав, плаховит, тањих живаца, али високог морала. Има аутомат, пиштољ, бомбе. Дејо снајперску пушку, аутомат, пиштољ и бомбе. Немају мотороле, ни било какву везу са остатком јединице.

Одсјечени од ЈЕДИНИЦЕ

ућа Вујошевића је са приземљем, из којег иду степенице на спрат у други ходник, заклоњен са обје стране собама. Могуће гранате и меци не могу да пробију до њега. Цела породица је у ходнику. Сво оружје су већ предали терористима.
Кад је почео напад код трафостанице, настао је и метеж око куће. Шиптарски терористи преко кумова Вујошевића, Шиптара из Лође позивају да се предају снајперисти, а породица може слободно да иде куд хоће. Настаје колебање у породици. Дејо погледа упитно у Пеђу, који тихо изговори:
- Нема предаје, идемо до краја брате!
Дејо зна са ким има посла, не пада му на памет да се преда. Прекиде колебање:
- Нема предаје, издржаћемо док се наши пробију.
Распоређују се. Дејо ће са спрата да пуца, из оних просторија, које су погођене гранатом, јер се по правилу не гађа двапут исто место. Прелазиће из собе у собу, све док може да издржи. Млада снаха Мира, понуди се да пуни оружје, Дејо прихвата.
Пеђа заузима положај на степеништу у приземљу. Контролише улазна врата и прозор, лево од њега, на непуна два метра, веома низак, лако се може прескочити. Чује се кретање око улазних врата. Полако се отварају и затварају. Пеђа је као запета струна, чека, пролази неколико тренутака, чини му се вечност.
Врата се поново отварају, сунце обасјава силуету која покушава да види унутрашњост. Врата се опет затварају. "Да неће бомбе?", Пролетје му кроз главу. Врата се поново полако отворише, улази један, други, трећи терориста, не види од Сунца у полумраку приземља скоро ништа. Пеђа запуца рафално, они падоше. Повлачи се степеницама примјећујући још неког на улазу. Дејо вади осигурач на бомби кашикари, пушта кашику, броји један, два, на три је баца испод себе у приземљу. Тако подешена, бомба се активира у висини глава терориста. Не види резултат. Пеђа добацује кроз зубе:
- Покосио сам тројицу!
- Срећно било - задовољно ће Дејо.
Пуцњава шиптарских терориста усмерена је на и даље на кућу Вујошевића. Пеђа контролише и даље степенице, Дејо покушава да из неке од соба узврати ватру. Размишља: неког покривају.
Пуцњава слаби и напокон престаје. Дејо гледа око куће. Не види никога. Опрезно ослушкујући, силази у приземље. Међутим, нема никога. Крв на све стране. Шиптари су успели да извуку мртве и рањене. Због брзине којом су то радили, заборавили су пушку.
Жене и децу спуштају у мали подрум. Мира остаје да пуни оружје. Смирена, као да је цео живот само то радила. Мушкарци су у ходнику. Пеђа са њима, Дејо код степеништа. Око куће затишје. С леве стране из правца трафостанице жестока пуцњава. Дејо ослушкује тутњаву, држи на оку улазна врата и ниски прозор, лево. Не зна, али осећа да су одсечени од остатка јединице. У следећем тренутку, не верујући очима, на два метра од њега, кроз онај ниски прозор, закорачује Шиптар, терориста. Гледа у вис према ходнику, преко Деја, не очекујући никог и ниша. Чуђење траје секунд - два, кратким рафалом га "реже". Кратким скоковима стиже на спрат и са горњег прозора испаљује још два метка у терористу. Узима конопац, прави куку од парчета жице, спушта је до аутомата убијеног одметника. Два минута "лови" ременик, на крају успева да га закачи и извуче.
По крцкању стакла, чује кретање око куће, вади бомбу, Пеђа ради исто, одређује инстинктивно гдје су. Ваде осигураче, пуштају кашике, на три лете бомбе, јауци и пуцњава надвладавају мир небеса и земље. Проклети да су сви они којима је рат-брат. И они који су нас гурнули у братство и јединство без братства. Кад нема братства нема ни јединства.
Два сата, њима се чини као да су два дана у кући. Дејо прилази прозору, са кога види пут ка Пећи. Чуо је неко возило, нада се да је то појачање. Већ види да су сви у селу одсјечени. Угледа оклопно возило са троцијевним топом, које покушава да савлада брдо песка, које су шиптарски сељаци, у међувремену, тракторима направили. Возило се замало преврнуло, одустаје и враћа се према граду. Са леве стране грме бацачи и пешадијска ватра.
Три сата је, чудно затишје. Чује се само дозивање из дворишта. Дејо иде у собу, у правцу гласа.

КИНЕСКИ ТОП сијао смрт

Провирује са прозора терориста, стоји иза љљиве, сам је. Лагано искорачује, средње висине, брадат, говори чисто српски. По опису - Љабан Љаља - довикује:
- Ја сам командант овог сектора, предајте се. Гарантујем вам животе и слободан пролаз фамилији.
Дејо одговара кратким рафалом по ногама. Он, без панике, чудним и вјељтим корацима иде уназад, иза љљиве, узвраћајући аутоматском ватром. Дејо чује дједа иза себе: убиј га, убиј га! Као у трансу понавља стари Вујољевић. Дејо ниљани у груди, пуца кроз љљиву, види да Љабан пада. Паклена пуцњава, уз подрљку минобацача, приморава га да се баци у заклон. Затим, проверава прозор. Љабана нема, или су га одвукли или је рањен одбауљала у заклон.
Пуцњава јењава. Испод пута чује разговјетан разговор терориста. Не зна љиптарски, пита дједа љта причају. Старац ослуљкује, онда саопљтава.
- Веле да неко иде да донесе топ.
- Је ли? Да видим и то чудо. Ако стварно имају топ, спаса нам нема.
Потом оде од Пеђе, код степениљта. Даје се код муљкараца и Мире. Напољу мирно, погледа у правцу одметника, не види их, добро су скривени. Чувају се, рачунају: време реди за њих.
Око четири сата страљна детонација, лети кров на све стране. Топ је брдски, кинеске производње (стигао из Љћипније, Албаније). Чује се јољ једна граната, падају парчад плафона, кров је разорен, облак праљине изазива каљаљ, ниљта се не види. Дејо грозничаво размиљља: "Је ли ово крај?"
Пролази минут-два, ништа, нема нове детонације. Излијеће према топовској ватри. Види тројицу терориста, претрчавају љљивик, користе артиљеријску подрљку, ђаво их "поједе" на чистини, дуг рафал, попадаље као на стрелиљту. Одоље Алаху на истину због мржње према Србима. Харадинај и Ругова се баљкаре, али не у гробу већ у новцу и раскољи. Само будале гину за нечије болесне интересе.
Нема виље претрчавања, само пуцњава из околних међа и заклона. Опет мир. Топ не дејствује, сигурно неки квар, љто је негативна карактеристика кинеског оружја. Насмијао се од муке.
- Само да не поправе топ - полугласно прозбори.
Са леве стране не чује се виље пуцњава. Дејо резонује: остали су сами, без ичије помоћи.
Између три и пет сати поподне, наљи из центра за прислуљкивање непријатеља, ухватили су љифровану поруку, и дељифровали је. Из Лође су јављали да имају 30 и једни хладну кисјелу воду и пет млаких пива. Кисјеле воде су мртви, а млака пива рањени терористи.
Ухваћен је и интересантан разговор са професионалним снајперистом, званим "Ледена коцка". Звали су га да ликвидира Деја и Пеђу, али је он одбио говорећи да ради само по договореном плану, а ово би било брзоплето.
Иначе, радило се о Србину из Јагодине, бивљем репрезентативцу Југославије у стрељаљтву, издајнику који се продао ономе ко плати виље. Погинуо је у подручју Црнобрега код Дечана, од Легијиних снага.
Пада мрак, а по мраку помоћ не стиже никоме. Обојица то знају. Ако издрже до јутра, појачање ће сигурно стићи. Но, дуго је до зоре.
Дејо гледа кроз прозор, види леља чеворице терориста, чуди се љто их саборци нијесу одвукли као претходне. Мало даље, лежи Мило Рајковић и јољ један Србин, лицем према земљи. Заклео би се да је то Срђа.
Кућа Вујољевића полако тоне у таму, почиње игра сјенки. Дејо ставља на пуљку ноћни ниљан.
У Пећи су већ прежаљени. Учесници битке причају да је "море" терориста на прилазима граду. Нико не зна љта је са Дејом, Пеђом и Вујољевићима. Повремено из тог правца чују се детонације и пуцњава. Све ређе, али се чује. Команда МУП-а Пећ избрисала је ове момке из бројног стања, а породицу Вујољевића прежалили. Било какав покуљај пробијања до куће, сматрају, био би погубан. Ионако тамо живих нема. Само треба направити "потковицу" према Лођа и Бреженику, да не продру терористи у Пећ. Потом, јаким снагама, сљедећих дана, напасти терористе.
- Пуцају ли оно Љиптари једни на друге - кажу да је Легија резигнирано питао начелника Вулевића.
А у кући, Пеђа је на степениљту, чува улаз. Дејо мења собе и пуца у све љто се креће. У љта он пуца, заврљава у меканој српској метохијској трави.

ХРАСТОВИ ЈЕДИНИ ЗАКЛОН

Ево је - рече Ћело, а фијук долазеће гранате претвори се у експлозију. Около су падале гране и парчад метала. Ионако неугледан, приљуби се уз подебљи храст, стапајући се са околином постаде невидљив. "Гађају крошње, ако нас не побију гранате, побиће нас гране", сину му кроз главу.
Шиптари који су држали положаје, у безименом селу у Дреници, гађали су по положајима специјалних комбинованих снага МУП-а Србије. Група у којој се налазио Ћело, припадала је пећкој "Муњи". Чекали су у заклонима огромних храстова наређење или прилику да крену напред.
На десетак метара, лево и десно од Ћела, у сличном положају, ко лежећи ко стојећи, приљубљени уз храстове, респоредили су се и остали припадници јединице.
Млади по годинама, стари по стажу у борбама са шиптарским терористима. Знају да морају што пре одавде. Без подршке из "тежег оружја" не могу ни корак напред. Шиптари покривају пјешадијском ватром, из напуштених сеоских кућа, цио брисани простор до њих. Док их из залеђа села, гранатирају минобацачима.
Храстови су на једном узвишењу изнад села, некако у цик-цак линији. Нити су међа, нити су шума, али су једини могући заклон од непријатељске ватре. Иза њих је чистина, слична оној испред.
Испод првих кућа види се канал за воду. Протеже се целом страном села. Под њима је, па су одметници морали да потраже заклон у кућама иза њега. Куће су претежно од камена.
Ако дођу до канала, имали би одличан заклон до даљег напредовања. Узвишење на којем се налазе, треидесетак је метара изнад села, тако да представљају одличну мету.
Звижде меци, падају гранате, забадају се комади метала око њих, они стрпљиво чекају. Ћело чу Деја:
- Шале, зови ове стручњаке да помјере ватру напред, како су кренули помоћи ће Арнаутима да нас дотуку.
- Оће, какви су - рече Шале, тражећи на вези помјерање ватре према одметницима.
Они из позадине нијесу ни имали добар преглед са места одакле су гранатирали, без навођења. Сада их је Шале наводио, и већ други талас погоди прве куће у селу.
Десно од њих, на 500-600 метара, поче са дејством "бов" троцијевац, који је тукао по полажаја непријатељских минобацача. Однекуд проради и "прага". Ћело се одвоји од земље и храста. Поче да пуца. Остали су већ били спремни за претрчавање.
Кренуше један за другим, покривени ватром. Стижући у канал, заузимали су положаје и пуцњавом штитили прелазак осталих. Сви су лежали дуж канала, на истом одстојању, као на пропланку. Ћело је био последњи на левом крилу.
- Крвариш ли то брате? - Упита борца до себе.
- Пушти ме у лепу п .. материну.
- Што, јел озбиљно?
- Ма извире ми задњица иза оног дрвета, Сисне ме метак, кроз оба гуза, брука.
Поче смејуљење оних који чуше разговор. Почеше и коментари:
- Аиии, боли те брига, нек је глава здрава ... Бог чува Србе.
- Важили то и за Црногорце?
- Не, него за вас симићије.
Шале даде знак, крену прва група. Први, праћен пуцњавом осталих, дотрча до најближе куће. Прислони се уз зид са леве стране врата. Други уради то исто са десне.
Хвата за кваку, врата неће да се отворе, одвоји се од зида, лупи ногом у њих, враћајући се хитро у првобитни положај. Други убаци већ спремну бомбу. Убрзо се "Муње" размиљеше по кућама. Одметници су се повукли према крају села.
Са високе куле, која је доминирала целим крајем, отварали су ватру, мењајући прозоре. Пре би се рекло да су пушкарнице, што је била уобичајена архитектура Дренице.
Шале испали зољу. Ћело је стајао уз бочни зид задње куће, на левој страни села. Чекао је тренутак за претрчавање. Осећао је страховиту жеђ. И сјети се како је од конобара постао припадник "Муња".

ДИЈАЛОГ ПРОТИВНИКА

Дај та пива!
- Немамо времена - довикну неко из групе момака у препуном кафићу.
Ајде, Ћело, мрче, а не добисмо пиће - зезали су га другови. - Дај гас брате, донеси дупло.
Одједном поустајаше од столова, гледајући напоље, и по пећком обичају, грунуше сви на врата.
Ћело за њима изађе на улицу. Најежи се гледајући призор:
"Христе, Боже, распети и свети,
српска земља кроз облаке лети ... "
Грмјело је музика са првог борбеног возила, иза којег се протезала моторизована колона у покрету, громогласно поздрављена од пролазника и омладине из околних кафића. Сви су знали да "Муње" тако крећу у борбу. "Србија, Србија", одјекивало је једином широком улицом у Пећи.
Док је колона замицала испод "шедрвана", праћена песмом која је постала химна у Метохији, Ћело је гледао за њима и одлучио да се пријави у ову јединицу ...
- Шта је Ћело, да ти се није приспавало - трже га из размишљања глас.
Одметници су се повлачили у нереду. Угледа Шалета како излази из оне куле, са шиптарском заставом у руци.
У претрчавања, поред неког зида, спотаче се, али у магновењу схвати да му је неко подметнуо ногу. Откотрља се, и из лежећег положаја испали рафал у одметника, који је сједио наслоњен уз зид. Одметник се и не помјери. Био је мртав, с пушком у крилу и испруженим ногама о које се саплео.
Погледа около и настави према задњим кућама, иза којих бјеше исти канал као на почетку села.
Његовом ивицом уздизали су се багреми и врбе. Мало у лево иза канала, усамљена кућа, чији предњи зид од дворишта беше дјелимично срушен. Педесетак метара иза ње, лево и десно, беху се консолидовали одметници. "Вјероватно резервни положај", помисли Ћело.
Притаји се, али изненада примијети заосталог одметника како утрчава у двориште једне куће. Запуца у његовом правцу. Шиптарски терориста замаче иза куће.
По инерцији, Ћело се диже, утрча у двориште и изненади се, кад леђима дотаче зид куће. Гледао је пут својих, који остадоше сувише десно и ниско да би му могли помоћи. Кућа се налазила подједнако удаљена од "Муња" и терориста.
Назад није могао преко брисаног простора, а ни терориста напред. Дахтали су обојица на углу куће, леђима наслоњени о зид. Ћело схвати да је у малој предности, видио је сенку одметника. Наслони аутомат на плексус, с прстом на обарачу. Остао је без бомби, али срећом имао је муниције.
- Еј - чу глас иза зида.
- Еј и теби - одговори.
- Шта ћеш сад Србине?!
Ћело примети грч у гласу терористе. "Напет је", закључи.
- Шта и ти брате мој, да изађем жив одавде.
- Таком Бог нећеш.
Ћело, као блефер у партији покера, поче мирним, али сигурним гласом:
- Немој да си луд, зашто да гинемо. До јуче смо живели заједно, као комшије.
У неверици, обе стране, и "Муње" и терористи слушају дијалог њих двојице.
- За мене сте бришен сви! - Подвикну терориста.
- Немој тако, ово је наша заједничка земља, опет ћемо да живимо заједно.
- Није ваш, него наша!
- Не, бре, комшо, заједничка и наша и ваша, за шта да гинемо?
- Јок вала, ваша није, ви сте окупираљи моја земља! - Грозничаво наставља Шиптар.
- Добро, добро. Нека је и тако, али шта ћемо сад? Од мене и тебе ништа не зависи сем наших животи. Тебе док трчиш према твојима, само ја могу да убијем, као и ти мене док трчим до мојих. Је ли тако?
- Јез, вала.
- Види, ајде одједном да бацимо пушке и свак нек иде код својих.
Слушају "Муње" из канала свог бившег конобара, а садашњег најмлађег припадника јединице, чудећи се мирноћи с којом заводи терористу, који ћути, не одговара.