СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ЖИЧКИ И САРАЈЕВО

Данас празнујемо велико светило Цркве Христове, Светог Владику Николаја Охридског и Жичког.

Свети владика Николај је рођен 23. децембра 1880. године. Родио се у селу Лелићу, недалеко од Ваљева, на падинама планине Повлена. Његови родитељи, Драгомир и Катарина, били су прости земљорадници и побожни хришћани, нарочито мајка. На крштењу је добио име Никола. Своје школовање започео је у манастиру Ћелије, а наставио у ваљевској гимназији, београдској богословији, као и широм света у Немачкој, Швајцaрској, Енглеској и Русији. Замонашен је 1909. године у манастиру Раковица у Београду.Изабран је (12/25. марта 1919) за епископа жичког, одакле је убрзо, крајем 1920, премјештен на Охридску епископију, а затим враћен у Жичу 1934. године, по жељи Архијерејског сабора и народа. Упокојио се на Св. Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији 18. Марта 1956. године, а сахрањен је у манастиру Светог Саве у Либертвилу. Много година после смрти његови посмртни остаци су пренијети из Либертвила у Лелић 12. маја 1991. године. Сахрањен је у малој цркви у Лелићу, која је његова задужбина. Свечана канонизација овог Светитеља обављена је у Храму Светог Саве на Врачару, у Београду, 24. маја 2003.Свети владика Николај је захваљујући свом пастирском и равноапостолском раду постао један од најзначајнијих светитеља и просветитеља у Српској Православној Цркви и шире. Поред изузетног беседничког дара, којим се у Цркви Божијој највише приближио Светом Златоусту, Свети Николај је био врло плодан писац, оставивши Цркви у насљеђе томове својих богонадахнутих богословских, углавном пастирских и егзегетских дела.Његово слово и његова ријеч извирала је из живог предања Цркве у коме је и сам Светитељ живео и битисао током свог земног живота. Његово беседништво и његово писање је било утемељено на његовом подвижничком животу. За такав његов живот се може с правом рећи да је он био идеал живота сваког правог епископа и пастира Цркве Христове, јер епископ заправо и нема свој живот, он је за себе умро, а што живи, живи само за Цркву и у Цркви, живот Цркве је живот епископа. Да је Свети Николај овакав основ православног, истинског пастирствовања и управљања повјереном му Црквом заиста испуњавао, најубједљивије сведочи његово пастирско ангажовање као духовног вође и покровитеља Богомољачког покрета у Србији.Ако је Свети Сава коријен духовног стабла нашег православног, српског народа, онда је Свети Николај засигурно најзрелији плод тог дрвета. У дјелима и ријечима овог Светитеља уочавамо да нико никада није тако дубоко зашао у душу православног српског народа, и тако јасно и недвосмислено указао на апсолутно православно и еванђелско утемељење нашег народа и наше кутлуре.Због свега наведеног Свети Николај је несумњиво најзначајнија личност последњих неколико стољећа, како у Српској Православној Цркви, тако и уопште у историји нашег народа. Најзнаменитија књига која се свакодневно ишчитава данас у црквама и домовима православних хришћана јесте Охридски Пролог.На данашњи дан Света Црква слави његов свети спомен, молећи му се за мир и благостање, за тријумф и победу исте оне православне, еванђелске истине којом је живео и у којој је живио, над свим јересима, кривовјерцима и прогонитељима Цркве Христове.

16. септембра 1933. године Патријарх Варнава стиже у Сарајево

На свом путу за Мостар гдје је присуствовао прослави стогодишњице Старе цркве у Мостару, у суботу 16. септембра 1933. године Патријарх Варнава стиже у Сарајево гдје му је од стране црквених и државних власти приређен свечани дочек.

Данас је, у част доласка Патријарха Варнаве Сарајево искићено заставама, а православна црква улепшана зеленилом и венцима. Око 1 сата стигао је воз са Његовом Светошћу на станицу Маријиндвор. Читав велики простор око станице био је прекривен многим хиљадама лица, која су дошла да поздраве Патријарха. У првом реду био је присутан Митрополит дабро-босански Петар са великим бројем свештенства, први претставници цивилних и војних власти, бан г. Велимир Поповић са подбаном и многим начелницима банске управе, армијски генерал г. Белић са генаралитетом, страни консули, претставници верских, културних и просветних удружења, српско певачко друштво „Слога“ дошло је корпоративно, а сва остала друштва послала су своје делегације.

Кад је воз са Његовом Светости Патријархом стигао војна музика је интонирала црквену химну, а Патријарх је поздрављен урнебесним: „Живео!“. Пред вагоном из кога је Његова Светост изашла, био је положен ћилим.Сарајево 16 септембра 1933. год.

Ту је Њ. Св. Патријарха, у име општине града сарајева, поздравио подначелник г. Душан Јефтановић говором, у коме је између осталога рекао:

„У овоме свечаном тренутку, кад Ваша Светост први пут као Патријарх српски ступа на тле нашег поносног града, ја вас молим да ми дозволите да вам поднесем у име општине града сарајева, као и у име целокупног грађанства, без разлике вере, искрене изразе дубоког поштовања према Вашој Светости као и осјећај радости, који данас проживљујемо поводом Ваше високе посете.

У овоме часу, Ваша Светости, поздравља грађанство нашега града највишег достојанственика српске православне цркве, оне цркве која се увек, у најтежим временима наше славне али трагичне прошлости, одликовала најширом верском толеранцијом. Ми знамо да је српска православна црква увек гајила срдачну сарадњу са свима осталим вероисповестима, имајући пред очима само добро народа и отаџбине, али знамо и да је она са својим претставницима показивала увек пуно разумевање за опште националне идеале, подносећи са својим народом све жртве за народно ослобођење, делећи с њиме и добро и зло“.

Ријечи Њ. светости патријарха Варнаве: Рекли сте да је наша света српска православна црква увек се одликовала толеранциојом о ономе времену кад је била на врхунцу своје славе, за време немањићске владавине, и тада се та толеранција испољавала према свима другим исповестима. И за време робовања наша света православна црква умела се снаћи са свом осталом браћом, а нарочито у овим крајевима са браћом једне крви, једнога племена, једнога језика. И највећи непријатељи наши у оно време нису могли да нас разједине, ма каква да су употребили политичка средства.

Господу Богу било је угодно да наш народ под мудрим вођством нашег југословенског Краља Александра 1 (бурни поклици „Живео Краљ“) извојује слободу и уједињење своје. Па и данас ваша православна црква, нашавши се заједно са осталом својом браћом, верницима осталих вероисповести, иде својим врховним идеалима са циљем да заједнички овде сарађује у изградитељству наше велике државе Југославије.

Сваки онај, који не мисли да заједнички сарађује за ову нашу крвљу стечену велику Југославију, нашу државу, знајте да ће бити издајник ове земље. Нећемо га ми проклињати, но оне душе горе које нас са високих небеса гледају.

У пратњи Патријарха стигли су Митрополит Иринеј, Николај и Вићентије.

Пред хотелом „Централ“ изишао је Патријарх из аутомобила. Ту су га дочекали свештеници у орнату и Патријарх је под небом уведен у Саборну цркву. У цркви је одржано кратко молепствије. Ту је Патријарха поздравио митрополит дабро-босански Петар говором, у коме је сажео мисли о мисији Патријарха српске православне цркве у садашњици. Његова Светост Патријарх одговорио је Митрополиту на његов поздрав и подарио благослов пастви.

У 5 часова одржано је у присуству Патријарха вечерње у Саборној цркви.

Сарајево 17 септембра 1933. год.

„Данас су одржане велике црквене свечаности. У Саборној цркви јутрос је одржана архијерејска литургија. Усред цркве седео је Њ. Св. Патријарх Варнава. Поред њега седели су митрополит дабро-босански г. Петар, епископи Николај, Иринеј, Нектарије и Вићентије.

Чинодејствовали су многобројни свештеници. На јектенији врло хармонично са хора одговарало је српско певачко друштво „Слога“. Њ. Св. Патријарх одржао је кратку проповед у којој је обухватио искључиво онај део Јеванђеља Св. Павла који се читао данас. Изложио је мисли Јеванђеља о међусобној љубави људи на земљи која је једини покретач свих племенитих акција људских, свих наших настојања и стварања.

Проповед је слушала велика маса народа како у цркви тако и пред црквом, где су била инсталирана два звучника. Архијерејској литургији, поред бројног народа и свештенства из целе дабро-босанске епархије, присуствовали су бан Дринске бановине г. Велимир Поповић, армијски комадант генерал г. Белић, подбан г. Хаџи Омеровић, генералитет, представници општине г. Душан Јефтановић и др. Иван Павичић, представници свих цивилних и војних власти.

Кад се литургија завршила, са Табије су одјекнули пуцњи топова. У то време у Краља Петра улици сврстала се велика литија праћена војном музиком за којом је ишла почасна чета војника. У литији су ношени црквени барјаци, а затим су ступали редови сељака, трговачка омладина, питомци шегртског дома, ученици основне школе, занатлијске, грађанске, трговачке школе, трговачке академије, средње техничке школе, гимназије и учитељске школе. Иза школе ишло је певачко друштво „Петар Велики Ослободилац“, затим одбор руске колоније, музика железничара, српско певачко друштво „Слога“, питомци Богословије и свештенство. Два питомца богословије носила су икону Св. Богородице. Иза ђакона који су носили кадионице ишло је свештенство у орнату, а пред небом, под којим је ишао Њ. Св. Патријарх са жезлом у руци, ишли су архијереји. Иза неба ишао је бан г. Велимир Поповић, др. Душан Јефтановић, представници свих цивилних и војних власти, а затим у великој поворци ишао је народ.

Литија је ишла Краља Петра улицом, преко Војводе Путника обале, затим преко Чаршије, до старе цркве у коју су ушли богослови, свештеници, архијереји и Њ. Св. Патријарх, док је народ прошао поред цркве и почео да се разилази. У цркви је извршено освећење воде.

После подне Њ. Св. Патријарх примио је верске и државне функционере у митрополији, а у четири часа примао је представнике разних корпорација.

Иѕвор:Лига Сарајевских Срба