Партија шаха: Лењин и Хитлер - Беч 1909.

Дошли смо до врло занимљивих података да су Хитлер и лелњин били велики пријатељи и да су имали заједнички циљ уништења хришћанских народа,а све инструисано од стране њихових налогодаваца и инспиратора.

Аутор ове графике, која је 2009. године продата на аукцији у Лондону, је Хитлерова професорка цртања, јеврејка Ема Ловенстрам која је посматрала игру.

Слика, која на полеђини има потписе двојице диктатора, настала је 1909. године у Бечу где је млади Хитлер учио сликарство, а Лењин био у изгнанству - док су чекали инструкције за преузимање својих улога. Обојица су имали истог газду - Језуитског генерала.

Лењин је умро од сифилиса, а Хитлер од старости у Аргентини, у месту Мендоза, 1962 године, у вили Ресиденциа Иналцо, имању на језеру Нахуел Хуапи у аргентинској Патагонији, као сувласник једне фабрике чоколаде. Био је унук јеврејског барона Соломон Мејер Ротшилд из Беча. Зато су га Ротшилди финансирали преко Енглеске Банке и преко Рокфелера од доласка на власт па до краја рата. Оставио је више потомака од којих неки данас завршавају посао око Европске уније.

Весна Радојловић

Целокупна званична историја је скуп бесмислица и фалсификата(Хенри Форд,масон 33 степена),,,
А ово је њихов производ.Добро припремани и тренирани за своју нову дужност.Побити и ликвидирати што више хришћана.И успели су.Први је повукао за собом преко 50 милиона у смрт,други у садејству са Стаљином пеко 41 милион побијених хришћана.Али после престанка 2 светског рата!Дали је данас у овом електронском логору,привиду мира,другачије?
Историја је уствари најлажљивији предмет који је под заштитом закона ушао у школско образовање за обмањивање умова у самом старату њихових младих и незрелих живота. Сви смо стасали на лажљивим историјама, хтели ми то признати или не.

Само зависи чије смо историје кроз школско образовање учили и у којим државама на овој планети су се Србе затекли...,ала се србоубилачки тим на челу са титом одликовао са златом које су покрали од србске династије Крађорђевић и Монархије Србије и прекалили у њихове партизанске које какве сатанистичке ордене са којима су даривали празноглаве србе који су убили свој "србски идентитет" за рад титине југо-партизанштине.

Гусле кроз историју

Гусле су стари, изворни Србски инструмент, који је кроз све векове опстајао и остајао у Србском народу, сведочећи и преживљавајући све народне воље и невоље.

Уз гусле се рађало, крштавало, стасавало, венчавало, у бојеве ишло и умирало. Свака кућа и огњиште је имало гусле, па и ако нико у кући није знао загудити, оне су стајале и чекале госта који је знао загудити и уз гусле запевати.

Замагљена и бечком школом искривљена, славна историја нашег народа, сакрила је и порекло гусала као изворно Србског инструмента. Поуздано знамо да је наш владар Стефан Немања са гуслама дочекао германског владара Фридриха Барбаросу, када је Немац дошао да преговара са Стефаном Немањом око преласка западних војски преко Србије при њиховом походу у Крсташке ратове. Немачки владар се одушевио гуслама и њиховим звуком. То су неки најстарији помени гусала у званичној историји нашег народа. Међутим, како знамо да је та званична историја нашег народа, на Бечком Конгресу прекројена, измењена и замагљена, можемо предпоставити да је историја Срба, као и Србских гусала, много старија и богатија. Зна се да су гусле пореклом са простора древне Персије, односно средње Азије. Неке историјске школе говоре да су и Срби пореклом са тих простора (за шта има основаних доказа), тако да није искључено да су Срби, досељавајући са простора средње Азије на просторе Северне, Средње, Источне и Јужне Европе (али далеко пре 7. века, како нас учи званична историја), донели са собом и свој инструмент – гусле.

Познато је да Лужички Срби, који су населили данашње крајеве Немачке у истом валу када смо и ми дошли у ове крајеве, имају свој национални инструмент – хусле! При том Србске гусле и Лужичкосрбске хусле личе, само су кроз дугу историју оба инструмента доживљавала промене и усавршавања.

Како наш народ од памтивека прати проклетство издаје, неслоге, цепања, те како се, од кад постоји, наш народ прелива и стапа у друге народе или се чак од нашег народа одвајају делови народа стварајући друге, нове „народе“ (обично непријатељски настројене према народу из кога су потекли), тако су са народом и гусле прешле из нашег народа у друге, околне народе, који су их прихватили и представљају их као изворно свој национални инструмент!

Тако данас имамо „хрватске гусле“, „бугарске гусле“, „македонске гусле“, „босанске или бошњачке гусле“, „црногорске гусле“, итд…

Као и многа друга обележја Србске нације и културе, ти „народи“, у недостатку сосптвене културе и националних обележја, својатају и тај наш древни инструмент!

Делови гусала:

1. Варјача – звучно тело – издубљено дрво преко кога је натегнута јагњећа, зечја или јарећа кожа на којој је на средини направљена перфорација ради звучности инструмента.

2. Држач се састоји од «врата» и «главе». «Глава» је сам врх гусала и обично је врло богато украшена, може бити изрезбарен лик човека, коња, птице итд, док је «врат» део за који гуслар држи гусле, док другом руком гудалом прелази преко натегнутих струна.

3. Струне су направљене од длака из коњског репа.

4. Опута – део за који је струна причвршћена при дну гусала.

5. Кочић – налази се између «главе» и «дршка» и на њега се намотава струна.

6. Коњ или коњић – комадић дрвета који одваја струну од звучног дела. Налази се између «опуте» и перфорације, а може бити до «три прста» висине.

7. Лучац – гудало направљено од природно закривљене гране и струне од коњске длаке.

Неки од најпознатијих гуслара Српског народа: Тешан Подруговић, Филип Вишњић, Лека Мастиловић, Старац Милија, Старац Рашко, Ђуро Милутиновић, Стојан Хајдук, Анђелко Вуковић, Ђорђије Ђоко Копривица, Душан Додеровић, Петар Перуновић Перун, Будимир Чавић, Зоран Племић, Бранко Перовић, Саша Лакетић, Славко Јекнић, Ђорђе Тановић, Бошко Вујачић… Ненад Јокановић, Бања Лука

 Иво Андрић, у свом чувеном роману На Дрини ћуприја, изнова и изнова, сваким новим читањем, образује једну слику. Мали број људи, тајно, са неким побожним осећањем, слуша безименог гуслара из Црне Горе како пева уз своје мале гусле, довољно мале да се могу сакрити под гуњ. Иво Андрић то назива – жмарци низ кичму.

Чувена је она забрана гуслања пре почетка боја, локализована у Црну Гору 19. века. То је још једна потврда мотивацијске особености гусала. Међутим, није довољно само констатовати ову особину гусала. Потребно је применити је, на сопственој кичми осетити жмарке. Баш њих. Јер без њих нема будућности гусала, а ако је Његош у праву (и овај пут) ни народа. Ништа без жмарака.
Уз жмарке, гусле су оно што јесу, оно што им је намена. Уз жмарке, слушаоци су оно што треба да буду – ратници, не само сабљом, пиштољем, не, много шире. Једно непрекидно стање акције на свим пољима је оно што гусле јесу.
Зато нема гусала у мирнодопским условима. Зато, гусл

е су сушто стваралаштво. Гусле су и прогрес. Гусле су креативне, гусле су онај полет који нас тера сваки дан радити, на свим пољима. На тај начин, гусле су младе.
У фолклористици се може наћи да гусле имају мнемотехничку функцију. Но, и то је потребно осетити на сопственој кожи, ту жељу бити упеван и опеван, памћен обрасцима и формулама којима се памте Марко Краљевић, Бановић Страхиња. Све су то начини акције. А оно што их повезује је човекова жеља за акцијом. Гусле су ту само катализатор, нема гуслара без жеље за акцијом. Нема их, нити их може бити само на нивоу гусларских друштава. Какве су то гусле којих нема свуда, у свакој кичми?
Крајње је време да се престане са псевдоромантичарским и отрцаним фразама о некаквој, чак онтолошкој вредности гусала по себи. Време је да се престане са причом како су нас гусле одржале. Одржале? Одржале је граматички облик настао од старог партиципа перфекта. То је сувише прошлог времена за мој мозак од двадесет година. Гусле треба да постану еквивалент данашњег времена, да од партиципа перфекта пређу у партицип презента, макар оно што је после Вука остало од њега. Само такве гусле, одржавајуће а не одржаване, могу опстати, заслужују да опстану. И зато, гусле сада и свуда.
Без жмарака нема гусала, нити много чега другог – суштинског по нас.

Организација словенских племена на Балкану

За племенску организацију, која се данас очувала само у неким брдским динарским областима (источна Херцеговина, Црна Гора, Бока, и у Арбанаса), има неколико значајних архаистичних карактеристика. Свако племе има своју одређену територију. "Свуд је седиште племена са његовим сталним насељима у средини племенске територије", казује Ј. Ердељановић, који је та питања посебно проучавао, "а одасвуда унаоколо је широк појас или зона ненасељеног, делом неутралног земљишта. Негде је та зона тако широка, да се по њој може ићи по цео дан и више, а да се не наиђе ни на какво стално насеље. У њој су само планине са шумама и пасиштима, око којих су се суседна племена редовно борила и отимала". Тај појас земљишта својина је целог племена и зове се племенска заједница.

Стару Црну Гору чине четири нахије: Катунска, Љешанска, Ријечка и Црмничка. Свака од њих се дели на племена:

Катунска нахија има девет племена: Цетиње, Његуши, Ћеклић, Бјелице, Цуце (Веље и Мале), Озринићи (Чевљани), Пјешивци (Горњи и Доњи), Загарач (Горњи и Доњи) и Комани (Комани у ужем смислу и Бандићи);

Љешанска нахија у недовршеном племенском груписању има "племена": Дражевина, Градац и Буроње;

Ријечка нахија има пет племена: Косијер, Добрско село, Цеклин (Горњи и Доњи), Љуботињ (Горњи и Доњи), Грађани,

Црмничка нахија се дели на: Подгор, Дупило, Брчели, Сотонићи, Глухи До, Лимљани и Бољевићи.

Племена су састављена из брастава, а браства из родова. Браства су "увек настањена у групи, у засебним селима или у групама од села". Веза између њих је: исто крсно име и традиција о заједничком пореклу. Тих појава, без крсног имена наравно, има и код муслимана, и то чак и у областима даљим од ових брдских предела. У општини Брези, на пример, у височком срезу, у сред Босне, имају неколика насеља муслимана старинаца, где једно или два браства сачињавају читава села. Вук Караџић забележио је 1837. за Црногорце, да и немају правих села. "Тамо се зна само за племена, па и ако поједина браства или породице, које чине племе и граде (понајвише од камена) куће на једном мјесту, то се таква гомила кућа не може назвати селом, јер нема ни свога имена ни атара". Сва већа браства хришћанска имају обично и своју цркву. Та појава лепо се да пратити још и сада у требињској области. Браственици се, наравно, узајамно помажу у сваком погледу; увреда, невоља или погибија једног члана преноси се одмах на читаво браство. То се нарочито манифестује у крвној освети, које још и данас има по Црној Гори, Боки и међу Арнаутима. На челу брастава стоји главар или кнез, у задње доба готово с наследним правом за извесне породице, исто као и војвода, који је био најпре војнички представник племена. У Семберији породица Иве Кнежевића (име казује традицију) била је дуго на челу кнежине, главар је од старине био наследан. У Дробњаку, међутим, војводе су се бирале. Као у старо време, племена су живела чисто демократски. Имала су своје освештано обичајно право (н. пр. Грбаљски Законик, или Пољички Статут, или Васојевички Закон). Скупљали су се браственици или представници родова на своје редовне или ванредне зборове за решавање разних питања; а задржавали су за се, понекад чисто формално, право избора својих старешина.

Нека од наших племена дошла су у везе са староседелачким и можда се, судећи по њиховим називима, као Кучи, Матаруге, Букумири, Цуце итд., и стопила с њима. Том стапању несумњиво је много допринео и њихов географски положај у планинама динарског система, где посебна конфигурација земљишта уветују извесну подвојеност и ограниченост према другима, а ужу узајамну везу. С тим су у вези и јаке конзервативне склоности код њих.

Племена "седморо Брда": Бјелопавлићи (Вражегрмци, Мартинићи, Павковићи и Петрушиновићи),
Пипери (Црнци, Стијена и Ђурковићи), Братоножићи, Кучи, Ровца, Морача (Горња и Доња) и
Васојевићи (докомски и прекокомски).

Херцеговачка племена се простиру и на територији Црне Горе и на територији Републике Српске. Нема разлога да се не набрајају заједно. Херцеговачка племена су: Дробњаци (са Језерима), Ускоци, Пива, Шаранци, Никшићи, Бањани, Грахово, Кривошије, Требјешани, Билећа, Гацко, Љубибратић, Зупци, Рудињани, Приједојевићи и Малешевци.

Племенске територије биле су, у главном, поједине релативно мале жупе, формиране у малим природним јединицама око појединих река (Топлица, Врхбосна, Рама, Коморица, Морача и др.) у њиховим долинама и на обалама, или у карсним пољима (Фатница, Љубомир, Чево и др.) или на згодним комбинацијама долина и пасишта (Рудине, Драчевица, Подлужје и др.). Занимљиво је, да данас жупа или "жупно место" означава, по В. Богишићу, само "предио гдје је питомо, т.ј. гдје снијега нема и гдје рађа виноград." Име Жупе за извесне области очувало се све досад (код Крушевца, Дубровника, у Грбљу). Родови и браства живели су у тим жупама у несумњивој кохезији, али да су имали нарочито развијен живот у задрузи, са врло разгранатим породицама у једном ужем кругу, није сигурна ствар. Ма колико да је индивидуално осећање било подвргнуто племенском, ипак није вероватно, да би се рашчлањавање породице у нешто слободније јединице спречавало неком општом дисциплином. И народна традиција и извесна хисторијска казивања доносе често пута вести о том, како су нека браћа или чак и синови за жива оца кретали својим путевима, да нађу повољније увете за живот. Једино, што се гледало да очува била су имања у земљи и с тим у вези положај и углед, који долази из њеног поседа. С племенским животом уветован је култ традиционализма и у личним и у духовним стварима. Код првих он се изражава посебно у поштовању коленовића и у незгодном положају оних који су инокосни или дошљаци; а у другим у општем развијању племенских предања. Реч племенит и племић, као ознака нечег бољег, дошле су као израз тог патријархалног морала и култа племена. У средини жупе био је обично град, уточиште у случају напада. Као у Француској и у нас је временом име град постало исто и за ville и chateau, јер се у тој првобитној утврди временом развило и градско насеље. У нашем језику градови за одбрану, односно, у случају потребе и као бојни објекти, имају и своје посебне називе, као Добој, Самобор, Котор и Которац. "По овоме значењу и град Подзвизд у Босанској Крајини садржи у имену неку фортификатирну карактеристику. Има је, нешто искварен, стари апелатив подзвиздъ , који значи подземни ходник, водени ров, зидани канал." Испод града обично се развијало Подграђе као насеље; тако, на пример, код Благаја. В. Скарић упозорио је на доста често име Самоград. Он је приметио, да на местима с тим именом "нема солидније грађе и конструкције, што упућује на неко давно вријеме, када наши претци, ваљда, још нијесу били доста вјешти подизању већих и солиднијих градова".

На челу жупе били су жупани, и то као наследна господа. Порфирогенит наводи за требињску област четири рода наследних жупана, а у једном натпису из времена око 1180. год. иза требињског жупана Грда, ваљда до пунолетства његових синова, спомиње се као жупан његов брат Радомир. Над жупанима био је владар,       , чија власт обухвата неколико суседних жупа, али чији народни назив чина није познат. Тих владара у српским земљама у IX веку беше више. Поред Властимира спомиње се требињски жупан Крајина коме Властимир даје кћер за жену и титулу владара, "хотећи га одликовати" и дајући му том приликом самосталност. Централизација власти не постоји; у том Властимировом акту има нечег што потсећа на поступке наших задружних обичаја. У Захумљу је наследна династија Вишевића водила своју државну политику. Жупан који је успео да савлада већину суседних и да се истакне изнад њих постао је велики жупан. Та титула одржала се у Србији све до 1217. године, односно до прогласа Краљевства. Граничне жупе звале су се крај и крајина, и то име одржало се у многим областима све до данас, иако су се у некима границе већ одавно измениле. Због несигурности у њима и честих сукоба њихов назив постао је синоним за четничко ратовање ("закрајинити", "Кочина Крајина"). Јачањем централне власти опадала је власт жупана, али се одржавала све до пред крај XIV века, истина толико ограничена, да се код Дубровчана јављала замена жупана и судије.

И жупан и владари били су у својој власти ограничавани донекле старом установом народних сабора. Од жупских скупштина, проширивањем територија, развијали су се државни сабори, једна установа која је била потпуно туђа савременој Византији. Власт тих сабора и њихов углед били су доста велики. Немања је на сабору, после дуге дискусије и отпора сабраних, доносио одлуке о гоњењу јеретика; на сабору се одрекао престола и утврдио наслеђе; Душанов законик објављиван је на сабору. На Немањин сабор били су позвати: приставници, кнезови, војводе и војини. На сабору пред смрт краља Драгутина били су присутни сви епископи и игумани и сва властела његове државе. У слично састављеним саборима вршени су и избори архиепископа. Сељацима саборисање без учешћа власти није било дозвољено од времена Душанова Законика; с учешћем власти, да саслушају извесне наредбе или да помогну при разграничавањима или у другим локалним питањима, сеоски се зборови јављају и доцније. Облик и изглед малих племенских сабора познат нам је из описа пољичких скупштина код Спљета. Пољичани су пореклом из Босне. Њихове скупштине, одржаване под ведрим небом, под Грацом код Гате, сачињавала су само племенита господа тога краја, која су се скупљала на одређено место, "зборишће", где су расправљала о уређењу и законима своје области и вршила судску власт. У нарочитим случајевима и ту се доцније сазивао "збор подимски", т. ј. са преставницима сваке куће, у којој има живих људи ("по диму"). Помен о таквим племенским скупштинама у Паштровићима има и Љубиша у свом Кањошу Мацедоновићу: "На сред приморја општине паштровске има једна мала лука, пусто жало, коју људи и дан данашњи зову Дробнијем Пијеском. То је земаном бивало мјесто гдје се народ купио на збор и на одлуке... Четири суђе и дванаест властела, од сваког племена по један човјек, слободно и на порође изабрани, сједили би под једном међом врх пијеска, а остали домаћини један до другога по пијеску, и ту вијећали и судили о најважнијема послима". Без ближе ознаке ко у њима учествује наводе се чести зборови у старој требињској области. Како се једном приликом, у једној поруци (1463. год., porte nobilium et sbori de Trebigne), растављају племићи од збора изгледа да је овај био састављен од простог пука. Скупштина у Кучима бивала је обично на Марков Дан, на висоравни Рогама. На њу су долазили сви војници из племена, наоружани. Од XVI века, после турских освајања, таквих зборова бива све мање. У старом опсегу и значају јављају се само пред неке велике акције или од невоље. Али се установа памти. У Дробњацима још се и сад зна "Зборна Главица". Код Гацка постоји "Зборна Гомила", "на коју се састајао народни сабор у прастаро време". Кроз све време робовања под Турцима сабором се стално звао народни скуп код цркве у извесне празнике. Народни сабор обележио је 1804. у Орашцу и почетак Првог Устанка и датум стварања обновљене Србије.

Већ за старе Словене забележио је Јорданис у VI веку, да им се "имена мењају према различитим породицама и местима". Та особина племенског уређења јавља се још увек код Јужних Словена. Већ је К. Јиричек истакао, како су извесна племена потиснула својим називима имена ранијих области; тако се место жупа Врсиње, Оногошт или Папратна јављају Зупци, Никшићи, Мркојевићи. И међу самим браствима доста су честе измене назива појединих родова. Народно предање памти донекле те везе, али их доста често меша и претвара у легенду. Ипак, даду се на више страна пратити читави низови родова из једне старе породице. У неретванској Крајини живело је чувено племе Качића – Грци га зову чак "народ" (     ), – чије племе иде врло далеко. Од њега потичу многа браства, хисторијски потпуно аутентична: Миошићи, Жарковићи, Андријашевићи, Стипићи, Петковићи, Бартуловићи и др. У требињској области моћно беше браство Љубибратића, које се под тим именом помиње од XIV века. Већ 1432. наводи се пет линија тога рода: Љубишићи као најважнији, затим Медвједовићи, Дабиживовићи, Добрушковићи. У Попову се од 1342. помињу Николићи, чија презимена после налазимо као Вукосалиће, Богишиће, Гргуревиће. Црногорска династија Петровића изводила је своје порекло од неке босанске лозе, која да је преко Никшића и Бањана стигла под Ловћен. Као родоначелници њихова браства означавана су два брата: Рајич, од кога су Радонићи, Жутковићи и др., и Херака, од кога су сами Петровићи, Поповићи, Кустудије и још неки.

Племенске организације сличне нашима имају још и данас од балканских народа само Арнаути са својим фисовима. Нема сумње, да је у обе организације, на тако блиском и географски истоветном терену, било доста узајамних утицаја. Кучи се, у осталом, и сматрају као неки прелаз од Срба Арнаутима, као и Клименте прелаз од Арнаута Србима.

Од наших покрајина никаква трага развијенијој племенској организацији нема у источној Србији и Маћедонији, као ни у Славонији и савској долини. Главни услов за то биће најпре и понајвише у самом терену, где је, у богатим и широким долинама, просто немогуће провести онако природно разграничење племена и жупа, какво су давали кланци и увале динарског система. Други је, исто тако важан, разлог и тај, што је померање становништва у тим долинама, као главним прометним путевима и као због богаства нарочито привлачним тачкама, било много интензивније, него у споредним и теже приступачним западним горама. Разбијени тип тамошње групације словенске документује се, међу осталим, нарочито и тим, што су постали апсолутно пасивна подлога бугарских освајача и што не могоше да створе нигде националне државне организације са својим натуреним племенским карактером. Државе Срба и Хрвата настале су у подручју динарске и племенске системе.

Читаво балканско подручје које су населили Словени звало се, према нашем општем називу, "словенска земља", "Словенска", Σκλαβινια, Sclavenia и Sclavonia, у арбанашком Љk’enija, или Љk’inikea. У млетачким, дубровачким и которским латинским документима читаво словенско подручје од Приморја до Вардара, чак и за време кад су се у унутрашњости јасно разазнавале државне диференцијације Срба и Хрвата, звало се Sclavonia. То је подручје словенског насеља за разлику од романског. У Котору и Дубровнику од краја XIII века ознака Sclavonia сужава се често на ознаку Србије. Иначе, траг тог старог назива очуван је и данас у имену покрајине Славоније.

На основу вести код цара Константина Порфирогенита иза средине X и вести Дукљанске Хронике из XII века може се дати доста сигуран преглед о географској подели наших области X-XII века. Граница између српског и хрватског подручја у средини X века била је на рекама Цетини и Пливи; Хрватској припадале су области од Ливна до Јајца. Од Цетине почињало је подручје Неретљана, чувених гусара, које Порфирогенит помиње као потомке непокрштених Срба. Њихово подручје обухватало је три жупаније: макарску, расточку (од Имотског до Љубушког) и "даленску" (можда "далменску" = Dalmisium, Dalmesium – Омиш). У њиховој власти беху острва Мљет, Корчула, Брач и Хвар. Главни неретљански градови били су: Вруља (данас Горња Брела), Макарска, Острог и Лавћен врг Граца; али од свих је најзнатнији тврди Омиш. На Неретви, докле је допирала неретљанска граница, почињала је архонтија захумска. Име је добила по Хуму изнад Боке (Благаја), испод кога је извирала река Буна. На том Хуму постојала су два града: Бона и Хум, од којих су остали трагови све до данас. У тој области владао је род Вишевића, који своје порекло изводе из старе постојбине око Висле. Главна места ове области беху: Стон, Ошље, Добар; градови Мокриски (можда Мокро код Мостара) и Глумаиник (можда Глумине) нису још сигурно утврђени. Источна граница Захумља ишла је вероватно до планина око Калиновика (можда је и то назив за грчко Галуманик) или Гатачког Поља, где се додиривала с границом Травуније.

Тачне границе између Травуније и Захумља не могу се данас повући; сигурно је, да су Попово, Љубиње и Дабар припадали Захумљу и да се требињско-захумска граница рачвала код самог Дубровника. Дукљанин наводи девет захумских жупанија: стонску, поповску, Дубраве, Луку, Дабар, Вељаке, Жапску, горичку и непознате Веченике, Веченик негде око Неретве. То су границе Захумља из друге половине XII века, када се оно почело ширити на рачун неретљанског поседа. Требињска архонтија, која је почињала од Котора, имала је целу леву обалу Боке и Конавље; допирала је до пред сам Дубровник, а на север до Гацка, а на истоку јој је граница ишла Требишњицом и планинама бањанским. Од увек су, казује византински цар, требињски управљачи били вазали архонту Србије, односно Рашке. На овом подручју спомињу се градови: Требиње, Рисан, Врм, Луковац и можда Сливје (старо Зетливи- Сетливи, Стиливи). Дукљанин зна за девет требињских жупанија: Љубомир, Фатница, Рудине, Крушевице, Врм, Рисан, Драчевица, Конавље и Жрновица. Дубровник, стешњен у својим зидинама, ширио се у главном на рачун требињских и захумских суседа; његова пољска добра, посебно виногради, лежали су у главном на њиховом земљишту и ради тога су Дубровчани плаћали суседним владарима по 36 златника годишње кирије, зване могориш. Дукља, која се од XII века све чешће зове Зета, хватала је од византиског драчког темата, од Бара до Травуније. На западу је, од Скадарског Језера и самог Скадра ишла Зетом до Пиве. У њој се спомињу само три стара места: Градац (Стари Град – Будва), Нови Град (можда Превлака) и још неутврђена Лонтодокла (Л8 та – љута, у вези с Дукља). Најважнији град била је свакако стара Диоклеа, Доклеа, по којој је цела област добила име; али је тај град у X веку већ био у рушевинама. И овде се код Дукљанина јавља карактеристични број од девет жупанија и градова: Луска – љешка, Подлужје, Кучево – Кчево – Чево с Будвом, Коплик, Облик, Папратна (између Бара и Улциња), Црмница, Грбаљ. Дукљанин спомиње и област подгорје са жупанијама: Оногошт, Морача, Комарница, Пива, Језеро, Тушина, Гусиње, Ком, Дабар, Неретва, и Рама. Ова последња жупа суседна хрватском подручју, ушла је од 1138. год у службену титулу мађарских краљева. Ова област Подгорја обухватала је такозвану стару, северну Херцеговину од Раме до Мораче. Босна, која је у X веку била мала област око извора реке истог имена, имала је свега два града: Которац и непознати Десник (можда Сутеска). Она је била у вези са Србијом и сматрана као српско подручје. Крај Соли (североисточна Босна око Тузле) Порфирогенит изрично наводи као српски. Уз Сол, Соли помиње се после и Усора са облашћу око те реке; од XIV века Со са Усором иду обично заједно и област им допире све до Дрине. Доњи Краји беху северозападно од Усоре, с градовима Кључем и врбањским Котором. У једној повељи мађарског краља Беле из 1244. год. помињу се обе жупе босанске: Врхбосна, око извора реке Босне, у сарајевском пољу, Лепеница у фојничком, Видоши с Љубинчићем, Миле (код Зенице), Лашва, Ускопље – Скопље, а на истоку Борач с градом Прачом и жупа Боред (можда Бирач). Жупе западне, од Ускопља до Ливна, јављају се и под општим именом Завршја. Ту су се границе Босне мешале с хрватским и врло су често те жупе биле и у саставу хрватске државе. У самој Србији, коју од Босне дели Дрина, настањени су ови градови: Дестиник или Достиник, који није идентификован, исто као ни град црнобушки или црновршки, затим Међуречје, по свој прилици читава област с градом (можда Самобор код Горажда или Соко над спојем Пиве и Таре), Дрежник (можда данашњи ужички Дрежник или, мање вероватно, стари Брезник, Брезница – Плевље), Лесник – Лешница и Соли. Старе области српске из средине XII века, подељене међу Немањину браћу, беху Бијело Поље на доњем Лиму, Будимље на горњем Лиму, Градац на Морави (сад Чачак) и Рас с ибарском и расинском долином, која се везала уз Топлицу. Источна граница Србије средином IX века беше код Новог Пазара, а у XI веку око Звечана. До Немањине акције Србија није прелазила Мораву; на север није ишла преко Рудника, а на југоисток не даље од Пећи и Ђаковице. Главна снага српског народа беше, према том, у планинском подручју источне Херцеговине, средишње и источне Босне, Новог Пазара, југозападне Србије и Зете. Ниједна од богатих долина, ни Косово, ни Морава, ни Метохија, ни Мачва не беху тада потпуно у српској власти. Српска племена, недовољно повезана међусобно, и без поуздања у успех, понешто и заплашена судбином својих словенских саплеменика на истоку, који беху постали плен Бугара и Византинаца, остају у својим планинама читавих пет векова; а кад се крајем XII века јави набујала снага за експанзију њен пут је био унапред одређен. Као планинске лавине спустиће се тад та племена у суседне долине и већ за два века она ће постати господари њихови у највећем делу и одржаће се на том подручју кроз све векове своје хисторије.

Добар део тих жупа и области има, као што се види, нова имена. Чак је и стару Дукљу заменила Зета, а један део Далмације добио је називе Неретљанска Област и Црвена Хрватска. У Боки и у Приморју жупе имају називе Драчевица и Жрновница. Очувани називи у вези су понајвише са старим именима река, али и ти су знатно славизирани (Врх-босна, Подриње). Значи, дакле, да се нова подела жупа није много ослањала на старе традиције те врсте. Али је ипак несумњиво, да је подржавана и делом развијана у вези са старим романским катунима. Многа племена означавана су просто тим именом (Катун Дробњаци, Катун Мириловићи). У једној турској канунами, која је одређивала по старом начину уређај Влаха око Тимока, вели се, да један катун чини педесет кућа; то је, дакле, постао неки технички израз за врсту и обим једне уже организације. У XIV веку, у Крбави, за "Влахе" се изрично каже, да се узајамно боре "са својим катуном". Вероватно је назив катуна, пре само једне пастирске заједнице, ушао у народ као ознака уже организације једног краја и једне племенске групе.

Посед земље, који је дуго бивао у заједници, добио је по племену назив племеншћина и племенита земља. Индивидуалније ознаке, настале несумњиво по личној својини, зову се дедина, очина или очевина и најобичније баштина (од башта – отац; отуд баштинити – наследити од оца). Дедина у чешком праву означава "непокретна добра, која су сачињавала колективну својину целе породице и прелазила су од предака (дедова) на потомке". Владари су доцније ограничили право наслеђа, нарочито у поседу шума. У Дечанској Повељи, на пример, изрично се каже: "у планинама нема нико баштине осим краља и цркава којима су краљеви дали". Кад је владарска моћ ојачала, они често поклањају не само поједина добра, него и читаве жупе, и то са наследним правом, исто као што им их и одузимљу у случају немилости. Касније се јавља и пронија, као развијена установа римског граничарског права (limitanei). То су поседи, које је владар давао појединцима за извесне услуге уз право личног уживања, али не као сталне баштине. К. Кадлец мисли, да се "паше и шуме нису уопште делиле, него су остајале у заједничком уживању свију породица. Учешће у уживању те општинске земље сачињавало је принадлежност појединих господарских имања и у чешком се праву називало vola, доцније zvole, у руском праву угодье, код Хрвата – pristojanje, код Срба и Бугара правини... Њиве и ливаде су одређивале само на извесни рок. Кад је он истекао, земља се је опет поново одређивала појединим породицама, евентуално у другим размерама, јер у току времена неке су се породице услед умирања смањивале, а друге су се напротив због обилног рађања повећавале. Такво периодично одређивање земље још данас долази под називом "передěль" у руским селима, где се је одржао т.з. "миръ", т.ј. земљишна општина". У нас је ово поново одређивање земљишног поседа вршила Дубровачка Република; у унутрашњости немамо за то довољних примера.

У старим нашим споменицима, у рано време, има доста спомена о извесној диференцијацији међу појединим људима, до које је дошло услед њихова изузетног положаја у племену. Ма колико да је народ био сав једнак и демократских схватања, у њему се врло рано јављају разне старешине и поглавице. Има више примера о том да се у раном Средњем Веку спомињу словенске поглавице, свакако у првом реду племенске. У нашим земљама, у најранијим временима, господари или владари појединих области помињу се као наследна господа. А чим се до власти долази по праву наследства – а у нас су, с почетка, сви синови наслеђивали оца и делили област на своје делове – одмах се издваја и једно повлашћено браство, које, после, својим споредним линијама женидбама и удадбама, ствара свој виши круг. Племенске организације уветују и саме собом извесно поштовање своје снаге и традиција и врло су кочоперне према скоројевићима и приселицама. Реч бојар, бојарин, у нас бољар долази од турско-монголско бајар, што је најпре значило "богат", па онда "одличан"; она показује и код нас, као свуда на свету, да се утицај и углед стицао и богатством. Св. Сава наводи у биографији свога оца српске бољаре, који с његовом браћом и свештенством иду у сусрет моштима Немањиним, а Првовенчани, описујући Немањин збор против јеретика, помиње старце и велможе. Етимологија ове речи је јасна вели моужь је моћни, ,угледни господин’. Општи обичнији назив за те истакнутије људе био је властелин, властела; име казује и њихову прву функцију (Стеван Првовенчани изрично помиње "кнезе земли своје иже над власт’ми"). Војници "војини", беху мање племство, после звано и властеличићи. Остали свет, сеоски и грађански, били су себри; тек доцније постао је "себар" синоним за сељачки, простачки. Реч је позната и Русима и Литавцима и означавала је заједничара и судеоника. Закупци или најамници звали су се меропси (назив је дошао од родопске провинције Меропе). Кмет од comes-comitis-comet и није имао своје данашње значење у нашим западним областима. То су најпре, у Босни, били племићи, а у Зети сеоски старци и судије. Тек од XV века јавља се реч у смислу ,закупника’. У Дубровнику је кмет одавно означавао сељака. У Србији, међутим, од новијег времена реч се употребљава за представнике општинске власти. Робови су отроци и иду као "вечна баштина" господара, док их не ослободи.

Грађански сталеж постојао је само у Приморју и управљао се, са племићским водством, по својим прописаним законима или статутима. Сви важнији градови, Дубровник, Котор, Бар, Дриваст, Улцињ и др. имали су своје статуте, од којих су нам неки до данас очувани. У унутрашњости грађана је било врло мало. Још у XIV веку писао је један западни путник, како Србија готово и нема тврдих градова, а и што их има они су без ровова и зидова. "Зграде и дворови како краљевски тако и осталих племића саграђени су од брвана и од дрвета; нити ја тамо где видех двора или куће од камена или од земље, мањ у латинским градовима на приморју". Наше градске колоније у унутрашњости развиле су се уз рударска места, као Брсково, Сребреница, Фојница, Рудник, Ново Брдо, Јањево, Кратово итд., где су била насеља саских рудара и приморских трговаца. То су с почетка били тргови и тек су се временом развили у градове. Од краја XII века под српску власт почињу долазити стари градови Маћедоније Скопље, Прилеп, Охрид, Сер и др., а на северу одавно изграђени Београд. Добар део старих римских насеља остао је напуштен и неискоришћен, у рушевинама.

Народ се у главном вратио свом старом занимању: сточарству и земљорадњи. Сточарством се бавио, истина посредно, и сам краљ, као у XIX веку кнез Милош. Његова стока имала је на тргу предност пред сваком другом. Босански краљеви су у масама извозили свој сир преко Дубровника. Као у старој домовини, гајила се у главном овца и свиња, а у мањој мери говеда, козе и коњи. Хранили су их на ливадама и сеном, које је познато свима Словенима. Да је између наших досељеника и старих балканских сточара било жива додира и тесних узајамних веза види се најбоље по том, што је све до данас за сточарске предмете и производе остало у нашем језику врло много романско-влашких и арнаутских назива. Вуна се зове: каба, реја и руда; пастири се купе у катуне; сир се назива: урда, качкаваљ, кунуздра, бучалина, шулина; сухо месо зове се пршут; сир се доноси у бронзину. Повици и усклици за животиње готово су истоветни код нас и код Арнаута, а исто тако и називи за поједине животиње. Из тих старих времена је и обичај бачија и назив балија за једну врсту муслиманских сточара. Сточари су се кретали по целом Балкану, лети у планине, а зими у хумнине; због њихових испаша, солила и планина долазило је од памтивека до тешких сукоба. Пастирских заједница, које случај тако занесе, има понекад и у местима где се не би очекивале. У столачком крају, у сред Херцеговине, налазимо у XIV веку Бурмазе, очевидно пастире албанског порекла. У арбанаском зот значи ,господин’, а у Херцеговини постоји угледно браство Зотовића. Током Дрине, све до иза Сребренице, продрло је неколико арбанаских речи и одржало се тамо у такозваном "баналачком" тајном говору. Од сточарских арбанаског су порекла: каљац, каљче – коњ (kal’, рум. cal < caballus), миш – месо, ћем – пас; а од других: буке – хлеб, руша – вино, вајза – девојка, виза – вода. Врло је важна појава, коју је забележио Ј. Цвијић, да све сточаре при њиховим важнијим кретањима "зову Арнаутима, па и кад су српскога порекла". У Солунско Поље, питомо и погодно за зимовник, силазили су сточари не само из мађедонских и албанских страна, него чак и из Пештери. "Шкријељи из села Боровштице", казује Бор. Милојевић, "спуштали су се са својим стадима преко Новог Пазара, Митровице и Скопља низ Вардар и почетком зиме стизали у околину Лугадинског Језера". Богаство у стоци било је у нашим странама врло велико; број се, наравно, не зна, али од стоке су живели читави крајеви и области.

Сем сточарством, приморски наши крајеви и људи око великих маћедонских језера бавили су се још и риболовом. У народне песме ушла је "риба од Охрида". Неретљани су том занимању придодали још и гусарство, које је дуго угрожавало трговину на Јадранском Мору.

Рано се помиње и лов на многобројну дивљач у великим и тешко проходним шумама. Синови жупана Властимира послали су бугарском кнезу Борису два пса и два сокола као "гостинско уздарје", а за лов са соколовима прича се већ у биографији Св. Ћирила Солунског, да је то "обичај богатима". Млади Немањин Раско изговорио се оцу, пред бег у Свету Гору, да иде у лов на јелене. Као у старој постојбини, коже збијених животиња служиле су не само за домаћу употребу и зимско одело, него и за извоз и за плаћање дажбина. У Хрватској је за то највише служила куна и отуд је дошла не само на бански новац, него и у земаљски грб.

Гоњен и гонећи, у борби и пљачки, спустио се словенски елеменат са разних страна истока и севера у дунавску долину и одатле у унутрашњост Балкана. Још примитиван и усплахирен читавим вртлогом Сеобе Народа он је запао у балканске шуме и кланце, с почетка врло мало сигуран да ће ту и остати. С неповерењем су пратили нови дошљаци не само сваки покрет византиских власти, него и кретање својих саплеменика и брзо су, у грабљивости примитиваца, стали сртати једни на друге, да би, узајамно истрти, били сигурнији за плен. Хисторија балканских Словена, у првим вековима њихова живота на Балкану, то је низ сукоба са суседима и властима, који их потискују или покушавају подјармити, узајамно вребање и неповерење, и постепено привикавање на ново земљиште и културу нове средине.

Сведочанства српског Генерала

 Пише: Милица Ђорђевић

 (1):. Весници зла
"Вести" објављују одломке узбудљиве књиге Генерал-Мајора Милоша Ђошана, Учесника сведока Мало сам знаних догађаја Који Су стајали иза растакања Југославије од Словеније до Косово.


СА ИСТИНОМ НА ВИДЕЛО:
Сведочанство о деценији ратова на балкану

Генерал-велики Милош Ђошан је остао медју последњим припадницима Војске Југославије Који Су покушавали, да на војнику Једини познат Начин, часном борбом спрече нестанак заједничке ДРЗАВЕ. Догађаје Који Су Томе кумовали, ао Којима је јавност до сада Мало Или нимало знала и преточио је у књигу "Од агресије везе Трибунала". У свима је Уцесник Био сам сведок. Казивање поциње од наглог крвавог распада СФРЈ сам којем су претходили отцепљење Словеније, насилна сецесија Хрватске, неуставно осамостаљење БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ, наставља се побуном шиптарских терориста на Косову и Метохији и агресији НАТО на СРЈ.Књига је посто Настала је општа Ђошан одлуком званичног Београда и националног комитета за сарадњу са Међународним кривичним трибуналом ослобођен обавезе чувања војне тајне. "Вести" доносе одломке Овог занимљивог, ја Изузетно сам потресног сведочанства драматичног.

Задатак извршен- Команданте, овде се окупило много жена! Хоце да сруше капију! Како да поступим, говорио је Дежурни официр у слушалицу телефона на капији аеродрома Батајница.- Питај их шта хоце, па ми јави - кратко одговорих ја вратих се у јединицу, у којој је управо трајала мобилизација. Овако је почео један радни дан сада вец давне 1991. године потпуковника Милоша Ђошана, команданта дивизиона ракетног Бугарите бити старије Противваздушне одбране из састава 250 ракетне бригаде ПВО на аеродрому Батајница код Београда. Био је убеђен да ништа неце пореметити устаљени живот јединице Ни у наредне две године, колико је Требало да му траје Дужност команданта. Догађаји су, медјутим, кренули другим током.

Превирања у земљи Су расла изражена кроз упорност Словеније, потом и Хрватске, Да Се отцепе од СФР Југославије. "Не дамо да нас експлоатишу Наш доходак се одлива преко Србије на Косово и Метохију Европа здај.!" - Био је мото Који си Стално вртео на ТВ Љубљана, Док Су Се И Јанез Јанша листу "Младина" вртоглаво пењали На лествици популарности. Спортски мечеви постали Су Догађаји Високог ризика. Све чешће се звиждало химни заједничкој "Хеј Словени" Док Коначно Државна застава на стадиону Максимир у Загребу 13.. Маја 1990. године није запаљена на јарболу, попут Вестице на ломачи.

  "Ја сам свој задатак извршио Југославије више нема!" - Рекао је Стипе Месић Последњи Председник СФРЈ у Сабору Хрватске 5.. децембра 1991. Године. - Један Бедак! Кај се с времена још хвали, враг га његов! - Реце Војник Зелић, родом из Загорја, Коме јајних ћелија изјава није била по вољи.Свих Врста Притисци на припаднике ЈНА, ја цланове њихових породица Стално Су појачавани. "Откини му главу ка пивцу!", Храбрила је руља Ивана Бегоњу, разјареног човека у плавом радничком комбинезону, Док је завртао главу Светланчу Накову, војнику ЈНА Испред команде Војнопоморске области у Сплиту. Ту Буку у тренутку пресекао је фијук Метка, Који је усмртио војника Сашу Гешовског у згради Команде. Ратна Лука "Лора", Понош Југословенске Ратне морнарице, убрзано је преуређивана у будући логор, за припаднике ЈНА, ја Друге становнике српске националности.Далеко одатле, на копну, усташе клале су припаднике резервног састава ЈНА, на Коранском мосту у Карловцу. Све видљивија Подршка Тек Уједињене Немацке сам сагласност Ватикана, Неодољиво су подсећали на време из 1941. Године.Ја у Србији се у народу осећала зебња. Ко није мало Имао сам родбину у Хрватској Словенији, или Сина у ЈНА, у тим републикама. Прве српске избеглице из Хрватске вец су долазиле у Србију. Део јединица, медју Којима и моја, мобилисане су медју првим. Упоредо са бучним расправама у Републичкој скупстини, настајале су разне организације и покрети попут Бедема љубави и Мајке без граница.



Дода ОСЛОБОЂЕН ЧУВАЊА тајне:Милош ЂошанНеке јте натпис

Неке парламентарне странке почеле су опструкцију мобилизације сам Формирање својих јединица. "Нећемо Испод Звезде у пацов!" - Говорили су они Који Су Се чудили шта Цека ЈНА. "Идемо Словенце терати до Беца Не Будимо Кукавице Шта Раде Генерали ти засто не похапсе политичаре Који си само врте у круг, никако да се договоре Да Мора Да је некаква издаја?!" - Говорили су поједини мобилисани војници, па наставише певати: "На планини на Јелици, скупили се сви цетници" ... - Потпуковниче, Зашто сте нас окупили, Када Ће Командант ваздухопловства, генерал-Пуковник Антон Тус, Преци на страну Хрвата? Зашто нас држите овде, Када Ће нас издати неки Генерали - реце један од њих.- Престани Да Сирис дефетизам сам рушиш морални јединице! - Припретих МУ. Истог дана Стиже Информација из команде бригада Да Су Све шпекулације о наводном преласку Генерала Туса на страну Хрвата Чиста пропаганда. Нису Прошла Ни два дана, генерални Туш је Прешао сам на страну Хрвата Постављен На место начелника Главног стожера ЗНГ-И МУП-а, под командом паравојних Формација ХДЗ. - Шта рекох ја Вама, команданте? Ви сте Војници Потпуно необавештени. Само ви слусајте мене - реце покровитељски, Као да је на мени Командант, а не ја њему. Био је по Годинама Нешто старији од мене, изглед му је одавао човека забринутог за развој ситуације. Тада сам га од више ценио.Бедем љубавиКад сам на поновљени позив и још паничнији дежурног официра досао на капију аеродрома Батајница, угледао сам велику групу жена из Бедема љубави. Док су војници покушавали сачувати ограду, из Неколико стотина грла цула се вика. - Дајте да видимо команданта Тог, Који хоце да води у пацов насу децу! - Захтевале Су углас. Када сам им се представио, дочека ме у хору Питање Постављено: - Какво му је то презиме Ђошан? Тај није Србин! Не дам да ми дете води у пацов Неко ко није Србин! Доста су нас водили и са нама командовали други! - Повика неко из групе. Оно Милоша, притом Су Потпуно занемарили. "Доведите ми моје дете Хоцу да га видим -! Запомагала је старија зена, Која се прогура из средине." Доведите војника, нека га мајка види! - Наредих дежурном официру.Очекивао Сам Да Се Појави Млади војничић, Који је задовољио критерије Једва за пријем у војску. Убрзо се Појави крупан човек, четрдесетих година, моја генерација, мобилисан већ два дана, пристојан и одговоран. Угледавши мајку, покуша смирити је, Сто му пође за руком Некако након обецања, Да Це се ускоро вратити кући. Осим кратког представљања, ништа им нисам Успео реци. Сам говорио. Гласно, али не дуго, видевши одмах на поцетку да ме не слушају и да им није ВАЖНО ста цу реци. Један Су полазећи на аеродром Батајница знале име и презиме команданта. Вец су имале Своју причу, Јер је Тек понека од њих Имала Синај или муза на аеродрому.

Сведок хашки
  Рођен 1949. Године у Бистрици, у босни и Херцеговини, Милош Ђошан је завршио највише војне школе у ​​Војсци Југославије и специјализовао се за противваздушну одбрану. Радећи у скоро Свим републикама СФРЈ, обављао је дужности од командира вода до инспектора ЗА ракетне јединице ПВО полукружно Генералштабу ВЈ, начелника Комисије за примену Војно-техничког споразума и начелника Инспекције војне обавезе ВЈ. Највише времена је провео као командант јединица ранга пук-бригада. Крајем 2005. године као један од сведока одбране бившег председника СРЈ Слободана Милошевића, пред Хашким трибуналом сведочио Је О догађајима полукружно Ђаковици И околини злочинима шиптарских терориста И И НАТО агресора На Ким.Ван из устава  Избачени из устава Хрватске, припадници српског народа Преко ноћи су избачени из живота својих пријатеља, другова, из Постеља својих супружника ја На крају својих породица Старија Цељад, ИХ Која си по злу присећала, из једног давног, крвавог времена, забринуто су вртетела главама: "Ово неце на добро изаћи

( 2): Четник са плавим локнама
У Словенији је већ било погинулих војника, ау Европи је активирана комисија која ће прогласити да "се СФРЈ распала и да је више нема", присећа се генерал Милош Ђошан у књизи "Од агресије до Трибунала".

                    НЕПОЖЕЉНИ У сопстевној ЗЕМЉИ: Војници ЈНА у Словенији

 - За то време, ми смо скинули петокраку са капа, а обавезну реч "друже" испред чина, заменили са "господине" ... Одлучено је да се ЈНА, у којој је још, бар сваки четврти генерал био Словенац, привремено повуче из Словеније, уз "чврсте гаранције" међународне заједнице. Добили смо задатак да помогнемо нашем 350. ракетном пуку ПВО да се извуче из Словеније, у којој убијају низашто криве младе војнике ... Команданти, ненавикнути на такав развој догађаја, слепо верујући у братство и јединство, нашли су се у чуду шта их то снађе. Очајнички су очекивали помоћ, збијени у блокираним касарнама, које су постале први концентрациони логори, без воде, струје и здравствене заштите, трошећи последње залихе хране и изложени невиђеној пропаганди са свих страна.

Настао је мук

                                                     Препрека за "окупаторе"

У Батајници се припремала операција извлачења те јединице. Прикупио се велики број старешина, војника и моторних возила. Пријавио сам се за команданта, што је претпостављена команда прихватила. Полазак се планирао за дан или два. Хтео сам заштитити младе војнике, па сам тражио добровољце, добре и искусне возаче, који ће издржати преко 500 километара дугу вожњу и моћи да се носе са тешким војним камионима. Међу мобилисаним људством било је преко 50 таксиста и исто толики број професионалних возача, па сам смишљао како одбити, а не увредити добровољце који се покажу као прекобројни. Када сам пред постројеном јединицом позвао добровољце, одједном наста мук. Они најгласнији, што су хтели да "Словенце терају до Беча," нагло се умирише и увукоше главе у рамена. Планину Јелицу и четнике више нису помињали.

Након неколико минута мучне тишине, јавише се четворица возача и један апсолвент медицине, који је у јединици био распоређен на место лекара. Младић, са до рамена дугом косом, први је високо дигао руку и дао пример осталима. Међу добровољцима, био је и проседи војник, који ми је први наговестио издају генерала Туса. Рече да живи у Батајници и да таксира у Београду. Пореклом је из Херцеговине. Други је изјавио да има стрица у Љубљани, кога дуго није видео, па ће га у међувремену посетити, уколико буде имао прилике за то. "Команданте! Само да се не морам шишати, а на моју војничку и лекарску обавезу не треба ме подсећати!" - Рече млади студент медицине, кога су у јединици звали "доцо". "Докторе, само пази да ти коса не вири испод капе!" - Рекох му у шали. Смислили смо да дугу, плаву косу веже у реп и вешто је сакрије испод војничке капе на којој више није била петокрака.

Отпочеле су припреме за сутрашњи полазак. Био сам нервозан под теретом одговорности за колону дугу преко 15 километара, са око две стотине возила и близу четири стотине људи. Пред зору ме пробуди куцање. На вратима канцеларије у којој сам био тек склопио очи, појавише се тројица возача који су се јуче пријавили као добровољци за пут. Један од њих ми рече да је добио високу температуру, а други да има проблем са стомаком. У рукама су имали уредне потврде од лекара да су "под поштеђујући". Трећи војник, који није имао никакву потврду, дубоко узимајући ваздух, рече: "Команданте, ја нисам болестан, али моју породицу прати проклетство, да у њој гину мушкарци чим пређу тридесет година! А баш бих радо пошао са вама ...". У том тренутку било ми је једино важно да нису одустали млади лекар који се први јавио и таксиста, који ми је наговестио издају генерала Туса ", сећа се Милан Ђошан.

Кравава поток

У непрестаном опрезу од паравојних јединица и минираних путева, војна колона из Београда је, уз бројне друге препреке, прешла преко Хрватске. - На уласку у Словенију, код Мокрица, дочекала нас је словеначка "милица" и ТВ екипа. Тим путем пролазио сам често из Карловца у Брежице, где сам службовао до почетка осамдесетих година.

У Словенији припадници ЈНА никада нису били радо виђени. Међу словеначким младићима владало је дубоко распрострањено мишљење, да им проклети "јужњаци и војаки" преотимају девојке. Али, њихове девојке су радо биле са војницима, а посебно официрима. Понекад би те везе биле крунисане браком. Деца из таквих "војашких бракова" прва су крштавана, у католичкој цркви. Све то није била сметња добрим браковима, међусобном дружењу. ни професионалним обавезама. Тако је трајало док се није појавила злокобна реченица о "одливања словеначког дохотка, ван граница Словеније, преко Србије, на КиМ". У међувремену смо, путем словеначких медија, од ЈНА преименовани у "окупаторску српскочетничку војску".


Аутопут Љубљана-Врхника био је запрећена препрекама од железничких шина. Чекајући да огромна дизалица помери један такав "јеж" са наплатне рампе код Врхнике, ТВ екипа, која нас је пратила са безбедног одстојања, мало нам се приближила. Младић, апсолвент медицине, возио се на зачељу колоне у санитетском возилу, па је због врућине скинуо капу са главе. Плаве локне, које је до тада вешто скривао испод капе, расуше му се по ознојеном челу. Дуга плава коса уоквирила му је голобрадасто лице. То није промакло будном оку ТВ сниматеља. Исте вечери, док смо гледали "ТВ спорочила РТВ Љубљана," прво се показа дуга коса студента медицине уз коментар: "Данас је у нашу дежелу прихајала србочетничка војска из Београда ..."Командант за пример
У Врхници, у команди ракетног пука ПВО, дочекао нас је командант пука, пуковник, касније генерал Божо Новак. Веома вешто је одвраћао највише руководство Словеније од покушаја да се на јуриш заузме неки од положаја потчињених јединица и одбијао њихове понуде, да јединицу преведе на страну Словеније. Опрезно је изашао из канцеларије да нас поздрави, указујући на опасност од снајпериста, који су дејствовали са малих узвишења око касарне.

Иако су живели у скоро неподношљивим условима, већину професионалних припадника јединице наш долазак није обрадовао. Ниже јединице овог пука биле су распоређене у постојин и Логатец, где је однос становништва према припадницима ЈНА био другачији. Сви су одуговлачили са припремама за покрет, надајући се некој промени. Нису могли замислити да су они ти који повлаче први корак који ће легализовати разбијање државе. Очекивали су да ће наредба о повлачењу ЈНА бити опозвана и да се све враћа на старо ... Одлазећу војну колону сви су пратили погледима. Понеку сузу нису могли сакрити ни они највештији, поготово старији људи. Понека рука дигла се у поздрав и махање. У мањим местима мештани су нудили војницима сокове, а старешинама и Лашко пиво.Брисани из списка

Мањи број официра, који су ушли у "војашке бракове," чије супруге још нису биле отпуштене са посла а деца избачена из школе, остали су у Словенији, а неки су мимо своје воље морали да је напусте иако им је породица остајала. Наступале су мучне и тешке сцене.

"Једно јутро на улазу у зграду, освануо је нови списак станара на коме мога имена није било. Поред звонца на интерфону улазних врата стајало је само НН. Ни чланови моје породице нису били уписани. Одједном сам се осетио као странац у рођеној земљи. Ћерка ми је рекла да је наставница у школи игнорише, а убрзо се и супруга вратила из канцеларије, плачући! " - Причао је Благоје. Убрзо је исту причу поновио Раденко, капетан, родом из Ниша, који је две године раније дошао на службу у Љубљану и довео и породицу. "Ти си Србин па су те избрисали са списка станара. Како је мени, Словенцу кога су због, супруге Македонке, избрисали са списка!" - Потврди причу Франц, старији водник, рођен код Птуја.

Добар изговор
Ма шта Словенци мислили о ЈНА, на војне вежбе увек су се сви одазивали. Док смо ми, официри, обучавали припаднике резервног састава Словеније, у Србији се певало "Радо иде Србин у војнике", а на обуку се ретко јављало више од половине позваних. А и они који би се одазвали, нису се трудили да обнове знања стечена у војсци. То ће касније многим војницима и њиховим родитељима бити добар изговор и оправдање да се не одазивају на мобилизацију.

 (3): Техеран у СарајевуУместо симпатичног и препознатљивог сарајевског говора из звучника у касарни допирала је претња: "Око Сарајева су отпочеле борбе против ЈНА и српско-четничких снага. Алаху екбер!

БИЛО НЕКАД: Ваздухопловна база у Рајловцу школовала је све навије из СФРЈ

Жртвоваћу мир, да бих створио самосталну и целовиту Босну, говорио је Алија Изетбеговић 1991. године и одмах отпочео нападе на ЈНА, блокаде касарни и све што је било већ виђено у Словенији и Хрватској, обогаћено искуствима терористичког ратовања са Блиског истока, сећа се тих дана генерал Милош Ђошан.

- Ни српски цивили нису поштеђени. Опет, под притиском међународне заједнице, по испробаном моделу, ЈНА се морала повући из БиХ ... Требало је ићи по јединицу коју смо из Љубљане оставили у Мостару.
Успомене из школе  



Ратни плакат
Хрватско Савјета одбране у Мостару из 1991. године

 

 Реку Дрину прешли смо код Зворника ... Оборене погледе жена и намргођених мушкараца око Зворника, сменили су одушевљени погледи српског народа на Деветаку и Романији. У ваздуху је мирисала надолазећа олуја, као у прегрејалом бистричком пољу у јулском поподневу из моје младости ... Спуштајући се низ падине Јахорине стигли смо у Сарајево. На челу дугачке колоне војних возила прошао сам капију ваздухопловне базе Рајловац, први пут од 12. септембра 1970, када сам по завршетку Ваздухопловно-техничке војне академије, са првом звездицом на рамену плаве официрске блузе, као потпоручник и ваздухопловни војни електроинжењер напустио ову касарну.

Метална капија сад ми се није чинила велика и страшна као 1967. године, када сам као питомац ступио у Ваздухопловно-техничку војну академију. Кроз главу ми пролетеше моји први питомачке-студентски дани. Сетио сам се свих другова и начелника класе. "Ја сам мајор Павасовић. Радмило, инжењер, начелник 18. Класе ВТВА, којој ви припадате!" - Рече испред постројене класе збуњених питомаца.

Адолф није  Хитлер
Начелника Академије Адолфа Данчевића, дипломираног инжењера, видели смо приликом полагања свечане заклетве у чину пуковника и приликом промоције у чин потпоручника, као генерал-мајора. Био је нижи растом, увелико ћелав, са благо спуштеном доњом усном. Говорио је, са неком инжењерском прецизношћу, стручно смештеном у оно неколико реченица добродошлице по доласку у Академију, и исто тако кратким, прорачунатим реченицама, приликом честитања на звању инжењера и чину потпоручника. Исте године, испунивши оба законска услова, Указом маршала СФРЈ, Јосипа Броза Тита, отишао је у заслужену пензију. Ни дан пре, ни дан касније.


Духовна утеха
Док смо улазили у Мостар из правца Коњица, заустави нас свештеник испред старе и неугледне православне цркве, саграђене од камена. Био је ближе шездесете године живота. Као да се потпуно стопио са црквом у којој је недељом и за православне празнике вршио службу Божју. Венчања је било мало, а ни крштења нису била честа. Понудивши нас чашом "жилавке" све време је плашљиво гледао преко наших рамена у околна брда. Започео је разговор из чијег је садржаја било тешко установити да ли од нас очекује речи утехе, или их он нама пружа.
 
Одавао је кршног Херцеговца, а акценат у говору потврди његове речи да је родом из околине Невесиња. "Ко? Ти мајор? Тако млад, па мајор! Свака ти част! Скидам ти капу!" - Рече изненада питомац Милосав Ђоровић из Чукојевца код Краљева искочивши из војничког строја. На тај изненадни поступак питомца, мајор се само загонетно осмехну и настави да нам даје упутства о начину понашања у току школовања.

"Изнад мене је Начелник Ваздухопловно-техничке војне академије, пуковник Адолф Данчевић, дипломирани инжењер. Њега ћете видети приликом полагања свечане обавезе и на промоцији у чин потпоручника, ко до тога стигне!" - Настављао је да говори начелник класе. Чувши оно Адолф, просто ми се следи крв. "Зар са Хитлером нису сви Адолф изумрли? Ако ми отац чује за ово, исписаће ме из школе" - помислих.

Мајор Павас, како смо га звали, бдео је над нама. Првих дана по нашем доласку, веровали смо да не иде у свој стан на Ченгић Вили. Интересовао се ко је задужио опрему, кога жуљају војничке чизме од тврде говеђе коже, ко је из какве породице, ко се најтеже навикава на војнички живот. Приликом гађања у Кисељаку и Пазарићу, страховао је да не дође до неке несреће. Када су почели испити, салетао је професоре са машинског и електротехничког факултета Универзитета у Сарајеву да за нас, из гимназија општег смера, по потреби организује додатни испитни рок из математике и физике, како не би изгубили годину, а тиме и право на школовање.

Обезбедио је учитеља плеса, да се не постидимо на игранкама у Дому ЈНА у Рајловцу, када нам у посету дође Средња медицинска школа са Бјелава и када у паузи најаве оно, за већину нас страшно "даме бирају." И све тако, док нисмо постали официри.

А онда, једно јутро, уместо војничког строја, позвао нас да станемо око њега и значајно рече: "Сада смо колеге официри. Ви сте били последња класа коју сам извео до официрских звездица. Одлазите у јединице и настављате живот у другим околностима. Понашајте се према својим војницима, онако како сам се ја понашао према вама и нећете погрешити. Желим да вам свима успех у војничкој каријери и да сви превазиђете мене у чину. Биће ми част да станем мирно пред својим бившим питомцима ".

Као да је у том тренутку, само понеки мишић задрхтао на лицу мајора, за кога смо до тада мислили да нити када плаче нити се смеје. Ми, потпоручници, инжењери, отишли ​​смо свако у своју јединицу, а наш начелник класе, који је те године постао потпуковник, остао је да ради у Управи Ваздухопловно-техничке војне академије. Дружио се са колегом, потпуковником Нином Вуксановићем и пуковником Бошком Милутиновићем, начелником Ваздухопловно-техничке подофицирске школе, који ће двадесетак година касније, као војни пензионер настрадати у реду за хлеб у Улици Васе Мискина у Сарајеву. Преживео је напад и остао тешки инвалид од последица мине постављене од стране муслимана, која ће заједно са експлозијом на пијаци Маркале, бити измишљени повод за увођење економских санкција Југославији и бомбардовање припадника Војске Републике Српске.



Пуковник Бошко Милутиновић

 Ређање мисли и најлепших успомена прекинуо је сусрет са командантом Ваздухопловне базе Рајловац, једним из строја Павасових питомаца, пуковником Бошком Милетићем. Заједно смо завршили Академију у Рајловцу 1970. године и од тада се нисмо видели. Успомене из питомачких дана заменило је упознавање са ситуацијом у Сарајеву и стању на путу за Мостар. Убрзо се огласио спикер Радио Сарајева, на коме више није било српских новинара, аи језик је био у доброј мери измењен. Уместо симпатичног и препознатљивог сарајевског говора из звучника постављених у кругу касарне допирало је претеће упозорење:

"Око Сарајева су отпочеле борбе против ЈНА и српско-четничких снага. Алаху екбер!" Следила је нека музика, па сам имао осећај да сам у Техерану, а не у граду где сам добио своју прву официрску звездицу. Ту музику на тренутак прекиде нова вест, да се око Коњица и Јабланице воде борбе између припадника ЈНА, која се повлачи, и Хрватског вијећа одбране ...Прескупа љубав
На путу до Мостара пратиле су нас увреде и мрзовољни погледи хрватског становништва. На саобраћајним знацима са стравичним порукама доминирала је "Србе на врбе" ... Командант ваздухопловне базе у Мостару у то време био је пуковник Радомир Гордић. На аеродрому се осећала неорганизована ужурбаност. Све јединице и установе ЈНА, смештене на Ортијашу и Јесеницама, спремале су се за евакуацију. На зградама у Мостару су се вијориле шаховнице везане у чвор са зеленим барјацима, а испод њих, муслимани и Хрвати су се гледали испод ока. Као иу другим јединицама ЈНА у то време, долазило је до правих драма. На силу су кидана пријатељства и кумства. Једни су полазили са јединицама а други остајали.
Једни на силу и невољно полазили, други на силу и невољно остајали. Срби који су се доласком у Мостар у њега заљубили, ту ће љубав касније платити животима. Многи су, одлазећи, најдраже ствари и успомене попут реликвија, остављали на чување пријатељима и комшијама, са дубоком надом да ће се по њих вратити. Ту на аеродрому, у више наврата, сретао сам генерала Момчила Перишића, који је командовао јединицама ЈНА у околини Мостара. Остављао је утисак команданта који ће обезбедити да се јединице ЈНА безбедно извуку из Херцеговине. "Алекса Шантић је био заљубљена будала као и сви песници! Он је муслиманима певао 'Остајте овде', а они нама уз псовку наређују марш одавде" - рече гневно један старешина

 (4): Албанка звана ЗорицаБила је омиљена у јединици ЈНА због свог одмереног понашања, добро је подносила зазирући погледе у касарни од Срба и ван касарне од Шиптара.

Југословенска народна армија је, према одлуци руководства Македоније, да и они постану самостална и суверена држава, напустила ову бившу југословенску републику. Јединице ПВО са аеродрома Петровац у Скопљу, под будним оком посматрача ЕУ, домарширале су у Приштину, на аеродром Слатина. Крајем фебруара 1993. године, Милош Ђошан, некадашњи командант 5. ракетног дивизиона ПВО у Батајници и вођа колоне у Словенију и Мостар, постављен је на дужност команданта 311. средњег самоходног ракетног пука ПВО у Приштини. О тим данима он је оставио упечатљива сећања у својој књизи "Од агресије до Трибунала".


Знак жалости
- Иди Милоше, на Косово и Метохију, али пази да не прођоше као твој имењак Обилић! Неће ти бити лако, али на муци се познају јунаци! - Рече ми командант Корпуса ПВО, генерал-мајор Радомир Секулић. У моју будућу јединицу јавио сам се 27. фебруара 1993. године, и одмах почео са пријемом дужности.

За све време боравка у Приштини, нисам се могао отети утиску да Шиптари и поједини Срби, веома личе једни на друге, како по изгледу, тако и начину говора. У то сам се дефинитивно уверио на Сувом Брегу, брдашцу изнад Помазетина. На разговор са домаћином оближње шиптарске куће повео сам курира, војника Мојсић, Србина, родом из Ораховца, и потпуковника Ивана Грегуш. Домаћин је био старији човек од седамдесетак година, онизак, црномањаст, са индијански кукастим носом, белим кечетом на глави и обореним погледом. Дочекао нас је на капији и љубазно позвао да уђемо у двориште. Започели смо разговор на српском језику, а мој курир, војник Мојсић, преводио је на албански. Током разговора, војник Мојсић, који је био такође онизак и црномањаст, толико се уживео у разговор да сам у једном тренутку морао рећи: "Лакше мало, Мојсић! Ти и овај чича, само да замените капе на глави, не бих знао који је од вас двојице мој курир, а ко домаћин ове куће. Што је још горе, ни укућани не би приметили! ", нашалих се са мојим куриром, који је био веома добар војник.

Његов комшија, мало млађи од њега, са истим, двоцифреним бројем деце, имао је кућу неколико метара ниже. Деца су махала нашим војницима у војним камионима, када би пролазили поред његове куће. Они мањи би испружили руку према камионима, тражећи паштету или еурокрем. Војници би некад дали, а некада само одмахнули руком, на шта су деца једнако реаговала. Нити су били превише срећни када добију, нити тужни када не добију ништа.Планирање породице
  Знао је деда Живојин куда води нагло множење Шиптара и све распрострањенија теорија о "планирању породице" која се после рата, на аналфабетским курсевима и курсевима објашњавала само српском народу. Шиптарске жене из верских разлога нису похађале те курсеве. Оне су остајале у кући и рађале децу. Српкиње су морале. И он је, слушајући жену, насео на ту причу, па имао само четири сина.
Марви нема суда
Најстарији син деда Живојинов завршио је Правни факултет и након одлуке шиптарских вођа да се Шиптари повуку из свих органа државног и јавног живота, постао судија у Приштини. Судио и кроз прсте гледао Шиптарима када су њихове биволице сатирале летину српском сељаку и на тај начин га терале да потражи уточиште негде у Србији ван Косова и Метохије. "Марви нема суда", говорио би, попут онога кадије, српски судија, само да смири узавреле страсти. Шиптари су судили по англосаксонском законодавству. Када им се са доласком Кфора на КиМ указала прилика, протерали су га са родног огњишта. Прошао је ипак боље од Срба из суседног му села Старо Грацко, код Липљана, где су у једном дану, пред очима припадника Кфора, Шиптари масакрирали 17 мештана српске националности.
 Била је то чиста и неискварена дечја радозналост и потреба да контактирају са неким ван зида дворишта. Становали су у кући са ниским кровом који се наслањао на уски, прашњави пут према Сувом Брегу. Једног јутра пред његовом кућом осванула је дрвена столица ручне израде са наслоном, преко кога је био пребачен нов пешкир, а деце није било на путу. - То је знак да има смртни случај у породици и да су у жалости! - Објасни нам Тољај Сабахат. Била је припадник наше јединице, рођена у околини Дечана. Вечито добро расположена, није ни слутила да ће исти такав пешкир, за само десет година, због ње, пребачен преко столице, осванути пред њеном кућом.

Била је висока и витка, са таласастом смеђом косом и добронамерним, помало мушкобањастим лицем. Након завршене Школе за авиомеханичар у Рајловцу, радила је на одржавању радара у нашој јединици. Била је наша веза са околним шиптарским становништвом, који су у то време, онако "угњетавани," држали сву трговину у граду и околини. Оно што нико од нас Срба у Приштини није могао наћи, она је успевала. Била је омиљена у јединици због свог понашања, које је било мешавина уздржане љубазности и нужне озбиљности. Добро је подносила зазирући погледе у касарни од Срба и ван касарне од Шиптара. Због те њене особине и симпатичног имена, у јединици, њене колеге и вршњаци звали су је Зорица.

Ми смо поштовали бол домаћина, па смо пролазећи поред његове куће смањивали гас на возилу, а сваки гласан разговор прекидали. Он је високо ценио тај наш гест. Неколико месеци касније, пролазећи поред његове куће, откачило се наше возило, пробивши високи зид од ручно прављене, недовољно печене цигле и оштетило кућу. Домаћин није тражио никакву надокнаду, нити се коме жалио на овај догађај.

"Богуми, ја на своје очи видио да војник није крив. Како би он носио велики камион? Срећа, па у кући сви живи!", Говорио је сиромашни мештанин. На наше инсистирање прихватио је да му оправимо порушени зид.

"Све време нам се захваљивао за помоћ, молећи ме да не казнимо војника", причао је водник Сафет Амчовић, родом из Тутина, старешина који је радио на оправци и санирању штете.

Али, тада није било већих проблема, осим повременог каменовања возова на прузи Краљево - Косово Поље, између Звечана и Вучитрна. Проблеми су, те 1993. и 1994. године планирани и припремани у обавештајним службама Немачке, Велике Британије и Америке. Они ће на дати сигнал, отпочети баш у овом делу Косова и Метохије, отмицом радника српске националности запослених у Термоелектрани "Обилић" са површинског копа Белаћевац.

Деда Живојин Живић, из Скуланева код Липљана, имао је са Шиптарима лошије искуство. Упознао сам га за време дејства НАТО авијације по јединицама ВРС. Били смо на његовом имању у рејону Скуланево - Батуша - Суви Дол, очекујући напад на нас. Свакодневно нас је обилазио деда Живојин, вукући за собом својих 87 година и причао историју овога краја. Био је наш гост, али је и нас у госте радо примао.
Српски корени
Упамтио је како су Бугари и Шиптари у Другом светском рату убијали Србе на Косову и Метохији и протеривали их са родних огњишта. Противио се Законом о забрани повратка Србима на Косово и Метохију, након ослобођења од окупације. Ишао је због једне од многих неправди у Београд и три дана лежао пред вратима неког партијског функционера у Одељењу за Косово при ЦК КП Србије.

- Ни за време последњих краљева, Србима на Косову и Метохији није било ништа боље. Због њихове слабости су настали проблеми са Шиптарима, којима се краја не види - говорио је деда Живојин тихо и опрезно, само људима од поверења, након повратка из ЦК КП Србије, необављена посла. Сукобљавао се због тога са сином, будућим судијом, као Аћим Катић са својим Вукашином (из романа Добрице Ћосића "Корени", прим, прир).

Био један од ретких Срба, који је смогао храбрости и ишао да сведочи када је несрећни Ђорђе Мартиновић настрадао од првих комшија, локалних Шиптара. "Разочарали су ме изјаве појединих војних лекара са ВМА, који су тврдили да се несрећни Ђорђе сам повредио. Од тада и пред официрима пазим шта ћу рећи", шапатом је говорио деда
Живојин.

 (5): Писмо водника Мандарића
Напад авијације НАТО-а на Републику Српску Крајину и Републику Српску поклопио се са најжешћим дејствима муслимана из заштићених зона Бихаћа и Сребренице.

У том нападу потпуно је уништен аеродром Удбине, а страдало је цивилно становништво у близини погођене школе у ​​Висућ, сећа се Милош Ђошан, тада пуковник, када је тражио да га упуте у Републику Српску Крајину.
- Пуковниче, поздравите Милана Мартића и дајте му овај поклон. Кажите да му шаље Васо из Косова Поља. И они имају Косово Поље, одмах поред Книна. Реците да смо уз њих свим срцем. Знамо ми како је живети међу непријатељски расположеним комшијама! - Рече Васо Самарџић, власник кафане "600 година" у Косову Пољу.

Далматинци на Кордуну
Борбе су се водиле само на територији Републике Српске Крајине. У деловима са хрватским становништвом борби није ни било. Због тога су мировне снаге назване Унпрофор биле распоређене по систему "мрља од мастила". - Ипак сам закаснио! - Промрмљах, видевши остатке аеродрома Удбине и рушевине цивилних кућа у Висућ, недалеко од Удбине. Нешто даље, видео се гроб девојчице која се у тренутку напада авијације играла поред школе.

Наслеђена храброст
Возач из састава позадинске базе, стар око 40 година, непрестано је причао о својој храбрости, наслеђене од предака који су "сви од реда били ускоци". Када је пуковник Ђошан наредио полазак у спасавање својих војника, догодио се немио инцидент. - Ја нећу да возим! Мени се још живи! Имам ја кући децу! - Рече возач и тутну ми кључеве од кампањоле у ​​руку. Ово ми је било први пут да ми неко тако отворено одбије наређење. - Вежите га, па ујутру са њим на Динару. Ако се плаши возити према муслиманима, нека копа ровове према усташама! - Наредих командиру батерије и седох за волан кампањоле. Када виде да је враг однео шалу, поче ме преклињати: - Не, пуковниче, ако бога знате! Имам жену и децу! Видим да сте одлучан и храбар командант. Ићи ћу са вама где год хоћете! - Па сав срећан зграби из мојих руку кључеве од кампањоле.
Спуштајући се низ Булина Страну у Книн, увече 5. јануара 1995, након 12-часовне вожње, угледао сам велики логор Унпрофора у Јужној касарни. "Како нас штите, могли су слободно уместо плаве заставе УН поставити шаховницу!", Рече један официр. У рубна подручја, која су била најчешћа мета паравојних снага Хрватске, где је заштита била најпотребнија, нису улазили ... Команду бригаде и јединице смештене у Пађенима упознао сам првих дана и кренуо на север. Испред мале кафане у Радучићу група бораца сложно је певала: "Врати се, војводо, на Динару поново!" - Здраво војско! Ово је пуковник Милош Ђошан, нови командант 44. ракетне бригаде ПВО. Сада ћемо оборити тај проклети хеликоптер, који вам је трн у оку! - Учитиво рече пуковник Никола Дукић. - Бог ти помого! - Одговорише углас борци не реметећи такт.

Најгласнији међу њима издвоји се и рече: - Па шта ако је пуковник? Више зна српски десетар, него Титов генерал! А ни презиме му није баш српско. Ко зна кога су нама послали из Београда? И маните се онога "здраво". Ми имамо свој поздрав ... Када сам, попут Хајдук Вељка, изговорио реченицу у стилу "Живот дајем Крајину не дајем!", Нечији глас ме прекиде испод шатора. - Дошли сте да нам ово мало средстава и система ПВО, што је остало од НАТО авијације, растурите и уништите! - Рече старији водник, ошишан до главе, са пркосом у гласу. Висок и витак, више је личио на кошаркаша. Рече да се презива Калапаћ, из Смоковић, а далматински нагласак у говору одударао је од снегом покривених брежуљака Кордуна.

"Оскудан је у војничком понашању, али није лењ, поуздан је и храбар!", Помислих и наставих да обилазим друге делове бригаде. Како је време пролазило, све више сам се уверавао да се ради о добром старешини који поштује и цени своју јединицу. Убрзо и он мени признаде да верује да га ја нећу издати. Спремали смо се да поседне положај на Сносе, брду изнад Слуња. Био сам на челу колоне, у старој лименој кампањоли, а поред мене је био Калапаћ. Пре уласка у Слуњ, Калапаћ, који је био извидница, спусти се у корито реке Слуњчице. На моје питање шта то ради, зар хоће да се подавимо у леденој реци, он загонетно одговори:

- Док сам ја пролазио овуда, ви сте пуковниче, били у Приштини. Горе је пољски батаљон Унпрофора. Вражји је то народ. Својевремено жешћи комунисти од Стаљина, затим већи католици од папе, сада су горе усташе од Туђмана и Месића заједно. Све покрете наших јединица јављају директно Њофра! - Одговори Калапаћ.

Наша јединица није била ангажована у борби против хрватских паравојних јединица или муслиманских бораца на земљи. Све њене активности биле су везане за извршење задатака у ПВО. Премештајући се једне ноћи, због квара остависмо лансер и десет војника са водником Мандарић на старом положају, довољно далеко од линије борбеног додира са јединицама Петог муслиманског корпуса. Још смо се смештала, кад нас позва водник и извести да су "муслимани пробили наше линије и да се јединице копнене војске масовно повлаче". - Сачекај, долазимо одмах по вас! - Тешио сам га.

Пријем код Мартића

На пријем код председника Републике Српске Крајине Милана Мартића чекао сам неколико дана. Чувши да сам дошао на свој захтев би му драго, а очи, уморне од неспавања, мало живнуше. - То је лепо од вас. Много ће значити нашим борцима. Када се вратите на КиМ поздравите ми Васу Самарџића. Знамо се ми дуго. Ни Србима на КиМ није ништа лакше међу Шиптарима него нама међу Хрватима. Дај боже, да се све ово добро заврши! - Рече преморено. Последњи пут сам га видео на Видовдан 1995. године, за време параде на Слуњу ...

- Молим вас, поведите и Калапаћ! Сви се повлаче у нереду! - Преклињао је водник Мандарић. Коначно кренусмо Калапаћ, ја и пуна кампањола бораца. Успут смо гледали артиљерију и пешадију који се повлаче. Убрзо сретох пуковника Ивковића, начелника штаба 21. корпуса СВК. И он се упутио у истом правцу да заустави јединице Кордунашког корпуса да не одступају. Била је већ прошла поноћ кад стигосмо. Мало крајишко село, у коме су били смештени, напуштено је још раније. И без муслимана и усташа, било је довољно разлога за страх. Полупани прозори и врата, изгорели кровови, усамљени димњаци и понеки преградни зид куће, стварали су утисак уклете вароши. Убрзо нам се указа упечатљив призор. Око неисправног лансера стајали су водник Мандарић и војници, окренути један другом леђима, а 11 пари крупних избечених очију пуних страха било је уперено негде у мрак. Када нас угледаше, водник ми скочи у наручје. Омален и ситан, није ми био тежак. - Никоме се у животу нисам обрадовао као вама и Калапаћ! Зар ја, који сам рођен у Шибенику, да погинем негде у неком забаченом селу на Кордуну? Оставио сам вам писмо за случај да не стигнете на време. Тамо је у оној порушеној дрвеној кући, само се плашим по њега сам отићи! - Рече када мало дође к себи. - А, тако! Пуковнику пишеш, а мени, са ким си цео рат провео, ни слова. Знао сам да си плашљив као зец, али ово је ипак превише! - Рече Калапаћ и узе водника Мандарића себи у наручје, као што тетке на смену једна од друге узимају сестрића када му дођу у посету. А писамце мало, на папирићу не већем од оног на коме конобар у кафани донесе рачун ...

Ноћ, страх и паника

Нисам имао времена да га читам и стрпа га у џеп. Тек сутрадан, при светлости дана, прочитах: "Мандарић Тихомир, водник техничке службе, смер машински, специјалност мотори и моторна возила, ВЕС 22115. Тренутно на служби 9215 Пађене као командир 3. одељења (командир РсТОН), а ако Бог, аи Ђошан дају, бит ћу у ЦОРТ-у. Нека ми је свети Тимотије на помоћи! " Са друге стране писамцету био је направљен распоред страже око објекта у коме су били смештени. "Купите опрему и идемо! Ти и Калапаћ у кабину камиона, а војници на каросерију, па крећемо!", Наредих Мандарић. "А лансер, шта ћемо са њим?", Упита Мандарић. "Ћути, будало! Немој да сада предложим команданту да ти њега ипак причуваш до ујутру, али овога пута сам!", Рече у шали старији водник Калапаћ. Да је јутро паметније од вечери, уверили смо се одмах по сванућу, обилазећи место са кога су ноћ пре тога бежали "храбри српски борци". Ни говора није било о померању линије додира и напредовању муслимана у ноћи у којој су страх и паника одиграли највећу улогу.

 (6): Утеха за рањеника ЖељкаПриликом напада НАТО авијације на аеродром Удбина ракета ХАРМ ранила је Иванишевић Жељка, војника из наше бригаде.

У РАТУ СУ МНОГИ пропушио:

У Републици Српској Крајини

 цигарете су биле често вредније од новца

Био је родом из Дебелог Брда, села код Коренице, 25 километара удаљеног од Удбина. Погођен је у пределу кичме и остао непокретан. - Каква је то вика у ходнику? - Упитах курира, војника Сурла Бранка. - Господине пуковниче, то је она жена из Коренице што стално долази - одговори војник Сурла. - Уведи је у канцеларију! - Наредих куриру.
Средовечна жена, у добу када син првенац стаса за војску, носила је црну личку мараму на глави. Имала је око 40 година, мада се, кроз дубоко урезане боре на лицу видело да су јој услови живота и патња додали коју годину више. Кад сам је замолио да седне и изнесе ми свој проблем, помало дрско одговори: - Кад сам могла два пута узалуд доћи из Коренице у Книн могу и сада! Чула сам да је дошао нови командант па хоћу да видим је ли бољи човек, или су сви официри исти! - Рече и хтеде изаћи из канцеларије. Био је то говор очајне мајке која је свуда наилазила само на недоречене сумње и празна обећања. Била је убеђена да се може, али не жели помоћи њеном сину. - Ако ми не изнесете проблем који имате, никада нећете сазнати какав сам ја човек! - Одговорих полагано.

Бол војникова мајке

Ове моје речи као да на тренутак отупиш оштрицу њене неверице. Оклевајући седе. Уз танку кафу почела је своју причу: - Када они врагови 1994. године, нападоше авионима аеродром Удбине, рањен је мој син Жељко. Погођен је у кичму и сада лежи непокретан. Од тада је прошло више од четири месеца а за њега нико не пита. Нису ваљда сви његови другови изгинули, као некада на Косову. Где год се обратим ништа не могу да решим. Сви траже некакве папире из Команде, а они их не дају. До сада сам два пута долазила и нису ми их дали. Дошла сам да још једном пробам, па ако их не добијем не знам куда ћу. Не могу Жељку на очи. Он не верује да у његовој команди нико не може да му обезбеди те проклете папире потребне да оствари оно мало цркавице, бар за цигаре. Од како је прикован за тај проклети кревет, пуши по три кутије дневно. Најтеже ми је гледати када нема цигарета.

- Госпођо Иванишевић, молим вас, поздравите ми Жељка. Понесите му ове цигарете. За три дана видимо код вас, у вашем Дебелом Брду. Тада ћу вам донети оне документе које ја потписујем. Више вам не могу обећати. - Нисам ја никаква госпођа, него несрећна мајка! - Рече са неверицом, ау руци је стискала она два бокса "мораве". - Пуковниче! Други су и више од вас обећавали, само нису дали цигарете. Остало је било исто. Знам, биће и овај пут, а за цигарете вам хвала. Ко ће данас бити срећнији од мог несрецног Жељка? А вашу децу нека Бог сачува, да не прођу као мој Жељко! - Рече мајка, па се војничким кораком упути према капији. Испратио сам је, стекавши утисак да ми није ништа веровала ...

                          НАТО НАПРАВИО МАСАКР: Напад на аеродром Удбине

У Републици Српској Крајини сам често имао проблема због цигарета. Као непушач, скоро никада се нисам сетио да при посети јединицама носим цигарете војницима. Долазећи у посету ракетној батерији капетана Ђорђа Стоисављевић, на ватреном положају негде око Мазина, након уобичајеног поздрава почео сам делити примедбе војницима да су се слабо утврдили. Војник Јован, који је до тада копао заклон за оруђе, најбољи у јединици, баци ашов, обриса зној са чела, испрси се и рече: -

Пуковниче Ви сте за мене већи непријатељ него и Хитлер и Мусолини и Туђман заједно. Никада нам нисте донели цигарете и питали имамо ли шта запалити. Само питате зашто се нисмо утврдили и. Деца херојиУзгред, имате ли ви деце? - Рече мајка Жељка Иванишевића и зајеца. - Госпођо Иванишевић, учинити ћу све што је до мене да овако не буде. У року од три дана доћи ћемо, његов командир батерије и ја да га обиђемо. Тада ћемо донети уверење о рањавању, које вам је потребно. А што се тиче деце, имам два сина. Старији Никола био је војник у јеку најжешћих борби око Вуковара, а млађи Предраг је скоро одслужио војску у падобранској бригади - одговорих јој, покушавајући са њом да поделим њену муку. Ове моје речи мајка рањеног војника Иванишевића није ни чула

зашто не носимо шлем на глави. Само то знате рећи. Други команданти не долазе без неколико боксова цигара. Шта ће мени плата коју донесе ваш возач када не могу да је смотам и запалим. А писмо, ако које стигне, ја га од нервозе и не прочитам до краја. Ето, зато ми не би било жао да погинете. Можда би за команданта дошао неки пушач, па би се од њега могли огребати за цигарету! Прави командант који се брине за своју војску од бриге пропуши у рату! - Рече војник, па опет зграби ашов и настави копати, још жустрије, као да жели да надокнади оно што је пропустио говорећи. Изгледао је као да му је камен пао са срца. У батерији се чуо некакав жамор из кога сам закључио да се већина војника слаже са њим. - У праву си! Никад више нећу доћи празних руку. Ако ме убудуће видите без цигарета, знајте да их нисам заборавио понети, него их није било. Од сада ће увек ићи један од вас са мном пред војнике, па им ви објашњавајте шта ће да запале. Они су најмање криви што им је командант непушач. Сваки пут кад запалите цигарету по једну оставите за наше војнике. Иначе ћу донети одлуку да на смену будете са њима. Тада нећете моћи да их не понудите цигаретом! - Рекох мом помоћнику за позадину, страственом пушачу, који је пропушио у рату и никада није био без цигарета.

Поновни сусрет са мајком војника Иванишевић Жељка био је након три дана, у њиховој кући у Дебелом Брду. Са мном је био Жељков командир батерије, капетан Надлачки. Дочекала нас је у дворишту, затрпаном снегом ... Једва смо померили полусрушену капију да уђемо у двориште. Једна шарка на дрвеној капији већ одавно је била изваљена, а друга се опасно искривила. - Муж ми је негде на линији, а мој Жељко, рана моја, не може!


Ушли смо у сиротињску кућицу од две мале просторије. Жељко је лежао на леђима у кревету, сређеном и затегнутом попут кревета у болницама. Сићушан, скоро провидан, изгледао је замишљен и тужан. Било му је непријатно што не може да се дигне у седећи положај када сам му пружао руку. Гледао је у мене и дрхтавим рукама, тражећи одобрење, палио је цигарету. - Спасили сте ме! - Рече пружајући према мени руку у којој препознах ону "Мораву". - И раније је пушио, али како му се ово десило као да их једе! - Рече мајка и крајичком црне личке мараме обриса сузу.

Једина мана

Жељко и ја смо причали о свему. Највише се распитивао о друговима у батерији, као да се уместо њих стиди што га нико није посетио од рањавања. Препознавши мој прекоравајући поглед упућен његовом командиру батерије, поче да га правда: - Командир свакако има обавеза, али другари би могли бар понекад навратити. Знате, волео бих чути новости из батерије. Нисам га питао како се то догодило, иако сам пре тога све знао. Имао сам у рукама уверење о рањавању и налаз лекара из болнице у Книну где је збринут након удара авијације. Биле су ту и изјаве командира и очевидаца.

- Ако буде желео, рећи ће сам - помислих и отпочех невезан разговор са његовом мајком. За то време он је разговарао са двојицом војника из батерије које смо повели у посету. Питао је о сваком појединачно. Обрадовао се када је сазнао да су сви живи и здрави. Како вам је са овим новим командантом? - Питао је Жељко шапатом 1 од војника. - Незгодан! Увек незадовољан како смо се утврдили и маскирали. Можда је у праву. Тражи да носимо шлемове на глави, да ћутимо и не крећемо се по положају. Према старешинама је још строжи. Строг је према онима који самовољно напусте јединицу, али је праведан и једнак према свима. Неки од оних који су каснили са одсуства копају ровове на Динари према усташама - одговори му друг из батерије. - Највећа мана му је што је непушач - рече други војник.

Мајстори војници


Вас двојица бисте могли заменити Жељка, па очистити снег и поправити ону капију у дворишту, рекох возачу и куриру када су се поздравили и попричали са Жељком. Возач, озбиљан човек тридесетих година, из залеђа Прокљанског залива, као да се постиде што се сам тога није сетио, без речи напусти кућу. За њим се, попут мрака, извуче курир Сурла Бранко. У кратком времену мало сеоско двориште било је чисто од снега, аи капију су мало исправили.

 (7): Фантомски хеликоптерКада је НАТО авијација крајем јесени 1994. године уништила ПВО Српске војске Крајине, као дар са неба муслиманима почео се појављивати фантомски хеликоптер. Полетали је са аеродрома Плесо код Загреба, а слетао на импровизовани аеродром Ћоралићи код Цазина. Бихаћ је већ био проглашен за заштићену зону.

       НЕМОЋ ПРОТИВ "НЕВИДЉИВОГ": Ракетни систем КУБ војске РСК

 Из њега су свакодневно предузимане борбене акције муслимана према српским селима, као што су муслимани из заштићене зоне Сребренице, клали Србе у Кравицама, Скеланима и Братунцу. И баш на Божић или око Божића.

- Не лети ваљда Кикаш! Чак ни он није у могућности да довезе толико оружја колико има муслиманских бораца у заштићеној зони Бихаћа! Једино шта тај хеликоптер може превести су терористи, дрога или новац! - Помислио сам читајући информацију о хеликоптеру.

Шверц са муслиманима

Често су у хеликоптеру били терористи и добровољци, Шиптари са Косова и Метохије и муџахедини из исламских земаља, који су преко хрватских лука долазили у Загреб, а одатле убацивани у подручје Бихаћа, па преко Сарајева и Тузле у Возућу и на Озрен Други су долазили легално , у униформи припадника УН из исламских земаља ...

Обилазећи са командантом 21. корпуса, пуковником Вељком Босанцем полигон Слуњ, угледах неколико мушкараца у војничкој униформи, без каиша у панталонама и пертли у чизмама, што је био знак да се налазе у притвору.

Милан Челекетић-

Шта су скривили ови војници када су овде уместо у јединици? - Упитах пуковника. - Ухваћени су у шверцу са муслиманима. Најрадије бих да их стрељамо, али постоји наређење да се такви предају цивилним судовима. Сва тројица су по трећи пут ухваћени. Шта могу када их цивилни судови ослободе, или казне минималном новчаном казном. Можда и деле профит, али то не могу тврдити. Тога ме је највише страх. Да је Раштела једино место за шверц, лако би ми њега ставили под контролу. Таквих места има много. Неки дан ми доведоше бабу од 70 година. Носила је муслиманима јаја у корпи, а унук јој само неколико дана раније погинуо у нападу муџахедина на Рипач. Граница између нас и муслимана је попут сита, има хиљаду рупа. Узалуд поштени борци по целу ноћ чувају линије, када лопови за марке продају и рођеног ћаћу. Ништа боља ситуација није ни у Западној Славонији. Него, како год знаш, обарај онај проклети хеликоптер, он ће нам доћи главе! Када не буде немачких марака, неће бити ни шверца - рече ми командант Кордунашког корпуса, пуковник Вељко Босанац, рођен у Западној Славонији.

Сваке вечери, између 22:00 и 03:00 часа, хеликоптер је полетали са аеродрома Плесо, а затим разним правцима долетали до импровизованог аеродрома Ћоралићи у близини Цазина. Ту је терет на брзину истоварен, а он се враћао на аеродром Плесо. Једина важна информација била је положај средстава ПВО и потребе за одређеном врстом робе. Летео је по магли, киши, ведром или облачном времену. Простор је прелетао високо или веома ниско. Био је непредвидљив и неуништив. Због тога су му приписивали различите натприродне особине и представљао је праву ноћну мору за народ и борце Српске Војске Крајине.

Голф сити
Фантомски хеликоптер је најчешће преносио немачке марке у Бихаћ како би поједини, најгори Срби, продавали муслиманима све, од брашна до оружја. Цене су биле астрономске, а поједини Срби су се почели нагло богатити. Поједина рубна подручја на граници са територијом под контролом муслимана доживела су прави економски процват. Међу њима је предњачио Војнић, мали Кордунашки градић, који је због тога прозван Голф сити јер су најлошија кола била "голф".
За обарање и уништење хеликоптера био је заинтересован и Главни штаб Војске Републике Српске ... Постављане су многе заседе, али он је просто пркосио респективним снагама ПВО. Претпостављало се да посада хеликоптера има податке о положајима наших средстава ПВО, па је тако избегавала потеру. Када би се јединица појавила на одређеном простору, хеликоптер не би користио ту релацију, или би неко време обуставио летове. Након померања јединице на нови положај, он би се исту ноћ вратио на наведену маршруту. Када би неки осматрачки радар открио наведени хеликоптер, долазило би до прекида везе између радара и јединице ПВО која га може оборити. Најопасније оружје по хеликоптер биле су батерије КУБ, које су обарале мираж, харијере и Ф-16 у Републици Српској. Када би батерија остала без горива и неупотребљива, хеликоптер би летео право преко положаја те батерије. Тако се у народу створио утисак да је хеликоптер заиста фантомски, да је ПВО СВК потпуно неспособна или да постоји издаја.

Недовољан број јединица ПВО и велика територија коју су покривале условио је њихово стално премештање, што није промакло припадницима Унпрофора. Компликована администрација укључивала је велики број особља у реализацију задатака. Недостатак заштићених веза и безбедносне културе погодовали су откривању намера јединица ПВО. Извршавани су задаци од највишег значаја, а широк круг људи је учествовао у њиховој реализацији. Била је то заседа за коју су многи знали. Из тих разлога и није успевала.

По наведеном хеликоптеру често су дејствовале јединице ПВО мањег калибра и убојне моћи. Осим снопова искри које су се појављивале испод трупа хеликоптера, никакве друге штете на њему није било. Он би наставио лет, као да га се та дејства уопште и не тичу. То га је чинило још мистериознији, а код бораца и народа појачавало осећај немоћи. Почели су га доживљавати као судбину или пророчанство, које ће доћи главе Републици Српској Крајини.

Они реалнији, и ја међу њима, били смо убеђени да непријатељ на неки начин има податке о нашим снагама, могућностима, распореду и намерама. Сумњало се да неко, коме одговара да хеликоптер лети, доставља информације непријатељу, или му помаже да избегне нашу потеру. Ту су биле јединице НАТО које су осматрали ваздушни простор, а податке достављали муслиманима и Хрватима. У таквим околностима, остати неоткривен, представљало је прави подвиг.Питање части
Када се чинило да хеликоптеру заиста није могуће стати на крај, почела је долазити у питање наша част као искусних официра ПВО. - Зар ми, који смо својевремено на бојевим гађањем оваквим и сличним ракетним системима у астраханској пустињи

Страшљиве кокошке
Подручје Кордуна и Баније било је најчешћи правац прелета хеликоптера јер је захтевало најкраће задржавање над територијом Републике Српске Крајине и Републике Српске. - Дете моје! Није ми криво што та грдосија лети, ђаво да га носи. Смета ми што целу ноћ орца изнад моје куће, плаши ми краве и кокоши, па не могу до ујутру да их смирим! Кокоши слабије носе јаја, а краве дају мање варенике! - Рече једна баба у селу Клокоће, на Кордуну.
бившег СССР-а, изазивали подозрење официра земаља чланица Варшавског уговора, да не можемо оборити један хеликоптер? Свака баба на Кордуну зна када ће наићи.

Овако више не може. Или ћемо га оборити, или признати да му не можемо ништа. Бар ћемо уштедети гориво, које троше турбо-млазни мотори наших средстава! - Рече један од командира батерије.

Након детаљног проучавања, закључили смо да га на досадашњи начин никада нећемо оборити. Главна сметња била је премала аутономија наших јединица и учешће великог броја људи у таквој операцији. Али постављени борбени задатак се морао извршити ...

Са падом Западне Славоније у пролеће 1995. године нагло је опао морал бораца и становништва, настављају се сећања генерал-мајора у пензији Милош Ђошан. - Сви смо јавно, или у себи, потајно, кривили једни друге. Свима је неко трећи био крив.

Дотадашњи командант Главног штаба, генерал-мајор Милан Челекетић поднео је оставку. Отишао је, а није дочекао да оборимо онај хеликоптер. На место јоманданта Главног штаба Српске Војске Крајине постављен је генералпотпуковник Миле Мркшић, родом са Кордуна. Требало је да народу врати поверење, ојача и учврсти одбрану и пољуљани морал војске и српског народа у Републици Српској Крајини.

 (8): Долари падају са небаЈединица је кренула у извршење задатка: снабдели смо се горивом, храном и стрпљењем, јели смо суву храну, пили изворску воду, кретали се пешице иу потпуној тишини.

 Оборила га РУЧНО: Лаки преносни ракетни систем којим је погођен фантомски хеликоптер

Одмах по доласку, генерал Миле Мркшић позвао је све команданте корпуса, команданта 105. Ваздухопловне бригаде и мене у Книн. Реферисање у Главном штабу СВК руководио је председник РСК Милан Мартић. Већина команданата корпуса, а посебно команданти Кордунашког, Личког и Банијског, поред осталих, стално су наглашавали проблеме шверца са муслиманима. Истицали су велика економска раслојавања међу борцима и пад морала војника и становништва у зони њихове одговорности. Као главни разлог, истицали су постојање и лет фамозног хеликоптера, који је превозио новац и терористе из исламских земаља, познате по крволочности.

Навођен са авакса

Један од чланова екипе провуче руку у кабину обореног хеликоптера и извуче мали уређај. - Ево зашто га нисмо могли оборити и како је летео чак иу густој магли на малој висини. Ово је уређај за сателитско навођење. Све време док сте трагали за њим мени је то било на уму. Очито је имао солидну навигацијску помоћ са неког авакса! - Рече потпуковник који је пронашао навигациону опрему у кабини хеликоптера.
Наивни као Срби
Види се да хеликоптер није радио за усташе - приметио је један војник, кога је Милош Ђошан затекао на месту пада хеликоптера, и објаснио: - Они би на њега нацртали знак Црвеног крста, па у њему возили муницију. Знамо како су усташе из болнице у Вуковару пуцали на наше положаје. Докторица Весна Босанац се у томе увежбала да јој није било равне, стављајући гипс на здраве руке и ноге усташама које је сакривала у болници. Него муслимани, поштени и наивни као и ми Срби. Види се да воде порекло од нас! Наредба генерала Мркшића
Злогласна 505. Бужимска бригада је баш због присуства муџахедина у свом саставу представљала страх и трепет и за Србе и за муслимане у том крају. Новцима који су стизали у огромним количинама куповали су све, од хране и горива до оружја и информација. Са правом се упирао прст на цивилне судове, који су били надлежни за суђења припадницима СВК, који су на шверц гледали сасвим другим очима и ослобађали борце ухваћене у шверцу. Чак и према повратницима су имали исти став. Када је дошао ред да ја реферише, генерал Мркшић, након само неколико речи ме упита:

- Пуковниче, када планирате да оборите тај хеликоптер? Поучен олако датим обећањем генералу Челекетића, сад сам био опрезнији. На мој неодређен одговор, уследио је конкретан и јасан задатак: - Обарајте га како знате. Уколико вам треба помоћ, обратите се командантима корпуса преко чије зоне лети. Имаћете предност у снабдевању горивом. Не јављајте ми се док га не оборите!

Јединица је кренула у извршење наређеног задатка. Снабдели смо се залихама горива, хране и стрпљења. У акцију је укључен најмањи број људи. Да ли смо суву храну, пили изворску воду кретали се пешице и ћутали. - Сада је све у божјим и нашим рукама. И успех и неуспех биће искључиво наши! - Рекох командирима батерија. Након две-три вечери појавио се хеликоптер.

Са положаја у рејону Слуња, осмотрен је радаром, на удаљености од 27 километара. Док је у одласку према Ћоралићима пролазио кроз нашу зону, на њега је лансирана ракета лаког преносног система С-2М. Ракета га је промашила, али, на своју несрећу, посада хеликоптера, убеђена да јој нико ништа не може, није уочила лансирање ракете, иначе се хеликоптер не би враћао истом маршрутом. Знали смо да ће се хеликоптер вратити те ноћи јер никада није освануо на хелиодрому. А борци и народ су на њега били кивни.

Мрзели су га онако како становници личких села мрзе вука самотњака који им коље стоку, а стално измиче замкама и хајкама. При повратку хеликоптера са аеродрома Ћоралићи уочисмо га на екрану радара. Час би се појавио, час нестајао из радарског снопа. Требало му је само мало среће па да се и овај пут извуче. Захваљујући добром ракетном систему и оспособљеној посади, пратећи системи су захватили његов електронски одраз на екранима, чиме је он практично већ био уништен. Лансирање ракете сада се већ вршило аутоматски. Мало затим, на небу, у ведрој мајској ноћи, уочи се велики блесак и хеликоптер нестаде са екрана радара. Пао је у селу Котур у близини Слуња.

Свима је пала у очи велика количина немачких марака. Расуте по гранама дрвећа оближње шуме, као да су трасирале пут којим је хеликоптер долетео своје последње метре. Већи број новчаница био је поцепан и нагорео.

Генерал Миле Мркшић

 Почеле су да пристижу разне стручне екипе са камерама и фотоапаратима. Међу њима била је и екипа са аеродрома Удбине, да прегледа каква је то летелица са којом се толико времена борила скоро целокупна ПВО СВК и ВРС. Хеликоптер је био оклопљен са доње стране композитним материјалом и некаквом лаганом, чврсто сатканом жицом. То је објашњавало зашто га оруђа ПВО мањега калибра нису могла оборити. У доњем, десном џепу пилотског комбинезона, капетана летелице, нађоше мапу. Убрзо, онај потпуковник дође до мене:

- Пуковниче! На овој мапи још само недостаје ваш потпис, и мислили би да сте је ви лично цртали! Када сам мало боље погледао мапу, уочио сам да су уцртани положаји свих наших јединица ПВО по данима. Недостајала су последња два дана. То је потврдило одавно наслућене претпоставку да су они заиста имали некога ко их је обавештавао о положају наших јединица. Све је указивало да су пилоти имали сателитске снимке положаја наших јединица. Вероватно су, поред српских непријатеља, постојали и Срби, којим је било у интересу да хеликоптер лети. Они су утицали на цивилне судове да ослобађају војнике и цивиле ухваћене у шверцу. Били су то они којима је "економска сарадња" најважнија. Они су редовна појава у рату - попут хијена, са безбедног одстојања, прате борце и богате се на њиховим несрећама.

Убрзо је стигла санитетска екипа из болнице "Свети Ђорђе" из Војнића на челу са др Кресојевић. Морао сам одати признање екипи која је крајње достојанствено прегледала сва мртва тела мушкараца, зракасто распоређених око хеликоптера и пренела их у болницу у Војнићу. Однос према мртвом непријатељу, увек говори о витештву и достојанству сваког борца.

Оно о чему се све време шушкало, да хеликоптер носи новац, показало се тачно. На месту поготка хеликоптера, почеле су да се, ношене ветром, разлећу новчанице у различитим апоенима немачких марака. Пет дана, након тога, мештани су налазили новчанице по гранама дрвећа. Понека је доспела и на само место пада хеликоптера. Добар део је већ био нагорео и оштећен. Било је и исправних, које су се задржале у пробушеној азбестној врећи, везаној лисицама за чврсти носач у унутрашњости хеликоптера. Једно парче бојеве главе ракете КУБ-М, просек је азбестну незапаљив врећу, на којој је био катанац и омогућило да се марке равномерно распореде на већем простору. Вероватно је нека виша сила хтела да тај новац доспе у руке већег броја становника РСК и да се што равномерније распореди.

- Пуковниче, ову врећу распорио је парче ракете, од учкура до грла бијела, као Милош Мурата на Косову! - Са црним хумором рече један борац, тражећи у њој новчанице. Под утиском мртвих тела полуголих мушкараца, око хеликоптера, није ми било до шале, па онако љут, скоро викнух на њега: "Да их ниси пипнуо! Или желиш да се придружиш оној шесторици што леже мртви на око хеликоптера? Ко са мртвога скине сат, не мери на њему дуго време! Само гусари због плена обарају авионе или потапају бродове. Овај хеликоптер је превозио терористе и пружао логистичку помоћ непријатељу. Није поштовао процедуру, а летео је изнад наше територије - рекох.

Грабеж око новца
Чувши ове моје речи, више му није било до смеха. Када сам му наредио да врати неколико новчаница, нагло се уозбиљио, гледајући ме попреко са љутњом и мржњом. Нисам био међу својим народом, а осећао толико непријатељских погледа на себи. Није он био једини који се устремио ... Нису им сметали погледи на мртве људе који су лежали око хеликоптера. Нисам узео ни једну новчаницу, нити дозволио својим потчињенима да то ураде, иако смо скоро газили по њима на месту пада хеликоптера. Када су почели да се окупљају мештани, више није било могуће бранити да купе новац. Имао сам некакав осећај да су сви боље од мене знали када и куда хеликоптер прелеће, и што је најважније, шта превози.

 (9): Газде из Уједињених нација
За представнике Сфора и најмањи прекршај у процедури подношења захтева био је довољан да се он одбије, а пошто су и време другачије рачунали него ми, догађали су се озбиљни инциденти

СФОР МОЛИ ЗА ОЛУПИНЕ: одговор српског становништва пошто су јединице ПВО обориле борбени авион НАТО

Идући по ко зна који пут на Соколац, избивши на Хан Поглед, угледасмо неколико хеликоптера како у ниском лету стално круже изнад Деветака и Љеменске Планине. Стали смо испред сеоске продавнице, а око нас се одмах, по обичају, окупише деца из оближње школе.

- Како им се не заврти у глави, када се већ пети дан овако врте укруг? - Рече један чича, који нам приђе заједно са оном децом, гледајући при томе у небо. - Вероватно траже Караџића или Младића - рече мој колега. На то се деца, која су се до тада безбрижно играла, одједном уозбиљиш. Иако смо били у униформама ВРС, деца направише некакву дистанцу. Личили су на крдо газела, када нека од њих нањуши леопарда у близини. Једна девојчица је записивала број са регистарских таблица нашег возила. Из малих окица сада су избијали проницљиви погледи, ни слични оним безбрижним, малопређашње. Тражили су у нама провокаторе. Ни чича није поступао другачије, само је он вештије провео своје "истраживање".Јачање поверења
  - Одакле, војско, и којим добром сте се упутили овамо? Ви можда не знате да у овоме крају већ дуго нема ништа занимљиво. Велите да идете из Бањалуке. Имам ја тамо у војсци братића, презива се Војиновић. Мислим да је неки подофицир, знате га вероватно, онако сув и вижљасти. Одавде је из Равне Романије - говори чича, а све испод ока нас посматра. Тек када му рекосмо да његов братић, Војиновић, није подофицир већ мајор, да је пре округао него вижљасти и да је командант јединице у коју смо се упутили, чича се одједном открави. Као да смо му у том тренутку изговорили праву лозинку, тихо, заверенички рече: "Никада их неће ухватити, док је српски увета с ову страну Дрине. Да није било њих, ни нас сада не би било овде. Задесила би нас судбина Милића, Братунца, Кравица и Возуће. Тамо где он и наша војска нису стигли, тамо и нема Срба. Због тога их и траже. Онога ко их изда, стићи ће клетва попут Вука Бранковића. На срећу, ови крајеви такве издајнике не рађају. Није се без разлога онај лисац сакрио баш у Дрвар. Не би га они његови спасили да српски народ није и по цену живота одбио да га изда Шваби. Нису помогле ни претње ни рајхс-марке. Само се плашим да не оду код браће у Србију. Тамо ће да прођу као Дража, далеко било. Тамо је сваки други Калабић. А Дража, да је био паметнији па остао на Романији, можда не би онако завршио ... "

У Команди Противваздушне одбране Војске Републике Српске комуницирали смо са представницима СФОР-а. Плашећи се јединица ПВО-а, стално су долазили у инспекције, ради "јачања међусобног поверења". Пребројавали су оруђа, контролисали у каквом су стању, где се чувају, како се на њима изводи обука, а све како не би угрозили међусобно поверење. Чинили су их официри из различитих земаља. Та сарадња састојала се у нашој обавези да благовремено, писаним путем, на енглеском језику, тражимо одобрење за укључење у рад наших ракетних система ПВО ради одржавања или обуке. За полетање било ког авиона или хеликоптера, чак иу зони аеродрома, морали смо тражити сагласност и одобрење.

Више од петорице војника није могло заједно изаћи у град, а да о томе не буду обавештени представници Сфора. Због тога чуди како су судије у Хагу поверовале официру из моје бригаде Ник перају, који је пред Трибуналом изјавио да је у марту 1999. у Ђаковицу дошла једна оклопна бригада из састава ВРС-а. Лагао је на исти начин као и Високи представник УН, лорд Ешдаун.

Представници СФОР-а су се понашали онако како се свуда и увек понашају газде. Пре одобрења, уследило би стотине питања: "Како, зашто, где и зар баш сада?" Најмањи прекршај у процедури подношења захтева био је довољан разлог да се он одбије. Чак су и време другачије рачунали него ми, што је у једном случају резултирало озбиљним инцидентом. Ако би одобрили нашу молбу, било је то увек у различито време, и уз њихово присуство. Видело се да зазиру од тих ракетних система ПВО-а и нису крили своју знатижељу.

За време једне такве инспекције британски официр видео је у канцеларији команданта ракетне бригаде ПВО-а на аеродрому Залужани, потпуковника Рајка Илића, део обореног авиона Ф-16. Устежући се, коначно је скупио снаге и затражио од команданта бригаде, да му га уступи. - Као британски пилот летео сам 1981. на Торнаду изнад територије Ирака у Пустињској олуји! Тада ме је било мање страх него сада, када летим у хеликоптеру изнад територије 'Републиц оф Серпска'. Знам какве су трауме и страхове имали пилоти који су обављали борбене летове изнад Босне - рече британски пуковник.

- Нису они вршили борбене летове изнад Босне. Они су за рачун муслимана бомбардовали положаје наших бораца. Овај авион је тада оборен. Док год се држите свог мандата не треба да вас је страх кад летите изнад територије Републиц оф Серпска.

А што се тиче Босне, она се упокојила онога тренутка када је Алија Изетбеговић одлучио да и она постане суверена. Колико је суверена, говори ваше присуство овде. Део авиона Ф-16 вам не дам. То је само један од ратних трофеја ове бригаде и припада јединици, а не мени. Као знак добре воље могу Вам рећи где има још таквих и сличних делова разбацаних по планинама РС и МХ Федерације. Тамо можете наћи доста делова мираза, торнада и харијера, који су падали око Горажда које сте ви уступили муслиманима. Можда вам они, као ваши пријатељи и ратни савезници, у знак захвалности за подршку у рату, дају неки од делова оборених авиона. На притиске из Београда, вратили смо вам пилоте, а ви сте то изневерили - одговори потпуковник Илић.

                 Војска Републике Српске непрестано на оку "међународне заједнице"

 
У ретким тренуцима након што би, по ко зна који пут, изнова утврдили да "поверење није пољуљано" имали бисмо заједнички, протоколарни ручак. Након друге, а код Француза треће чаше, помало би почели да се "открављују" говорећи како су они "само војници и знају ко не поштује договор, али се извештаји које они напишу редигује у Загребу". То би трајало док су под дозом "искрености". Након тога све би се враћало на старо.Немачко искуство
За време једног таквог ручка, поред мене је седео Њемачки пуковник. У то време у ВРС-у су управо текле реформе, о којима је говорио генерал-мајор Перо Чолић. Једна од кључних тачака те реформе, као и код нас, била је амнестија од одговорности, за оне који су избегли борбу за свој народ и мобилизацију у јединице Војске Републике Српске.

- Пуковниче, код нас је пре три године ухапшен старац од 90 година који је 1944. избегао мобилизацију. Није се одазвао у састав Вермахта да брани Берлин. Војна комисија га је огласила способним за борбу, иако је имао само лево око, а на десној руци палац и кажипрст. Тек се несрећник био опоравио од рана задобијених 1941. године под Москвом. Два сина су му већ била погинула у рату. Мислио сам да се он држави већ одужио. Код нас злочин издаје земље никад не застарева. Дезертер је осуђен. Није до краја издржао казну, јер га је у томе претекла смрт у затворској ћелији. Али, код нас влада правна држава! - Рече ми Њемачки пуковник, чим се уверио да солидно говорим Њемачки и да нам преводилац неће требати. Некакво руменило му је при томе ударило у лице, а иза наочара које је носио, зацаклише се изгубљене плаве очи. Личио ми је на СС официра из домаћих ратних филмова, па се несвесно одмакох од њега. Верујем да би он лично задавио старца, који се није одазвао позиву на мобилизацију. У том тренутку сам му завидео на ставу немачког народа о одбрани земље више него на било ком успеху немачке индустрије.
  Америчка моћ

Често је на челу тима Сфора био британски, француски или италијански пуковник, а као члан, амерички капетан или поруцник. Ипак, стварни шеф тима био је амерички официр, без обзира на то који чин носио, што се видело током разговора, а то амерички официри нису ни крили.

Удавача за Билта

Како је време пролазило и 'међусобно поверење расло' са СФОР, тако су расла и ограничења која су наметана Војсци републике Српске, а посебно јединицама ПВО-а. Сада су контролисали и ремонтне заводе, фабрике и радионице које на било који начин сарађују са војском. Сва та ограничења прихватана су као нешто што се подразумева од стране оних "бизнисмена" којима су обећали Брчко и огромне донације. Док смо ми трагали за истином и доказима, муслимани су тражили и нашли удавачу за Карла Билта.

 (10): Стамен није послушао
Како је време пролазило, наде у проналазак војника којег су отели косовски терористи су биле све мање, а убрзо потом, отето је и неколико новинара.

ОДБРАНА ПРОФЕСИЈЕ: Масовни протест у Београду после отмице новинара Тањуга

У исто време када сам примио дужност команданта 52. артиљеријско-ракетне бригаде ПВО (на Косову и Метохији), дошло је до промене команданта 53. граничног батаљона, а који дан раније, замењен је командант другог батаљона 549. моторизоване бригаде, стално стационираног у касарни "Девет Југовића" у Ђаковици. Тако су у кратком временском периоду замењена сва три команданта у гарнизону, указујући да постоје команданти за мирнодопске и команданти за ратне дане. Дужност команданта 53. граничног батаљона примио је капетан И класе Душко Шљиванчанин. Висок, црн и крупан попут стене, деловао је стамено и поуздано. Али, иза те маркантне појаве назирала се осетљива, добронамерна душа, што се видело већ код првих губитака у јединици. Његова команда била је смештена у касарни "Девет Југовића". Главнина батаљона налазила се на граници према Албанији, а само по питању реда и дисциплине у касарни био је потчињен мени.

Смрт из ведра неба
  За разлику од капетана Шљиванчанина, мајор Влатко Вуковић, командант 2. пешадијског батаљона из састава 549. моторизоване бригаде, био је онизак и витак. Наставничку катедру у Војној академији у Београду заменио је врлетима Проклетија у залеђини Ђаковице. Никада није повисио тон. Говорио би наизглед меланхолично и незаинтересовано, без ватрених речи, али свако његово наређење је безусловно извршено. Као и 53. гранични батаљон, и његова јединица била је смештена у касарни "Девет Југовића". Био сам одговоран да им створим подношљиве услове за живот и да их браним од дејства авијације, а он је са својом јединицом био наша заштита од упада терориста. Нас тројица команданата припремали смо се за ваздушну агресију на нашу земљу. Могућност извођења копнене фазе агресије ниједног тренутка нисмо искључили, па смо у томе духу вршили припрему јединица и објеката.https://www.vesti-online.com/data/images/2012-08-01/256098_080221s2_f.jpg?ver=1343827378
НИСУ слутио шта ИХ ЧЕКА: Млади регрути 1999. године у околини Ђаковице

 
Прве губитке јединица је претрпела пре мог доласка. Припремајући се за пријем дужности наишао сам на занимљив извештај. Био је детаљан и описивао околности под којима је погинуо наш војник Ратковић Владимир из Београда и отет водник Генов Стамен из Босилеграда. Поред званичног увиђаја са лица места, неко је, као за некакав дневник написао: "Освануо је леп и сунчан дан 8. јуна 1998. Године. Небо над Метохијом се припремало да затрепери од надолазеће врућине. Сунце се још само мало огледало на снегом покривеним врховима Проклетија.

Мала група возила кретала се путем Ђаковица-Поношевац, обезбеђујући колону за снабдевање јединица. Око 07,50 часова у рејону Смонице, терористи су ручним бацачем погодили "прагу" којом је управљао војник Ратковић Владимир. На челу колоне, на седишту поред возача, како и доликује команданту, налазио се капетан прве класе Ненад Борисављевић, а на оруђу, још двојица војника, другови из исте спаваонице. Одједном се кроз небо проломио прасак и све је кренуло у суђеном правцу. За војника септембарске класе, Владимира Ратковића из Београда, нажалост више није било помоћи. Издахнуо је на крвавим рукама свога команданта и другова из малог борбеног састава. Широко отворене очи Владимирова, као да су се још увек чудиле шта га то снађе ... А управо је хтео јавити кући да се не брину за њега, да је све у реду, да је на безбедном, кад ето, и њега изненадише, прекинуше га у мислима и некуд га носе, носе ".

Двадесет дана након погибије војника Владимира Ратковића киднапован је подофицир из наше јединице. Млади, санитетски водник, Стамен Генов, на служби у гарнизонској амбуланти Ђаковица, кренуо је на одсуство. Због честих отмица војника и цивила неалбанске националности, на релацијама Ђаковица-Приштина преко Суве Реке, Игларева и Лапушник, припадницима Војске Југославије било је забрањено путовање наведеним правцима. Када је у Призрену аутобус Ђаковица-превоза окренуо према Сувој Реци и дужу, водник Генов је наставио пут. - Изађи, Стамени, опасно је! Терористи су свуда уз пут! Имају своје доушнике међу путницима и возачима аутобуса. Знаш да постоји наређење, по коме је војницима и старешинама забрањено да користе овај правац! - Говорио му је његов друг, капетан И класе из командног дивизиона бригаде. Вероватно је љубав према породици била јача од опреза. У сваком случају, млади водник није стигао куда је наумио. Када су у Штимљу терористи у црним униформама зауставили аутобус, млади водник се већ покајао што није послушао колегу, али је било касно ...

Ко зна да ли је и слутио шта га чека. Том приликом, отета су још три мушкарца. Међу њима били су отац и син, избеглице из Републике Српске Крајине, из колективног смештаја у избегличком насељу "Маја" у Бистражину код Ђаковице. Чим се чуло за отмицу, предузели смо мере да ослободимо нашег водника. Нажалост, нисмо успели у томе. Отац и син, регистровани као избеглице из Крајине, преко УНХЦР-а су ослобођени након неколико дана. Мислило се да су Хрвати. Они су сведочили су да су водника Генова мучили Шиптари, који су били нарочито окрутни када су сазнали да су заробили подофицира. У току агресије, једна од мета авијације НАТО био је и избеглички камп Срба из Крајине у Бистражину. Требало је дотући неугодне сведоке шиптарско-терористичких злочина.
Киднаповање водника Стамена Генова био је велики ударац јединици. Највећи губитак доживела је његова породица. Разговарали смо телефоном са његовим родитељима, узајамно се тешећи да је можда жив. Како је време пролазило, наде у његов проналазак су биле све мање. Убрзо потом, отета су двојица новинара Радио Приштине, а касније и новинари Тањуга.

Капетан Душко Шљиванчанин-

 Пуковниче, двојицу новинара траже сви! За њих интервенише и председник републике, а за мог сина и вашег старешину нико ни прстом не мрда. Надам се да то није зато што је мој син Бугарин, а нестали новинари Срби! - Рече Тасе, отац водника Генов Стамена у тренутку очаја. - Потпуно сте у праву. Новинари су за себе изборили посебан третман. О смрти или нестанку новинара, било где у свету, пише се са истим значајем као о паду путничког авиона. Судар возова изазива мању пажњу од смрти новинара. Нажалост, нисмо у могућности предузети ништа више него што смо покушали. Учинили смо све што смо могли и знали, али га нажалост, нисмо пронашли. Надамо се да није доживео исту судбину као хиљаде киднапованих Срба. Знајте, нико неће бити срећнији од мене, да вам први јави радосну вест, уколико га нађемо! - Неуспешно сам покушавао тешити несрећне родитеље.
  Војнички страх
Након ова два догађаја, у јединици је све било другачије. Оно што се раније дешавало другима, и нама се десило. Припадници јединице су одједном схватили сву збиљу догађаја око себе. Уместо војничке трубе, сада су их будили рафали терориста и потмули звуци ручних бацача. Код једног броја војника појавио се страх.

Чудна граница
Капетан Шљиванчанин је редовно обилазио граничаре на караулама. Његов заменик, мајор Димчевске, био је дуго у саставу батаљона и постао права легенда међу граничарима. Повремено сам са њима обилазио карауле. Одмах ми је пало у очи протезање граничне линије између СРЈ и Републике Албаније. Свако се морао озбиљно замислити и забринути начином на који је повучена. Уместо гребеном, гранична линија се пружа северном падином Проклетија, тако да територија Републике Албаније надвисује нашу, а све албанске карауле биле су на већој надморској висини од наших. Албански граничари били су као на крову и могли камењем гађати наше војнике. Сви доминантни висови и коте остали су на албанској страни ...

Бег из војске
  Са једне стране војници око нас гину, а са друге, иду на одсуства, како би умирили јавност и родбину. Ко оде на одсуство, најчешће се не врати у јединицу. Обично, последњег дана одсуства родбина би јавила да је војник у тешком психичком стању, да је примљен на Војномедицинску академију у Београду или Војномедицински центар у Новом Саду, да има ноћне море ... Неки родитељи су ми јасно рекли да своме сину не дају на Косово и Метохију. Указивали су како син овога или онога није ни дошао у војску, говорили ко се склонио у другу државу, а ко је започео студирање у иностранству. Војници су били растрзани између осећања да су преварени и издани од појединих својих другова, и потребе да их разумеју и опросте им. Надмоћ и сигурност коју су у почетку осећали, са сваким изостанком, помало се топила и прелазила на страну терориста.

 (11):

Добровољац Деда 

Нa Косово и Метохију су од почетка напада НАТО на нашу земљу почели да пристижу и добровољци. Међу њима се нашао и Милутин Јелић из Панчева. Иако је имао већ 62 године, захтевао је да буде упућен на границу са Албанијом. Одмах је, са поносом, рекао да га зову Деда. Тај надимак је зарадио још 1991. као добровољац на ратиштима у Тењу, Неметину и Борову Селу. Ово су сећања Дединог команданта.
- Деда је био фудбалер ветерана Динама из Панчева. Погледам у његову војничку књижицу и са ужасом закључих да је он само пет година млађи од мога оца, а ја га не могу стићи уз брдо. Испредњачио, па испаде да он води мене, а не ја њега. Сачекивао ме је све време. На положај јединице, у рејону граничног камена Д1/ВИИИ на надморској висини од 1253 метра, стигли смо поподне. Поставио сам га на дужност командира вода. На највишем и најопаснијем месту. Војници којима је стварно могао бити деда, када су га видели, одмах се обрадоваше. Испред његове седме деценије живота корачало је огромно искуство, које му се уочавало на лицу, као што жуљеви на длановима одају доброг ратара или косца. Издао сам му борбени задатак, одредио назив за споразумевање, и полагано, као што сам и дошао, спустио се низ стрму падину Кунора.

Бункер на Морини: Упориште југословенске војске на граници Косова и Албанија

12): Право лице "Анђела"

Агресија НАТО на .. Југославију, названа "Милосрдни анђео" изазвала је хуманитарну катастрофу и покренула велики број избеглица, сећа се генерал мајор у пензији Милош Ђошан у својој новој књизи "Од агресије до Трибунала".

НАПАЛИ ОНЕ КОЈИ СУ СЕ "БРАНИЛИ": Масакр који је у конвоју албанских избеглица направио пројектил НАТО код ђаковичког села Меја

- Те колоне, о којима се у свету много причало, а ми их и видели, битно су се разликовале од колона Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине. Ишло се пешице, са оним што је потребно за само неколико дана колико су очекивали да ће провести у избеглиштву. Док су хрватски авиони бомбардовали колоне српских избеглица, око Топуског, Босанског Петровца и у Двору на Уни, а муслимани код Жировца направили прави покољ над српским избеглицама, шиптарске избеглице са Косова и Метохије ишле су спокојно. Кретали су се у дугим колонама, углавном жене, деца и старци, поређани као за параду. Свако је имао своје место у колони попут вагона у композицији воза, који је било скоро немогуће зауставити. То је успело само НАТО авијацији, што су осетиле шиптарске избеглице у Мејиа, Ногавцу и Бистражину.Стравичан призор

Пред Ђаковица, у насељу Осек Хиља, сачекивали су једни друге, и онда опет, попут какве процесије, настављали пут. Обично би кретали према граничном прелазу Ћафа Морино, а касније и према Призрену и Врбници. Путовали су полагано, повремено се одмарајући поред пута и углавном по киши. У намери да обиђем јединицу на Швањском мосту, на пола пута између Ђаковице и Бистражина, претекли смо мању колону шиптарских избеглица, у којој су били искључиво жене и деца. Киша је падала немилосрдно, а колона се кретала полагано, као без циља. Ту тужну колону претекли смо у висини избегличког насеља Маја у Бистражину, који је НАТО авијација само који дан пре сравнила са земљом. Због рупе на путу, настале од бомбе, у коју се скупила вода, возило је пошприцало малу девојчицу. Није имала више од 5-6 година. При томе ниједан мишић на лицу, већ до коже мокре девојчице, није се померио. И даље је ишла, чврсто се држећи за димије старије жене. Мислећи да је возач намерно пошприцао девојчицу, жестоко сам га укорио.- Господине пуковниче, ја имам нешто мању ћерку од ње! Никада то не бих урадио. Стварно ми је жао. Само ми нешто у овом свему није јасно. Већ данима, како је почело бомбардовање, видим ове колоне. Све се крећу једнако, у реду, постројене. Мислим да онај ко бежи не брине се како ће колона изгледати, него ће да жури, да спаси своју главу и породицу! - Рече ми возач. Било је темпирано да избеглице на прелаз преко границе стижу у таласима, када су сви "слободни и независни новинари" спремни да истовремено са лица места пошаљу у свет те слике. Нигде није било одраслог, јаког и способног мушкарца да прати своју породицу. Или су били у шумама у борби, или су остали у кућама по градовима и ноћу дејствовали по нашим јединицама ...Као и на српском, било је више напада НАТО авиона на колону шиптарских избеглица. Сви су у једном били исти. Увек су гађали колоне које су се враћале и свуда је иза нападаМилосрдне убице
  Ништа боље нису прошли несрећни шиптарски цивили у колонама код Бистражина, у рејону Терзинског моста и Кориша. Бежећи од "терора српских снага" доживели су милосрдну смрт од својих спасилаца. "Милосрдни анђео" овога пута им је заиста показао своје право лице.
 остајао прави пакао. Десили су се у Кориша, на путу Призрен - Ђаковица, Бистражину и насељу Меја. Често је иста колона избеглица гађана више пута. Један од тих напада заслужује посебну пажњу, а догодио се око 14 часова, 14. априла 1999. године у насељу Меја код Ђаковице. У прелепој зеленој долини омеђеној Чабратом и речицом Трава, представљао је прави покољ, помешан са згаришта њихових тела. Догодио се недалеко од нашег положаја у рејону Чабрата, па сам на несрећу, био очевидац страдања цивилног становништва шиптарског. Били су то једини лешеви припадника шиптарске националности које сам видео за све време боравка у Ђаковици. До тада сам увек гледао мртва тела мојих погинулих сабораца, војника и полицајаца, па сам мислио да су Шиптари бесмртни.- Провери о чему се ради! Упути екипу да укажу прву помоћ пострадалим, па ме детаљно извести! - Нареди ми командант корпуса, генерал Владимир Лазаревић.Призор је био стравичан. Још се увелико димило из запаљених нагорелих лешева и остатака њихових завежљаја. Тракторске приколице, са својим тужним теретом, биле су одбачене и до 50 метара од трактора који су их вукли. Задње ноге несрећне биволице висиле су између грана оближње тополе, као да су биле плен јагуара у савани. За њих је још био закачен предњи крај скромних дрвених кола. Људски лешеви и остаци животиња, заједно разбацани, налазили су се око два велика кратера, у које се још обрушавала тек растресена земља. Једини мртваци били су жене и деца. Скоро да није било преживелих. Није било ни јаука, нити дозивања у помоћ ... На челу колоне избеглица налазио се старац. Имао је око 80 година. Висок и витак, свеже обријан, са уредно поткресаним седим брковима, потпуно прибран и одморан. Имао сам осећај да није био узбуђен,Пликови за медије
  Зашто су Шиптари ишли у избеглиштво углавном пешице? То је веома лако објаснити. Њима је речено да понесу само најнужније, како би испало да су се на брзину спремали. Био је то прљави медијски рат преко леђа изнемоглих жена и деце на чијим су малим ногицама попут гроздова били поређани пликови од пешачења ... као да се ради о било којој колони, долазио ми је у сусрет. Вероватно му је његов положај на челу колоне спасио живот. Када ме угледа, застаде и поздрави се са мном. Рече да је видео два авиона и показао на правац њиховог долета, који се поклапао са правцем који су видели моји осматрачи ваздушног простора. Тиме је његова прича добијала на уверљивости.- Видео сам два авиона, а одмах затим, чуо сам два пута по две експлозије! - Рече старац и руком показа правац у ком су се авиони удаљили. Говорио је течно српски, скоро без шиптарског акцента. На долазак новинара чекали смо скоро један час. Преживели, којих је било мало, већ су раније одвезени у градску болницу у Ђаковици, па их нисам ни затекао. Пре мене је на место несреће стигла екипа прве помоћи из Градске болнице и војне гарнизоне амбуланте. У међувремену је стигла група новинара. Још издалека, уперис камере у правцу тела која су се још димила. На њихова питања шта је било, старац, без имало стида и снебивања, рече: - Богу ми, ја на своје оћи, ништа нисам видео! Само сам чуо, две или три експлозије и видео ова маља деца како мртва ... Овај пут његов српски звучао је потпуно другачије. На инсистирање новинара да ли су били авиони, старац одговори да он није видео ништа, да су могли бити, али он их није видео, аи не зна чији су. Мало се погрбио одајући простог, необразованог и убогог старца. Све време до доласка новинара, ја сам био уз њега, па могу сасвим одговорно тврдити, да старцу нико није сугерисао да измени свој исказ и да прећути напад НАТО авијације.

  Смрт као поука

У том тренутку сам завидео Шиптарима што су свој народ припремили како да се понашају. Они су у НАТО авионима видели своје пријатеље, а на пријатеље се не жали чак иако вам убијају најдраже. Шиптари су у тих неколико узастопних напада НАТО авијације претрпили веће губитке цивилног становништва, него за све време антитерористичких акција 1998. и 1999. године. Због тога су извукли одређене поуке. Колоне више нису биле згуснуте, а њихов број се битно смањио.Иако су дејства авијације постала несносна, аутобуси "Ђаковица-превоза" саобраћали су у правцу Подгорице, Херцег Новог и осталих градова. Аутобус у правцу Црне Горе кренуо је из Ђаковице 3. маја 1999. возећи згуснуте путнике. На Савине воде, аутобус је избио око 12 часова. На превоју га је дочекала НАТО авијација и погодила. На лицу места су остала два запаљена аутобуса са разбацаним лешевима и много рањених. Наш добровољац Далибор Басара, на срећу, није се нашао међу 20 погинулих путника. Рањен је у кичму, и заједно са још 43 рањеника смештен у болницу у Пећи. Опоравио се и напустио територију Косова и Метохије.