Приказивање постова са ознаком ИСТОРИЈА1. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком ИСТОРИЈА1. Прикажи све постове

четвртак, 26. мај 2016.

Прича о изградњи цркве Св.Георгија у Трнову

За вријеме владавине Аустро-угарске монархије овим просторима,Трново је имало важан стратешки положај јер се налазило на путној комуникацији Сарајево-Трново-Калиновик-Улог-Невесиње,која је имала велики значај за превоз роба и путника.И Трново и Калиновик у то вријеме били су сједишта важних аустро-угарских војних касарни.
Црква Светог Георгија у Трнову

Пред крај 1883.године, кроз Трново је на пропутовању за Калиновик пролазио један од водећих аустро-угарских војних старјешина,генерал Чулин.
На прелазу Рогој,упао је у засједу неког хајдучког одреда који се затекао у овим крајевима и ту је убијен,заједно са својом пратњом.
И данас се та окука на Рогоју зове Чулиновића окука.
Аустро-угарске власти су посумњале у Србе трновског краја и након кратке и неосноване истраге,да би показали свој лажни велики успјех у истрази, привели су тројицу Срба, Николу и Ђура Пржуља из Доброг Поља и Данила Ђорема из села Шивоље.
Завезане и под пратњом су их довели на десну обалу ријеке Жељезнице и без претходног суђења из чисте одмазде сву тројицу објесили.
Како је остало упамћено,тог истог дана,након њиховог погубљења из Беча је у касарну стигла депеша да су праве убице генерала Чулина пронађене и ухваћене у Црној Гори,те да се осумњичени ослободе.

Велика брука и срамота аустро-угарске жандармерије у Трнову прочула се Сарајевом и цијелом Босном,па чак и до Беча.

Посрамљени аустријски локални званичници тражили су начин да се искупе за своје свиперо дјело и да одобровоље српски народ.Како би их умирили,понудили су да им изграде цркву у центру Трнова,будући да је и поред парохије која је постојала,Срби нису имали (средњевијековна православна црква је срушена доласком Турске на ове просторе,око 1400.године).
Локацију за градњу цркве аустро-угарске власти су пронашле у центру Трнова и све до насеља Оламина, неких 12 дунума земље коју су откупили од удовице неког Халиловића,иако се она бунила и чак у затвору завршила због тога.Осим земље, власти су дале и одређену своту новца,а остатак су прикупили богатији парохијани,њих 18 који су за изградњу цркве дали по једног вола свако.
Остатак народа је давао онолико колико је могао и црква је изграђена у периоду 1884-1886.

Први свештеник који је обављао службу у новоизграђеној трновској цркви повећеној Светом великомученику Георгију,био је Ристо Максимовић.Сама изградња цркве и посвећења великомученику има симболику у жртви коју су невини Срби поднијели за вријеме аустроугарске окупације и својим животима платили њену цијену.

До дана данашњег гробови тројице невино убијених људи,два Пржуља и једног Ђорема,налазе се на локацији гдје су и покопани и нажалост њихови гробови су скоро неозначени.

Тужна прича.

Извор ФБ профил Данијел Грујић

петак, 01. април 2016.

РОГАТИЦА АНТИЧКИ УРБАНИ ЦЕНТАР

(Уз вијест да је ископан још један антички споменик у Рогатици)

Да се прво подсјетима Лапидаријума у Нишкој тврђави.


Мало је градова на  подручју Сарајевско-романиске регије који посједују тако давне камене документе о свом муниципалном и комуналном уређењу као Рогатица. 
Са ФБ Туристичке организације Рогатице

Један број ових споменика је почетком 1962. године сакупљен и смјештен у парк који припада рогатичкој болници. Ова збирка античких камених споменика, тзв. лапидариј, је нешто по чему се Рогатица разликује од многих других градова, а састоји се углавном од жртвеника и надгробних споменика, који потичу из периода од II до IV вијека. Већина ових споменика садржи богате рељефне декорације или натписе на латинском језику. Фонд античких споменика у Рогатици са натписом, тзв. епиграфскх споменика, ових дана обогаћен је за још један драгоцјен примјерак, који је ископан прије неколико дана у Рогатичком пољу, током радова на регулацији корита ријеке Ракитнице. 

Непосредно по проналаску споменика, ангажован је др. Глигор Самарџић, доцент на катедри за историју Филозофског факултета у Источном Сарајеву, чија је ужа специјалност историја старог вијека, како би се утврдила његова намјена. Према ријечима доктора Самарџића, ради се о жртвенику посвећеном богу Либеру који потјече из периода од I до III вијека нове ере. Жртвеник је обичног облика, какви се неријетко сусрећу на простору некадашње римске провинције Далмације. У горњем дијелу споменика истакнута је на три стране стреха, са уклесаним акротеријама и рељефном розетом у средини. Задња страна није обрађена, док је горња површина храпава, што указује да се олтар није користио за жртве, него за полагање завјетних дарова. Споменик је једним дијелом оштећен, одбијен је дио десне бочне стране, услијед чега је мало оштећен и натпис. Наредних дана се очекује детаљнија научна обрада, након које ће се знати више чињеница о овом споменику, који је тренутно смјештен у кругу Територијалне ватрогасне јединице Рогатица.

Професор Самарџић је посјетио и Туристичку организацију општине Рогатица, како би прегледао и дао свој суд о каменим римским споменицима пронађеним 2014. године у Сјеверску, односно Пљешевици, а који се тренутно налазе у просторијама Туристичке организације.

среда, 30. јул 2014.

"ОКО СОКОЛОВО" ИЗНАД ДРИНЕ

Овог пута морамо похвалити Јавни сервис,због прилога о "Оку соколовом".
 Да није било Јавног сервиса и прилога, многи од нас никад не би сазнали да је Драгутин Матић , славно Око соколово,  извиђач у Првом светском рату,из околине Гаџиног Хана.
Гаџин Хан је општина која припада Нишавском округу и спада у ред неравзијених општина на подручију Србије.
Становништво је претежно опредељено за пољупривреду и столарство,са малим бројем производних капацитета од којих је најзначајнији "РЕСОР".

Пропада кућа извиђача из Првог светског рата
Драгутин Матић из околине Гаџиног Хана био је извиђач у Првом светском рату.
Његова фотографија која је снимљена случајно изнад Дрине, препознатљива је широм света, као симбол истрајности српског јунака.
Е сада о нашој суморној стварности и незаинтересованости за очување битних ствари из наше историје најбоље говори стање његове родне куће у селу Калетинац и стање у којем се она тренутно налази.

1 oko sokolovo 2 nn.jpg
Његова кућа у родном Калетинцу у Заплању склона је паду, није обележена и до ње се, због шибља и високе траве, тешко стиже.

Добри људи сетише се да одају почаст,изразе захвалност и сачувају од заборава прву жртву напада аустроурагске војске на Србију,Душана Ђоновића, који је као шеснестогодишњак положио свој живот за слободу Србије.
Зашто,онда Ниш и Гаџин Хан,дозвољавју да много значајнија личност наше историје,која је ушла у многе уџбенике и енциклопедије као обичан војник и синоним србске одлучности и истрајности падне у заборав,а његова родна кућа буде у стању у каквом јесте.
Ово је позив свима да учине нешто.

недеља, 27. јул 2014.

Стефан Немања и Барбароса у Нишу

Синоћ је у Цркви Светог Пантелејмона,
 где се по предању одржао сусрет Стефана Немање и Фридриха Барбаросе 27.јула 1189.године,
 тим поводом одржана свечана академија.
 Окупљене,а међу њима и представнике Града и градских општина,те разних институција послије извођења државне химне,

благословио је Епископ нишки Јован др Пурић.

Његово Преосвештенство се обратио присутнима пригодном беседом у част наведеног јубилеја говорећи о личности Стефана Немање потоњег Светог Симеона Мироточивог и о нераздвојивости једног дела те личности од другог.
Обиљежавање овог значајног јубилеја било је донекле синболично иако има изузетну важност за град Ниш,а сам Свети Симеон Мироточиви за СПЦ и цјелокупан Српски народ.


субота, 28. јун 2014.

ОБИЉЕЖАВАЊЕ ВИДОВДАНА У НИШУ И САРАЈЕВУ

Видовдан у Сарајеву,Српском Сарајеву и Нишу,ове године због јубилеја 100 година од сарајевског атентата обиљежава се са низим манифестација издвоили смо само неке

На данашњи велики дан  Видовдан рођен је ТРИФУН ТРИФКО ГРАБЕЖ на Палама, члан Младе Босне и учесник Видовданског атентата, његов Потомак живи у Нишу и са поносом носи то славно презиме.

Видовдан је поводом 100 годишњице од почетка Првог светског рата обележен и Сарајеву храбро и достојанстевно како приличи потомцима славних предака, као и у Српском Сарајеву откривањем споменика хероју Гаврилу Принципу,а на Палама  између осталог и откривањем спомен плоче припадницима Младе Босне.

Поред тога у Сарајеву на Грдском гробљу у Капели "Свети арханђели Георгије и Гаврило"  служен је помен припадницима Младе Босне чији су земни остаци ту сахрањени.

У Нишу Видовдан ове године биће обиљежен и Свечаном Видовданском академијојм у Порти Саборне цркве.

четвртак, 26. јун 2014.

ТОПЛИЧКИ ГВОЗДЕНИ ПУК

Синоћ су  у Дому војске Ниш, Народна библиотека "Стеван Сремац" и Гранизон Ниш организовали промоцију књиге војног историчара и пуковника у пензији Мирка Доброчанина "Гвоздени пук" у оквиру обиљежавања стогодишњице од почетка Првог светског рата.

Нама је интересантна била промоција управо у Нишу из простог разлога јер се промовисана књига односи на српске Војнике са овог подручија,који су били припадници славног Гвозденог пука из Прокупља.

Поред тога сам аутор Мирко Добричанио је већи дио свог живота провео у Сарајеву гдје је службаовао као официр ЈНА и био организатор и оснивач првог Гусларског друштва у тадашњој СФРЈ које је организовано у Сарајеву.


Управо је и кроз ту организацију немјерљив доприниос господина Мирка Добричанина,очувању културе,традиције и обичаја Срба на подручију Сарајевско романиске регије,на чему смо му неизмјерно захвални.

Сама промоција,као и тематика књиге,још једном је показала да је јавност изузетно заинтересована за нашу славну историју и вријеме када су наши преци под водством Краља Петра првог Ослободиоца,кренули у коначно ослобађање ових подручија,од Турског царства,а потом и у наметнути рат против Хазбуршке монархихје,дајући немјерљив допринос свеукупној победи Српске војске.

Нека је вечни помен Јунацима! 

среда, 25. јун 2014.

Почело обиљежавање вијека од почетка Великог рата

Од јуче је у ЦЕКОВИЋА КУЋИ на Палама отворена изложба Кинематографије Републике Српске у сарадњи са Кинематографијом Србије поводом СТОГОДИШЊИЦЕ ОД ПОЧЕТКА ПРВОГ СВЈЕТСКОГ РАТА.
У току је и турнир у одбојци на пјеску ПАЛЕ 2014. гдје су већ познати четвртфиналисти.
Данас је обиљежен дан Универзитета у Источном Сарајеву.
Универзите на подручију Источног Сарајева и источног дијела Републике Српске постоји већ 22 године.
Нажалост на подручију Општине Источна Илиџа све је више захтјева за Једнократну новчану помоћ,због врло тешке привредне и економске ситуације у којој се налази становништво ове градске општине.
Са подручија Источног Сарајева за данас толико.

недеља, 22. јун 2014.

ИНАТ ЈЕ НЕШТО ШТО НАМ НЕ МОЖЕ НИКАКО КОРИСТИТИ

Мало о историји,обиљежавању вјека од почетка Великог рата,инату или осјећају кривице,унијатизму и сталној потреби да се доказује оно данеше мало некоме може много да значи и потврђивање да је наше само опно што подјелимо са другима
"Будимо људи..”
Захваљујући Радоју Тасићу,новинару из Вишеграда,многе занимљивосто подриња постале су доступне широј јавности.
Тасић је дописник многих агенција међу којма је и Срна,која је у издању од 11.јуна ове године,објавила  његову репортажу о Звонима Манастира Добрун код Вишеграда, којом нас он уводи у 21.сликарску колонију у Вишеграду.
И Његова светост патријарх српски Павле поручио је из овог манастира: "Будимо људи..”
Зашто нам је то битно,па из простог разлога што се око нас дешава нешто чудно,а на шта је наопходно скренути пажњу,по нашерм скромном мишљењу свима који вјерују у добронамјерност браће са запада констатацијом Како да Срби Православци поштују степинца?

Везано за осврт Московске патријаршије на тренутна дешавања и однос међу Западном и Православном црквом.
Нисмо позвани да се о овој теми упуштамо у неко дубље анализе,али вјерујено да Руска Православна Црква има изграђене ставове по овом питању који могу да буду на корист и Српском народу,с обзиром на све што смо доживљавали од унијата са запада.
У контексту свега овога иде и најава обиљежавања вијека од почетка Првог свјетског рата коју обиљежавају власти у Федерацији БиХ, на шта је Ненад Тадић написао изузетан осврт у тексту Кад ријечи стрељају осврћучи се на натпис постављен у Федеративном Сарајеву питањем какав би био жовот да су 1945 године на разним мјестима у Сарајеву постављени натписи "Овдје су Хрватски или Муслилански злочинци побили толико и толико Срба"?
Зашто ли то тада није постављено,јер да јесте можда до овога данас не би ни дошло.
Дана сје дошло до једне апсурдне ситуације да Руководство града Источног Сарајева,да ли због константног притиска пропагандом која им је наметнула осјећај кривице прихваћа и реализује организацију Бициклистичке трке градаове два единтета Српско и Федеративно Сарајево "Сарајево Гранд при",а у склопу федеративног обиљежавања почетка Великог рата.

Међутим увијек има и оно можда,можда је ипак у инат Републичкој власти Републике Српске и Западном дијелу Републике Српске који су против било какве заједничке организације са федеративном влашћу БиХ,наведене прославе, на шта је реаговао представниг партије која врши Републичку власт у Српској Сташа Кошарац Осуђујући тај потез руководства Српског Сарајева.
Није наше ни да критикујемо,ни осуђујемо,наше је да вас обавјестимо о свему што се дешава у Завичају,а на шта можемо као појединци на овај или онај начин да утичемо,јер сматрамо да нисмо позвани да увијек забијамо главу у пијесак и чекамо да други ријеше наша интересовања.
Они ће их ријешавати онако како њима одговара.
На крају желико да вам скренемо пажњу на апел Генералног секретара Црвеног крста Републике Српске да ће још дуго времена становништву поплављених подручија БИТИ ПОТРЕБНА НАША ПОМОЋ!
Ето данс се одлучисмо за можда мало суморније ствари. 



четвртак, 12. јун 2014.

Двије изузетне промоције у Нишу и С.Сарајеву поводом вијека од Великог рата

У години обиљежавања вијека од почетка Великог рата,када многи скептично и са страхом провлаче информације о томе,да не би повриједили некога јуче је у просторијама Библиотеке "Стеван Сремац" у Нишу,откривена Спомерн плоча гдје се налазило Сједиште владе Николе Пашића.
 Такође, промовисана је и књига "Ратна престоница Ниш" Видосава Петровића.

Вечерас је од 19.00 часова  у  Источног Новог Сарајева планирана промоција књиге Рука анђела аутора Жељка Пржуља из С.Сарајева Према ријечима аутора у Роману се кроз судбину породице Тодора Вујића говори по пошасти првог рата.



Такође напомиње да је ово први ропман из трилогије о страдању Срба на подручију БиХ у вријеме Првог свјетског рата.
Влада изузетно велико интересовања за вечерашњу промоцију у С.Сарајеву те организатор очекује да ће се тражити столчица више.
Роман који је издала Компаниоја "Новости" појавио с епрошле недеље у кљижарама широм Србије и изазвао је велико интересовање.

субота, 31. мај 2014.

Парастос и помен Стевану Синђелићу и Чегарским јунацима

И ове године зањег дана маја месеца обележена је годишњица славне Битке на Чегру .
извор НТВ Ниш
Битке од пре 205 година после које је настао јединствен споменик на свету , направјен од српских лобања ,чегарских јунака као опмена бунтовном Српском народу тог перида од стране турске власти .
Многи су писали о томе , али неопходно је рећи о нечему другом везаном за обележавање годишњице .
Годинама још од времена социјализма на брду Чегар обијежава се годишнњица Битке на Чегру .
Од 2012. године и пред Спомен костурницом Ћеле кула почело се са служењем Литургије и Парастоса на месту где су донијете лобање Јунака са Чегра .


Без обзира што су многе лобање однијете од стране родбине , или било кога другог , или су једноставно уништене усљед небриге ипак само место где су биле све сабране на једно место даје овом споменику посебну светост поготво што је јединствен у свету .

Међутим, Нишлије немају навику доласка и обиласка овог јединственог споменика па тако не долазе ни на Литургију и Помен Чегарским јунацима.
Остаје нам нада да ће следеће године у оквиру обиљежавања годишњице Боја на чегру бити много више Нишлија просутних на Парастосу који се служи пред спомен костурницом "Ћеле кула" поготово из разлога што данас у пригодној бесједи послије Литургије и Парастоса рече протонамјесник нишки Цинцаревић да је свако мјесто гдје се налчазе кости мученика који су положили своје животе за ближње Свето мјесто,а да ти мученици по милости Божијој излазе директно пред лице Божије.
Ето два разлога да следеће године буде више Нишлија на Парастосу пред Ћеле кулом,благодарност Чегарским мученицима и молитва за њихове душе.

среда, 12. март 2014.

ПРЕПОДОБНИ СТАРАЦ НИКАОНОР СВЕТОГОРАЦ

Често се питамо,који је прави пут и само нам се каже.

На духовном окупљању на Хиландарском метоху у Нишу,често се могу сазнати многе занимљивости везане за духовни живот и много значајног у вези многих Срба који су ишли путем Светог Саве,трудећи се да им сам Господ буде јединио мјерило савршенства.

Пре неко вече слушасмо дивно  КРАТКО ПОДСЈЕЋАЊЕ О ЖИВОТ СВЕТОГ СТАРЦА НИКАНОРА СВЕТОГОРЦА,који је негдје тамо осамдесетих од градских власти Ниша добио садашњи простор како би се обновио Хиландарски метох,који је некада био у непосредној близини Саборне цркве у Нишу.
Метох је за Светога старца био од изузетног значаја јер га је одередио за своје вјечно пребивалиште уколико би се представио на територији Србије.
У "Кратком подсјећању на живот светог старца Никаонора Светогорца"може се прочитати срж његовог дјелања као посљедњег Проигумана Манастира Хиландара  ЧУО САМ ОД СВОГ ДУХОВНОГ ОЦА

Преподобни Старац Никанор Светигорац у Епископије Новозеландској и Аустралиској већ се прославља као Светитељ,због многих чудеса која се дешавају на том простору захваљујући његовим молитвама пред Богом.
У недељу Сиропусну служена је Архијерејска Литургија у Илијану,о чему можете прочитати ОВДЈЕ

Према добијеним подацима Епископ Новозеландски и аустралиски г.г.Иринеј,поднио је захтев СПЦ да се Свети старац Никанор канонизује јер се на његовом гробу дешавају многа чудеса и сви који му приступају са искреном вјером и молбом,добијају помоћ од моштију светог старца Никанора.
Многа су свеједочења да се око његовог гроба шири чудан миомирис и да често његов гроб у ноћи свијетли.
Бог је још једном удостоио Сбрбе великог достојанства да једа велики Србин на тлу Аустралије буде са Светитељским моштима које исцјељују и благодат дају том далеком континенту ширећи у вејечности истиниту Љубав Христову.
Искрено се надамо да ће ускоро Преподобни старац Никанор Хиландарац бити канонизован.

Представљена монографија поводом обележавања стогодишњице од почетка I светског рата

 12.03.2014. НТВ
 
(ВИДЕО ПРИЛОГ СА ПРОМОЦИЈЕ)


Поводом обележавања стогодишњице од почетка И светског рата у градској општини Медијана представљена је монографија др Милоша Ђорића, ауторке Драгане Бедов.

Ово је прва промотивна трибина о знаменитим Нишлијама коју организује Народни музеј, а све имају за циљ да сачувају од заборава људе који су много допринели развоју културног, привредног, политичког и верског живота града, кажу организатори.

“Сутон и уздах, дело и књижевна судбина Милоша Н. Ђорића” ауторке Драгане Бедов из Новог Сада представља живот и рад овог знаменитог Нишлије који је учествовао у И светском рату, прешао Албанију и стигао на Крф. После рата је завршио медицину, након чега је до своје пензије био шеф Кожног одељења опште болнице у Нишу, а истовремено је као књижевник објављивао дела.

Промотивна трибина Народног музеја о знамениитм личностима из прошлости Ниша, организована је у оквиру обележавања стогодишњице од почетка 1. светског рата, а покровитељ је ГО Медијана.

На трибинама ће бити промовисане Нишлије које су својим радом допринеле развоју културног, привредног, политичког и верског живота града, додају организатори.

петак, 24. јануар 2014.

СПОМЕНИК ГАВРИЛУ ПРИНЦИПУ У ИСТОЧНОМ НОВОМ САРАЈЕВУ

БАЊАЛУКА, 24. ЈАНУАРА /СРНА/ - На данашњој сједници Организационог одбора за припрему обиљежавања 100 година од почетка Првог свјетског рата одлучено је да споменик Гаврилу Принципу буде постављен у Источном Новом Сарајеву, изјавио је Срни начелник ове општине Љубиша Ћосић.

 

Ћосић је истакао да ће у Источном Новом Сарајеву бити постављен споменик идентичан оном који ће бити постављен на Калемегдану у Београду.

"Од градоначелника Источног Сарајева Ненада Самарџије и мене очекује се да обезбиједимо све услове и мјесто гдје ће споменик бити постављен", рекао је Ћосић, додајући да општина Источно Ново Сарајево већ има дефинисану локацију.

Према његовим ријечима, нема никаквих препрека да споменик буде постављен.

Он је додао да ће предложити да се организују још неке активности у Источном Сарајеву, јер је Сарајево веома битно за дешавања која су претходила Првом свјетском рату.

Ћосић је нагласио да је Одбором предсједавао предсједник Републике Српске Милорад Додик, а у раду су учествовали и предсједник Владе Републике Српске Жељка Цвијановић, члан Предсједништва БиХ Небојша Радмановић, предсједник Народне скупштине Српске Игор Радојчић, предсједник Академије наука и умјетности Републике Српске Рајко Кузмановић, министри Српске, академици, универзитетски професори...

Он је нагласио да је сједници Одбора из Источног Сарајева, осим њега, присуствовао и градоначелник Ненад Самарџија.

Према Ћосићевим ријечима, Организациони одбор има и свој Извршни секретаријат у чијем саставу су Самарџија и он.

"Организациони одбор и Извршни секретаријат имају обавезу да у наредних двадесетак дана припреме приједлог активности и програм рада који се односе на обиљежавање 100 година од почетка Првог свјетског рата", рекао је Ћосић.

четвртак, 23. јануар 2014.

Подаци о становништву и крсним славама парохије Пале објављени 1883. године

 20 децембар 2012 palelive

Једна од најстаријих фотографија Пала. Направљена вјероватно на самом почетку 20. вијека.


Подаци до којих смо дошли користећи Шематизам православне митрополије Дабро-босанске значајно се косе са подацима са којима су до данас располагали писци монографија о Палама. Званични податак са којим смо до данас располагали је био аустроугарски попис становништва 1895. године гдје су Пале, са околним селима, имале укупно 483 становника. Од тога броја, 440 становника живјело је од пољопривреде и сјече шуме, а 27 од службе. Подаци у Шематизму су много прецизнији, наведена су имена села, број кућа, душа и крсне славе које становништво слави. Ту су још неки занимљиви подаци, као нпр имена пароха у паљанској и мокрањској парохији.


Послије Берлинског конгреса 1878. Аустро-Угарска је добила мандат да окупира Босну и Херцеговину. Православно живље у Босни и Херцеговини је најзад могло да одахне. Завршио се дуги период тешког живота под окупацијом Турака. Срби су најзад могли да крену у социјални, културни и вјерски препород, због мало бољих права која су добили у Аустроугарској монархији. 1883. године је објављен Шематизам православне митрополије и архидијацезе Дабро-босанске, који је уредио Ђорђе Николајевић архимандрит. У то вријеме Његово Високопреосвештенство архиепископ сарајевски, митрополит дабробосански је био Сава Косановић.

У Шематизму је била видљива велика слобода писања, па су се по први пут свештеници дали у прикупљање историје о првим српским владикама у Босни и Херцеговини. На почетку текста се наводи да је по Мавру-Орбину у Босни 1141. године био владика Владислав, 1150. владика Милован, 1171. владика Радигост, 1191. владика Данил. У Шематизму је наведено и неколико детаља који говоре да је Српска православна црква најзад почела да обнавља своје православне објекте.


По први пут у Шематизму је објављен списак и попис православног живља у парохијама и списак православних објеката у Босни које је саставило локално свештенство.


Интересантни подаци о становништву су објављени за парохије Пале и Мокро, као и славе које породице у парохијама славе:


Пале - Парохија са 9 села цркве нема. Има кућа 278. Душа 2554. Родило се 1883. мушких 65, женских 54. Умрло мушких 36, женских 24. Вјенчано 21. Има села 9.

Славе св Јована: Маринковић, Ћосић, Самарџић, Шелец, Петровић, Кусмук, Ефендић, Ракић, Вуковић, Гуталј, Тадић, Булановић, Саматовић, Ћосић, Скокић, Старчевић, Савић, Симанић, Гајовић, Ћосовић, Раић, Форцан, Бјелица, Станишић, Нинковић, Шкипина.

Славе св. Саву: Достанић.

Лазареву Суботу: Шибоња, Лонцић, Брчкаловић, Голоигра, Шаренац.

Цвијети: Каравдић.

Ђурђевдан: Ковачевић, Ђукић, Нежић, Кунтош, Облетић, Терзић, Чечар, Абула, Глуавић, Газивода, Станаревић, Клачар, Курцуп, Тробок, Обрадовић, Аврамовић, Веселиновић, Јевтић, Вуковић, Гајовић, Бојанић, Пурковић, Церовић, Лелекур, Мачар, Дроца, Пелемиш, Церовина, Куроман, Чаџић, Бојат, Чајовић, Лелек, Батинић, Шуковић, Куреповић, Барвановић, Владичић, Гујић, Нешић, Лепировић, Ђукић.

Славе св. Димитрију: Милосавлјевић, Зликовац, Арнауче, Ћелперовић.

Св. Арх. Михаила: Каравнић, Фуртула, Шарац, Радовић, Пејовић, Кабларевић, Дилберовић, Павловић, Ерић, Мићановић, Бисаговић, Паприца, Станковић, Шарчевић, Нинковић, Јовичић, Симовић, Симанић, Брезовић, Печеница, Срдановић.

Славе св. Луку: Рудић, Веселиновић, Букера, Лучић, Петровић, Мирковић, Радојковић, Велјовић, Бачовић, Чворић, Чолопек, Вукотић, Данојлић, Милијановић, Матовић, Работић, Курцуп, Лазић, Јанковић.

Славе св. Симеуна Богопримца: Арелић, Лазаревић.

Св. Николу: Симић, Јасика, Ћирић, Краишник, Петровић, Југовић, Ерић, Цицовић, Живковић, Лазић, Ђокић, Благојевић, Гачанин, Симић, Ковачевић, Грчић, Бабић, Чоровић, Драшковић, Вуковић, Бојађић, Аћимовић.

Славе св. Архиђ. Стевана: Павичевић, Лазеревић, Полјаковић, Тошић, Нешић, Балтић, Антовић, Симатовић, Нинковић, Јаковлјевић, Ршумовић, Филиповић, Пупић.

Славе прор. Јеремију: Вујадиновић, Илић.

Аћима и Ану: Вукадиновић, Тешановић.

Св. Игнјатију: Витомировић.

Ђурђић: Јанковић.

Св. Петра и Павла: Тијанић, Херлета.

Еванг. Матеју: Драгинић-

Кралја Дечанског: Антонић, Бојанић.

Св. Пантелију: Сантрач, Торбосер.

Муч. Агатонина: Суботић.

Срђев-дан: Симић.

Св. Илију: Телетина.

Врачеве: Богдановић



кућадуше
Пале30223
Горовићи20162
Љубогошта30263
Хођиђед20139
Врхпрача36394
Боговићи895
Прибањ32293
Отоћина23 174
Шаиновићи79811
свега2782554


Парох протоп. Ристо Новаковић



Мокро - Парохија са 9 села цркве нема. Има кућа 269, душа 2451. Родило се 1883. мушких 63, женских 53. Умрло мушких 38, женских 21. Вјенчало се 22.


Свећари: славе св Јована: Скокић, Ћеремиџић, Ракић, Гутић, Василјевић, Бунијевац, Гавриловић, Петровић, Удовичић, Никочић, Опанчић, Баричанин, Јошиловић, Гацић, Крсмановић, Дериконја, Сандић, Вучевац, Ерић, Голић, Дрињак.

Славе св. Саву: Кузмановић.
Св. Трифуна: Анић, Дивчић.

Ћириловдан: Радић.

Лазареву суботу: Милинковић, Брчкало, Лонцић, Бабић.лаве Ђурђевдан: Вучићевић, Башовић, Лиздек, Кремановић, Краишник, Јанковић, Владичић, Грбић, Бојанић, Божић, Цинцар, Каришик, Ковачевић, Ђукић, Кусмук, Газивода, Клачар, Вуковић, Ждраловић, Церовина, Аврамовић, Лазић, Веселиновић, Тешановић, Вулиновић, Перишић, Анџић, Лакић, Вуковић, Границ, Јеремић, Ждралић, Букаловић, Голић.

Славе св. прор. Јеремију: Јокић, Ђурић.

Св.Пантелију: Петровић.

Св. Матију: Плакаловић.

Срђевдан: Мухаремовић.

Славе Лучин дан: Граић, Луцић, Прангалјевић, Раденковић, Шешлија, Јеринић, Пекић, Антонић, Сретеновић, Радовановић, Боровчанин.

Славе Митровдан: Чаваркапа, Трифковић, Батковић.

Св. Враче: Клисара, Богдановић.

Св. Ђурђица: Цинцар, Терзић, Марјановић, Шиповац.

Аранђеловдан: Симеуновић, Андрић, Ковачевић, Продановић, Крлјаш, Гавриловић, Даничић, Пантић, Шлјивић, Јовичић, Решић, Чодић, Танић, Лацкан, Фуртула.

Славе Мратин дан ( кралја Дечанског): Антонић, Старовлах.

Св Николу: Војновић, Стевић, Тривковић, Гаговић Кубура, Лопатић, Мајуш, Пандуревић, Јокић, Параџина, Југовић, Калајџић, Минић, Васић, Ерић, Петричевић, Матовић, Милинковић, Тадић, Вишњић, Милетић, Лововић, Гашанови., Бабић, Зироје, Орлић, Космајац, Петронић, Петровић, Ждерић, Томић, Велјић, Драгаш, Гранзов, Ћирић, Кубура, Лучић, Провић.

Славе св. Архиђ. Стевана: Пуркови. Мићић, Племић, Мичић, Симатовић, Варашчић, Сипић, Радоњић, Полуга,

Славе св. Петковицу: Пауновић, Малетић.

Св. Алимпију: Пастирић.

Св. Јована Златоуста: Продрибаба.

Св. Илију: Пастирић.


кућа душа
Мокро 45 422
Јеловци 40 387
Бјелогорци 41398
Реша 43436
Биоско39112
Козаревићи672
Петровићи 22268
Довлићи23220
Мочиоци10136
свега 269 2451



Парох: Коста Новаковић


среда, 01. јануар 2014.

УРАЂЕНА КОПИЈА САРАЈЕВСКОГ ПРЕПИСА ЗАКОНОПРАВИЛА СВЕТОГ САВЕ

САРАЈЕВО, 1. ЈАНУАРА /СРНА/ - Издавачка кућа Митрополије дабробосанске "Дабар" је, након двије године рада, успјешно завршила пројекат фототипског издања сарајевског преписа Законоправила Светог Саве, потврђено је Срни из Митрополије.

 

Ријеч је о вјерној копији оригиналне књиге која се чува у музеју Старе српске православне цркве на Башчаршији у Сарајеву, а која је настала средином 14. вијека, најкасније 1371. године, негдје у БиХ.

Писана је на пергаменту и садржи 367 листова.

Сарајевски препис Законоправила Светог Саве потиче највјероватније непосредно од преписа будимљанског епископа Теофила из 1252. године.

Према ријечима директора "Дабра" архимандрита Јована Гардовића, ова значајна књига, за коју влада велики интерес, обједињује законодавство за све друштвене и црквене институције из доба Светог Саве.

Он је најавио њену промоцију почетком године, највјероватније у манастиру Добруну.

У предговору овог фототипског издања подсјећа се да у овом немирном времену, пуном неизвјесности, када се на свјетским позорницама морална начела све више гасе, а себичност узима све више маха, Цркву као мајку, пуну љубави према својој дјеци обузима брига и страх.

"На мјесто Божјих закона који чувају достојанство човјека, обезбожени људски род све више истиче неке необуздане слободе којих би се посрамила и животиња, а не људско биће. Због тога наша света Српска православна црква износи пред своју вјерну дјецу, као најбољег од најбољих и најзаслужнијег од најзаслужнијих светитеља Саву, да обасја пут којим Србима ваља ходити у тамној ноћи глобалне антикултуре", наглашено је у предговору.

Ову капиталну књигу за штампу су приредили професор др Станка Стјепановић и јеромонах Серафим Глигић, а њено објављивање су помогли бројни дародавци, међу којима је Канцеларија за сарадњу са црквама и вјерским заједницама Владе Србије, Академија наука и умјетности Републике Српске, правни факултети из Београда, Бањалуке, Пала и Крагујевца, те Православни богословски факултет "Свети Василије Острошки" из Фоче.

понедељак, 30. децембар 2013.

НЕ ПРОДАЈЕ СЕ ВЕРА ЗА ВЕЧЕРУ


Ђакон Авакум
Ђакон Авакум.JPG








Свети ђакон Авакум или Свети ђакон Авакум Београдски, преподобни мученик, рођен је 1794. године у Кнешпољу код манастира Моштанице. Крштено име му је било Лепоје, док презиме није сачувано.


29. децембар 2013. у 17:06
"НЕМА ЛЕПШЕ ВЕРЕ ОД ХРИШЋАНСКЕ, СРБИН ЈЕ ХРИСТОВ РАДУЈЕ СЕ СМРТИ" - Диван пример из  наше свештене историје како нас ни смрт не може раставити од љубави Христове у житију светог ђакона Авакума који је пострадао за веру од Турака и набијен на колац где је данашње Народно позориште:
СПОМЕН СВЕТИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
ЂАКОНА АВАКУМА, ИГУМАНА ПАЈСИЈА
и осталих са њима

ЦРКВА Божја, основана на темељу Апостола и Пророка и заливена крвљу светих Мученика, разрасла се као многогранато дрво које је покрило целу васељену. Од првог дана свога постојања Црква је била, јесте и биће мученичка. Страдање и гоњење Цркве Божје је атмосфера у којој она непрекидно живи. У разна времена то гоњење је бивало различито: час јавно и отворено, час подмукло и прикривено. На Њој се непрекидно испуњавају речи њеног оснивача и Главе, Господа Христа: "У свету ћете имати невоље"; јер друкчије и не може бити, пошто царство Његово (= Црква) није од овога света. Господ је одувек у овом свету, као у шареној градини својој, убирао као најмирисније цветове и сабирао у небеске житнице Своје најједрије и најбоље плодове Цркве баш у виду светих Мученика. Што је један народ бивао богоноснији утолико је дивније плодове давао у лицу своје најбоље деце; и опет, уколико је један народ више плодова слао у житнице Небеског Домаћина у виду светих Мученика, утолико је тај народ постојао богоноснији и Богу милији.

И наш многострадални Српски народ, засађен као "дрво крај извора водених" (Пс. 1, 3), давао је изобилне плодове "у своје време". Он је кроз векове пунио и пуни небеске житнице многоценим плодовима, који нипочему нису хуђи од приноса осталих хришћанских народа. Крв хришћанских мученика сс обилно лила од дана када је српски народ просвећен светим крштењем, па све до данас. Читава јата светих душа, некада већа а некада мања, узлетала су у небеску Србију, убељена крвљу Јагњетовом и својом. Њихов број је бивао нарочито велики у времена општенародног страдања, као рецимо за време петвековног турског ропства, када је Бог предао српски народ, греха његових ради, у агарјанске руке, да му се тело мучи еда би се душа очистила. У том раздобљу српски народ се окитио као многоценим драгам камењем великим бројем својих мученика и новомученика, довршујући тако "недостатке невоља Христових на телу своме" (Кол. 1, 24). Њихов број је у потпуности познат само свевидећем и свезнајућем Господу, исто као и све разноврсности мука које они храбро поднеше за Господа свога. Мало је оних које по имену знамо, а још мање оних чији је мученички подвиг описан у српском мартирологију. Један од ових последњих, чијем се подвигу смерно клањамо и чији спомен радосно празнујемо, јесте и данашњи свети преподобномученик Ђакон Авакум, који је мученички пострадао од Турака за време Хаџи-Проданове буне 1814. године, заједно са осталим светим Новомученицима.

Овај дивни изданак рода српскога и украс Цркве Божије, рођен је у Кнез Пољу испод Козаре 1794. године од оца Гаврила и мајке Божане. Просвећен светим Крштењем доби име Лепоје[28] што је ваљда требало да наговести како његову телесну, тако и још више душевну лепоту. Прве појмове о Богу и светој вери Православној добио је Лепоје у родитељској кући од своје благочестиве мајке. А када је дечко порастао, а онако млад остао без оца,[29] његова мајка га одведе у манастир Моштаницу[30] да тамо изучи књигу, јер је желела да се њен јединац посвети Богу на службу. Врата од манастира им отвори отац Генадије, духовник те свете обитељи, који раније беше мирски свештеник са именом Ђорће Шувак, и беше ожењен сестром Гавриловом (оца Лепојевог). Но пошто му умре супруга и он млад обудове, ступи у манастир, замонаши се и доби име Генадије. У манастир беше собом довео и свога сина јединца Стојана који беше Лепојевих година. Овај, дакле, отац Генадије погледавши у младића што га је мати довела, дуго не могаше одвојити очи од њега, јер 6н беше, како вели Сарајлија, "диван и дичан као Аполон", а душом леп и чедан као прекрасни Јосиф, док му доброта и целомудрије беху исписани на лицу. Младић би одмах примљен у ту свету обитељ, а његова добра мати, удова, никако не хтеде да се одвоји од свога јединца, те и она остаде у манастиру да послужује.

Младић, будући Богом обдарен и просвећен, убрзо научи писмо и изучаваше свете и божанствене књиге наслађујући се вечном Истином, коју Бог откри људима ради њихова спасења. Уз то изучи и црквено појање, те својим умилним гласом слављаше Бога дан и ноћ, јер свом својом чистотом и невином душом заволе ту свету обитељ и богослужење у њој, те се на њега могаху у потпуности применити речи Псалмопевца: "Господе, заволех лепоту дома твога и место где обитава слава твоја" (Пс. 26, 8). Због таквог напредовања у врлинама и светом послушању, младић се ускоро украси светим ангелским ликом и доби монашко име Авакум. А када напуни осамнаест година би рукоположен за ђакона од стране пакрачког митрополита Јосифа Јовановића Шакабенте. Тада млади ђакон са сузама захваљиваше Богу што га је удостојио да служи свету службу са духовником те обитељи, да стоји пред светим Престолом у олтару и својим рукама да се дотиче Светих Божанских Тајни. И хођаше право путем Господњим извршујући са љубављу и усрђем своје монашке завете, како би се и на њему испуниле речи светога Апостола: "Нико да не постане немарљив за твоју младост; него буди углед вернима у речи, у животу, у љубави, у духу, у вери, чистоти" (I Тим. 4, 12).

Но као што често после тихог и сунчаног дана наилази страшна олуја, тако и овде, по допуштењу Божјем, насташе тешка искушења како за младога ђакона, тако и за целу свету обитељ.

Године 1809. бунтовни Срби Босанске Крајине и Подкозарја, а под утицајем Карађорђевог устанка у Србији, дигну и сами устанак, познат под именом Јанчићева буна, који је био свирепо угушен. Тешке и несносне прилике после угушене буне натерале су многе Србе да побегну у шуме или да пребегну у Србију, Хрватску и Славонију. И сам игуман манастира Моштанице Генадије Шувак, који је узео видног учешћа у буни са осталим свештеницима и калуђерима, крио се пуне три године од турских очију и, најзад, 1811. године морао је напустити Босну и манастир Моштаницу око чијег се згаришта повремено налазио и на њему службу Божију служио.. Нешто више од једне године провео је у Славонији, узевши са собом и свога јединца Стојана и осамнаестогодишњег Авакума, који се тек беше зађаконио, као и његову мајку Божану. Из Славоније су кренули да траже мирније склониште. Ишли су од манастира до манастира док једнога дана не стигоше на врата манастира Благовештења у Трнави у околини Чачка. Врата им отвори један просед калуђер и са великом љубављу их све прими. Био је то игуман Паисије, родом ту из Трнаве и из фамилије Ристовића. Са Паисијем је тада у манастиру била и његова стара мајка Синђелија, као и његов најмлађи брат Стеван, младић око 17-18 година, док је његов средњи брат Димитрије живео у својој кући недалеко од манастира. Како Паисије није имао братства за којим је веома жудео, оберучке је прихватио ове избеглице из манастира Моштанице. И . одједном оживе та света обитељ складним појањем и лепотом богослужења, јер сада често свету Службу служаху три свештеника: игуман Паисије, отац Генадије и парох Трнавски Радован Вујовић са ангелу подобним млађаним ђаконом Авакумом, док су на службу одговарали својим анђелским гласовима ђаконови вршњаци Стојан и Стеван. Но такав блажени и богоугодни живот трајаше за кратко време.

После пропасти Карађорђевог устанка у јесен 1813. године, зулуми турски превршише сваку меру. Српске главе су кошене као снопље. Збегови су се по планинама напунили српске нејачи, која је одатле гледала крваве гавранове како у својој засићености надлећу лешеве, који су се свуда од Дрине до Крајине и до Делиграда црнели, јер их није имао ко да искупи и сахрани. Многи виђенији људи су најпре одбегли у гору у хајдуке. Народ је стењао под теретом и невољама. То је приморало војводе и кнежеве који су остали у Србији да положе оружје Турцима пред ноге. Неки од њих су чак уз помоћ Турака умиривали народ да се не буни. Најдуже је у шуми остао Хаџи-Продан Глигоријевић, па се најзад и он предао чачанском Муселиму Латифаги, с којим је донекле и пријатељ био. Предавши се, он се доселио и настанио у Трнавском манастиру. Игуман Паисије, честити духовник, био је на великом гласу због свога родољубља, те су га и Турци ценили и уважавали. Долазак Хаџи-Продана, опробаног и чувеног војводе, необично га је обрадовао, а истоветност мисли и осећања брзо су их сродиле. Они су се договорили и одлучили да поново дижу устанак, па су чекали само згодан тренутак за то.

На ојађени народ је поред невоље од Туракадошла и друга, још већа и тежа. Од трулежи несахрањених лешева, које су Турци свуда сејали, земља се закужила те је завладала тешка и опака болест, од које лека није било. Харала је преко целе зиме, па наставила да коси и целе идуће године. Од куге су нарочито страдали градови, у које су се опет уселили Турци. Трнавски манастир, будући усамљен у планини, био је поштеђен ове опасности, те су и његови житељи били спокојни. Али, нажалост, не за дуго. На несрећу њихову, чачанском муселиму Латифаги дође идеја да и он са својим момцима, својим благом и оружјем потражи уточишта од ове опаке болести у Трнавском манастиру.

Игуман Паисије и Хаџи-Продан сада су били под непосредном присмотром Турака, што им није било пријатно. Па ипак почетком септембра 1814. године, изнад Трнаве у манастиру Стјенику, где је био велики збег, подаље од ока чачанског муселима Латифа и његове телесне гарде, који су још увек седели у Трнавском манастиру, састали су се сви кнезови, војводе и духовници из пожешке нахије, међу којима су били: Хаџи-Продан, игуман Паисије, отац Генадије Шувак и друга свештена и цивилна лица. На том састанку се одлучи да се народ диже на устанак. За воћу устанка изаберу кнеза Милоша из рудничке нахије, а за његовог помоћника Хаџи-Продана. Над устаницима је извршио заклетву врло популарни игуман Паисије коме је стављено у дужност да најбржим и најбољим путем сигнализира устанак, који је имао планути на Крстовдан 14. септембра 1814. године. Са скупа је упућено посланство кнезу Милошу да га извести о договору и да га умоле да им се као вођ придружи.

Тих дана је Латифага преузео пут из Трнавског манастира по Драгачеву и према Жичи ради умиривања бунтовне раје. Латиф-ага је у пратњи Хаџи-Продана, Аврама Лукића, Боке Протића - Гучанина, попа Николе Костића и још неких обилазио села на планини Јелици и ишао према манастиру Жичи. Овај Латифов пут ишао је на руку игуману Паисију да приђе извршењу Стјеничке завере. Уочи самог Крстовдана игуман Паисије, хаџи-Проданов брат Мијаило и други наоружани људи, којих је већ било доста по планини Јелици, напали су осморицу Латифових момака који су били остали у манастиру да чувају Латифово благо и оружје, разоружали их и узели велико муселимово благо. О догађају у Трнави одмах је јављено Хаџи-Продану, који се ноћу искрао из Латифове пратње у Трнаву, а сутрадан на Крстовдан, насред Трнаве, на Илијаку, развијена је устаничка застава око које се окупило од две до четири хиљаде устаника.

Тако, дакле, у Трнави, украј Чачка, у манастиру Благовештењу, Хаџи-Продан, игуман Паисије, Мијаило и други дигли су устанак на празник Часног Крста, управо оног истог дана када је и пропао пре годину дана. Тако је устанак везан за празник Крста и страдања и тиме добио своју символику и тајанственост. Понети крст свога народа, и свој, на то је више него икада Крстовдан позивао. Хаџи-Продан је био свестан тога и он је сада понео тај крст заједно са свима који су уз њега били.

Истина, чим је стигао у Трнаву, Хаџи-Продан је ослободио Латифове људе и упутио их да иду из манастира у Чачак, а задржао је Латифово благо и оружје. Затим је одмах разаслао људе у остале нахије и обавестио тамошње војводе о догађајима у Трнави, позивајући их да се придруже устанку. Истовремено, Хаџи-Продан је предосећао опасност и скори напад Турака. Утолико пре што је кнез Милош одбио позив да се придружи устанку и стане на чело њега. Зима је била на прагу, горе су изгубиле зелену боју. Хране није било, муниције такође. Збегови за жене и децу нису били припремљени. А на Београдском граду радиле су стотине Срба. Могу их узети за таоце, побити, н шта је онда учињено? Тако је тада мислио Милош Обреновић када му је поруку Хаџи-Продана донео неки поп Симо. И одлучио је онако како Хаџи-Продан није желео. Одбио је да се придружи устаницима. Говорио је да време за устанак још није стигло. Када су Хаџи-Продан и око њега окупљени људи сазнали за поруку кнеза Милоша каквој се нису надали, ова је деловала на све као гром из ведра неба. Окупљени устаници се почеше разилазити свак на своју страну и оружје сакривати по пећинама и шупљим буквама.

У почетку, нешто позивима Хаџи-Продановим, а нешто и без њих чуло се за устанак у Трнави. Поједини кнезови, војводе и угледни људи почели су да се дижу. Устанак се ширио као трава после добрих киша. Захватио је пожешку и јагодинску нахију, као и нека села крагујевачке нахије. Изгледало је да устанак нико неће моћи угушити. Отпор Турака био је слаб. Нигде није било већег окршаја, нигде да се скупе и одупру. Милош је био у недоумици. Толико је обећавао Сулејман-паши у Београду да ће у Србији бити мирно, да је то једина народна жеља, а пушке већ увелико праште и падају турски војници. Зато оде Ашинбегу, муселиму рудничке нахије, и рече му: "Ја о тој буни не знам, дозволи ми да ја народ стишам"! Пристаде Ашин-бег и рече да ће и он војску послати на Хаџи-Продана и да ће буну заједнички угушити. Тако ка Трнави крене војска да угуши устанак. Из Београда се истовремено кретала велика војска под командом Наја-паше Ибшира, заменика београдског везира. Код Чачка се слегла силна војска. Хаџи-Продан имао је у Трнави мало војника и није могао дочекати Турке. Нарочито га је погодило када је видео да је и Милош пошао на њега. Стога је напустио Трнаву и пошао ка рудничкој нахији.

До једине одлучније битке дошло је код Кнића у Гружи. На једној страни били су бројни Турци и Милошеви људи, а на другој Хаџи-Продан са свега неколико стотина устаника, али одабраних. Битка је трајала цео дан, па су војске и заноћиле на бојишту. Но пошто је устаника било мали број, и већина воћа и виђенијих људи већ раније било похватано, и пошто је и сам народ био подељен међу собом, то устаници ноћу напусте бојиште, јер се у таквим условима није могло ратовати са турском силом. Са малим бројем људи Хаџи-Продан више Остружнице пређе у Срем, чиме је практично устанак и пропао. Али тиме нису и муке народне престале. Та буна је ипак опомињала Турке да се Србија није умирила. Народ је само требало позвати, и на скупу би биле за час многе чете, са оружјем и спремне за бој. Зато су се Турци потрудили, и ову буну искористили као повод, да обезглаве народ. Они су похватали скоро све народне прваке и виђеније људе, нарочито духовне вође, који су на ма који начин били умешани у Хаци-Проданову буну, или су Турцима могли бити сумњиви.

Хајка је извршена најпре у Чачку, где су многи на превару похватани. Из Чачка је Каја-паша водио необичну колону. Све те похватане људе, оковао је у синџире и водио ка Крагујевцу. Говорило се народу да ће им све бити опроштено, јер је то бнла порука и Сулејман-паше из Београда. Наја-паша се састане са Милошем код Крагујевца. Народ из околних села дође у Крагујевац и донесе храну, као пре неколико дана у Чачку. И ту се понови страшна слика. Многи људи падоше у си1нџире и придружише се већ уморној и измученој колони људи доведеној из Чачка. Наја је затим отишао у Јагодину која је доживела исто што и Чачак и Крагујевац. Приликом хватања робља, Турци нису све трпали у синџире, него су многе поубијали на лицу места. Тако су Турци шездесет људских глава посекли у Драгачеву, док су равно сто лица повели у синџирима за Београд, секући успут кога стигну, као и сву нејач која је ишла за похватаним и завезаним родитељима. Исто тако у крагујевачкој нахији Турци су ухватили осамдесет шест угледнијих лица, затворили их у крагујевачку тамницу, и након неколико дана све посекли.

Турци су оковано робље у неколико "штафета", како су називане колоне окованог робља, спроводили у Београд. Ка Београду се кретала прва колона од 115 људи окованих у синџире, бледих и уморних; а поред њих су корачали турски војници носећи трофеје победе Сулејман-паши. У тој штафети је био и игуман Паисије као и његов млади ђакон Авакум. Игумана је Наја слао као "најлепшу јабуку" на пешкеш своме везиру. За колоном су измучене и преморене посртале мајка ђакона Авакума Божана и мајка игумана Паисија Синђелија, које се нису могле одвојити од својих синова. Када је колона пролазила кроз села, жене су, побуђиване хришћанским милосрђем, кришом износиле хлеб и додавале таоцима, док су људи шапутали: "побиће их све"! Колона је најзад стигла у Београд и сви су се обрели у казаматима, затворени у Небојшу Кулу. Настали су тешки дани тамновања и ишчекивања грозне смрти.

Док су ови први тамновали, Ибшир Наја-паша и Ашин-бег су са Милошем и даље "умиривали" народ и хватали ново робље које је такође довођено у Београд, или ту и тамо убијано. Ковани синџири са оштрим алкама, које су се упијале у вратове из којих је цурила крв, звецкали су тужно по ојађеној земљи Србији. Неједнак ход, посустајање изнемоглих, пропраћено камџијањем и псовкама спроводника, увећавали су бол и кукњаву робља. V синџирима су били не само људи већ и жене па и нејака деца. - Зима ми је, каже једна девојчица од петнаестину година својој мајци, па цвокоћући скупљаше руке час на груди, а час трљајући прсте. - Ено хана, кћери, свратиће нас да се огрејемо, теши кћерку мајка. Испред хана као обично је трем на дрвеним ћулсијама за које повезаше робље, а спроводници уђоше унутра да се одморе и огрију. Пред ханом наста поскакивање од зиме и мраза, а спроводници помислише да робље кида ланце и покушава бекство. Истрчаше напоље, па кад видеше о чему се ради, уз псовку вратише се натраг. Тако је путовало робље од Јагодине до Београда, радујући се мрачним тамницама у чијим ће дебелим зидовима колико толико моћи да се загреју.

Док је робље тамновало у мрачним зидинама и копнило о слабој храни (добијали су само парче хлеба и мало воде на дан), дотле је Сулејман Скопљак-паша премишљао каквим мукама да умори "бунтовнике". Није му се хтело да их брзо лиши живота, већ да их што више намучи, како би се остали народ од њих "научио памети", те пристао да буде покорна раја. Зато је смислио да их све живе на колац натакне на Стамбол Капији.

Освануо је 17. децембар 1814. године. Скопљак је поранио, и пљеснувши длан о длан позвао сеиза. Када је сеиз ушао, прописно поздравио везира дубоким клањањем, и стао мирно, везир га је упитао:

"Је ли жив онај пексијан што ми га је ћехаја из Чачка на пешкеш послао?"
"Жив је и здрав, честити господару".
"А дајете ли му шта да једе?"
"Комад хлеба и мало воде на дан".
"Много је! И то од данас не", рекао је строго заповеднички везир, наредивши да се спреми добар храстов колац и да се исти стави код врата пред кулом Небојшом.
Када је везиру саопштено да је заповест извршена, издао је наређење да изведу ону "најлепшу јабуку":
"Даћете му онај церовак да понесе до Стамбол-Капије. Са њиме поведите што више робља да гледа шенлук", заповедио је везир, пошавши и сам на Стамбол-Капију са својом свитом.
Док је везир издавао наређења, и док су их сеизи хитро извршивали, Ђакон Авакум је у тамници куле Небојше певао на глас својим умилним гласом дивну црквену песму:
"С нами Бог разумјејте језици и покарјајтесја, јако с нами Бог.
Услишите до последњих земли, јако с нами Бог ...".

У непосредној близини Ђакона Авакума, у једном мрачном углу, коленопреклоно, додирујући час челом земљу, час дижући руке увис, игуман Паисије је шапутао следећу молитву:

"О Господе Исусе Христе, Сине Божји, благосиљам онај дан када сам у храму Благовештенија Пречисте Твоје Мајке, у коме сам служио Теби и Твом народу, спустио мој благослов на напаћени и намучени народ да устане на непријатеља, који све светиње погази, уништи и попали. Ја верујем, Господе, да ће Твоме српском народу, Твојом помоћи, мој грешни и недостојни благослов бити по милости Твојој благовештеније и блага и радосна вест у слободи, коју ћеш Ти дати и донети, да Те у њој свенародно прославља. Ти, Господе, видео си и знаш да је срце моје било далеко од земаљског блага за које се нисам никада лакомио, и Ти си, Господе, видео и Ти знаш да је срце моје једино везано за народ, као највеће благо моје после Тебе. Помози, Господе, народу Твоме.

Помози, Господе, и мени јер си ме удостојио ангелског образа у свештеном чину. Помози, Господе, да сачувам тај образ, подобан анђелима Твојима, на славу Твоју а на част и понос рода мога а наслеђа и достојанства Твога.

Колебање и смутње одагнај од мене и нека, Господе, буде воља Твоја.

Не дај ме, Господе, у руке непријатељима да немоћи и слабошћу мојом ликују, него кроз мене, слугу Твога, прослави народ Твој, децу моју и цео род српски.

Господе, муке које у име Твоје и за род мој добровољно носим и примам као највећи и најскупоценији дар Твој, учини да буду срцу моме слатке као нектар, а души мојој жедној Тебе, нека буду спасонооне и целебне као мелем.

Удостој ме, Господе, и другог великог и највећег крштења крвљу и мучеништвом, које си дао и дајеш избраницима својим. Али, Господе, за једно Те само молим: крв овог крштења нека буде на непријатеље Цркве Твоје свете и рода српског .. .".

Ђакон Авакум беше завршио са песмом, кроз коју је певао победничку молитву, и пришао своме игуману, па клекнувши поред њега, саслуша последње речи молитве, на које само изусти: "Амин и дај Боже", а у тај мах звекет браве и шкрипање тешких тамничких врата прекиде их на молитви.

Један сејмен отвори врата, тражећи очима игумана Паисија. Када га угледа, уђе унутра, ухвати га за раме, па псујући и гурајући га испред себе изведе из тамнице. Ђакон Авакум потрча за игуманом до испред врата и ухвати игумана за десну руку на коју спусти свој последњи целив. Игуман Паисије је имао само толико времена да га пољуби у лице оквашено топлим сузама.

Стари игуман Паисије идући ка Стамбол-Капији, са коцем на рамену у друштву осталих Срба заробљеника, знајући каква га смрт очекује, не уплаши се, јер вера и духовна моћ коју му Бог подари испунише душу његову и он осећаше радост што ће пострадати за Христа, Његову Цркву и свој народ.

Онде где се доскора налазила Коларчева пивница, код споменика кнеза Михаила, била је Стамбол-Капија. Пред улазом у Стамбол-Капију био је покретан дрвени мост којим се улазило у њу. Испод моста ујезерила се велика баруштина прекривена залеђеном жабокречином. На самој капији турски сејмени чувају стражу а у сводовима њеним на гвозденим кукама висило је неколико српских глава.

Везир је изашао и стао са својом свитом на нарочито спремљеном месту на самој Стамбол-Капији и посматрао како кроз њу пролази: напред неколико сејмена, а за њима игуман Паисије са храстовим коцем на рамену, а позади њега у синџирима корача повезано робље, пробрано из тамнице. Када су сви прешли преко дрвеног моста, везир је дао знак да стану и приступи се послу. Сејмени су стали. Стао је и игуман Паисије спустивши колац, дугачак око два метра, који му беше отежао, а чији је врх благо изведен још од саме његове средине. Наслонивши се на дебели колац, игуман Паисије је мирно посматрао како један сејмен копа рупу из које други изгрташе земљу. Кад је рупа била готова, сејмени се усправише и погледаше у везира, који пљесну длан о длан и тиме даде знак да раде даље. Један сејмен приђе игуману Паисију и узе колац из његових руку, а друга двојица дочепаше га и опружише потрбушке по земљи и чврсто везаше. Џелат му затим ножем засече између ногу месо да би колац лакше прошао, па врх његов увуче у зарез. Његови помагачи дрвеним маљевима полако колац забијаху у тело, а џелат га придржаваше да не склизне у страну, него правце да иде крај кичме како би избио испод самог потиљка. Паисије за све ово време јечаше, а кад колац усправише и земљу добро око њега у рупи набише, он гласно изусти: "Слава Богу".

"Боооже", чуо се мало доцније пригушен јаук Пајсијев, а везир је задовољно пљеснуо рукама и показао сејменима на оно робље које је једним делом попадало на земљу од ужаса а другим очи заклонило, окренувши се у страну да не гледа онај стравичан призор, који је и њима припремљен. Везир се потом окренуо и са својом свитом вратио у град, а сејмени повадивши своје ханџаре зашли су редом, и четрдесет осам лица исекли, и на коље мртве набили.

Дан је био ведар. Сунце је нагињало западу и својим руменим зрацима обасјавало Стамбол-Капију, а јагодинско робље баш тада наступаше испред ове ужасне касапнице на којој се пушила топла крв игумана Паисија и осталих трнавских Мученика. Отац Генадије, који беше у овој штафети и који беше посустао од путовања, гледаше преко дрвеног моста на улаз Стамбол-Капије. Одједанпут се трже и заста запрепашћено кад препозна на коцу свога у Христу брата и старешину игумана Паисија. Застали су и спроводници са целом "штафетом", указујући робљу на исту судбу која их чека. Отац Генадије и остало робље у синџирима стајало је оборених глава пред овим ужасним призором квасећи земљу врелим сузама.

Тога дана Синђелија је као и обично пошла да обиђе синове у кули Небојши. Пред Стамбол-Капијом је нагло стала препознавши свога сина Паисија. Ударајући се у прса заридала је горко, а потом потрчала ка Небојши да види да ли је тамо њен други син - Димитрије.
Када се Ибшир одморио од дугог пута, затражи од везира да му да Теофила Поповића, онога дакле који је писао писма и позивао на устанак, да се наслади његовим мукама. Везир се радо одазвао своме верном ћехаји. Непосредно поред Паисија јаукао је Теофило, Ибшир се гласно церекао са истог места одакле је и везир посматрао погубљење Паисијево.
Овакви и слични призори су се понављали скоро свакодневно и надаље више од месец дана. Београд беше бедна и тужна варош после пропасти Србије. Он је био тада људска касапница, гнездо ужаса и страхота. Губилиште није било стално одређено, оно је било свуд, у граду и изван вароши, па и на ћошковима чаршије. Са зидова градских и караула варошких штрчале су мотке и коцеви с одсеченим главама око којих се гавранови скупљају; одмах изван вароши, нарочито поред главног пута од Стамбол-Капије ка Теразијама, и од Баталџамије ка Ташмајдану непокопане и унакажене лешине око којих се пси отимају, или још живи Муче1ници на кољу, који се по два-три дана боре с душом и разговарају са сродницима. "На врачару од Ташмајдана до Стамбол-Капије, прича један очевидац, с обе стране пута стоји парада од људи, на коље набијени ... имаде ји 60 или 70, кромје што су набијени у Јагодини и Ћуприји; међу овима... имаде попова и калуђера и многе су пси одоздо изели, докле су могли дохватити...". По неко је имао толико снаге да грдњом или преклињањем учини да му ко при помрчини пиштољем муке прекрати. Скопљак Паша је свако јутро узјахивао свога коња и изашавши на Стамбол-Капију шетао око града по бедемима и Калемегдану. Вршио је смотру над људима који су на кољу умирали, мучећи се по два три дана и са задовољством је посматрао неисказане муке мученика.
Турци су необично волели када су из тамнице водили робље на губилиште да се увек у свакој партији нађе по који свештеник. Њих су зато они и приштеђивали да их увек буде. На Светога Саву (1815) набијено је на колац 20 свештеника, међу којима и поп Симо Сјеничанин, поп Радован Вујовић парох трнавски, поп Мијаило из Љутовнице и други.

За попа Радована се прича кад су га повели са осталима на колац Турци су га терали да иде брже говорећи:
"Ајде брже, пексијане"!

"Нисам пексијан но поп", одговори Радован.
"А шта му је то ријеч поп? Ваљда исто што дервиш или оџа"? упита један Турчин.
"Изговарај за мном прва слова ових речи: П(астир) О(ваца) П(равославних)''.
Турчин је изговорио: ПОП.

Турци, пре него што би узеди живот Србима, покушавали су да им узму најпре душу. Они су, научени од оца сваке лажи - ђавола, обично нудили све које су водили на губилиште да приме њихову погану веру, опраштајући им притом све кривице и поклањајући им живот. Мало је било оних који су се хтели тиме користити да би избегли љуте муке. Радије су одлазили и на колац, говорећи: "Боље са коца лајати, него са Турцима клањати". Па ипак било је и таквих, који су пристајали да изневере своју веру.
Када отац Генадије, прошавши поред живог на коцу набијеног игумана Паисија, стиже у тамницу, њега озари срећа, и на себе заборави када у тамници београдскога града затече жива свога јединца Стојана, кога су са игуманом Паисијем и ђаконом Авакумом дотерали из Трнаве у Београд. Стојан је био заједно са ђаконом Авакумом. Али се оцу Генадију срце брзо поче парати, јер га заокупи страх од предстојећих мука, удружен са мислима у којима је гледао сина Стојана како се увија заједно са њим на коцу. Зато се реши да прихвати понуду Турака и да се потурчи. Своју одлуку саопшти сину Стојану. Рече му да он ово чини у великој невољи, а највише ради њега јединца, обећавајући му да ће се једнога дана чим се прилика укаже, поново вратити у своју свету веру православну. Тај разговор међу њима текао је отприлике овако:
Стојан: Бабо, Лепоју церов колац спремају.

Генадије: Свима је нама суђено, синко, да га носимо, неко пре а неко касније. Спаса нам Нема ни с које стране. Можда ће честито дјете прећи у пашчећу вјеру да колац не омасти.
Стојан: Неће, богами, бабо, добро ја њега познајем. Тврда је вера његова. Тај се смрти не боји. Зна он како треба волети Бога и ову свету земљу.
Генадије: Знам, дјете, али добро утуви што ти кажем: Муке су то превелике, треба истрајати. Ја од живота ништа неМам. Свеједно ми је кад ћу колац понети, али тебе ми је жао, твоје младости и лепоте. Послушај ти твог баба, не треба забраздити. Турско је време одзвонило, треба нашој земљи мишица.
Стојан: Знам, бабо, али шта ће рећи .. .
Генадије: Нема ту али. Примићемо погану вјеру за кратко време, док прође овај покољ, па ћемо после, у име Бога, опет бити што смо и били.
Стојан: Ама, бабо, како ћемо мимо осталу нашу браћу?
Генадије: Ласно ћемо, синко. Нека Турци чине своје, а ми ћемо по нашем. Вјеру ћемо у срцу носити. И Лепоје ће пристати да се потурчи.
Стојан: Нека буде како ти велиш!

Тако дакле, наваљивањима и убеђивањима отац Генадије приволе на ово сина Стојана. О одлуци саопшти и ђакону Авакуму предлажући му турчење. Ђакон Авакум за овај предлог не хте ни да чује. Одвраћаше их од њихове намере, указујући игуману на двоструко достојанство - свештеномонашки анђелски образ и српски национални понос. Отац Генадије остаде при своме и саопшти Турцима своју и свога сина жељу, да хоће да се потурче. Уважише им Турци молбу и обојицу изведоше из тамнице, давши их Ибширу, који их на свечан начин потурчи. Од оца Генадија поста Мула-Салија, а од Стојана - Реџеп.
Турци занудише и Димитрија, Паисијевог брата, да се потурчи, опраштајући му сву кривицу. Он то одби. Једнога дана изведоше и њега из тамнице, изван градских зидова, одсекоше му главу па је натакоше на колац.
Од свих затвореника које су Турци похватали у Хаџи-Продановој буни, највише их је занимао млади и неустрашиви Ђакон Авакум. Ђакон Авакум лепотом својом беше сличан крину који се тек расцветава и Турци задивљени његовом лепотом и младошћу, хтели су пошто пото да га потурче еда би остао у животу. Беше дошао ред и на њега. Требало је сада и он да испије горку и тешку чашу коју је пре њега испио његов велики учитељ игуман Паисије. Турци су покушавали да га приволе на турчење, али ни молбе ни претње нису га могле на то приволети. На сва наваљивања и обећања Турака да се потурчи, презревши све ово - земаљска блага која му нуђаху, одговарао је молитвом Христу, Који га је невидљиво крепио и као правом војнику давао снагу.
Авакума нису само Турци убеђивали да се потурчи. Некадашњи његов игуман и духовник Генадије, а сада Мула-Салија и Реџеп, обилазили су га у тамници, али са њима није хтео ни једне проговорити. Говорио му је Мула-Салија: "Синко, Бог нека ти буде у помоћ. Потурчи се, не треба лудо мријети. Ето, Стојан и ја ...". - Не, оче, ја сам Христов војник. Смрт је олакшање за све нас. Радујмо се смрти.
Када све понуде о потурчењу осташе безуспешне, куцну и Ђакону Авакуму његов час. Једнога дана, када се сунце рађало и златним зрацима обасипало врх Авале и поробљену Шумадију, отворише се тешка тамничка врата и Турци изведоше ђакона Авакума из Небојше, давши му да понесе колац на који ће кроз који час бити набијен. Ова тужна поворка, коју праћаху и у којој уживаху Турци, упути се на Калемегдан. За Ђаконом Авакумом ишла је његова болом утучена мајка Божана, плачући и изговарајући полугласно молбе да се потурчи. Две три сузе скотрљаше се низ анђеоско лице овог младог војника Христовог и дивног српског младића, не ради бојазни од смрти, већ то беху сузе сажаљења, које су истовремено биле и одговор ојађеној мајци, коју са њима опомињаше да се окане узалудног преклињања. Ђакон је носио колац храбро и весело и целим путем од Небојше до места губилишта из гласа певао:

"Нема вјере боље од хришћанске! Срб је Христов, радује се смрти; Страшни Божји суд и Турке чека, Па ви чин'те што је вама драго! Скоро ћете и ви долијати. Бог је сведок и његова правда".

Пред Калемегданом, његова болом скрхана мајка гласно закука за својим јединцем, који мирно, као и Христос на своме голготском путу са Крстом на леђима, носаше заоштрен колац. Мајка не могаше одолети своме материнском болу, и у родитељском грчу са очима пуним суза приступи му и последњу молбу изрече, да се потурчи и спасе свој млађани живот. "Бог ће ти синко, опростити, јер то чиниш у невољи", говораше му она. И на ову, пуну бола и ужаса, мајчину молбу Ђакон Авакум кроз Богом надахнуту песму одговори:

"Мајко моја на млеку ти хвала!
Ал' не хвала на науци таквој!
Брзо ћеш се обрадоват' сину!
Док пред Божје изидемо лице;
Смрт избавља од свакијех беда;
Цвет пролетњи тек за зимом иде,
Благо томе ко раније умре,
Омање је и муке и греха,
Па што коме Бог и вера дадне,
А још има браће на свијету".

Дошавши на место погубљена, Турци поново почну саветовати Ђакона Авакума да се потурчи, те да тако млад не умре пре времена.

"А збиља, умиру ли и Турци кадгод"? упита младић смешећи се.
"Е, па умиру дабогме"! - "Онда је свеједно а пре а после. Што пре умрем омање ми је греха", одговори он одлучно.

И најзад, у последњем моменту када му се већ и сејмен пашин приближи да обави овај трагичан и страшан чин, у коме Турци уживаху, приближи му се гласник' везиров и рече поруку господара свог који све ово са уживањем посматраше:

"Авакуме, српски сине, ти Паисијев ђаче верни,
Још тренутак имаш само - одреци се свога Христа?
Не хтеднеш ли - ти знаш добро Паисијеву судбу црну!
И тебе ће овог часа, покосити судба иста".

- "Смрт избавља од свих беда;
Благо оном ко пре умре,
Омање је мука прошо, Богу ће се пре узнети.
Од хришћанске вере лепе нема нигде вере лепше,
Чин'те Турци што вам драго, и тако се мора мрети"!
Бурни жагор "дивно дете" кадуне се чудом чуде!
"Зар на колац ту лепоту? Не чинимо, Турци криво"!
И душеван Турчин један, - да уштеди дечку муке,
Прободе му јатаганом мученичко срце живо".

И изврши се овај последњи чин драме мученика Христовог у којој Турци не остварише своју жељу, јер млади Ђакон Авакум испи чашу смрти са радосном надом на нетрулежно живљење у васкрслом Христу Богу.
Мајка је дуго нарицала код коца, који је са њеним сином јединцем био усправљен међу друго коље, на коме издисаху раније набијени мученици. Миловала је и љубила руке и ноге његове, док се није стропоштала под колац, заривши главу у млаку крв свога јединца, која се беше разлила по земљи. Негде у току ноћи освестила се, прекрстила и изгубила у мраку.
Колац на који је тога дана набијен млади мученик Ђакон Авакум, усправљен је баш на истом месту где је равно десет година раније погубљен боговађски архимандрит Хаџи Рувим. Ту је шездесетогодишњи архимандрит, 29. јануара 1804. године старачким дрхтавим гласом сам себи читао молитву "На исход душе", и по свршетку исте изговорио последње речи:
"Готов сам, чин'те Турци своје"!
Дакле након десет година, нана истом месту, Ђакон Авакум је поновио скоро исте речи: "Чин'те Турци што је вама драго", те је тако Калемегдан уистини постао место добрих мегдана, на коме су ови преподобномученици показали своје неустрашиво јунаштво, извојевали неувенљиву победу и задобили венац славе од Господа свога и Подвигоположника, да се вечно радују у царству Његовом, молећи се за све оне који верно поштују свети спомен њихов. Амин.
http://www.svetosavlje.org/.../Zitij.../ZitijaSvetih1217.htm