ТУ ЈЕ БОГОРОДИЦА НОГОМ КРОЧИЛА...

Мјештани нису повјеровали да је видјела Мајку Божију, чак ју је дио свештенства и осудио и анатемисао, па су је власти и хапсиле... Богомајка је рекла Милојки да разгласи народу да је воду на извору освештала и да ће спас у њој наћи многи болесници...

 
Пише: Радоје ТАСИЋ

КРУШЕВАЦ, 18. АВГУСТА /СРНА/ - Храм посвећен Покрову пресвете Богородице у селу Ђунис код Крушевца познат је по предању, према коме је Богородица сишла на земљу и одредила гдје да се црква подигне - на извору, поред потока, у густој храстовој шуми, гдје уз јек звона пјевају славуји, а сунце другачије сија.

У овој светињи је и камен, на коме је Пресвета Богородица, у свој својој љепоти и божанском миру, сједила 24. јула 1898. године и поруке људима, за спас њихове душе, упутила по тринаестогодишњој дјевојчици Милојки.

Корачајући овом светом земљом ка извору, гдје се мајка Исуса Христа више пута јавила, човјек осјећа неку нивидљиву снагу, тијелом му струји слатка језа, оно подрхтава, а душа трепери. Ту долазе истински вјерници, болесници, обесхрабрени и ојађени да се напију свете воде, да оздраве, очисте душу и добију жељу за битку са новим животним искушењима.

Свештеник Влајко Грабеж подсјећа на књижицу "Чудесна повест" коју је 1938. године написао земљорадник из села Ђуниса Драгутин Јоцић, брат Милојкин. У књизи је детаљно описано шта се све тог јулског дана 1898. године догађало на сеоском извору и потоку, али и оно што је слиједило касније.

"Баш тог врелог дана дјевојке Перса и Милојка Јоцић, са комшиницом Аном окопавале су виноград. Пошто је Милојка била најмлађа, послале су је на оближњи извор по воду. Кад је дјевочица дошла са крчагом до извора, примијетила је да је на камену код извора сједила дјевојка сва у блиставом златном одијелу"- прича свештеник Влајко.

Дјевојчица је тада испричала да се златна коса дјевојке просула на плећа до појаса и да бијаше сва у свјетлости као у сунцу. Из њених очију исијавала је доброта.

"На питање Милојкино - ко је она - дјевојка је одговорила да је Мајка Божија и да јој приђе да јој нешто каже. Богородица је узела од Милојке крчаг са водом и бацила га, рекавши да поручи људима у селу да ту гдје је пао подигну цркву и посвете је Покрову пресвете Богородице" - прича свештеник Грабеж.

Богомајка је, према причи, рекла дјевојчици да оде до другарица и каже им да ће ускоро велико невријеме и да се морају склонити у оближњу колибу да не би настрадале.

"Милојка је дошла до другарица, испричала им све, а онда су отрчале до колибе. Над тим крајем се онда стуштило страшно невријеме, љетина је уништена, мостови однесени, стока страдала. Дјевојке су изашле из колибе и дошле кући, потпуно суве" - прича свештеник.

Мајка Исуса Христа се више пута јавила дјевојчици из Ђуниса на истом извору. Мјештани нису повјеровали да је видјела Мајку Божију, чак ју је дио свештенства и осудио и анатемисао, па су је власти и хапсиле. Богомајка јој је рекла да разгласи народу да је воду на извору освештала и да ће спас у њој наћи многи болесници.

Тада су се десила и прва исцељења оних који су пили чудотворну воду.

Свештеник Грабеж прича да су онда сељаци начинили дрвену црквицу код извора.

"Али, тадашње власти и даље нису вјеровале у причу тринаестогодишње дјевојчице, па су наредиле да се црква брвнара сруши. Том догађају присуствовали су и неки челници из општине. Кад су се враћали кући, кочије у којим су се возили преврнуле су се и сви су касније од задобијених повреда умрли.

Син начелника општине Младена Тодоровића је полудио, а касније му се сва фамилија утрла. Локалног попа Љубодрага, који је са властима радио на рушењу цркве, задесила је иста судбина, јер су му сви из породице умрли прије њега" - прича Грабеж.

Тек 1934. године, по благослову владике Николаја, подигнута је нова црква брвнара код извора у Ђунису, а одлуком Светог архјерејског синода СПЦ касније је проглашена манастиром.

У порти манастира Ђунис данас су двије цркве. У малој цркви испред олтара чува се дио камена на коме је Богородица 24. јула 1898. године сједила и разговарала са Милојком Јоцић. Године Господње 2001. руком блаженопочившег патријарха српског Павла освештана је нова црква, велељепно здање које је понос овог краја.

Марија, игуманија манастира Покрова пресвете Богородице у Ђунису, прича о чудесним исцељењима вјерника, који сваки дан долазе у ову светињу. Сви они се лијече светом водом освештаном руком Богомајке.

Игуманија по именима помиње оне који су овдје, у овом манастиру, нашли себи лијека, утјеху за душу и охрабрење за нове животне подвиге. Она каже да у манастир - да пију свету воду и дотакну свети камен на коме је Богородица сједила - дођу и припадници других вјера и нација који вјерују у моћ Божију.

Након чудесног изљечења супруге у манастиру у Ђунису њен муж, познати златар из Београда, финансирао је сву позлату за фреске у новој цркви.

Највише вјерника се у Ђунису окупи између 13. и 14. октобра на православни празник Покров пресвете Богородице, када владика нишки служи цјелоноћно бденије и јутарњу литургију.

Овдје кажу да је посебан доживљај када се у поноћ на овај празник, око извора, у порти црква, упали и до 30.000 свијећа.

Објашњавајући како је неписмена дјевојчица из Ђуниса разумјела шта јој Богородица говори, свештеник Влајко Грабеж каже да је на Педесетницу Исус Христос путем Духа Светога дао моћ апостолима и Богородици да приповиједају и говоре на свим свјетским језицима.

Манастир у Ђунису код Крушевца је, послије Острога, најпосјећеније православно светилиште на овим просторима. 

Негдје на два километра од Манастира Ђунис на путу Крушевац-Делиграду у селу Ђунис налази се и Манстир Светог Романа,великог  Светитеља који се подвизавао на овим просторима.

Мошти Светог Романа помажу код душевних болести и многи долазе у Манастир ради исцељења.
У порти Манастира био је сахрањен и гроф Вронски,који је погинуо на Адровцу у бици са Турцима као руски добровољац у србској војсци, личност која је послужила Толстоју као инспирација за један од ликова у роману "Ана Карењина"    

Садашњи Игуман Манастира Светог Романа је Отац Дамаскин Грабеж.

Најтоплије препоручујемо свима да посјете ове велике светиње када буду долазили до Ниша.

Бања Нишка-балгодат купатила 5

Идеја  ангажовања на Блогу била је првенствено у циљу промовисања мјеста пребивалишта.

Онда се идеја проширила на привлачење потенционалних корисника услуге смјештаја,које би били у могућности да обезбједимо,а пажња је била усмјерена на Сјеверну Србију(АПВ) из простог разлога јер велики број људи са тог простора води поријекло или је рођен западно од  Дрине.

Бања је из неког разлога по мишљењу многих недпустиво неискориштена,што се руку на срце у задњих неколико година почело мијењати уз посредовање једне политичке опције која је била у власти,а што ће даље бити можемо само да нагађамо.

Није поената овог текста у горе наведеном већ у купатилу броју 5.

Купатило број 5 ради само у јулу и августу,а вода у њему изразито погодује за особе које имају проблеме са живцима или ти нервима.

Понекад смо сви скеприци,али помаже.

Прије десет дана дође гошћа,тражи смијештај  у Бањи.

Смијестила се,а из ње избија депресија на све могуће стране из простог разлога јер је у задњу годину дана изгубила супруга и брата,а већ 13 година брине о непокретној свекрви.

Дошла је сва утучена,сломљена и стално прича о својим проблемима и јадима,просто да  човјека језа ухвати,а у истом тренутку да се потврди и она народна „да од горег има горе“.

Данас оде опорављена у односу на оно како је изгледала када је дошла.

Боравак у Бањи,блато,масажа и купање у купатилу број 5 учинили су право чудо.

Толико од мене да се зна да нису џаба три србска Краља боравила у Бањи Нишкој

Добро дошли!

КАКО ЈЕ АДВОКАТ ЦИСТЛЕР ОДБРАНИО "МЛАДУ БОСНУ"

Адвокат Рудолф Цистлер доказао да је и по аустријском закону анексија БиХ била нелегална, јер није верификована у аустријском парламенту...

 

Разговарала: Весна ШУРБАТ

БЕОГРАД, 13. АВГУСТА /СРНА/ - Режисер Срђан Кољевић крајем септембра почиње снимање филма "Бранио сам Младу Босну“, о аустријском адвокату који је на суђењу припадницима ове организације успио да докаже да је Аустроугарска извршила агресију на БиХ.
Кољевић је у интервјуу Срни појаснио да ће филм бити рађен у копродукцији Србије и Републике Српске, те да ће се снимати у Београду, Новом Саду и Панчеву, као и на неким локацијама у БиХ.

Прича филма је, наводи Кољевић, из визуре аустријског адвоката Рудолфа Цистлера који је бранио чланове "Младе Босне" по службеној дужности.

Он је озбиљно схватио свој задатак и, на запрепашћење суда, почео заиста да их и брани у правном смислу.

Цистлер је, каже Кољевић, оборио оптужницу против Гаврила Принципа и припадника "Младе Босне", чиме је угрозио свој живот и извргао се линчу, пошто је успио да докаже да је анексија БиХ била нелегална и да због тога не може да се суди, као што је оптужница говорила, "за велеиздају"...

"Он је доказао да је и по аустријском закону сама анексија Босне била нелегална, јер није верификована у аустријском парламенту“, навео је Кољевић.

Кољевић истиче да је Сарајевски атентат само повод, али не и узрок Првог свјетског рата.

"Оно што ће моћи да се види и што је утемељено у документарном материјалу јесте да је Први светски рат већ био спремљен и испланиран, а да Сарајевски атентат с тим нема никакве везе“, рекао је Кољевић.

Кољевић је додао је ово класични "судски филм", гдје највећи дио представља судски процес који је базиран на стенограму са суђења члановима "Младе Босне", док је уводни дио везан за сам атентат, али кроз визуру адвоката Цистлера.

Он наводи да су глумачке реплике - оригиналне реплике са суђења, пошто је комплетан сценарио филма базиран на документарној грађи и материјалу и стенограму са суђења, који је сачуван, као и на књигама истражног судије, адвоката и документарној грађи која постоји.

Кољевић истиче да ће се много шта сазнати у овом филму, јер смо у школи учили само неке опште црте, те да ће цијела драма бити освијетљења из угла непристрасног човјека, док ће се, с друге стране, видјети и портрет чланова "Младе Босне", њихови идеали, спремност на жртвовање зарад слободе, као и југословенски сан који је постојао.

Коментаришуићи најаве снимања документарних филмова поводом предстојеће стогодишњице Сарајевског атентата и покушаја ревизије историје, Кољевић је рекао да ће бити много документарно-играних филмова и у Аустрији и у Сарајеву, али да ће његов филм успјети да се испријечи том ревидирању историје својом утемељеношћу.

"Филм се прича из визуре некога ко је адвокат по службеној дужности и ко са стране непристрано посматра ствари и на искрен начин осветљава суштину, па својом непристрасношћу постаје херој“, рекао је Кољевић.

Према његовим ријечима, осим ликова чланова "Младе Босне" Гаврила Принципа и осталих, гледаоци ће моћи да виде и ликове битних интелектуалаца тог времена, који су били повезани са "Младом Босном", као што су Иво Андрић и Тин Ујевић.

"Практично сви наши крајеви који су били по окупацијом Аустроугарске имали су младеж која је, на неки начин, била организована", рекао је Кољевић.

Филм је копродукција Србије и Репубике Српске, продуцент у Србији је Кошутњак филм, а у Српској Радио-телевизија Републике Српске (РТРС), ће добити и тв серију од четири епизоде.У наредном периоду предстоји кастинг за глумце.

Планирано је да филм буде завршен прије обиљежавање сто година Првог свјетског рата 28. јуна идуће године

Како схватити људе око себе?

Питах једном давно једну жену која оде из града у једно мало мјесто да живи не својом вољом,како јој се чини нова средина,а она одговори "касаба ко касаба".

Може ли и град постати касаба?Може!

То схватих данас.како?Шетајући по друштвеним мержама и насловима локалних новина везани за град у коме живим.

Није тај град касаба,али га повремени испади значајних личности тог града ћине Касабом.

Осјетих велико разочарење јер сам вјерово ставовима тих личности.

Цијеним и даље оно што се објављује у локалним медијима да те личности предузимају,везано за град у ком живим,али се плашим да је то само добар маркентинг,а да се уствари не уради ништа значајније од онога што је и раније рађено већ да се то само лијепо упакује и сервира.

Докле ће бити тако?

Док становницима буде одговарало,а да се то промијени још ће много воде протећи ријеком која тече кроз овај град.

Зашто је то тако?

Одговор је врло једноставан:

„Има експеримент с пацовом у психологији. Ставе га у кавез, под је под напоном и пуштају му струју. Пацов инстинктивно покушава да побегне, али су ивице превисоке. Мучи се, научи да се згрчи, чека да прође. У једном моменту он престаје да покушава да изађе, научио је да трпи – такозвани концепт научене беспомоћности. Научници после спусте ивице кавеза, он може да изађе, али више ни не покушава. Ћути, трпи и “покрива се ушима”. Онда научник стави узицу пацову, покушава да га превуче преко ивице ка безбедности и пацов се опире! Као да каже- ’аман, видиш да ме муче, пусти ме да истрпим ово овде’... Више пута га научник мора провући на силу, да би пацов ’схватио’ да није беспомоћан. Тако и ми, као народ – научени смо на беспомоћност”.