СВЕ ЋЕ ТО НАРОД ПОЗЛАТИТИ

Јавна расправа о приједлогу Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова породица погинулих бораца, одржава се у Србији, заинтересованост изузев представника разних Борачких удружења синболична јер се не говори о неисплаћеним дневницама

                                        Фото Миодраг Мокан
Поплаве, невријеме, Сана угрозила Приједор, дјечака однијела вода у Жепчу, они источније уз Саву и поред Дрине, исчекивали да невријеме и бујуце прођу поред њих.

Колико се могло схватити, од поплава из 2014. године урадило се толико да се угрожени могу поуздати само у наду.

Тај злослутни талас прије него дође до Србије, негдје скрену, те неко прокоментариса да нас и невријеме заобилази.

Они који имаше вјеру и наду добро прођоше.

Ипак ће Србија бити ту увијек да помогне свима около, а највише Српској, као млађој сестри и треба тако.

За народ у Србији колило остане, а међу тим народом спадају и борци, војни инвалиди, њихове породице и породице погинулих бораца.

Тренутно је јавна расправа о приједлогу Закона који би од стране Србије требало да заштити побројане категорије, на адекватан начин.

Приједлог закона је писан да сва досадашња ријешења која су у употреби из многих законских и потдазонских аката уврсти у јединствен Закон, али са дијелимичним ускраћивањима досадашњих права и врло тешко остваривањем нових.

О министарству које би штитило права побројаних категорија демобилисани борци и инвалиди могу само да сањају.

На јавним расправама се окупе представници разних удружења, без потребне критичне масе својих чланова, да би се извршио адекватан институционални притисак на државу.

До сад је на три одржане јавне расправе било око 100(сто) учесника.

Врање и Лесковац попуњавали су Приштински корпус, подручије гдје се на свим нивоима водила борба за одбрану територијалног суверенитета Србије и из правца БЈР Македоније и Албаније.

И сад нема заинтересованих, за Закон, односно има, али су изгледа изневјерени од представника борачких и инвалидских удружења, а највише од Србије, па не желе да се појавњују.

У надлежном министарству управо то су и очекивали.

Борци би предложеним законом могли добити само легитимацију и ту би се њихово право завршавало. Поред признатог посебног стажа, који се не рачуна у ефективни и накнада за исти је симболична, да не кажемо срамна.

Законодавац у приједлогу изједначава инвалиде код којих је дошло до рањавања, повреде или озлоједе у непосредним борбеним дејствима у истом рангу са оним који су се повриједили ислојед алкохолисаности, због коришћења опојних супстанци или због самоповређивања да би избјегли даљи боравак у јединици или одлазак у зону активних копнених дејстава.

Борци са прве линије то не заслужују.

Посебно је иритантно што закон не признаје право борцима да се могу разболити и послоје дужег низа година, због доживљаја из рата, боравла у одређеним контаминираним подручијима, већ су то свели на одређен пременски период од завршетка рата.

Неправедно.

Мањкавости закона су вишеструке.

Нажалост сваком руководству политичких партија битније је ријешавање проблема оних категорија које им доносе сигурне гласове него потања бораца и инвалида.

Изгледа у Србији што се тиче статуса бораца и инвалида вриједи и даље она Лазаревићева " Све ће то народ позлатити".

Управо томе се и надају политичару, да би оно што су дужни дати борцима и инвалидима, птеусмјерили на другу страну.