Ексхумације, постадоше србски усуд. О овој из Бања Луке, посљедњој још се прича.
Можда је младић био добар у хаковању, па је дошао до повјерњивих података везаних за шверц оружија, у који су укључени високо позиционрани државни функционери.
Неко је покушао са уцјеном инкримисаних и тиме је ставио мету на младића.
Тражена је правда, а пут до ње је спор, а за многе и недостжан.
Власти су дозволиле младићевој мајци, да тијело покојног сина, однесе са собом, ваљда да појединце мање савијест пече.
О тој ексумацији и превозу ријетко који пробуџетски медиј је извјестио. Ударна вијест била је да је младићев отац наводно наставио живот са другом женом у Аустрији.
Послије годину дана њихове заједничке борбе за истину ријалотизовама публка вјероватно је очекивала њихово међусобно поморење, због доживјељене трагедије.
Живот није бајка.
Оних многобројних екхскумација из Сарајева 96-сте или са Косова и Метохије послије 99-те и 2004. ријетко да се сјете.
Међутим, управо те не смијемо да заборављамо.
Горе поменута је можда и превише исполитизована, а резултат је још већа подјрљеност у граду на Врбасу.
Памћење и подсјећање других је наша обавеза.
