+++
Свака је мајка мученица, а на првом месту: мајка хришћанка. Зашто? Зато што се она дан и ноћ неуморно мучи и стара о телесном и духовном здрављу своје деце. У тој својој непрестаној бризи она сваки дан умире за своју децу. То је истина нашег земаљског света, истина којој се диве Небески светови. Јер ако има ичега на земљи чему се диве Анђели Небески, то је добра хришћанка, добра мајка, добра жена. Ништа није ни теже ни одговорније у нашем земаљском свету од дужности мајке хришћанке.
Преподобни Јустин Ћелијски.
ТЕРЕТ ...
"Питао је ученик учитеља:
- Тако си мудар, увек добро расположен, н
икада се не љутиш ... Помози ми да и ја постанем такав.
Учитељ је пристао и замолио ученика да донесе кромпир и једну провидну кесу.
- Када се на некога наљутиш и сакријеш своју увређеност - рече учитељ - узми један кромпир па са једне његове стране напиши своје име, а са друге име човека са којим си се посвадјао, а онда стави кромпир у кесу.
- И то је све? - Упита ученик изненадјено.
- Не, - одговори учитељ - потребно је да увек са собом носиш ту кесу, и сваки пут када се се осетиш увредјено да у њу ставиш кромпир.
Ученик је пристао. Прошло је неко време. Кеса се пунила кромпирима и постала поприлично тешка. Било је врло незгодно стално је носити са собом. Уз то кромпири који су први стављени у кесу почели су да се кваре. Неки су проклијали, а неки иструлили и ширили непријатан мирис. Ученик је дошао код учитеља и рекао:
- Немогуће је ово носити са собом. Прво, кеса је сувише тешка, а друго, кромпир се покварио. Предложи нешто друго.
Али учитељ је одговорио:
- То исто дешава се и у твојој души. Када се на некога наљутиш, увредиш, у твојој души се ствара тежак камен иако ти то одмах не примећујеш. Затим камен постаје све већи. Поступци се претварају у навике, навике у карактер, који рађа пороке који заударају. И на тај товар лако би заборавили да није сувише тежак да га стално носимо са собом. Дао сам ти могућност да посматраш цео тај процес са стране. Сваки пут када одлучиш да се увредиш или да некоме нанесеш увреду размисли да ли ти је тај камен потребан. "
Од: Љубав у црквама
"Питао је ученик учитеља:
- Тако си мудар, увек добро расположен, н
икада се не љутиш ... Помози ми да и ја постанем такав.
Учитељ је пристао и замолио ученика да донесе кромпир и једну провидну кесу.
- Када се на некога наљутиш и сакријеш своју увређеност - рече учитељ - узми један кромпир па са једне његове стране напиши своје име, а са друге име човека са којим си се посвадјао, а онда стави кромпир у кесу.
- И то је све? - Упита ученик изненадјено.
- Не, - одговори учитељ - потребно је да увек са собом носиш ту кесу, и сваки пут када се се осетиш увредјено да у њу ставиш кромпир.
Ученик је пристао. Прошло је неко време. Кеса се пунила кромпирима и постала поприлично тешка. Било је врло незгодно стално је носити са собом. Уз то кромпири који су први стављени у кесу почели су да се кваре. Неки су проклијали, а неки иструлили и ширили непријатан мирис. Ученик је дошао код учитеља и рекао:
- Немогуће је ово носити са собом. Прво, кеса је сувише тешка, а друго, кромпир се покварио. Предложи нешто друго.
Али учитељ је одговорио:
- То исто дешава се и у твојој души. Када се на некога наљутиш, увредиш, у твојој души се ствара тежак камен иако ти то одмах не примећујеш. Затим камен постаје све већи. Поступци се претварају у навике, навике у карактер, који рађа пороке који заударају. И на тај товар лако би заборавили да није сувише тежак да га стално носимо са собом. Дао сам ти могућност да посматраш цео тај процес са стране. Сваки пут када одлучиш да се увредиш или да некоме нанесеш увреду размисли да ли ти је тај камен потребан. "
Од: Љубав у црквама
ЗАШТО СЕ ПАЛИ КАНДИЛО ПРЕД ИКОНОМ?
Прво зато што је вера наша светлост. Рекао је Христос: ]а сам светлост свету. Светлост кандила опомиње нас на светлост којом Христос обасјава душе наше.
Друго, да нас подсети на светлост карактера оног светитеља, пред којим палимо кандило. Јер су свеци назвати: синови светлости.
Треће, да нам служи као укор за тамна дела наша, и зле помисли и жеље, и да нас позове на пут јеванђелске светлости. Да би се потрудили тако са ревношћу око заповести Спаситељеве: тако да се свијетли ваше видело пред људима, да виде ваша добра дела.
Четврто, да то буде мала жртва наша Богу, који се сав жртвовао за нас. Један мајушни знак велике благодарности и светле љубави наше према Ономе, од кога у молитви просимо и живот и здравље и спасење и све оно што само безгранична небеска љубав може дати.
Пето, да то буде страшило злим силама, које нас нападају понекад и при молитви и одводе нам мисли на другу страну од Творца нашега. Јер зле силе воле таму и тржу се сваке светлости, нарочито од оне која је намењена Богу и Његовим угодницима.
Шесто, да нас подстакне на самопрегорење. Као што јелеј и фитиљ горе у кандилу, покорни вољи нашој, тако нека горе и душе наше пламеном љубави у свима страдањима, покорни вазда вољи Божијој.
Седмо, да нас научи, да као што кандило не може да се запали без наше руке тако ни срце наше, то унутрашње кандило наше, не може се запалити без светог огња Божије благодати, ма било испуњено свим врлинама. Јер све су врлине наше као гориво, а од Бога је огањ, који их зажиже.
Осмо, да нас опомене, да је Творац света пре свега створио светлост, па онда све остало по реду. И рече Бог: нека буде свјетлост. И би свјетлост. Тако мора и на почетку нашег духовног живота прво да се засија унутра у нама светлост Христове истине. Од те светлости Христове истине после ствара се и ниче и расте у нама свако добро. Светлост Христова нека и Вас осветли.
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
ЦИЉ ЖИВОТА
Браћо, шта је циљ нашег живота на земљи? Наш циљ је да после испробавања кроз земаљске жалости и невоље и после постепеног усавршавања у врлини уз помоћ благодатних дарова даваних нам кроз Тајинства по смрти отпочинемо у Богу - покоју нашега духа. Ето због чега певамо за умрле: "Успокој, Господе, душу слуге твога". Ми умрломе желимо покој, као врхунац свих жеља. За њега и молимо Бога. Није ли стога неразумно да се много тугује над умрлим? Ходите к мени сви које сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Мт. 11,28), говори Господ. Наши покојници, који су уснули хришћанском кончином, одговарају на позив Господњи и успокојавају се. Зашто, дакле, да се тугује?
(Свети Јован Кронштатски)
Браћо, шта је циљ нашег живота на земљи? Наш циљ је да после испробавања кроз земаљске жалости и невоље и после постепеног усавршавања у врлини уз помоћ благодатних дарова даваних нам кроз Тајинства по смрти отпочинемо у Богу - покоју нашега духа. Ето због чега певамо за умрле: "Успокој, Господе, душу слуге твога". Ми умрломе желимо покој, као врхунац свих жеља. За њега и молимо Бога. Није ли стога неразумно да се много тугује над умрлим? Ходите к мени сви које сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Мт. 11,28), говори Господ. Наши покојници, који су уснули хришћанском кончином, одговарају на позив Господњи и успокојавају се. Зашто, дакле, да се тугује?
(Свети Јован Кронштатски)
Како живети ?
„Како живети?“ Ово је било најважније питање, постављано Старцу од стране свих. Он би одговарао у својим, уобичајеним, хумористичним тоном:
„Живи – не тугуј, не осућуј никога, не узнемируј никога и моје поштовање свакоме.“ Често је тон Старца изазивао осмехе на лицима, лакомислених слушаоца. Међутим, ако се човек дубље замисли над овом поуком, дубоки смисао ће постати очигледан сваком.
„Не жалости се“, то јест, нека се твоје срце не оптерећује тугама и несрећама, које су неизбежне за свако људско биће, већ га пре усмери Једином Извору вечне радости – Богу. Кроз Њега, особа се мири са својим жалостима, постаје „покорна“ и тако задобија мир.
„Не осуђуј никог“, „не узнемируј“. Осуђивање и узнемирење, који су изданци разорне гордости, две су најуобичајеније делатности међу људима. Довољне су да баце душу човека, у дубине пакла; док углавном, на повришини, могу да мисле да то нису греси.
„Моје поштвање према свакоме“ – наводи заповест Апостола: „чашћу један другог већег чините.“ (Рим. 12:10)
Скупљајући све ове мисли у једну, можемо видети да је у горепоменутим изрекама, Старац пре свега проповедао смиреност – основу духовног живота, извор свих добара, без кога се човек не може спасити.
О томе колико бринемо за наша тела, а колико бринемо о нашим душама.
Свето Писмо говори: „Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди?“ (Марко 8:26). Толико је драгоцена људска душа. Драгоценија је од целе земље са свим њеним богатствима и блаженствима. Међутим, застрашујуће је мислити о томе, колико мало ми схватамо вредност душе.
Од јутра до вечери, управљамо све наше мисли на тело, кућу за црве, овај пали мртвачки ковчег, а на Божије најдрагоценије и највољеније створење, на Његови слику славе и величанства, једва потрошимо једну мисао у недељи. Потрошимо најбоље године свог живота у служењу нашем телу, а само последње минуте нашег оронулог, старог доба на припрему за вечно спасење.
Свакодневно, телу се повлађује пуним чашама и раскошним јелима, као на прослави богатог човека, док душа једва скупља мрвице, речи Божијих на Његовом прагу. Безначајно тело се пере, облачи, чисти, украшава свим могућим ризницама природе и науке, док бесцена душа, невеста Христова, наследница небеса, луда исцрпљеним корацима, обучена у одећу сиромашног луталице, то јест, без милосрђа.
Тело не трпи никакву ману на свом лицу, било какву прљавштину на рукама, никакву закрпу на одећи, док је душа, од главе до пете, прекривена прљавштином, иде из једне мочваре греха у другу, а њене исповести једном годишње, често су лицемерне, само повећавају закрпе, уместо да се подмлађује.
Тело захтева различите врсте забаве и уживања; често пустоши читаве породице, јер су за своју корист, људи у стању да врше све врсте напора, док душа – има једва један сат Недељом, да учествује на Божанској Литургији, једва минуте за јутарње и вечерње молитве, нерадо сакупља шаку ситниша за милостињу, а када размишља о смрти, изражава своје задовољство хладним уздахом.
Ради здравља и благостања тела, ваздух и место становања се мењају, најистакнутији и најудаљенуји лекари се позивају, ту је уздржање од хране и пића, најгорчи лекови се узимају, дозвољава се да тело буде сечено и паљено, док за здравље душе, за избегавање искушења, за удаљавање од грешне болести, не чине ни корак, већ остају у истој атмосфери, у истом грешном друштву, у истој поквареној кући, не траже духовног лекара, или бирају непознатог и неискусног, кријући од њега, оно што је већ познато Небесима и паклу, због чега се намећу у њихове кругове. Када тело умире, чујеш јадиковке и очајање, а често се ни мисао не посвећује души, која умире од смртног греха.Слично Адаму и Еви, не знамо вредност наше душе и дајемо је за наизглед богато поље.
Па зашто бар не плачемо као Адам и Ева? Нажалост, углавном су наше бриге окренуте задобијању земаљских користи, ане Небеских. Заборављамо да ће земаљско ускоро проћи и не може се повратити, док су Небеске добити вечне, бесконачне и не могу се одузети.
Најмилостивији Господе! Помози нам да презремо све пролазно и да се бринемо само о потребама спасења наше душе.
Свети Амвросије Оптински
„Како живети?“ Ово је било најважније питање, постављано Старцу од стране свих. Он би одговарао у својим, уобичајеним, хумористичним тоном:
„Живи – не тугуј, не осућуј никога, не узнемируј никога и моје поштовање свакоме.“ Често је тон Старца изазивао осмехе на лицима, лакомислених слушаоца. Међутим, ако се човек дубље замисли над овом поуком, дубоки смисао ће постати очигледан сваком.
„Не жалости се“, то јест, нека се твоје срце не оптерећује тугама и несрећама, које су неизбежне за свако људско биће, већ га пре усмери Једином Извору вечне радости – Богу. Кроз Њега, особа се мири са својим жалостима, постаје „покорна“ и тако задобија мир.
„Не осуђуј никог“, „не узнемируј“. Осуђивање и узнемирење, који су изданци разорне гордости, две су најуобичајеније делатности међу људима. Довољне су да баце душу човека, у дубине пакла; док углавном, на повришини, могу да мисле да то нису греси.
„Моје поштвање према свакоме“ – наводи заповест Апостола: „чашћу један другог већег чините.“ (Рим. 12:10)
Скупљајући све ове мисли у једну, можемо видети да је у горепоменутим изрекама, Старац пре свега проповедао смиреност – основу духовног живота, извор свих добара, без кога се човек не може спасити.
О томе колико бринемо за наша тела, а колико бринемо о нашим душама.
Свето Писмо говори: „Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди?“ (Марко 8:26). Толико је драгоцена људска душа. Драгоценија је од целе земље са свим њеним богатствима и блаженствима. Међутим, застрашујуће је мислити о томе, колико мало ми схватамо вредност душе.
Од јутра до вечери, управљамо све наше мисли на тело, кућу за црве, овај пали мртвачки ковчег, а на Божије најдрагоценије и највољеније створење, на Његови слику славе и величанства, једва потрошимо једну мисао у недељи. Потрошимо најбоље године свог живота у служењу нашем телу, а само последње минуте нашег оронулог, старог доба на припрему за вечно спасење.
Свакодневно, телу се повлађује пуним чашама и раскошним јелима, као на прослави богатог човека, док душа једва скупља мрвице, речи Божијих на Његовом прагу. Безначајно тело се пере, облачи, чисти, украшава свим могућим ризницама природе и науке, док бесцена душа, невеста Христова, наследница небеса, луда исцрпљеним корацима, обучена у одећу сиромашног луталице, то јест, без милосрђа.
Тело не трпи никакву ману на свом лицу, било какву прљавштину на рукама, никакву закрпу на одећи, док је душа, од главе до пете, прекривена прљавштином, иде из једне мочваре греха у другу, а њене исповести једном годишње, често су лицемерне, само повећавају закрпе, уместо да се подмлађује.
Тело захтева различите врсте забаве и уживања; често пустоши читаве породице, јер су за своју корист, људи у стању да врше све врсте напора, док душа – има једва један сат Недељом, да учествује на Божанској Литургији, једва минуте за јутарње и вечерње молитве, нерадо сакупља шаку ситниша за милостињу, а када размишља о смрти, изражава своје задовољство хладним уздахом.
Ради здравља и благостања тела, ваздух и место становања се мењају, најистакнутији и најудаљенуји лекари се позивају, ту је уздржање од хране и пића, најгорчи лекови се узимају, дозвољава се да тело буде сечено и паљено, док за здравље душе, за избегавање искушења, за удаљавање од грешне болести, не чине ни корак, већ остају у истој атмосфери, у истом грешном друштву, у истој поквареној кући, не траже духовног лекара, или бирају непознатог и неискусног, кријући од њега, оно што је већ познато Небесима и паклу, због чега се намећу у њихове кругове. Када тело умире, чујеш јадиковке и очајање, а често се ни мисао не посвећује души, која умире од смртног греха.Слично Адаму и Еви, не знамо вредност наше душе и дајемо је за наизглед богато поље.
Па зашто бар не плачемо као Адам и Ева? Нажалост, углавном су наше бриге окренуте задобијању земаљских користи, ане Небеских. Заборављамо да ће земаљско ускоро проћи и не може се повратити, док су Небеске добити вечне, бесконачне и не могу се одузети.
Најмилостивији Господе! Помози нам да презремо све пролазно и да се бринемо само о потребама спасења наше душе.
Свети Амвросије Оптински
Основни делови разбоја
По вертикали
1) Лептирићи и кочнице
По вертикали
1) Лептирићи и кочнице
2) Горњи и доњи ред педал-дашчица
3) Педале
По хоринзонтали
1) Основин ваљак са летвицом
2) Развођач (чешаљ)
3) Рамови "нита" са ничаницама
4) Брдо са чешљем
5) Грудна ћуприја
6) Робни ваљак са летвицом на који се размотава готов материјал
ОСНОВА означава склоп паралелно положених нити одређене дужине, густоће и поретка, које заједно са ПОТКОМ чине тканину.
Код избора предива препоручују се чврсте, глатке и не сувише еластичне нити.
СНОВАЊЕ представља поступак стварања основе, обично на раму (оквиру за сновање), тако што се нити омотавају око њега у облику броја 8, при чему се почетак и крај основе осигуравају привезивањем за оквир.
Кроз основу, механизмом подизања нити, проводи се ПОТКА помоћу чунка који лако пролази кроз "зев". Нит потке се прибија нежно али и чврсто на своје место.
Постоје различити преплетаји:
1) Платно
2) Кепер
3) Рипс
4) Техника у зев
5) Флотирање
6) Техника узлана
7) "Нопано" или "пупано"
8) Клечана техника
9) Ажури
3) Педале
По хоринзонтали
1) Основин ваљак са летвицом
2) Развођач (чешаљ)
3) Рамови "нита" са ничаницама
4) Брдо са чешљем
5) Грудна ћуприја
6) Робни ваљак са летвицом на који се размотава готов материјал
ОСНОВА означава склоп паралелно положених нити одређене дужине, густоће и поретка, које заједно са ПОТКОМ чине тканину.
Код избора предива препоручују се чврсте, глатке и не сувише еластичне нити.
СНОВАЊЕ представља поступак стварања основе, обично на раму (оквиру за сновање), тако што се нити омотавају око њега у облику броја 8, при чему се почетак и крај основе осигуравају привезивањем за оквир.
Кроз основу, механизмом подизања нити, проводи се ПОТКА помоћу чунка који лако пролази кроз "зев". Нит потке се прибија нежно али и чврсто на своје место.
Постоје различити преплетаји:
1) Платно
2) Кепер
3) Рипс
4) Техника у зев
5) Флотирање
6) Техника узлана
7) "Нопано" или "пупано"
8) Клечана техника
9) Ажури
Владика Порфирије
ОГЊИШТЕ
У нашој традиционалној култури, огњиште је било средиште живота. Оно није било само место око кога се спремала храна већ су се укућани око њега окупљали, разговарали, договарали и примали госте и као такво представљало домаћу светињу. Крај њега се гуслало, преносила се традиција, давао се и враћао зајам, склапали се послови.
Крај огњишта се обављало и прво купање детета. Млада, када би
напуштала родитељски дом, љубила је огњиште опраштајући се тако од
родитељског дома и чинила исто приликом првог уласка у младожењин дом.
Огњишту је посвећен велики број здравица и благослова у празничним
приликама а на овом месту изражаване су и молбе, жеље и надања..У
прошлости су се , посебно у Црној Гори, поред њега сељаци често и
заклињали.
У извесним околностима огњиште је служило и као
исповедаоница. Забележени су случајеви да су се жене у Босни, које су
чиниле зло другима, исповедале и кајале над њим, нарочито онда када нису
могле да дођу до свештеника.
Због тесних веза са огњиштем, у
нашем народу било је и бројних правила с њим у вези. Огњиште се није
смело скрнавити ни на који начин. Сматрало се грехом опсовати га,
пљунути , додиривати ногом или приступати неумивен и неуредан. Оно се
није смело срушити или оштетити, а ватра се није смела палити „нечистим
предметима“ ,као на пример јасиковим дрветом, дрветом у којег је ударио
гром или дрветом које је потицало из воденице.
Огњишту су као
светињи приношене и жртве, посебно приликом усељавања у кућу. У
Сурдулици би на пример , у прошлости, заложили ватру и на њему потом
заклали једну кокошку. На доњем делу огњишта би издубили рупу и у њу
спуштали кокошију главу. Жртве на огњишту приношене су и о појединим
празницима, као за Божић и у тим ритуалима посебан значај су имале
вериге над огњиштем, које су симболично дом спајале са небом. На Бадње
вече би у вериге забадали врх од бадњака а на Игњатијевдан шљивову
гранчицу.
Вериге су симболично спајале дом са небом, па се и у
нашем народном предању помињу вериге , које су обешене о небески свод ,
те ако се неко лажно закуне у њих, вериге га повуку ка небу и тако
разоткрију. Вериге су у нашем народу симбол правде и истине а њима је
посвећен и празник Часне вериге.
Етнолози претпостављају да
се огњиште некада морало замишљати као место око кога су се окупљала
натприродна бића, душе предака и покојника , који су утицали на укупно
здравље и напредак куће и укућана, те су се управо из тих разлога
сељаци некад ту исповедали и приносили му жртве. Овакво уверење потиче
од давних обичаја сахрањивања испод огњишта или кућног прага.
Сама реч огњиште указује на везу са огњем, ватром а такође и ведским
божанством Агни, богом ватре , сунца и светлости, посредником између
људи и богова .
Шта је Сујета?Много је љепши живот кад се човјек не оптерећује тиме шта ће други мислити о њему и да ли ће уопште мислити о њему.
Сујета је потреба за доказивањем сопствене више вредности.
Сви су људи мање-више сујетни. Битан је начин на који су сујетни.
Кад човек може да задовољи сујету на време и на реалан начин, може да се развија нормално.
Када не може, када га нека ситуација или стечени или научени образци понашања гурају у осећај ниже вредности, онда мора да се доказује.
Сујета се испољава на милион начина - неки су друштвено позитивни и пожељни, углавном нису.
Најгори начини су они где сујета захтева креирање илузија јако удаљених од реалности да би се прикрио јаз измедју стварности где се због нећега осећа нижа вредност, и потребе да се осећа виша вредност по сваку цену.
Параноја је постизање сопствене важности кроз илузију о постојању завере уперене против те особе. Клинички параноична особа је опасна по околину јер може да умисли да је нападнута и да узврати прекомерном силом.
Параноичан начин мишљења је и потреба да се увек буде у праву.
Сујета се испољава и као потреба да се у другима види само лоше, а игнорише оно што је добро. Сујета је и огорчење и разочараност у људе - тако се гради своја виша вредност у односу на друге тиме што се њихова вредност спушта.
Хронично незадовољство је сујета. Таква особа може бити незадовољна и разочарана људима око себе (нису вредни те особе ...) или може бити незадовољна собом јер задаје себи превисоке циљеве сматрајући себе вреднијом него што јесте.
Надменост, супериорност и гордост (нарцизам) су очигледно сујета-вештачко заузимање вишег положаја у односу на друге.
Садо-мазохизам је сујета јер путем садизма и мазохизма ми тражимо пажњу других, њихову љубав, желимо да им будемо важни, да их контролишемо окупирајући њихове мисли нама ... Претерана брига за некога је садизам, а има за циљ контролу те особе и потврђивање своје доброте ("стално бринем о некоме")
Сујета је потреба да се човек доказује - превеликом кућом, скупим колима, маркираним оделима, скупљим накитом него што може да приушти, чашћавањем у кафани кад нема леба да једе .... то је потреба да се створи илузија о сопственој већој вредности кроз матерјално поседовање.
Сујета је потреба да се виша вредност постигне тако што ће неко бити члан одредјених група којима се реално или не додељује виша вредност - нпр национализам је облик сујете, предрасуде и стеротипи такодје - на пример омаловажавање људи из других група то јест нечланове (друга раса , народност, врста музике, ниво образовања, стил облачења, место порекла ...) Такође, ове национал шовинистичке особе су веома подложне ласкању (изабрани народ, праведан народ, најпаметнији, најлепши ...), а што је доказ њихове сујете.
Трачарање је сујета.
Митоманија је сујета.
Борба против ауторитета и правила је такође сујета, јер "за мене не важи оно што важи за друге, ја сам изнад правила."
Бес или гнев без да је неко физички нападнут је сујетна реакција на то кад нам нека особа или ситуација угрожава осећање више вредности.
Самосажаљење је пребацивање одговорности за сопствене неуспехе на околности, чиме се фиктивно задржава виша вредност.
Хвалисавци су очигледно сујетни људи који желе да створе илузију о сопственој вишој вредности.
Од друштвено прихватљивих начина испољавања сујете - сујета је и чест мотив за постизање славе - на пример кроз потребу да се буде познати научник, музичар, књижевник, спортиста, политичар, филмска звезда, слављени херој.
Сујета је и кад је неко добрица - кад је "добар" према неком јер тако постиже бољу слику о себи, а не зато што му је стало до тог неког.
Сујета је генерално филтер који изврће стварност и ствара илузије које човеку помажу да очува осећање више вредности. То је уско повезано са нарцизмом (ја сам лепши, паметнији од других ...)
Сујетни људи траже љубав других и њихову пажњу и дивљење. Пажњу и дивљење можемо привући било негативним елементима било позитивним (професионални успеси нпр ..). Када смо били мали имали смо пажњу, дивљење и љубав читавог нашег света - наших родитеља - а ако као одрасли људи тражимо те ствари ван круга наших најближих значи да нечим нисмо задовољни
Ауторитативан шеф је сујетан - "ништа не може без мене" "ако мене нема све ће пропасти". Други се понижавају а он се велича.
Зашто су људи сујетни - зато што им је потребно да осећају да су изнад других, зато што им треба пажње и љубави других! Они који имају у својим домовима пажњу и љубав немају потребе да то траже код других. Људи нису строго одређени да буду или сујетни или не - сви ми понекад уживамо у пажњи коју нам други поклањају, свакоме од нас с времена на време прија осећање да смо по нечему изнад других.
Аутизам и игнорисање других људи је сујета. Други људи се не доживљавају као стварни.
Шхизофренија је веровање у сопствену посебност тако што се измишљају везе тамо где их нема - чест случај је умишљање посебног односа са Богом, онда на пример веровање у то да сопствене мисли могу имати неке магијске последице у стварном свету, па веровање у скривене поруке неких мистичних сила-нпр у речима које други кажу, или у текстовима песама то јест у избору песама или у спам-емаил-овима и слично. Клинички шхизофренична особа изгради свој сопствени свет у коме све има неко друго сакривено значење и у коме је та особа на неки начин специјална. Да ли сте гледали филм "Јованка Орлеанка", сцена у којој Дастин Хофман пита заточену Милу Јововић за порекло мача? Шхизофренични облици понашања су и уопште веровање у магију и сви облици сујеверја.
Завист је последица идеје да неко други има вишу вредност због нечега што поседује.
Љубомора је угрожена виша вредност идејом да партнер можда за неког другог мисли да има вишу вредност.
Сујета се испољава кроз образце понашања који се наследјују то јест уче од родитеља и околине и стичу изборима које правимо у животу. Тамо где су људи од детињства учени да уважавају друге, њихове жеље и личност других - тамо нема места сујети.
По хришћанству сујета је велики грех. Сви смо ми исти - један је Бог који је вечан и изнад нас а ми сви, били најсиромашнији или најбогатији, смо исти јер смо пролазни и сами себи смо најважнији на овом свету и желимо да будемо срећни са онима које волимо, а само сујетна особа жели да и другима буде најважнија и не жели да буде срећна већ жели да буде важна и изнад других, жели да буде вечна и непролазна и изнад других као што је Бог. Они који имају свој мир у кући и складне односе са ближњима углавном нису сујетни јер такве особе увиђају да имају оно што је најважније и ништа на свету им није и не може бити прече од тога.
А питање је да ли је човеку потребно да живи у илузијама сујете. Ниједан човек није савршен. Неко је мало развијенији у једној области живота, неко у некој другој. Не значи да сутра или следеће године неће бити обрнуто.
Поента одрицања од сујете није убијање амбиције и жеље за успехом, поента је не радити нешто да би се човек доказивао пред другима, него да би живео боље и себе остварио.
ОБИЧАЈИ УДРУЖИВАЊА РАДА КОД СРБА
Срби су у прошлости веома поштовали институцију размене рада и помоћи другима. Један од видова те помоћи била је моба. Обичај сазивања мобе данас је готово изгубљен, али некада је био саставни део живота српске сеоске заједнице. Моба је означавала окупљање људи, пре свега, радника и оних који опслужују раднике ради обављања важног заједничког посла. Најчешће је то био неки пољопривредни посао, који једно домаћинство, само, не би могло да заврши у ограниченом временском року. Без организовања мобе нису се могли обавити жетва, затим косидба, орезивање винограда, брање кукуруза, као и тешки послови превлачења терета и зидање куће. У многим селима мобе су се организовале и приликом изградњи цркава, заједничких путева и других заједничких објеката.
Моба је подразумевала јасну улогу свих учесника у којој је подела рада била вршена према полу и узрасту. У њој су учествовала и деца и старије особе, који су помагали око мањих послова, као што су доношење воде или преношење лакших терета.
Моба се разликује од најамног рада рада јер се није давала плата и није постојала обавеза материјалне накнаде. Ако је мобу организовао богатији домаћин, учесник у моби могао се надати доброј вечери по обављеном послу али није добијао неку другу накнаду за рад. Постојале су и севапне мобе у циљу помоћи сиромашним самохраним породицама, болеснима и свима онима у тешкој материјалној ситуацији или некој невољи и оне нису подразумевале ни обавезну вечеру. Ипак,у већини случајева, организатор би обезбедио храну и воду а оброк се служио обично на њиви или у кући домаћина, понекад чак и уз неког локалног музичара.
Осим сто је представљала институцију удруживања рада, моба је имала и свој социјални значај јер су се при овим скуповима људи и забављали уз игру и песму ,долазило је до склапања познанстава између момака и девојака а организована су и разна надметања.
За неке тешке послове, као сто је на пример обрађивање винограда, постојао је унапред утврђен редослед обављања одређених послова. У оваквим ситуацијама обично се један дан виноград окопавао за једну породицу а сутрадан за другу и оваква врста помоци је подсећала на једну другу институцију рада под именом позајмица.
Позајмица се организује на сличан начин и скоро за све послове као моба али је принцип другачији. Оно што се добије, мора се на исти начин првом приликом вратити. Примера ради, ако је домаћин позајмио од другог домаћинства 3 радника да код њега раде 2 дана, морао је узвратити радом своја 3 радника у току 2 дана када то затреба домаћинству од кога је позајмио радну снагу. Рад се мерио према тежини и строго се поштовало правило да се тежак посао, као што је косидба, не узвраћа лакшим, на пример, брањем кукуруза или скупљањем шљива.
У оквиру размене рада,постојао је и обичај формирања радних коалиција, практикован нарочито у околини Пирота. Ове коалиције су подразумевале размену рада између једне породице са тачно одређеним бројем других породица. И становништво које се бавило сточарством имало је потребу за сарадњом, па су тако у оваквим крајевима биле организоване такозване бачије.Реч је о удруживању стада за испашу али осим тога, бачије су подразумевале и систем расподеле свега што се од стоке добије, тачније млека и млечних производа и вуне.
Појавом и коришћењем пољопривредне механизације, поменути народни обичаји су полако ишчезавали. Моба у свом првобитном облику данас скоро да не постоји али можемо наћи њени рецидиве као што је на пример помоћ при селидби.
За крај да напоменемо и прела, један јако леп обицај окупљања код Срба, практикован углавном зими, кад нема пуно посла у њиви или на пољима и кад се раде такозвани женски послови, као што су предење вуне, плетење, ткање и вез. И ако су се жене удруживале ради посла у прелима су учествовали и мушкарци, понекад обављајући неке лакше послове као сто су круњење кукуруза или израда алатки и инструмената. Прела су била обележена песмом, свирком и шалом и као таква позната по свом забавном карактеру а била су и згодна прилика за упознавање младих ради брака.
ДЕЦА, ЦРКВА И СЛОБОДНА ВОЉА
белешке московских свештеника
Чак и ако не можемо да постигнемо оно што је идеално у васпитању деце,
ипак треба да знамо шта је идеал да бисмо знали којим редом да бар мало
поправимо ситуацију. Чуо сам да многи људи кажу: - Ето, стално сам водио
сина у цркву, а сад је такав и такав па чак ни не иде у цркву.
Обично им на то кажем:
- Али, није у затвору, зар не?
- Не, није – одговарају ми.
- А да ли је наркоман или алкохоличар?
- Није.
- Псује ли?
- Па, то не ради код куће, више од тога не знам.
- Ето – кажем им – за наше време он је скоро светитељ.
Тиме хоћу да кажем да иако није идеалан, младић ипак није на дну где је
свакако могао бити да се нисмо трудили, што је само по себи добро. Наши
затвори су препуни младих људи. Чињеница је да је младић избегао све
замке, што значи да смо на неки начин успели. Да није ишао у цркву, да
се није молио, да није постио пре своје четрнаесте године, могао је да
буде ван сваке контроле. Врло је могуће да ће за петнаест или двадесет
година доћи к себи. Барем ће знати пут до цркве!
о. Димитрије Смирнов
***
Често сам виђао мајке које су тек изашле из неверја и греха и одмах
почињале ревносно да васпитавају сироту, невину дечицу са жестоком
побожношћу. Веома често се дешава да побожна млада мајка нема
одговарајуће расуђивање и мирно духовно расположење и да је болесна од
духовног бољшевизма, да тако кажем, па своје дете ставља на “Прокрустову
постељу” псеудопобожних намера које је на брзину покупила, али их још
није пробала у животу. Неки православни родитељи много греше јер од
своје деце желе да направе будућег Светог Сергија или Амвросија
Оптинског, Херувима или Серафима Саровског заборављајући да је свако
дете створено по слици и прилици Божјој и да се тај драгоцени аспект
лика Божјег открива у личности кроз Божји дар слободе избора. Сâм Бог
нас никад не присиљава ни на што јер поштује нашу слободну вољу. Он нам
само нуди пут љубави и вере.
Родитељи много морају да се моле
како би нашли тај пут, ту златну средину у васпитавању своје деце. С
једне стране, не смеју да удовољавају дечијим хировима, а с друге, не
смеју да упадну у суперисправност и да господаре дечијом бесмртном
душом, чиме је загарантовано да ће дете отпасти од Бога кад дође до
узраста креативности и самоизражавања и почне да следи своју слободну
вољу.
Треба имати духовно срце да би се управљало дететом које
из неког нејасног разлога не жели да иде недељом у цркву. Можда има
неки важнији посао, као што је игра у дворишту с другарима. Кад му
отмемо играчку или га одвојимо од другара и одведемо у цркву, као што
робовласник насилно вуче роба на пијацу, тиме потцењујемо основу
побожности дечије душе, подстичемо је да постане револуционар који ће
једног дана бунтовнички окренути леђа Цркви.
Шта да радимо?
Пре свега треба да савладамо Сократову методу обраћања деци. Каква је то
метода? То је вешт начин на који детету нудите нешто ако желите да вас
послуша. Понашамо се тако да дете не примети нашу снажну васпитну руку,
него је сигурно да оно то ради својом вољом. Например, ако дете не жели
да иде на вечерње суботом увече и седи испред телевизора, а знамо да
иначе воли да иде цркву, да воли свештеника и да има пријатеље у цркви,
треба да схватимо да је то искушење. Било би погрешно угасити телевизор,
нарочито ако би тај поступак био пропраћен нервозом или подизањем
столице на коју се дете тако удобно сместило. Много је важније да
оставите све како јесте и да утичете на његово срце. Овде су речи много
важније, духовне речи које имају снагу да отопе сујету и таму у срцу
вашег детета. Реците детету да идете у цркву, да ћете тамо видети
баћушку и да ћете добити благослов. Дете на то неће обратити пажњу
потпуно заокупљено телевизијом. Али, будите упорни:
- Баћушка
ће вечерас изнети свето уље, а онда ће узети четкицу с крстићем на
једном крају и помазаће твоје чело у име Оца и Сина и Светога Духа. Ех,
каква ће само радост испунити твоје срце! А у недељу ће Сâм Господ кроз
свештеника изнети златни путир и ми ћемо...
Ако ово кажете с родитељском љубављу и од срца, дете ће завршити реченицу.
- И ми ћемо се причестити! Али, ја не желим да идем.
Но, ипак не треба да одустанемо:
- Дакле, лишићеш себе небеске благодати. Кад се сви ми вратимо мирни и
радосни, наши анђели чувари ће бити с нама, а када одемо у кревет после
молитве, анђео ће раширити своја крила над нама у молитви. Само ћеш ти
отићи у кревет без молитве јер си цело вече гледао те глупе цртаће.
Неки људи олако изговарају реч ђаво и често кажу деци да је ђаво у
њима. Избегавајте да говорите тако! Није добро да у нежно и рањиво
дечије срце урезујемо нешто што се односи на духове таме. Много је боље
да га на одлазак у цркву мотивишете причама о анђелима које ће бити
занимљивије од цртаних филмова које гледа. Велика је духовна уметност
држати срце у молитви и миру у тренуцима кад смо принуђени да дете
прекоримо или опоменемо. Наши Свети Оци уче нас да кажемо непријатне
ствари на пријатан начин тако да оне не боле, већ освајају оружјем
љубави.
о. Артемије Владимиров
Одломак из књиге
ДИЈЕЧИЈА ИГРА
БОГАТСТВО И СИРОМАШТВО
Извор несреће човекове лежи у његовом егоизму: у
том што хоће да увек други ради за њега. Бегање од рада и напора, то је
највећи мотив борбе у људском друштву. Не мучити се сам, а зарадити
богатство; и постићи велико богатство, да би тиме постигао највећу
сигурност; и то пре свега сигурност да ни доцније неће морати правити
напор, пошто је напор највећа горчина људске судбине! Мржња међу људима
је увек последица ове борбе ко ће кога потчинити, како би један радио а
други уживао од туђих напора. – У овој исконској борби изграде се црте
карактера друкчије код богатих, а друкчије код сиромаха. Богаташ је
племенит из сујете и из страха, а сиромах је добар из побожности и из
частољубља. Богаташ је духовно храбрији, а сиромах је храбрији физички.
Богаташ нема интензивних радости као сиромах, јер живи без великих
очекивања и снова; нема изненађења, живи без довољно идеализма, често
блазиран и пасиван. Богаташ је первезнији, а сиромах чеднији, јер
перверзија долази од пресићености и лености, а чедност долази од рада
који је велики морализатор живота.
Дучић
Дучић
ПОСТ ИЛИ ДИЈЕТА
Јер мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви моји путеви,
вели Господ; него колико су небеса више од земље, толико су путеви моји
виши од ваших путева, и мисли моје од ваших мисли." (Мт.6,17-18 )
Када се говори о посту треба рећи и да је пост без молитве, заправо,
дијета. Пост мора да буде уздржање и у телесном али и духовном смислу.
Ово је веома важно, јер неки, недовољно утврђени у вери или православном
учењу, везују пост за физички изглед, па га користе како би „дотерали
линију“. А дијета зна да буде итекако опасна, као и брига за телесни
изглед.
Лежећи у болници, моја пријатељица је имала прилику да види децу оболелу од анорексије, а која су, најпре очима оболевши услед гледања разних манекенки и модела из разних часописа за „здрав живот и лепоту“, почела и духовно да побољевају, умисливши да су гојазна. И тако, наметнутим мислима, она су одбијала храну или су исту избацивала насилно из себе, док се њихово тело, услед неједења, почело сушити, а дух гасити. И, каже она, ми ни не знамо колико деце има да болује од тога, нити знамо како је то страшна болест. Опоравак може бити дуг и болан, али, нажалост, у неким примерима и немогућ.
Молитва је нераскидиво везана с постом. Међутим, и молитва, као и пост, не сме да буде фарисејска, у којој наше „ја“ постаје веће од Божјег „ТИ“. Ми морамо знати да и кад се молимо, Бог најбоље зна шта је потребно нашем спасењу. И ниједна молитва не остаје ускраћена, само је питање да ли ми то можемо да појмимо. Тако се често чује из наших уста: „Боже Ти помози!“, а онда се нешто неочекивано деси и ми посумњамо да је наша молитва уопште стигла или примљена код Бога. А то све зато, јер смо телесни, и наша молитва лицемерна, али Господ каже да у својој молитви иштемо најпре Царство Небесно и да ће нам све остало бити додато; проблем је што ми желимо најпре да нам „буде додато“, па тек онда ћемо мислити о Царству Небесном - а можда и не.
И прича та моја пријатељица, како је, лежећи у болници, код њих у собу стигла девојка из Египта, иначе наше горе лист, а која је тамо била трбушна плесачица. Тај посао је радила са свом страшћу њеног младог бића и била је веома популарна. Иначе су јој и родитељи били из елитног друштва, и то веома високог. Али, једног дана, ненадано је у њену собу ушло неко мушко друштво и она, да би се спасила, скочи са терасе. А њен стан је био негде на трећем, четвртом спрату. Наравно, приликом пада, девојка је повредила кичму и остала је непокретна. Пренели су је у болницу и започео је и процес рехабилитације. Али, све узалуд – лежала је као полегнут цвет. Но она је силно плакала и Богу се молила да је подигне из болесничке постеље. Кад је прошло време предвиђено за опоравак, родитељи је врате у стан. Једне вечери, лежећи непомично и плачно се молећи, она наједном осети силне болове у телу и – устаде! Слава Богу! Радост је била превелика како за њу, тако и за њене родитеље. Међутим, она јесте устала, али, како каже ова моја пријатељица, оболела је од нечег другог. Наиме, пореметио се рад штитне жлезде и хормона и девојка је почела да се гоји. Оног тренутка кад ми је то рекла, мени дође на ум да је питам какве су јој биле жеље и мисли након подизања. Каже, све што је желела било је да плеше и плесом увесељава себе и друге. Ето, рекох, она би опет путем погибли али Господ жели да се сви људи спасу и, може-бити, да јој је ову болест послао на спасење душе и тела.
Заиста, ко би разумео путеве Господње и љубав којом нас воли, тако силно, да је и Сина Свога Јединороднога дао за наше спасење. Зато, ма колико нам се чудно и неразумно у неком тренутку чинило оно што нас снађе, након молитве, не треба да сумњамо у то да „Господ ће се постарати“ на наше добро, јер је Сам Господ Савршено Добро.
Лежећи у болници, моја пријатељица је имала прилику да види децу оболелу од анорексије, а која су, најпре очима оболевши услед гледања разних манекенки и модела из разних часописа за „здрав живот и лепоту“, почела и духовно да побољевају, умисливши да су гојазна. И тако, наметнутим мислима, она су одбијала храну или су исту избацивала насилно из себе, док се њихово тело, услед неједења, почело сушити, а дух гасити. И, каже она, ми ни не знамо колико деце има да болује од тога, нити знамо како је то страшна болест. Опоравак може бити дуг и болан, али, нажалост, у неким примерима и немогућ.
Молитва је нераскидиво везана с постом. Међутим, и молитва, као и пост, не сме да буде фарисејска, у којој наше „ја“ постаје веће од Божјег „ТИ“. Ми морамо знати да и кад се молимо, Бог најбоље зна шта је потребно нашем спасењу. И ниједна молитва не остаје ускраћена, само је питање да ли ми то можемо да појмимо. Тако се често чује из наших уста: „Боже Ти помози!“, а онда се нешто неочекивано деси и ми посумњамо да је наша молитва уопште стигла или примљена код Бога. А то све зато, јер смо телесни, и наша молитва лицемерна, али Господ каже да у својој молитви иштемо најпре Царство Небесно и да ће нам све остало бити додато; проблем је што ми желимо најпре да нам „буде додато“, па тек онда ћемо мислити о Царству Небесном - а можда и не.
И прича та моја пријатељица, како је, лежећи у болници, код њих у собу стигла девојка из Египта, иначе наше горе лист, а која је тамо била трбушна плесачица. Тај посао је радила са свом страшћу њеног младог бића и била је веома популарна. Иначе су јој и родитељи били из елитног друштва, и то веома високог. Али, једног дана, ненадано је у њену собу ушло неко мушко друштво и она, да би се спасила, скочи са терасе. А њен стан је био негде на трећем, четвртом спрату. Наравно, приликом пада, девојка је повредила кичму и остала је непокретна. Пренели су је у болницу и започео је и процес рехабилитације. Али, све узалуд – лежала је као полегнут цвет. Но она је силно плакала и Богу се молила да је подигне из болесничке постеље. Кад је прошло време предвиђено за опоравак, родитељи је врате у стан. Једне вечери, лежећи непомично и плачно се молећи, она наједном осети силне болове у телу и – устаде! Слава Богу! Радост је била превелика како за њу, тако и за њене родитеље. Међутим, она јесте устала, али, како каже ова моја пријатељица, оболела је од нечег другог. Наиме, пореметио се рад штитне жлезде и хормона и девојка је почела да се гоји. Оног тренутка кад ми је то рекла, мени дође на ум да је питам какве су јој биле жеље и мисли након подизања. Каже, све што је желела било је да плеше и плесом увесељава себе и друге. Ето, рекох, она би опет путем погибли али Господ жели да се сви људи спасу и, може-бити, да јој је ову болест послао на спасење душе и тела.
Заиста, ко би разумео путеве Господње и љубав којом нас воли, тако силно, да је и Сина Свога Јединороднога дао за наше спасење. Зато, ма колико нам се чудно и неразумно у неком тренутку чинило оно што нас снађе, након молитве, не треба да сумњамо у то да „Господ ће се постарати“ на наше добро, јер је Сам Господ Савршено Добро.
ГУСЛЕ
Гусле су витешки разговор једног борбеног народа који је свој национални култ високо уздигао.
Гусле су опјевале дух и душу Србинову, колијевку и гроб његов, благослов, клетву и заклетву, мјесто свето и завјетно, мач и огањ, успеће у вјечни
Гусле су опјевале дух и душу Србинову, колијевку и гроб његов, благослов, клетву и заклетву, мјесто свето и завјетно, мач и огањ, успеће у вјечни
небески мир, овоземаљско вино и погачу, сузу прађедовску, ход наш по мукама, светли образ кроз времена и вијекове.
Од када гусле јаворове јече то се глас о јунаштву чује, бјеше то онај вакат кад се старо доба чува, а јуначко вријеме траје! Старо доба Немањића србских, а јуначко за слободу да се живот даје.
Бријеме када су, како писа бард епске пјесме Радован Требјески Бећиревић, синови Обилића за крст часни и свету слободу животе полагали без устеза...
Казивасмо уз гусле вакат славни кад се ране јуначке честиташе, и чојство и јунаштво србско гусле опјеваше, вакат кад се знало без голема мријети јада, кад су оно са јунацима друговале горске виле и мелеме и траве љековите горама сабирале, а ране јуначке видале, када су неке ноћи од вијека скуп1е биле! Вакат када су од малена са мајчиним млијеком Србчићи добијали и сазнање ко су и шта су. Уз гусле слушали о Старини Новаку, о Старом Вујадину који јатаке не издаје, а јатаци ни под највећим мукама горске царе не издаше!
Гусле су прошле са Србима вијекове, од извора србског народа до дана данашњег, дигоше спомена многим, пјеваше о свецима нашим: о Светом Сави, о светом великомученику Лазару, Петру Цетињском, Василију Острошком, светом Николају, и многи од њих оставише иза себе велики број десетерачких пјесама, о Косову жалосно казују, пјеваше о косовским јунацима, о оним из устанака, из балканских и светских ратова; о великим ствараоцима и визионарима: деспоту Стефану, Филипу Вишњићу и Дучићу, Црњанском, Пупину и Тесли.
Сви они, и многи непоменути али упамћени, у пјесмама епским, чине небеско Србство, које нас надахњује и опомиње да га будемо достојни, настављајући његове путеве. Народ који има такве претке, такву небеску подршку не може пропасти, уколико му памћење није потамнело и поштење попустило, а гуслари не дају забораву своје небеске претече и сроднике, често се пута чује уз гусле...
Населисмо небо са свецима и сад мирно идемо за њима...
То вријеме оста само да га гусле славе, а нас напаја пићем слободе и
бесмртношћу јунака!!
Треба да опстанемо, да одолимо претњама, да се одржимо на страшним вјетрометинама, да будемо достојни онога чиме се бавимо, морамо тражити ослонце, најпре свак у себи, сви ми у вјери и у херојској прошлости нашој, а надахнуће у нараштајима који стасавају, за које смо не мало одговорни, и у покољењима која ће нас наслиједити.
Од када гусле јаворове јече то се глас о јунаштву чује, бјеше то онај вакат кад се старо доба чува, а јуначко вријеме траје! Старо доба Немањића србских, а јуначко за слободу да се живот даје.
Бријеме када су, како писа бард епске пјесме Радован Требјески Бећиревић, синови Обилића за крст часни и свету слободу животе полагали без устеза...
Казивасмо уз гусле вакат славни кад се ране јуначке честиташе, и чојство и јунаштво србско гусле опјеваше, вакат кад се знало без голема мријети јада, кад су оно са јунацима друговале горске виле и мелеме и траве љековите горама сабирале, а ране јуначке видале, када су неке ноћи од вијека скуп1е биле! Вакат када су од малена са мајчиним млијеком Србчићи добијали и сазнање ко су и шта су. Уз гусле слушали о Старини Новаку, о Старом Вујадину који јатаке не издаје, а јатаци ни под највећим мукама горске царе не издаше!
Гусле су прошле са Србима вијекове, од извора србског народа до дана данашњег, дигоше спомена многим, пјеваше о свецима нашим: о Светом Сави, о светом великомученику Лазару, Петру Цетињском, Василију Острошком, светом Николају, и многи од њих оставише иза себе велики број десетерачких пјесама, о Косову жалосно казују, пјеваше о косовским јунацима, о оним из устанака, из балканских и светских ратова; о великим ствараоцима и визионарима: деспоту Стефану, Филипу Вишњићу и Дучићу, Црњанском, Пупину и Тесли.
Сви они, и многи непоменути али упамћени, у пјесмама епским, чине небеско Србство, које нас надахњује и опомиње да га будемо достојни, настављајући његове путеве. Народ који има такве претке, такву небеску подршку не може пропасти, уколико му памћење није потамнело и поштење попустило, а гуслари не дају забораву своје небеске претече и сроднике, често се пута чује уз гусле...
Населисмо небо са свецима и сад мирно идемо за њима...
То вријеме оста само да га гусле славе, а нас напаја пићем слободе и
бесмртношћу јунака!!
Треба да опстанемо, да одолимо претњама, да се одржимо на страшним вјетрометинама, да будемо достојни онога чиме се бавимо, морамо тражити ослонце, најпре свак у себи, сви ми у вјери и у херојској прошлости нашој, а надахнуће у нараштајима који стасавају, за које смо не мало одговорни, и у покољењима која ће нас наслиједити.
Српска народна гусларка Стеванија Драгаш
Гусле са Србима, Срби са гуслама, на вијек вијекова. ♥
У временима када су наши преци били неписмени и када нису били у прилици
да коришћењем клинастог или неког другог писма забележе животну истину и
историју коју су наталожили током свог живота за своје потомство, они
су то могли испричати у
амбијенту у ком
су живели - мељући жито у воденици, поред огњишта у кући, поводом неких
пригодних свечаности као што су славе, чак сахране, рођендани (ако су
уопште слављени) и славе које су изузетно слављене.
У тим тренуцима су наши преци хтели и имали потребу да остваре сведочанство за своје потомке о животним истинама које су биле важне... О томе како се рађало, нијансирало и уважавало чојство и јунаштво, о народима који су их окруживали, о нормираном, моралном и витешком погледу на живот.
Гусле су биле најпогоднији инструмент да им помогне у тој причи.
У тим тренуцима су наши преци хтели и имали потребу да остваре сведочанство за своје потомке о животним истинама које су биле важне... О томе како се рађало, нијансирало и уважавало чојство и јунаштво, о народима који су их окруживали, о нормираном, моралном и витешком погледу на живот.
Гусле су биле најпогоднији инструмент да им помогне у тој причи.
Станите, подле силе из мрака!
Ово је земља што добрим рађа.
Не знате ви српског сељака.
Њему је слобода од живота слађа.
Сваку је стопу крвљу напојио,
У аманет отаџбину оставио деци:
Душе им љубвљу Божијом задојио
Да прави Хришћани буду к`о праоци.
Овде је Господ подвук`о црту.
Благослов даде наслеђу своме.
Штит будите Божијем врту.
Да рајски засад хорде не сломе!
Ово је земља што добрим рађа.
Не знате ви српског сељака.
Њему је слобода од живота слађа.
Сваку је стопу крвљу напојио,
У аманет отаџбину оставио деци:
Душе им љубвљу Божијом задојио
Да прави Хришћани буду к`о праоци.
Овде је Господ подвук`о црту.
Благослов даде наслеђу своме.
Штит будите Божијем врту.
Да рајски засад хорде не сломе!
ХЉЕБ
АНГЕЛИНА ПРОДАНОВИЋ -
Наша трошна кућа укопана у бедем, направљена од прућа и блата, окречена у бијело; у основи је имала двије просторије. Биле су то опремљене собе са по једним креветом гдје су ноћивали стриц и стрина а у другој моји родитељи. На спрату смо имали једну собу и кујну. Кујна је имала озидани шпорет, гдје се стално нешто кувало. Соба до кујне је била за ђеда и бабу, са њима сам и ја спавао.
Сламарица у једном углу собе је била прекривена шареницама. Када би баба легла да спава устајао бих са своје сламарице у другом ћошку, ближе пећи и завлачио се под њен ирам. Требала ми је та топлина и пажња.
Нисам дуго уживао у том повлашћеном положају. Рано сам изгубио бабу а за њом је умро и ђед.
Изгубили смо два велика радника. Били смо јако сиромашни, а та прерана смрт је погоршала стење у кући.
Земља коју смо обрађивали била је јако тешка за обраду. Садили су кромпир, којег никад доста. Кукуруз је био прилично лош. Стабљика јако ниска а клипови мали са прозирним бијелим зрневљем.
Пшеница је сијана у Равни и имали смо је довољно за цијелу годину. Како је само лијепо када стриц дође из воденице и довезе брашно. Баба би се одмах хватала за амбуљу и захватала рукама брашно у наћве, додавала квас и млаку воду, мало соли и почела би сва срећна од тазе мељаје да поткувава хљеб. Како сам се радовао врућем хљебу. Сама помисао на то тјерала ми је воду на уста. Сједио сам на веранди и чекао да хљеб буде печен. Тог дана се нисам никуда мрдао. Знао сам да ће ми баба испећи малу лепињицу да како каже испроба ватру да ли је добро направила жеравицу па тек онда ће пећи велике хљебове за цијелу седмицу. Није се имало времена сваки дан пећи хљеб.
Баба би узимала округлу плочу од кованог гвожђа коју су звали сач и метала би на разгрнути жар. Убацивала је тијесто, расрежући га рукама а онда би то исто тијесто покривала другим дијелом сача, на то је стављала обруч и загртала би жар. Морао сам сједити на веранди јер баба ми није давала да се примакнем ватри да се не бих опекао. То ми је био најдужи дан. Чекање се чини ми се отегло до сутра. Тако заокупљен мислима о лијепом комаду лепиње који ћу сваког часа добити знао сам и заспати.
Тек печену лепињу баба би умоченим рукама у воду премазала и замотала у крпу да омекне и прохлади се. Тај мирис ме је будио и сав озарен бих чучнуо поред својег комада хљеба и чекао да буде довољно хладан да га могу држати у рукама и јести. Знао сам се сакрити иза куће и сјести на камену плочу која је имала удубљење и служила да се поје кокошке из ње. Сједио сам ту и јео свој хљеб, чак сам и мљацкао дуго да би се што дуже тај укус задржао у устима. Било ми је просто жао прогутати нешто тако укусно и изгубити га негдје у стомаку.
Баба је истог дана знала опрати кромпир и метнути га директно у жар па га прекрити. Џарала је по жару да нађе кромпире. Онда би сви сједали око астала направљеног напољу под трешњом и гулили би тај кромпир прстима, узимали по парче сира и сви би добили по комад хљеба. Весело би јели и причали о разним догодовштинама из живота које ја као дијете нисам ама баш ништа разумио.
Нудили су ме да једем. Волио сам кромпир. Али уста нисам могао отворити. Стомак ми је био пун. Ни парче није могло стати у њега. Чинило ми се сваког часа ће пући. Их, не дај боже, а тако сам добро јео, ма ђе да пукнем и да ми сав хљеб напоље изађе.
Сламарица у једном углу собе је била прекривена шареницама. Када би баба легла да спава устајао бих са своје сламарице у другом ћошку, ближе пећи и завлачио се под њен ирам. Требала ми је та топлина и пажња.
Нисам дуго уживао у том повлашћеном положају. Рано сам изгубио бабу а за њом је умро и ђед.
Изгубили смо два велика радника. Били смо јако сиромашни, а та прерана смрт је погоршала стење у кући.
Земља коју смо обрађивали била је јако тешка за обраду. Садили су кромпир, којег никад доста. Кукуруз је био прилично лош. Стабљика јако ниска а клипови мали са прозирним бијелим зрневљем.
Пшеница је сијана у Равни и имали смо је довољно за цијелу годину. Како је само лијепо када стриц дође из воденице и довезе брашно. Баба би се одмах хватала за амбуљу и захватала рукама брашно у наћве, додавала квас и млаку воду, мало соли и почела би сва срећна од тазе мељаје да поткувава хљеб. Како сам се радовао врућем хљебу. Сама помисао на то тјерала ми је воду на уста. Сједио сам на веранди и чекао да хљеб буде печен. Тог дана се нисам никуда мрдао. Знао сам да ће ми баба испећи малу лепињицу да како каже испроба ватру да ли је добро направила жеравицу па тек онда ће пећи велике хљебове за цијелу седмицу. Није се имало времена сваки дан пећи хљеб.
Баба би узимала округлу плочу од кованог гвожђа коју су звали сач и метала би на разгрнути жар. Убацивала је тијесто, расрежући га рукама а онда би то исто тијесто покривала другим дијелом сача, на то је стављала обруч и загртала би жар. Морао сам сједити на веранди јер баба ми није давала да се примакнем ватри да се не бих опекао. То ми је био најдужи дан. Чекање се чини ми се отегло до сутра. Тако заокупљен мислима о лијепом комаду лепиње који ћу сваког часа добити знао сам и заспати.
Тек печену лепињу баба би умоченим рукама у воду премазала и замотала у крпу да омекне и прохлади се. Тај мирис ме је будио и сав озарен бих чучнуо поред својег комада хљеба и чекао да буде довољно хладан да га могу држати у рукама и јести. Знао сам се сакрити иза куће и сјести на камену плочу која је имала удубљење и служила да се поје кокошке из ње. Сједио сам ту и јео свој хљеб, чак сам и мљацкао дуго да би се што дуже тај укус задржао у устима. Било ми је просто жао прогутати нешто тако укусно и изгубити га негдје у стомаку.
Баба је истог дана знала опрати кромпир и метнути га директно у жар па га прекрити. Џарала је по жару да нађе кромпире. Онда би сви сједали око астала направљеног напољу под трешњом и гулили би тај кромпир прстима, узимали по парче сира и сви би добили по комад хљеба. Весело би јели и причали о разним догодовштинама из живота које ја као дијете нисам ама баш ништа разумио.
Нудили су ме да једем. Волио сам кромпир. Али уста нисам могао отворити. Стомак ми је био пун. Ни парче није могло стати у њега. Чинило ми се сваког часа ће пући. Их, не дај боже, а тако сам добро јео, ма ђе да пукнем и да ми сав хљеб напоље изађе.
УНУТРАШЊОСТ СТАРЕ ХЕРЦЕГОВАЧКЕ КУЋЕ СА ПОКУЋАНСТВОМ
ПРЕДАЊЕ О ОКАМЕЊЕНОЈ БАБИ И КОЗАМА
Лига Сарајевских Срба
 |
| Лига Сарајевских Срба Ова фотографија не представља "Окамењену бабу" из народне легенде већ је направљена приликом нашег пута ка врху Требевића у мају. |
"На Требевићу има камен, који је налик на човјека, а око тога камена доста омањих каменова, који су доста налик на козе и јарад. За велики камен веле, да је то била баба, која је у прољеће гонила козе и јарад на Требевић, па кад је била наврх Требевића, завикала је козама: "Кец, козе, Богу на срамоту !". На то пукне велика олуја, те се на оном мјесту скамени и баба и козе са јаради. Друга верзија гласи овако : Нека баба чувајући козе и јарад молила је Бога да свака коза ојари по једно јаре. Ако јој се испуни жеља, обећала је Богу, да ће половицу јаради подијелити сиротињи. Бог услиши њену молбу. На то дође баби један светац као просјак те је замоли да му даде једно јаре. Баба га отјера бацајући за њим камење. Светац окренувши се према њој прекрсти је штапом и прокуне је, молећи Бога, да бабу и њезино стадо окамени. Како је желио,тако се збило." ( Емилиан Лилек, Вјерске старине БиХ,1894 ).
 |
| Принц Томислав Карађорђевић (1928 — 2000). За вријеме Отаџбинског рата често је обилазио српске борце и учествовао у допремању хуманитарне помоћи. Постојала је и иницијатива да се прогласи Кнезом Српске. |
ИзворSrbi najlepsi frajeri <3
Није ми јасно зашто Срби од почетка деведесетих подижу три растављена прста(што је више симбол разједињења?),кад су се сви наши војници у I и II светском рату,заклињали са три спојена прста,а мали и домали су били прислоњени уз длан?
Нашем краљу је полагана заклетва са три СПОЈЕНА прста,као кад се крстимо.
И та три спојена прста представљају симбол Светог Тројства:Оца,Сина и Светог духа!
Порекло оваквог коришћења спојена три прста,потиче још из IV века,из времена Светога Мелетија архиепископа Антиохијског.
Између осталог,спор око природе Исуса Христа,довео је до тога да овај архиеписком руком дочарава присутнима на Сабору јединство Божије.
Када је архиеписком Мелетије спојио три прста виделе су се муње из њих.
Бог има три лица Оца,Сина и Светога Духа,то представљају три спојена прста.А пошто је Бог сишао на земљу и као човек,два прста уз длан представљају две природе Господа Исуса Христа(божанску и човечанску).
Раздвојена три прста сам виђао на сликама заклетви усташа,немачких и других нациста.
Како је то могуће,да се није приметило,или ако јесте,зашто се намерно то ради?
Да ли је очајничка потреба да имамо нешто "своје " јача од логике и историјских чињеница,па испада да се поздрављамо поздравом наших најгорих непријатеља?
Још нешто - СПЦ се срамежљиво огласила да "раширена три прста чине одвајање Свете Тројице и да такав поздрав не би требало употребљавати" .
Нашем краљу је полагана заклетва са три СПОЈЕНА прста,као кад се крстимо.
И та три спојена прста представљају симбол Светог Тројства:Оца,Сина и Светог духа!
Порекло оваквог коришћења спојена три прста,потиче још из IV века,из времена Светога Мелетија архиепископа Антиохијског.
Између осталог,спор око природе Исуса Христа,довео је до тога да овај архиеписком руком дочарава присутнима на Сабору јединство Божије.
Када је архиеписком Мелетије спојио три прста виделе су се муње из њих.
Бог има три лица Оца,Сина и Светога Духа,то представљају три спојена прста.А пошто је Бог сишао на земљу и као човек,два прста уз длан представљају две природе Господа Исуса Христа(божанску и човечанску).
Раздвојена три прста сам виђао на сликама заклетви усташа,немачких и других нациста.
Како је то могуће,да се није приметило,или ако јесте,зашто се намерно то ради?
Да ли је очајничка потреба да имамо нешто "своје " јача од логике и историјских чињеница,па испада да се поздрављамо поздравом наших најгорих непријатеља?
Још нешто - СПЦ се срамежљиво огласила да "раширена три прста чине одвајање Свете Тројице и да такав поздрав не би требало употребљавати" .
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
 |
| Посластичара Јадранка на Грбавици у Сарајеву |
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
Ношње Сребренице и Буковице
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
КАКО ДЕЦА ТРЕБА ДА ПОСТЕ
Текст „Како деца треба да посте за Светосавско звонце је приређено према тексту Преосвећеног Епископа хвостанског Г. Атанасија (Раките) из „Практичне веронауке", односно 33 питања и одговора објављиваних у „Православљу"
Неки кажу да деца не треба да посте средом и петком и у дане четири вишедневна поста све до своје треће или седме тодине живота. Други говоре да деца могу бити разрешена тих посних дана само на бели мрс (млеко, јаја, сир). Шта Је од овога исправно и да ли деца треба да посте као и одрасли хришћани?
Одговор на поменуто питање (или питања), не може бити заснован на светим Канонима, јер нема ни једног Канона који изричито прописује како би деца требало да посте.
Деца не посте и немају потребе да посте КАО одрасли хришћани. Зато што још не поседују грехе, страсти и навике, које се постом смирују и због којих је пост од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан.
Ово не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да уопште не треба да посте.
Како ће деца постити и колико, зависи од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета.
Умесно је такође поставити питање: до када је „дете" дете? Свима је познато да дечије доба има више фаза развоја кроз које дете пролази. Оно је најпре - одојче. Затим долази рано детињство (од 2. до 3. године), па је дете предшколског узраста, затим је ђак - основац, па тако даље, до дечаштва и пубертета.
За неке родитеље њихово је дете „дете" све док не одслужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе „детињства" применити исти принцип у погледу поста.
У решавању тога питања, постоје две крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути детету од раног детињства строги пост (као што и сами држе), или ће га „штедети" од поста чак до његовог пунолетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дете и пагубно за његов духовни живот.
У првом случају, када се детету намеће претерани пост у раном детињству, може код њега изазвати одвратност и одбојност према посту.
С друге пак стране, ко се из малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што је исто тако пагубно. Избећи обе ове крајности, заиста је права уметност.
Многе мајке доносе двомесечне бебе на причест, па даље кроз сво њихово детињство. Дете тог јутра, нормално буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у Светој тајни причешћа. И тако, дете одраста у храму Божјем, телесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на светој Чаши. Оно се од првих дана навикава на храмовни амбијент, светлост воштаница, мирис тамјана, свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму се почиње осећати пријатно као у дому оца свога.
Родитељи који брину о духовном животу своје деце неће чекати да дете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено, од 3. - 4. године детињег узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него ради привикавања, да измалена почну да разликују да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцено благо целог живота. Што важи за пост, важи и за Свету тајну исповести и покајања.
По учењу Цркве дете до седме године нема греха (одн. не урачунавају му се греси). Код браће Грка и Руса, родитељи приводе децу од 4 -5 година свештенику на „исповест", опет не због неких њихових грехова, него да се од малена привикну на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником - духовником.
Заиста они родитељи који се труде да живе по заповестима Божјим, који се труде на своме личном спасењу, под руководством искусног духовника, умеће да нађу прави израз и златну средину и у погледу своје деце, њиховог поста, причешћа и Свете тајне покајања и исповести.
Неки кажу да деца не треба да посте средом и петком и у дане четири вишедневна поста све до своје треће или седме тодине живота. Други говоре да деца могу бити разрешена тих посних дана само на бели мрс (млеко, јаја, сир). Шта Је од овога исправно и да ли деца треба да посте као и одрасли хришћани?
Одговор на поменуто питање (или питања), не може бити заснован на светим Канонима, јер нема ни једног Канона који изричито прописује како би деца требало да посте.
Деца не посте и немају потребе да посте КАО одрасли хришћани. Зато што још не поседују грехе, страсти и навике, које се постом смирују и због којих је пост од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан.
Ово не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да уопште не треба да посте.
Како ће деца постити и колико, зависи од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета.
Умесно је такође поставити питање: до када је „дете" дете? Свима је познато да дечије доба има више фаза развоја кроз које дете пролази. Оно је најпре - одојче. Затим долази рано детињство (од 2. до 3. године), па је дете предшколског узраста, затим је ђак - основац, па тако даље, до дечаштва и пубертета.
За неке родитеље њихово је дете „дете" све док не одслужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе „детињства" применити исти принцип у погледу поста.
У решавању тога питања, постоје две крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути детету од раног детињства строги пост (као што и сами држе), или ће га „штедети" од поста чак до његовог пунолетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дете и пагубно за његов духовни живот.
У првом случају, када се детету намеће претерани пост у раном детињству, може код њега изазвати одвратност и одбојност према посту.
С друге пак стране, ко се из малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што је исто тако пагубно. Избећи обе ове крајности, заиста је права уметност.
Многе мајке доносе двомесечне бебе на причест, па даље кроз сво њихово детињство. Дете тог јутра, нормално буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у Светој тајни причешћа. И тако, дете одраста у храму Божјем, телесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на светој Чаши. Оно се од првих дана навикава на храмовни амбијент, светлост воштаница, мирис тамјана, свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму се почиње осећати пријатно као у дому оца свога.
Родитељи који брину о духовном животу своје деце неће чекати да дете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено, од 3. - 4. године детињег узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него ради привикавања, да измалена почну да разликују да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцено благо целог живота. Што важи за пост, важи и за Свету тајну исповести и покајања.
По учењу Цркве дете до седме године нема греха (одн. не урачунавају му се греси). Код браће Грка и Руса, родитељи приводе децу од 4 -5 година свештенику на „исповест", опет не због неких њихових грехова, него да се од малена привикну на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником - духовником.
Заиста они родитељи који се труде да живе по заповестима Божјим, који се труде на своме личном спасењу, под руководством искусног духовника, умеће да нађу прави израз и златну средину и у погледу своје деце, њиховог поста, причешћа и Свете тајне покајања и исповести.
Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 9/2011.
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
ВЕОМА РЕТКА ФОТОГРАФИЈА ПРИНЦА ПЕТРА ДРУГОГ (ПОТОЊЕГ КРАЉА) КАРАЂОРЂЕВИЋА У СРПСКОЈ НОШЊИ ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
 |
| Теферич на Башчаршији. |
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
Две врсти љубави произведе две врсте грађана у целом свету. Љубав према Богу чини нас грађанима Јерусалима (небеског града), а љубав према свету - грађанима Вавилона (града греха).
Нека свако сам себе запита шта воли, па ђе сазнати чији је грађанин. +++
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
Срце
Сунце се сваког јутра буди,
да мрачна срца из сна пробуди,
светлост у њима да засија,
и љубављу Ближње да обасја.
Сјај Звездо, сјај,
и моје грешно срце обасјај,
обасјај и пробуди,
да Бога и све људе на свету искрено љуби.
да мрачна срца из сна пробуди,
светлост у њима да засија,
и љубављу Ближње да обасја.
Сјај Звездо, сјај,
и моје грешно срце обасјај,
обасјај и пробуди,
да Бога и све људе на свету искрено љуби.
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
"Волите своју децу и кад су крива,
јер ће их живот кажњавати и кад нису. "
Душан Радовић
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
Породица
Венчањем се двоје људи сједињује у једно – у брачни пар. Свадбе су највеселије светковине којима се породице умножавају и проширују. Младенци су пролећни празник који славе они који су се те године венчали.
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
Много га је жалостило то што људи бацају храну. „Храна је плод великог труда, рада и Благослова Божјег. Ето, како се олако баци парче хлеба. А пре годину дана неко је орао њиву, сејао, страховао да младе биљке не измрзну од мраза и чекао да падне снег, који ће покрити и заштити пшеницу. У пролеће жито је расло под благим сунчевим зрацима. Па у лето, ка сазри, стрепео човек хоће ли пасти град или наићи олуја и сав труд уништити. Потом жито жњео по највећој врућини, па носио у млин. Неко то брашно са водом месио, и од теста пекао хлеб. Да би хлеб дошао на наш сто, потребна је пуна година рада многих руку и Божји благослов. Хлеб треба поштовати.“
† Патријарх Павле
† Патријарх Павле
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
Савремено родитељство које квари децу
НЕРАЗУМНА ЉУБАВ ЧИНИ ДЕЦУ НЕСПОСОБНОМ
Гледам ову данашњу децу, нарочито ове који студирају, и видим да од своје куће имају много штете. Иако су то добра деца, неспособни су. Не мисле, неостељиви су. Родитељи су ти који их кваре.
Родитељи су прошли кроз тешке године и не желе да њихова деца оскудевају, не желе да оскудевају ни у чему. Не развијају код деце љубав према ревности, тако да се радују и када оскудевају. Наравно, то раде са добром намером. Ускраћивати деци нешто, а да она то не разумеју је штетно. Али помоћи им да изграде монашку свест, и да се сама радују када су за нешто ускраћена, то је веома добро. Међутим, том својом добротом, том нерзумном добротом, родитељи их праве на будале. Све им дају у руке, чак и воду, како би учили и како неби губили време. Тако и младићи и девојке постају неспособни. Тако та деца, и онда када не уче, желе да све добију на руке. Од добре намере почиње зло.
“Ти дете моје само да учиш. Ја ћу чарапе да ти донесем, ноге ћу да ти перем. Узми колач, узми кафу”! И деца не разумеју колико је уморна мајка која им све то доноси, јер се сами не труде. И онда почиње – тањир за једнократну употребу, одело за једнократну употребу – једу пице, а не знају ни да их ставе на папир!… Тако постају сасвим неспособни људи. Умарају се од живота. Ако им се пертла одвеже, кажу: “мама, вежи ми пертле!” Таква деца да касније постану вредна? Они касније нису ни за брак ни за монаштво. Зато кажем мајкама: “Недајте деци да стално уче. Читају, читају па им дотужи. Нека направе петнаест минута или пола сата паузе, да обаве и неки послић у кући, да се мало помуче”.
Ове зле навике савремене омладине преносе се и на монаштво. Тако видите у манастирима да има по седам писара, и сви млади и образовани, заједно са старијима. Некада је био један писар, а и тај није има два разреда гимназије, а сам је завршавао читав посао. А сада и да их је седморица и да вредно раде, не могу да саврше ни своје духовно послушање, него неко старији мора да им помогне!
ПОРЕДАК МРАЧНИХ СИЛА
Данашња несрећна деца страдају од различитих теорија. Због тога су смућена и ошамућена. Дете, тако, једно жели да чини а чини друго. Жели да иде на једну страну, али га струја овог времена односи на другу страну. Велика је пропаганда сила таме, која заводи ону децу која не мисле много.
У школама неки учитељи говоре: “да бисте успели, немојте поштовати родитеље, немојте им се потчињавати”, и тако децу чине неспосбном. Та деца касније не слушају ни родитеље ни учитеље. И сматрају да је то оправдано, јер мисле да тако треба да раде. А и држава то подстиче, и они који су на власти, и искоришћавају их и они који не маре ни за отаџбину, ни за породицу, ни за било шта, не би ли како остварили своје планове. Е, све ово, мало по мало, причињава велико зло данашњој омладини. И то веома велико зло, које води томе да деца за свог вођу имају рогатог ђавола! Сатанизам се много проширио. Чуо сам да у неким центрима, читаву ноћ певају: “сатано, ми те обожавамо, не желимо Христа. Ти нам све дајеш”. Страшно! Шта вам даје а шта вам узима, несрећна децо!
Мала деца, раздражена кафом и цигаретама… Како да видиш чист поглед, како да видиш благодат Христову на њиховим лицима! Имао је право један архитекта, када је, једној групи младих који су ишли на Свету Гору, рекао: “Наше очи су као очи покварене рибе”.
Дошао је на Свету Гору са десетак младића, од осамнаест до, отприлике, двадесет пет година. Он се духовно преобратио, али су младићи живели распусним животом. Једном приликом, он им даде карте да иду на Свету Гору. Пошао сам из Коливије и они ме сусретоше на путу.
“Сада идем, рекох им, али хајде да мало овде поседимо”. И седосмо. Тада наиђоше и нека деца из Атонијаде. “Седите и ви мало овде”, рекох им. И седоше. Онда архитекта рече овим који су били са њим: “примећујете ли нешто?”
Они рекоше да не примећују.
“Погледајте мало лица једни другима, а после погледајте лица ових других младића. Да видите како њихове очи сијају, а наше су као код покварене рибе. Замућене, измењене…
А очи друге деце су сијале! Јер деца из Школе чине матаније, иду на службе. Човек се познаје по очима. Због тога је и Христос рекао: “Светиљка телу је око (Лк. 11, 34)”. Колико младих долазе на Свету Гору, обилазе све манастире и постају монаси, али поред свега – како би рекли? – немају карамеле у манастирима, али имају радост од које им лице сија. У свету, пак, имају све што пожеле, али јадници ужасно живе.
До нас са свих страна долазе различите струје. Са истока нам долази хиндуизам, и друге тајне религије, са севера стиже комунизам, са запада гомиле теорија, са југа, из Африке, магија и друге болести. Један младић, захваћен таквим струјама, дође једном у Коливију. Схватио сам да су га ту довеле молитве његове мајке. Када смо мало поразговарали, рекох му: “Види, дете моје, да нађеш духовника, да се исповедиш и да те помаже, и да ти сада од почетка помогне. Треба да те помажу, јер си одбацио Христа”.
Заплака се јадник. “Молио сам се, оче, рече ми, јер не могу овога да се ослободим. Напунили су ми главу. Схватам да су ме овде довеле молитве моје мајке”.
Колико је помогла молитва мајке! Онеспособљавају јаднике када их обрлате, а онда их хвата страх, стрес и прихватају се наркотика итд. Са једне провалије на другу. Нека им Бог помогне!
- Старче, да ли се интересују када им неко каже да је то сатанска работа?
- Како да их не интересује? Али то треба учинити на прави начин.
- Како такви млади могу да спознају Христа?
- Како да спознају Христа, кад, пре него што су се упознали са Православљем, иду у Индију ког гуруа, остану тамо две три године, ошамуте се магијом, сазнају тамо да у Православљу постоји мистика па онда долазе овде да траже виђење светлости, да траже виша стања итд. А када их питаш: “колико времена има а да се ниси причестио”, кажу. “не сећам се, ако ме је мајка причестила кад сам био мали”.
“Јеси ли се некад исповедио?”
“Не интересује ме та тема”.
Шта ту може да се очекује? Ништа о Православљу не знају.
- Страче, како им се може помоћи?
- Од оног тренутка кад кажу “естаблишмент” Цркве, како да им се помогне? Схваташ ли колико мало тако можемо да се сагласимо? Међутим, они млади који имају добро настројење бивају помогнути и прилазе Цркви.
“НЕ ДИРАЈТЕ ДЕЦУ!”
- Старче, шта че бити са децом која дана одрастају без дисциплине?
- Њима је мало тога олакшано. Родитељи који не разумеју значај дисциплине остављају деци на вољу, на крају од њих стварају пропалице. Ти кажеш једну, они теби пет безобразних! Такви могу да постану криминалци. Данашња младеж је сасвим распуштена. Слобода!
“Не дирајте децу!” А деца кажу: “Е сад ћемо још бити гори у оваквом положају?” Настоје стога да се буне, да не слушају родитеље, да не слушају учитеље, да не слушају ништа, да не чују никога. Ово им олакшава њихов циљ. Ако од деце не стварају бунтовнике, како ће та деца касније да буду у разним партијама? Видиш, јадници су сасвим демонизовани.
Ако се слобода не развија у духовном животу, да ли ће се развити у животу овога света? Чему им таква слобода? То је пропаст. Зато и са државом иде онако како иде. Могу ли данашњи људи да развијају слободу која им је дата? Слобода, ако је човек правилно не употребљава је катастрофа. Светски развој са овом огреховљеном слободом донео је духовно ропство. Духовна слобода је духовно потчињавање вољи божијој. И видиш, док је послушност слобода, искушење зла је представља као роптво и деца се томе супротстављају, нарочито у наше време, у коме су затровани духом бунтовништва. А природно, уморни су млади и од разних идеологија двадесетог века, које на жалост и даље искривљују дивоту Бога и Његове творевине, испуњавајући људе стресом и удаљујући их од радости, од Бога.
Знате ли шта смо преживели када смо отпуштени из војске? Да се то догодило данашњој омладини, све би их учинило… Била је 1950-та када се завршио герилски рат. Многе класе војске су биле отпуштене у исто време. Неки су у рату били четири и по године, неки четири, неки три и по. И замислите, након свих тих мука, стигосмо у Ларису, отидосмо у Транзитни центар, али је тамо све било пуно. Онда одемо до хотела. Али ни тамо нису желели да нас приме, и да платимо. Кажу ти: “Војник! Где ћемо с њима? Усмрдеће нам ћебад!” Срећом, један официр нас је спасао – да је жив и здрав! Отишао је и сазнао возни ред вожње, када премештају вагоне итд. Сакупио нас је и сместио нас у вагоне! “Ноћу ће их, рече, премештати, али немојте да се плашите – тек ујутру ће да крену”. Целу ноћ смо се клацкали. Напокон стигосмо у Солун. Неки који су били одатле отидоше својим кућама. Ми остали одосмо у Транзитни центар, али је тамо све било пуно. Одемо до хотела, и тамо ништа! Молио сам их у хотелу: “дајте ми једну столицу да седим унутра и платићу вам дупло него што кошта соба са креветом!” “Не може!”, кажу ми. Можда су се плашили да ће неко видети како држе војника па да ће их тужити. И остало је само да одеш напољу, и да ноћ проведеш на зиду! На свим тротоарима су били војници, као да је парада! Схваташ: да су се данашњи млади нашли у таквој ситуацији, спалили би и Ларису и Солун и целу Тесалију и Македонију! Овде где немају никаквих тешкоћа, погледај шта раде! Освајања, катастрофе… А она јадна омладина тада, није имала никаву рачуницу. Осећали су свакако извесну горчину, али уопште нису помишљали да учине некакво зло, иако су имали да претрпе велике невоље и да буду напољу на хладноћи. Осакаћени у рату – колика је то жртва ових јадника! – а након тога, као последње “хвала” било је да спавају напољу. Правим мало поређење, какви су били млади некада а какви су сада… Свет се тако изменио, а ни педесет година није прошло.
Данашња младеж је слична говеду које је вазано на ливади и које удара ногом, откине улар, руши ограду и почне да трчи, али се саплете, грозно повреди ногу, да би га на крају заклале дивље звери. Обуздавање је од помоћи, када је дете мало. То се види, када се рецимо успне на зид и постоји страх да не погине. “Не, не”, викнеш, и мало га пљеснеш. Касније не мисли да тако може да погине, него мисли да не добије батине, па пази. Данас нема страха ни у школи, нити у војсци има зорта. Зато данас млади дају лекције родитељима и народу. У војсци опет, што је тврђа била обука, то су се боље показивали у битци.
Млад човек има потребу да га неко духовно води, да га неко саветује и да га слуша, како би доспео у духовну сигурност, без опасности, страха и странпутица. Сваки човек, током узрастања, током година, задобија нешто од себе самог и од других. Млад човек се држи онога што је примио. Онај ко је одрастао узима оно што је корисно и од себе и од других и то користи да помогне млађем да не греши. Онај ко је млад, ако то не слуша, сам на себи испробава. С друге стране, ако слуша, има ће од тога користи. Дошли су тако у Коливију неки младићи из једне хришћанске организације, говорећи са самопоуздањем. “Немамо потребе ни за ким. Сами ћемо наћи наш пут!”
Ко зна? Можда би, на неки начин на то могли бити приморани. Када је дошло време да иду, упиташе ме како да дођу до пута, да би ишли за манастир Ивирон.
“Куда да идемо”, рекоше.
“Добро, децо, рекох им, рекосте да ћете сами наћи пут. Вама нико није потребан. Зар нисте тако малопре рекли? Најмањи је проблем ако се загубите са овог пута. Мало ћете да се помучите, неко ће наићи и рећи ће вам: “Овуда идите”. Али онај други пут, онај пут који води горе, Небесима, како ћете тај пут наћи сами без путеводитеља?”
Један од њих рече. “Старац има право”.
Гледам ову данашњу децу, нарочито ове који студирају, и видим да од своје куће имају много штете. Иако су то добра деца, неспособни су. Не мисле, неостељиви су. Родитељи су ти који их кваре.
Родитељи су прошли кроз тешке године и не желе да њихова деца оскудевају, не желе да оскудевају ни у чему. Не развијају код деце љубав према ревности, тако да се радују и када оскудевају. Наравно, то раде са добром намером. Ускраћивати деци нешто, а да она то не разумеју је штетно. Али помоћи им да изграде монашку свест, и да се сама радују када су за нешто ускраћена, то је веома добро. Међутим, том својом добротом, том нерзумном добротом, родитељи их праве на будале. Све им дају у руке, чак и воду, како би учили и како неби губили време. Тако и младићи и девојке постају неспособни. Тако та деца, и онда када не уче, желе да све добију на руке. Од добре намере почиње зло.
“Ти дете моје само да учиш. Ја ћу чарапе да ти донесем, ноге ћу да ти перем. Узми колач, узми кафу”! И деца не разумеју колико је уморна мајка која им све то доноси, јер се сами не труде. И онда почиње – тањир за једнократну употребу, одело за једнократну употребу – једу пице, а не знају ни да их ставе на папир!… Тако постају сасвим неспособни људи. Умарају се од живота. Ако им се пертла одвеже, кажу: “мама, вежи ми пертле!” Таква деца да касније постану вредна? Они касније нису ни за брак ни за монаштво. Зато кажем мајкама: “Недајте деци да стално уче. Читају, читају па им дотужи. Нека направе петнаест минута или пола сата паузе, да обаве и неки послић у кући, да се мало помуче”.
Ове зле навике савремене омладине преносе се и на монаштво. Тако видите у манастирима да има по седам писара, и сви млади и образовани, заједно са старијима. Некада је био један писар, а и тај није има два разреда гимназије, а сам је завршавао читав посао. А сада и да их је седморица и да вредно раде, не могу да саврше ни своје духовно послушање, него неко старији мора да им помогне!
ПОРЕДАК МРАЧНИХ СИЛА
Данашња несрећна деца страдају од различитих теорија. Због тога су смућена и ошамућена. Дете, тако, једно жели да чини а чини друго. Жели да иде на једну страну, али га струја овог времена односи на другу страну. Велика је пропаганда сила таме, која заводи ону децу која не мисле много.
У школама неки учитељи говоре: “да бисте успели, немојте поштовати родитеље, немојте им се потчињавати”, и тако децу чине неспосбном. Та деца касније не слушају ни родитеље ни учитеље. И сматрају да је то оправдано, јер мисле да тако треба да раде. А и држава то подстиче, и они који су на власти, и искоришћавају их и они који не маре ни за отаџбину, ни за породицу, ни за било шта, не би ли како остварили своје планове. Е, све ово, мало по мало, причињава велико зло данашњој омладини. И то веома велико зло, које води томе да деца за свог вођу имају рогатог ђавола! Сатанизам се много проширио. Чуо сам да у неким центрима, читаву ноћ певају: “сатано, ми те обожавамо, не желимо Христа. Ти нам све дајеш”. Страшно! Шта вам даје а шта вам узима, несрећна децо!
Мала деца, раздражена кафом и цигаретама… Како да видиш чист поглед, како да видиш благодат Христову на њиховим лицима! Имао је право један архитекта, када је, једној групи младих који су ишли на Свету Гору, рекао: “Наше очи су као очи покварене рибе”.
Дошао је на Свету Гору са десетак младића, од осамнаест до, отприлике, двадесет пет година. Он се духовно преобратио, али су младићи живели распусним животом. Једном приликом, он им даде карте да иду на Свету Гору. Пошао сам из Коливије и они ме сусретоше на путу.
“Сада идем, рекох им, али хајде да мало овде поседимо”. И седосмо. Тада наиђоше и нека деца из Атонијаде. “Седите и ви мало овде”, рекох им. И седоше. Онда архитекта рече овим који су били са њим: “примећујете ли нешто?”
Они рекоше да не примећују.
“Погледајте мало лица једни другима, а после погледајте лица ових других младића. Да видите како њихове очи сијају, а наше су као код покварене рибе. Замућене, измењене…
А очи друге деце су сијале! Јер деца из Школе чине матаније, иду на службе. Човек се познаје по очима. Због тога је и Христос рекао: “Светиљка телу је око (Лк. 11, 34)”. Колико младих долазе на Свету Гору, обилазе све манастире и постају монаси, али поред свега – како би рекли? – немају карамеле у манастирима, али имају радост од које им лице сија. У свету, пак, имају све што пожеле, али јадници ужасно живе.
До нас са свих страна долазе различите струје. Са истока нам долази хиндуизам, и друге тајне религије, са севера стиже комунизам, са запада гомиле теорија, са југа, из Африке, магија и друге болести. Један младић, захваћен таквим струјама, дође једном у Коливију. Схватио сам да су га ту довеле молитве његове мајке. Када смо мало поразговарали, рекох му: “Види, дете моје, да нађеш духовника, да се исповедиш и да те помаже, и да ти сада од почетка помогне. Треба да те помажу, јер си одбацио Христа”.
Заплака се јадник. “Молио сам се, оче, рече ми, јер не могу овога да се ослободим. Напунили су ми главу. Схватам да су ме овде довеле молитве моје мајке”.
Колико је помогла молитва мајке! Онеспособљавају јаднике када их обрлате, а онда их хвата страх, стрес и прихватају се наркотика итд. Са једне провалије на другу. Нека им Бог помогне!
- Старче, да ли се интересују када им неко каже да је то сатанска работа?
- Како да их не интересује? Али то треба учинити на прави начин.
- Како такви млади могу да спознају Христа?
- Како да спознају Христа, кад, пре него што су се упознали са Православљем, иду у Индију ког гуруа, остану тамо две три године, ошамуте се магијом, сазнају тамо да у Православљу постоји мистика па онда долазе овде да траже виђење светлости, да траже виша стања итд. А када их питаш: “колико времена има а да се ниси причестио”, кажу. “не сећам се, ако ме је мајка причестила кад сам био мали”.
“Јеси ли се некад исповедио?”
“Не интересује ме та тема”.
Шта ту може да се очекује? Ништа о Православљу не знају.
- Страче, како им се може помоћи?
- Од оног тренутка кад кажу “естаблишмент” Цркве, како да им се помогне? Схваташ ли колико мало тако можемо да се сагласимо? Међутим, они млади који имају добро настројење бивају помогнути и прилазе Цркви.
“НЕ ДИРАЈТЕ ДЕЦУ!”
- Старче, шта че бити са децом која дана одрастају без дисциплине?
- Њима је мало тога олакшано. Родитељи који не разумеју значај дисциплине остављају деци на вољу, на крају од њих стварају пропалице. Ти кажеш једну, они теби пет безобразних! Такви могу да постану криминалци. Данашња младеж је сасвим распуштена. Слобода!
“Не дирајте децу!” А деца кажу: “Е сад ћемо још бити гори у оваквом положају?” Настоје стога да се буне, да не слушају родитеље, да не слушају учитеље, да не слушају ништа, да не чују никога. Ово им олакшава њихов циљ. Ако од деце не стварају бунтовнике, како ће та деца касније да буду у разним партијама? Видиш, јадници су сасвим демонизовани.
Ако се слобода не развија у духовном животу, да ли ће се развити у животу овога света? Чему им таква слобода? То је пропаст. Зато и са државом иде онако како иде. Могу ли данашњи људи да развијају слободу која им је дата? Слобода, ако је човек правилно не употребљава је катастрофа. Светски развој са овом огреховљеном слободом донео је духовно ропство. Духовна слобода је духовно потчињавање вољи божијој. И видиш, док је послушност слобода, искушење зла је представља као роптво и деца се томе супротстављају, нарочито у наше време, у коме су затровани духом бунтовништва. А природно, уморни су млади и од разних идеологија двадесетог века, које на жалост и даље искривљују дивоту Бога и Његове творевине, испуњавајући људе стресом и удаљујући их од радости, од Бога.
Знате ли шта смо преживели када смо отпуштени из војске? Да се то догодило данашњој омладини, све би их учинило… Била је 1950-та када се завршио герилски рат. Многе класе војске су биле отпуштене у исто време. Неки су у рату били четири и по године, неки четири, неки три и по. И замислите, након свих тих мука, стигосмо у Ларису, отидосмо у Транзитни центар, али је тамо све било пуно. Онда одемо до хотела. Али ни тамо нису желели да нас приме, и да платимо. Кажу ти: “Војник! Где ћемо с њима? Усмрдеће нам ћебад!” Срећом, један официр нас је спасао – да је жив и здрав! Отишао је и сазнао возни ред вожње, када премештају вагоне итд. Сакупио нас је и сместио нас у вагоне! “Ноћу ће их, рече, премештати, али немојте да се плашите – тек ујутру ће да крену”. Целу ноћ смо се клацкали. Напокон стигосмо у Солун. Неки који су били одатле отидоше својим кућама. Ми остали одосмо у Транзитни центар, али је тамо све било пуно. Одемо до хотела, и тамо ништа! Молио сам их у хотелу: “дајте ми једну столицу да седим унутра и платићу вам дупло него што кошта соба са креветом!” “Не може!”, кажу ми. Можда су се плашили да ће неко видети како држе војника па да ће их тужити. И остало је само да одеш напољу, и да ноћ проведеш на зиду! На свим тротоарима су били војници, као да је парада! Схваташ: да су се данашњи млади нашли у таквој ситуацији, спалили би и Ларису и Солун и целу Тесалију и Македонију! Овде где немају никаквих тешкоћа, погледај шта раде! Освајања, катастрофе… А она јадна омладина тада, није имала никаву рачуницу. Осећали су свакако извесну горчину, али уопште нису помишљали да учине некакво зло, иако су имали да претрпе велике невоље и да буду напољу на хладноћи. Осакаћени у рату – колика је то жртва ових јадника! – а након тога, као последње “хвала” било је да спавају напољу. Правим мало поређење, какви су били млади некада а какви су сада… Свет се тако изменио, а ни педесет година није прошло.
Данашња младеж је слична говеду које је вазано на ливади и које удара ногом, откине улар, руши ограду и почне да трчи, али се саплете, грозно повреди ногу, да би га на крају заклале дивље звери. Обуздавање је од помоћи, када је дете мало. То се види, када се рецимо успне на зид и постоји страх да не погине. “Не, не”, викнеш, и мало га пљеснеш. Касније не мисли да тако може да погине, него мисли да не добије батине, па пази. Данас нема страха ни у школи, нити у војсци има зорта. Зато данас млади дају лекције родитељима и народу. У војсци опет, што је тврђа била обука, то су се боље показивали у битци.
Млад човек има потребу да га неко духовно води, да га неко саветује и да га слуша, како би доспео у духовну сигурност, без опасности, страха и странпутица. Сваки човек, током узрастања, током година, задобија нешто од себе самог и од других. Млад човек се држи онога што је примио. Онај ко је одрастао узима оно што је корисно и од себе и од других и то користи да помогне млађем да не греши. Онај ко је млад, ако то не слуша, сам на себи испробава. С друге стране, ако слуша, има ће од тога користи. Дошли су тако у Коливију неки младићи из једне хришћанске организације, говорећи са самопоуздањем. “Немамо потребе ни за ким. Сами ћемо наћи наш пут!”
Ко зна? Можда би, на неки начин на то могли бити приморани. Када је дошло време да иду, упиташе ме како да дођу до пута, да би ишли за манастир Ивирон.
“Куда да идемо”, рекоше.
“Добро, децо, рекох им, рекосте да ћете сами наћи пут. Вама нико није потребан. Зар нисте тако малопре рекли? Најмањи је проблем ако се загубите са овог пута. Мало ћете да се помучите, неко ће наићи и рећи ће вам: “Овуда идите”. Али онај други пут, онај пут који води горе, Небесима, како ћете тај пут наћи сами без путеводитеља?”
Један од њих рече. “Старац има право”.
Текст преузет из књиге: “Дух Божији и дух овога света” – Старац Пајсије Светогорац
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
"НИКО НЕ ЗНА КАО МАЈКА НИ ДА ВОЛИ НИ ДА БРИНЕ."
ПРОЦИТАЈТЕ, НЕЦЕТЕ СЕ ПОКАЈАТИ ........ Тужна поучна прича (8 лажи једне мајке) - [♥] Моја мајка није увијек говорила истину. Слагала ми је осам пута у битним животним тренуцима. Прича почиње са мојим рођењем. Рођен сам као син јединац у веома сиромашној породици. Сиромашној до те мере да нисмо имали довољно хране, а камоли нешто више. У ретким приликама задесило би се да имамо мало кромпира у кући. Мајка би припремила скромни оброк и увијек би истресала свој део на мој тањир говорећи: "Једи, сине, ја нисам гладна." - То је била њена 1. лаж. Када сам мало одрастао, моја мајка би, по окончању кућних послова, отишла до реке која се налазила испод куће, надајући се да ће уловити рибу како бих ја јео здраву храну и развијао се као свако друго дете. Једном приликом, успела је да ухвати чак две рибе. Пожурила је у кућу и спремила обе рибе и ставила их пред мене. Ја сам мало-помало јео рибу, а моја је мајка јела оно што је остајало иза мене на костима. Видевши то, моје је срце затреперило и ону другу рибу ставио сам пред мајку, а она ју је вратила рекавши: "Сине, поједи и ову другу, јер знаш да ја не волим рибу." - То је била њена 2. лаж. Време је пролазило и дошао је дан мог поласка у школу. Како нисмо имали довољно иметка да се школујем, мајка је отишла у једну трговину одеће и договорила се са власником да продаје одећу по кућама угледних и богатих људи. Једне хладне и кишовите ноћи, мајка се дуже задржала на послу. Чекајући је код куће, забринуо сам се и изашао да је потражим. Угледао сам је како носи торбу са одећом и куца на врата туђих кућа. Зовнуо сам је: "Мамааааа, хајде дођи. Идемо кући, касно је и хладно. Можеш наставити сутра ујутро! "Она се насмијала и рекла:" Сине мој, ја нисам уморна. "- Ово је била њена 3. лаж. Дошао је дан полагања школских испита. Иако је било веома вруће, мајка је желела поћи са мном у школу. Сунце је пржило земљу, а површина песка титрала је од топлоте. Ушао сам у школу, а она је остала да чека у школском дворишту. Када су се испити завршили, изашао сам из школе, а она ме дочека у топли мајчински загрљај, испуњен љубављу и милошћу. У руци је држала хладан и свеж сок који је купила ради мене. Када сам га почео пити, окренуо сам се и погледао у њу: низ њено чело сливале су се капљице зноја. Пружио сам јој чашу и рекао: "Мајко, пиј", а она рече: "Сине, само ти пиј. Ја нисам жедна. "- Ово је била њена 4. лаж. Након смрти мог оца, мајка је живела тешким животом удовичким. Преузела је сву одговорност за вођење куће, једноставно - морала се бринути о свему. Живот је постао тежи, а ми смо често гладовали. Поред наше куће живео је мој ујак, иначе веома добар човек. Он нам је често слао храну да утолимо глад. Када су комшије виделе да је наше стање постало несношљиво, савјетовали су мајку, која је још увек била млада, да се уда за човека који би нам помагао. Међутим, моја је мајка одбила овај савет речима: "Ја немам потребе за љубављу." Ово је била њена 5. лаж. По завршетку факултета, добио сам добро плаћен посао у једној фирми и одлучио сам да преузмем бригу о кући. Како је мајчино здравље ослабило, није више могла продавати одећу по кућама, тако да је почела да продаје поврће на пијацама. Када је одбила да престане радити, издвојио сам део своје плате и дао јој, а она је одбила да прими рекавши: "Чувај, сине, своје паре, ја имам довољно за себе." Ово је била њена 6. лаж. Без обзира што сам добио посао, наставио сам школовање и убрзо сам магистрирао. Постигао сам успех и повећали су се моји приходи. Једна фирма понудила ми је добар посао у свом седишту у Немачкој. Збиља сам се обрадовао и тако почео и сањати о новом срећном животу. Након што сам отпутовао и средио своје стање, назвао сам мајку и позвао је да живи код мене. Она није хтела да ме омета и рекла ми је: "Сине, ја нисам научила да живим лагодно." Ово је била њена 7. лаж. Како је време пролазило, мајка је све више старила и убрзо је оболела од злоћудног карцинома. У тим тешким тренуцима неко јој је морао помагати. Шта сам могао да урадим када су између мене и моје вољене мајке биле многе државе? Оставио сам све и вратио се кући. Мајку сам затекао у постељи. Када ме је угледала, покушала је насмијати се. Срце ми се цијепало јер је била исцрпљена и слаба. Није то више била она мајка коју сам познавао .... Сузе су се почеле сливати низ моје образе, али она ме и тада покушала утјешити рекавши: "Сине, не плачи, ја не осећам бол." Ово је била њена 8. и задња лаж. Након што је то изустила, затворила је очи и више их није отворила. Свакоме ко ужива благодат живих родитеља, поручујем: Чувај ову благодат пре него што будеш туговао за њеним губитком. Свакоме ко је изгубио своју вољену мајку, поручујем: Увек се присјети ...: "
Неп.аутор
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
Сачувајмо своје музичко благо
Наше музичко благо треба да сачувамо онаквим какво јесте, у свом изворном облику, а на томе ће и даље радити и Етно-група "Ива" из Добоја.
Рекао је то "Гласу Српске" идејни творац и умјетнички руководилац "Иве" Саша Павловић. Наглашава да група, позната по обрадама традиционалних пјесама "Зелен орај", "Врбица", "Заспо Јанко", "Прелетеше птице", "Добро дошао Христе"... припрема нови албум којим иде корак даље од аутохтоног извођења и очувања традиционалне српске духовне музике.
- Публици обећавамо нешто потпуно авангардније од онога што смо до сада радили. Упркос томе, не желимо да се одрекнемо ни репродукција старих добро познатих песама јер је то један од начина да сачувамо наше богато музичко наслеђе - казао је Павловић.
Према његовом мишљењу, највећа одговорност за чување аутентичног народног звука лежи на етно-музиколозима, културно-умјетничким друштвима, пјевачким друштвима...
- У последње време истражујем записе прослављеног Бањалучанина Владе Милошевића, којих има више од 2.000, како би их ревитализовао и приближио данашњој публици - нагласио је Павловић и додао да се за овај музички правац опредијелио када је схватио љепоту и чистоту музике и насљеђа којег се стално одричемо.
Напомиње да се "Ива" осим изворним народним музичким стваралаштвом, бави и очувањем српских духовних литургијских и паралитургијских пјесама.
- Као православац, као неко ко је певао у црквеним хоровима по Србији и осећа огромну љубав према вери потпуно спонтано сам почео да се бавим литургијским и паралитургијским песмама по којима је наш народ надалеко чувен - вели Павловић.
Са радом овог све популарнијег етно-састава упозната је и публика ван граница Српске, а до сада су имали прилику да гостују у Словенији, Србији, Пољској...
- Они који нас први пут чују изненаде се кад се увере да не изводимо само изворне песме него да ту има и нумера у модернијем музичком руху - рекао је Павловић.
Нагласио је да су за Васкрс лани гостовали у Словенији док се тренутно припремају за велики концерт у Добоју.
- Планирамо да покренемо нови фестивал у Добоју који ће се звати "Етно фјужн прело" који ће сигурно окупити бројне поклонике овог егзотичног звука. У плану је и концерт у Бањалуци у сарадњи са бањалучким бендом "Сопот" - истакао је Павловић.
Оснивање
Етно-група "Ива" основана је 2003. године у Добоју као самостални вокални ансамбл. Име је добила по љековитој трави иви која расте на оближњој планини Озрен. Група тренутно има 11 чланова.
- Публици обећавамо нешто потпуно авангардније од онога што смо до сада радили. Упркос томе, не желимо да се одрекнемо ни репродукција старих добро познатих песама јер је то један од начина да сачувамо наше богато музичко наслеђе - казао је Павловић.
Према његовом мишљењу, највећа одговорност за чување аутентичног народног звука лежи на етно-музиколозима, културно-умјетничким друштвима, пјевачким друштвима...
- У последње време истражујем записе прослављеног Бањалучанина Владе Милошевића, којих има више од 2.000, како би их ревитализовао и приближио данашњој публици - нагласио је Павловић и додао да се за овај музички правац опредијелио када је схватио љепоту и чистоту музике и насљеђа којег се стално одричемо.
Напомиње да се "Ива" осим изворним народним музичким стваралаштвом, бави и очувањем српских духовних литургијских и паралитургијских пјесама.
- Као православац, као неко ко је певао у црквеним хоровима по Србији и осећа огромну љубав према вери потпуно спонтано сам почео да се бавим литургијским и паралитургијским песмама по којима је наш народ надалеко чувен - вели Павловић.
Са радом овог све популарнијег етно-састава упозната је и публика ван граница Српске, а до сада су имали прилику да гостују у Словенији, Србији, Пољској...
- Они који нас први пут чују изненаде се кад се увере да не изводимо само изворне песме него да ту има и нумера у модернијем музичком руху - рекао је Павловић.
Нагласио је да су за Васкрс лани гостовали у Словенији док се тренутно припремају за велики концерт у Добоју.
- Планирамо да покренемо нови фестивал у Добоју који ће се звати "Етно фјужн прело" који ће сигурно окупити бројне поклонике овог егзотичног звука. У плану је и концерт у Бањалуци у сарадњи са бањалучким бендом "Сопот" - истакао је Павловић.
Оснивање
Етно-група "Ива" основана је 2003. године у Добоју као самостални вокални ансамбл. Име је добила по љековитој трави иви која расте на оближњој планини Озрен. Група тренутно има 11 чланова.
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
Среброљубље
Брате и пријатељу, запамти на сав живот: среброљубље је распело Христа, убило Бога; среброљубље је од ученика Христовог створило непријатеља Христовог, убицу Христовог. Но не само то: оно је и Јуду убило. Среброљубље има то проклето својство да човека чини не само Христоубицом већ и самоубицом. Оно најпре убија Бога у души човековој; а убивши Бога у човеку, оно затим убија и човека...Чезнеш ли за богатством, тиња ли у теби жудња за новцем, знај да се у теби зачиње Јуда. Брате и пријатељу, запамти на сав живот: среброљубље је распело Христа, убило Бога; среброљубље је од ученика Христовог створило непријатеља Христовог, убицу Христовог.
Свети Ава Јустин Ћелијски
Свети Ава Јустин Ћелијски
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
ЗА ЈЕДАН СЕКУНД ЧОВЕК
МОЖЕ ДА СЕ НАЂЕ,
УМЕСТО У ПАКЛУ, У РАЈУ,
САМО АКО СЕ ПОКАЈЕ
Бог нам је близу, али је и веома високо. Да би неко приволео Бога да сиђе и буде са њим, треба да се смири и да се покаје. Тада га премилосрдни Бог, видећи његово смирење, узноси на небеса и много га воли. И тако "... ће ... бити... радост на небу због једног грешника који се каје" (Лк. 15, 7), каже Јеванђеље. Бог је човеку подарио разум како би промишљао о својим гресима, кајао се и тражио опроштај. Човек који се не каје веома је неразуман, јер не жели да се покаје како би се ослободио малог пакла у коме живи, а који га води у онај страшнији, вечни. Тако се лишава и земаљских рајских радости, које се настављају у рају, крај Бога, и далеко већим радостима, оним вечним. Колико је човек удаљенији од Бога, толико је удаљенији и од самога себе. Видиш, у Јеванђељу о блудном сину пише: "А када дође себи рече: ...отићи ћу оцу својему..." (Лк. 15,17-18). Значи, када је дошао к себи, када се покајао, тада рече: "Вратићу се своме оцу." Док је живео у греху, био је изван себе, далеко од самога себе, није био при здравој памети, зато што је грех ван здраве памети. - Старче, авва Алоније каже: "Ако жели, човек од јутра до мрака може доспети до божанске мере". Шта је тиме хтео да каже ? - За одуховљење живота нису потребне године. За један секунд човек може да се нађе, уместо у паклу, у рају, само ако се покаје. Човек се лако мења. Може да постане анђео, а може да постане и ђаво. Ето какву моћ има покајање ! Упија у себе благодат Божију. Једну једину смирену помисао да човек носи у свом уму, спасао се. Једну једину горду помисао да носи, ако се не покаје и снађе га смрт, оде, изгубљен је. Разуме се, смирену помисао треба да прати и унутрашњи уздах, унутрашња скрушеност. Јер, помисао је само помисао, али постоји и срце. "Свом душом и разумом и срцем", каже химнопојац. Мислим, међутим, да је авва овде мислио на једно трајније стање. Неопходан је известан период да би човек достигао добро духовно стање. Сагрешујем, кајем се, тог тренутка ми је опроштено. Ако поседујем дух подвижника, могу мало помало да стабилизујем једно стање, али до тада се оно колеба.
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац текст из књиге "Чувајте душу"
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
О СТРАШНОМ СУДУ
Доћи ће Син Божји у слави својој и сви свети Анђели са Њим.
Било је времена када је Цар неба и земље Господ Исус Христос долазио да нас спасе; биће време, када ће Он доћи и да нам суди. О, како ће бити страшан тај Његов други долазак !
Биће страшан и за небо и за земљу, и за анђеле, и за људе ! Страшан ће бити за небо, јер ће тада сунце потамнети и своју светлост изгубити, а месец ће се угасити и потамнети, а звезде погашене као лишће падати, и сама небеса као хаљина овештати и као одећа савиће се и изменити.....
Сви од Адама докраја света, рођени и умрли, свих времена и свих крајева света на глас трубе Архангела – оживеће са својим душама и стати на суд. То се зове Васкрсење мртвих ! Васкрсење Христово било је слика нашег васкрсења из гроба и смрти. И за праведнике више нема смрти, а за грешнике има, јер њихов одлазак у таму вечну и мучење – то је за њих друга смрт, од које се неће никада избавити.
Зашто нам онда живот ако га својом немарношћу за навек изгубимо ? Шта нам вреде лепи дворови и намештаји кад ће то све да изгори ? Кад загрми Страшни Суд онда ћемо се горко кајати што се нисмо кајали и молили, и исповедали, и постили и причешћивали и добра дела чинили, али све доцкан.
Тада ће погинула деца проклињати своје родитеље што их нису учили вери и страху Божјем, а родитељи ће бити поражени очајањем, видећи погибао своје деце. Омладина ће проклињати своје старешине и учитеље што их нису задржавали од рђавих дела. Немарни хришћани проклињаће своје свештенике што их нису учили закону Божјем. Најприснији пријатељи ће проклињати један другог што су задовољавали прљавим страстима и жељама једни друге. Најужаснија патња ће овладати душама непокајаних грешника. Од несносне патње и жалости, они ће викати горама и бреговима: Падните на нас и покрите нас ! – али ни горе ни брегови неће их сакрити. Они ће пожелети умрети, и уништити себе, али ће смрт побећи од њих, смрти неће више бити, осим мрака и вечних мука. То је друга смрт – смрт душе за то што је удаљена од Бога од кога прави живот долази људима.
Ава ГАВРИЛО РалетиначкиБило је времена када је Цар неба и земље Господ Исус Христос долазио да нас спасе; биће време, када ће Он доћи и да нам суди. О, како ће бити страшан тај Његов други долазак !
Биће страшан и за небо и за земљу, и за анђеле, и за људе ! Страшан ће бити за небо, јер ће тада сунце потамнети и своју светлост изгубити, а месец ће се угасити и потамнети, а звезде погашене као лишће падати, и сама небеса као хаљина овештати и као одећа савиће се и изменити.....
Сви од Адама докраја света, рођени и умрли, свих времена и свих крајева света на глас трубе Архангела – оживеће са својим душама и стати на суд. То се зове Васкрсење мртвих ! Васкрсење Христово било је слика нашег васкрсења из гроба и смрти. И за праведнике више нема смрти, а за грешнике има, јер њихов одлазак у таму вечну и мучење – то је за њих друга смрт, од које се неће никада избавити.
Зашто нам онда живот ако га својом немарношћу за навек изгубимо ? Шта нам вреде лепи дворови и намештаји кад ће то све да изгори ? Кад загрми Страшни Суд онда ћемо се горко кајати што се нисмо кајали и молили, и исповедали, и постили и причешћивали и добра дела чинили, али све доцкан.
Тада ће погинула деца проклињати своје родитеље што их нису учили вери и страху Божјем, а родитељи ће бити поражени очајањем, видећи погибао своје деце. Омладина ће проклињати своје старешине и учитеље што их нису задржавали од рђавих дела. Немарни хришћани проклињаће своје свештенике што их нису учили закону Божјем. Најприснији пријатељи ће проклињати један другог што су задовољавали прљавим страстима и жељама једни друге. Најужаснија патња ће овладати душама непокајаних грешника. Од несносне патње и жалости, они ће викати горама и бреговима: Падните на нас и покрите нас ! – али ни горе ни брегови неће их сакрити. Они ће пожелети умрети, и уништити себе, али ће смрт побећи од њих, смрти неће више бити, осим мрака и вечних мука. То је друга смрт – смрт душе за то што је удаљена од Бога од кога прави живот долази људима.
текст из "Беседе о страшном суду"
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
СРБСКА СЛАВА
Када Србин славу слави,
Он уз колач свијећу стави,
Па скрушено он уздане;
И све свети светим чином.
Колач му је слика Оца,
Сваког добра даваоца;
Свијећа му је слика Сина,
Слика Духа — слика вина,
Пред Тројицу Србин стане,
Па скрушено он уздане;
— Царе вјечни, благослови
Сви су твоји дари ови.
Народ сложи и умножи;
Нек сви људи буду Божији,
Нек сви славе име Твоје,
Твога сина нек се боје.
Ко хљеб нек су срцем благи,
Као свијећа душом прави,
Као вино нек су јаки;
Благи, прави, јаки — здрави.
Чисти колач — вјера чиста;
Свећа — нада, што нам блиста;
А љубав је љубав красна—
Истина је и ту јасна.
Шта Ти дајем ја нејаки?
Све је ово Твоја слика,
Блиједа слика Твога лика,
Нека светац мој Те моли,
Зато њему палим свијећу.
Он до Тебе ближе стоји,
Дај нам, Боже добру срећу!
Сва је моја богомоља:
Нека буде Твоја воља!
Сваком живом Ти помози!
Па и мени не одмози. Амин.
Он уз колач свијећу стави,
Па скрушено он уздане;
И све свети светим чином.
Колач му је слика Оца,
Сваког добра даваоца;
Свијећа му је слика Сина,
Слика Духа — слика вина,
Пред Тројицу Србин стане,
Па скрушено он уздане;
— Царе вјечни, благослови
Сви су твоји дари ови.
Народ сложи и умножи;
Нек сви људи буду Божији,
Нек сви славе име Твоје,
Твога сина нек се боје.
Ко хљеб нек су срцем благи,
Као свијећа душом прави,
Као вино нек су јаки;
Благи, прави, јаки — здрави.
Чисти колач — вјера чиста;
Свећа — нада, што нам блиста;
А љубав је љубав красна—
Истина је и ту јасна.
Шта Ти дајем ја нејаки?
Све је ово Твоја слика,
Блиједа слика Твога лика,
Нека светац мој Те моли,
Зато њему палим свијећу.
Он до Тебе ближе стоји,
Дај нам, Боже добру срећу!
Сва је моја богомоља:
Нека буде Твоја воља!
Сваком живом Ти помози!
Па и мени не одмози. Амин.
Муж, жени мора бити ослонац и у добру и у злу
Муж , жени мора да буде и у добру и у злу ослонац у животу, а на неко који се стално извлачи и склања, и сво бреме у породици, препушта жени.
Има и оних мужева који су болесни од ратних стресова или неких других, а који истински не желе да прихвате болест и да траже адекватно решење проблема, него траже разлоге за свађу преко несвесног вређања или неких својих несвесних бојкота, неразмишљајући при том да сав терет око породице пада на једно слабо и нежно створење, то јест жену.
Муж са таквом болешћу, иако га жена стално моли, не жели да размисли и да се потруди да на неки начин бар мало реши свој проблем како би жени помогао јер она је ипак жена и није увек у стању да поднесе сав терет. Поготову ако је и жена у току рата као и он морала имати рецимо свакодневну радну обавезу , а на 4 дан дежурство од 24 сата, а поред тога и бригу о малој деци коју није имала где безбедно да смести, а послодавац јој није дозволио да буде са децом иако је имала право да се брине о деци.
Није јој било лако зар не?
Хвала је Богу без обзира на све таква жена се и даље труди уз Божију помоћ да се брине, колико може о породици.
Поготову у таквом браку супружници морају заједно да решавају све проблеме у породици јер у противном , жена неће моћи увек да се сама избори са породичним проблемима и породица се без обзира на труд жене, може недај Боже распасти.
Задње деценије су се распале многе породице и после 20 па и више година заједничког живота баш из тих разлога што мужеви не желе да прихвате болест и да се лече него су убеђени да им ништа не хвали и да су сви око њих на погрешном путу , да их не разумеју и да је само њихов пут исправан.
Највише од свега трпе деца, јер она јадна не могу да схвате да је у питању болест већ мисле да се родитељи не воле и да се због тога свађају.
Спаси Господи , заштити и сачувај на окупу све породице које су нато агресори упропастили! ГОСПОДИ ПОМИЛУЈ!
Има и оних мужева који су болесни од ратних стресова или неких других, а који истински не желе да прихвате болест и да траже адекватно решење проблема, него траже разлоге за свађу преко несвесног вређања или неких својих несвесних бојкота, неразмишљајући при том да сав терет око породице пада на једно слабо и нежно створење, то јест жену.
Муж са таквом болешћу, иако га жена стално моли, не жели да размисли и да се потруди да на неки начин бар мало реши свој проблем како би жени помогао јер она је ипак жена и није увек у стању да поднесе сав терет. Поготову ако је и жена у току рата као и он морала имати рецимо свакодневну радну обавезу , а на 4 дан дежурство од 24 сата, а поред тога и бригу о малој деци коју није имала где безбедно да смести, а послодавац јој није дозволио да буде са децом иако је имала право да се брине о деци.
Није јој било лако зар не?
Хвала је Богу без обзира на све таква жена се и даље труди уз Божију помоћ да се брине, колико може о породици.
Поготову у таквом браку супружници морају заједно да решавају све проблеме у породици јер у противном , жена неће моћи увек да се сама избори са породичним проблемима и породица се без обзира на труд жене, може недај Боже распасти.
Задње деценије су се распале многе породице и после 20 па и више година заједничког живота баш из тих разлога што мужеви не желе да прихвате болест и да се лече него су убеђени да им ништа не хвали и да су сви око њих на погрешном путу , да их не разумеју и да је само њихов пут исправан.
Највише од свега трпе деца, јер она јадна не могу да схвате да је у питању болест већ мисле да се родитељи не воле и да се због тога свађају.
Спаси Господи , заштити и сачувај на окупу све породице које су нато агресори упропастили! ГОСПОДИ ПОМИЛУЈ!
CUVARKUCA
Čuvarkuća je biljka slična aloji. I kod jedne i kod druge biljke upotrebljava se presni sveže ceđen sok i koristi se protiv raznih bolesti.
U narodu je čuvarkuća poznata kao lek protiv uvobolje.
Sveže ceđen sok pomaže pri lečenju
čira na želucu,
raznih upala sluzokože,
izuzetno jača otpornost organizma,
leči trajno glavobolje,
astmu,
kostobolju,
bolesti srca i krvotoka,
povećava krvni pritisak,
a grip i anginu otklanja za samo 2-3 dana.
Čuvarkuća je zeljasta biljka, čiji su listovi sočni i debeli, puni tečnosti koja je gorkog i oporog ukusa.
Raste po kamenjarima, ali se moze naći i po krovovima seoskih kuća.
Cveta u leto i može se brati tokom cele godine. Lekovitost ove biljke dolazi od sadržaja jabučne i mravlje kiseline.
Od nje možete napraviti lek protiv opakih bolesti ili kao preventivu:
- uzeti 500 g čistog lista čuvarkuće i samleti ga, zatim ga preliti sa 1/2 l čistog 96% alkohola. Kada ostaci lisća pobele u alkoholu, dodati 250 g kafe od cikorije, 400 g meda u saću, 50 g propolisa i 0,7 l dobrog crnog vina. Sve dobro izmešati, sipati u tamnu flašu i hermetički zatvoriti. Ostaviti na tamno i hladno mesto da fermentiše (najmanje 15 dana), zatim procediti.
Uzima se prvih 5 dana 3 puta dnevno po 1 kafena kašika pre jela, a posle toga na jedan sat pre jela po jedna supena kašika 55 dana. Ako lek uzimate preventivno, nastavljate jos 5 godina i to tako što svake godine nastavljate kada ste prethodne godine prestali sa uzimanjem ovog leka
(isti recept moze se koristiti i sa Alojom)
Otalgija (bolovi u ušima), zagnojene
rane, hemoragija (krvarenje), opekotine, bolovi u očima, herpes
zoster.
Način upotrebe:
Svež sok dobijen od mesnatih listova stavlja se na rane, opekotine,
unutar ušne školjke.
Način dobijanja soka: Kada se list prelomi, stavi se u šolju sa
vrućom vodom da odstoji 2-3 sekunde. Zatim se izvadi i rukom
istisne sok. Za ovo se može koristiti i sokovnik.
Lekovito delovanje: sveže iscedjeni sok iz listova cuvarkuce koristi se u
lecenju nervne rastrojenosti, padavice, nemimih snova i straha u male dece.
Sveže zdrobljeni listovi ili cisti sok koriste se kao sredstvo koje hladi i steže, zatim, protiv cireva, rana, opekotina; za bolna mesta nastala gihtom te za lecenje »kurjih ociju« i uklanjanje suncevih pega. Sveži sok koristi se u lecenju nagluvosti, osobito one koja je izazvana skrucenim žutim sekretom (jer ga sok cuvarkuce rastvara).. Cireva zeludca, herpesa, hemoroida i glista. Sok se upotrebljava protiv opekotina. U novije vreme upotrebljava se sok od sveze biljke protiv zapaljenja zuba i upala grla. Veronika Nedimovic.
U narodu je čuvarkuća poznata kao lek protiv uvobolje.
Sveže ceđen sok pomaže pri lečenju
čira na želucu,
raznih upala sluzokože,
izuzetno jača otpornost organizma,
leči trajno glavobolje,
astmu,
kostobolju,
bolesti srca i krvotoka,
povećava krvni pritisak,
a grip i anginu otklanja za samo 2-3 dana.
Čuvarkuća je zeljasta biljka, čiji su listovi sočni i debeli, puni tečnosti koja je gorkog i oporog ukusa.
Raste po kamenjarima, ali se moze naći i po krovovima seoskih kuća.
Cveta u leto i može se brati tokom cele godine. Lekovitost ove biljke dolazi od sadržaja jabučne i mravlje kiseline.
Od nje možete napraviti lek protiv opakih bolesti ili kao preventivu:
- uzeti 500 g čistog lista čuvarkuće i samleti ga, zatim ga preliti sa 1/2 l čistog 96% alkohola. Kada ostaci lisća pobele u alkoholu, dodati 250 g kafe od cikorije, 400 g meda u saću, 50 g propolisa i 0,7 l dobrog crnog vina. Sve dobro izmešati, sipati u tamnu flašu i hermetički zatvoriti. Ostaviti na tamno i hladno mesto da fermentiše (najmanje 15 dana), zatim procediti.
Uzima se prvih 5 dana 3 puta dnevno po 1 kafena kašika pre jela, a posle toga na jedan sat pre jela po jedna supena kašika 55 dana. Ako lek uzimate preventivno, nastavljate jos 5 godina i to tako što svake godine nastavljate kada ste prethodne godine prestali sa uzimanjem ovog leka
(isti recept moze se koristiti i sa Alojom)
Otalgija (bolovi u ušima), zagnojene
rane, hemoragija (krvarenje), opekotine, bolovi u očima, herpes
zoster.
Način upotrebe:
Svež sok dobijen od mesnatih listova stavlja se na rane, opekotine,
unutar ušne školjke.
Način dobijanja soka: Kada se list prelomi, stavi se u šolju sa
vrućom vodom da odstoji 2-3 sekunde. Zatim se izvadi i rukom
istisne sok. Za ovo se može koristiti i sokovnik.
Lekovito delovanje: sveže iscedjeni sok iz listova cuvarkuce koristi se u
lecenju nervne rastrojenosti, padavice, nemimih snova i straha u male dece.
Sveže zdrobljeni listovi ili cisti sok koriste se kao sredstvo koje hladi i steže, zatim, protiv cireva, rana, opekotina; za bolna mesta nastala gihtom te za lecenje »kurjih ociju« i uklanjanje suncevih pega. Sveži sok koristi se u lecenju nagluvosti, osobito one koja je izazvana skrucenim žutim sekretom (jer ga sok cuvarkuce rastvara).. Cireva zeludca, herpesa, hemoroida i glista. Sok se upotrebljava protiv opekotina. U novije vreme upotrebljava se sok od sveze biljke protiv zapaljenja zuba i upala grla. Veronika Nedimovic.
Јелек, антерија...
Јелек, антерија и опанци, по томе се знају Србијанци гласи стих једне од популарних новијих народних песама. Он говори о старим, данас заборављеним, а некад неизбежним елементима народног одевања. Најчешћи делови народне ношње код Срба били су: прслук, гуњ, фермен, антерија, зубун, долактеник, тканица, чакшире, долама, дизлук, јечерма, џемадан, минтане, јелек, џубе, фистан, шалваре и опанци.
Женска одећа је – поред дугачке кошуље – неизоставно укључивала ткани вунени појас и прегачу, са лепо компонованим мотивима и бојама. Српске домаћице су носиле дугачке прслуке, као и хаљетке или хаљине – обавезно са дугим рукавима. Мушку ношњу су карактерисале узане панталоне – чакшире или, понегде, пространи пеленгири – панталоне са широким нешто краћим ногавицама. Тканица – ткани појас разних боја – био је обавезан и код српских домаћина. Сваки крај је имао свој карактеристичан крој јелека, који се разликовао по шарама, везу, облику, материјалу и осталим детаљима. Јелек, мушки и женски, носио се око груди, а обично је био од плиша, сукна или чоје, са разним везовима и украсима – гајтанима, који су указивали и на имућност породице.
Антерија је врста старинске хаљине дугачке до ногу, са дубоким изрезом на грудима и са са дугим, спреда отвореним рукавима. Изглед ове хаљине од струка наниже је звонастог облика. Израђивала се од разних материјала – памука, свиле, сомота и броката – а златни вез на свили или сомоту се сматрао раскошним. Мајстори који су производили антерије звали су се терзије.
Тканица је била врста појаса која се добијала ткањем, обично од вуне, са разним украсима и детаљима у боји. У Црној Гори појас се називао «каница», а мушкарци су испод њега имали кожни појас силав, намењен ношењу оружја.
Женска одећа је – поред дугачке кошуље – неизоставно укључивала ткани вунени појас и прегачу, са лепо компонованим мотивима и бојама. Српске домаћице су носиле дугачке прслуке, као и хаљетке или хаљине – обавезно са дугим рукавима. Мушку ношњу су карактерисале узане панталоне – чакшире или, понегде, пространи пеленгири – панталоне са широким нешто краћим ногавицама. Тканица – ткани појас разних боја – био је обавезан и код српских домаћина. Сваки крај је имао свој карактеристичан крој јелека, који се разликовао по шарама, везу, облику, материјалу и осталим детаљима. Јелек, мушки и женски, носио се око груди, а обично је био од плиша, сукна или чоје, са разним везовима и украсима – гајтанима, који су указивали и на имућност породице.
Антерија је врста старинске хаљине дугачке до ногу, са дубоким изрезом на грудима и са са дугим, спреда отвореним рукавима. Изглед ове хаљине од струка наниже је звонастог облика. Израђивала се од разних материјала – памука, свиле, сомота и броката – а златни вез на свили или сомоту се сматрао раскошним. Мајстори који су производили антерије звали су се терзије.
Тканица је била врста појаса која се добијала ткањем, обично од вуне, са разним украсима и детаљима у боји. У Црној Гори појас се називао «каница», а мушкарци су испод њега имали кожни појас силав, намењен ношењу оружја.
Праменка
Праменка је појам који означава примитивну овцу, слабих физиолошких својстава, која је настала у оскудним условима исхране и неге, а на које се кроз дужи низ година добро адаптирала. Веома је отпорна и издржљива.
Праменка некада је била раширена по читавој Европи. Интензивирањем пољопривредне производње, примитивна праменка је потоснута продуктивнијим расама, тако да се у већем проценту одржала само на југу Европе и то посебно на Балканском полуострву.
У Србији се праменка гаји на врло екстензиван начин. У току летњег периода све време проводи на планинским пашњацима, који су најчешће оскудни у Овчарство - технологија производње приносу највреднијих хранљивих материја, због сиромаштва у погледу ботаничког састава паше. Зими се држе у објектима, настрешице и нехигијенским шталама, где најчешће гладују. Многи одгајивачи ове расе оваца, у потрази за храном, у јесен одлазе са својим стадима са планина у равничарске регионе удаљене и по неколико стотина километара јер на овим подручјима у току зиме овце најчешће нису у могућности да задовоље ни основне потребе у хранљивим материјама.
У нашој земљи постоји више сојева праменке, који се међусобно разликују по величини, приносу, квалитет и боји вуне. Дељене екстеријерне одлике свих сојева праменке су: дуга и уска глава, овце су шуте, ређе рогате, овнови су по правилу рогати.
Врат је средње дужине, или дугачак, али доста узан и слабо мускулозан. Труп је средње дужине и по правилу нешто дужи од висине гребена. Ширине су слабо, па и недовољно изражене. Грудни кош је средње дуг, дубок, али узан и пљоснат. Ребра су пљосната и пружају се косо уназад. Ширина леђа и сапи је слабо изражена.
Ноге су снажне са јаким костима, које су повезане чврстим зглобним везама. Праменка има чврсте папке који су издржљиви на дуга пешачења и терене.
Сви сојеви праменке су касностасне животиње, које полно сазревају са 16-18 месеци, а пораст завршавају у старости од 3-4 године.
Праменка је овца комбинованих производних својстава (месо-млеко-вуна). Производња овчијег и јагњећег меса праменке је доста скромна, у зависности од сојева и нивоа исхране, односно степена утовљености животиња. Жива мера оваца креће се између 25 и 55, а овнова између 35 и 80 кг. Од истих фактора зависи и рандман меса, који се креће од 40-50%.
Производња млека праменке је релативно мала, а знатно варира између сојева (од 40-100 литара и више у лактацији од 6 месеци) и услед утицаја исхране.
Тежина руна у просеку износи 1,4 кг. Рандман вуне се креће од 55-70%. Руно праменке је састављено, као што и само име каже, од праменова који су отворени0, дугачки, груби, оштар или левкасти код рудих праменки. Вуна је мешана и састоји се из осјастих влакана и пуха. У зависности од заступљености осјастих влакана и пуха разликују се сојеви праменке са грубом и сојеви са рудом вуном. Праменка је слабо обрасла вуном по трбуху и доњем делу врата, а ноге, глава и уши су јој обрасли длаком.
Боја руна је најчешће бела, мада код неких сојева праменке руно може бити мрко па чак и црно, док их је веома мали број са шареним руном. Длака која покрива лице и ноге може бити различите боје, беле, црне, правилно или неправилно шарена, жуто-бела, црно-бела, затим жута и прскана (бела са црним, жута са белим и слично).
Плодност праменке је релативно добра. Од 100 ојагњених оваца добија се 100-110 јагњади. Порођајна тежина ових јагњади је између 2 и 4 кг, што зависи од соја и нивоа исхране мајки. Јагњад су отпорна, а морталитет је низак.
У нашој земљи постоји велики број сојева праменке који су настали у различитим климатским и исхрамбеним условима. Имена су добијали, обично, према подручју постанка, планини и слично. Најпознатији сојеви праменке су: сјенички, сврљишки, Кривовирске, шарпланинску, Овчепољско, косовски, метохијски, пивски и други. Сви сојеви праменке могу се поделити у две групе и то сојеве са рудом и сојеве са грубом вуном.
Сојеви праменке са рудом вуном
У групу праменки са рудом вуном спадају следећи сојеви:
сјенички,
сврљишки и
шарпланинску
Тело ових животиња обрасло је нешто финијом (рудом) Вуно него угруборуних праменки.
Руно им чини прелаз од отвореног до полуотвореног. Сачињено је одпраменова левкастог облика.
Праменови оваца руде праменке су краћи, а руно претежно састављено од прелазних влакана. Због веће густине вуне и финијег влакна, принос и квалитет вуне ових сојева праменке је бољи него у груборуних.
Сојеви праменке са грубом вуном
У ову групу спадају сви сојеви праменке чије руно сачињавају груба и осјаста, а веома мали проценат финих и прелазних влакана. Руно је отворено, а праменови су дугачки и шиљасти.
Због лошег квалитета влакна, вуна ових оваца није интересантна за потребе текстилне индустрије, него служи као сировина у домаћој радиности, за израду најгрубљих тканина.
Најпознатији сојеви праменке са грубом вуном су:
пиротски,
Кривовирске,
бардока,
каракачански,
пивски и други.
Праменка некада је била раширена по читавој Европи. Интензивирањем пољопривредне производње, примитивна праменка је потоснута продуктивнијим расама, тако да се у већем проценту одржала само на југу Европе и то посебно на Балканском полуострву.
У Србији се праменка гаји на врло екстензиван начин. У току летњег периода све време проводи на планинским пашњацима, који су најчешће оскудни у Овчарство - технологија производње приносу највреднијих хранљивих материја, због сиромаштва у погледу ботаничког састава паше. Зими се држе у објектима, настрешице и нехигијенским шталама, где најчешће гладују. Многи одгајивачи ове расе оваца, у потрази за храном, у јесен одлазе са својим стадима са планина у равничарске регионе удаљене и по неколико стотина километара јер на овим подручјима у току зиме овце најчешће нису у могућности да задовоље ни основне потребе у хранљивим материјама.
У нашој земљи постоји више сојева праменке, који се међусобно разликују по величини, приносу, квалитет и боји вуне. Дељене екстеријерне одлике свих сојева праменке су: дуга и уска глава, овце су шуте, ређе рогате, овнови су по правилу рогати.
Врат је средње дужине, или дугачак, али доста узан и слабо мускулозан. Труп је средње дужине и по правилу нешто дужи од висине гребена. Ширине су слабо, па и недовољно изражене. Грудни кош је средње дуг, дубок, али узан и пљоснат. Ребра су пљосната и пружају се косо уназад. Ширина леђа и сапи је слабо изражена.
Ноге су снажне са јаким костима, које су повезане чврстим зглобним везама. Праменка има чврсте папке који су издржљиви на дуга пешачења и терене.
Сви сојеви праменке су касностасне животиње, које полно сазревају са 16-18 месеци, а пораст завршавају у старости од 3-4 године.
Праменка је овца комбинованих производних својстава (месо-млеко-вуна). Производња овчијег и јагњећег меса праменке је доста скромна, у зависности од сојева и нивоа исхране, односно степена утовљености животиња. Жива мера оваца креће се између 25 и 55, а овнова између 35 и 80 кг. Од истих фактора зависи и рандман меса, који се креће од 40-50%.
Производња млека праменке је релативно мала, а знатно варира између сојева (од 40-100 литара и више у лактацији од 6 месеци) и услед утицаја исхране.
Тежина руна у просеку износи 1,4 кг. Рандман вуне се креће од 55-70%. Руно праменке је састављено, као што и само име каже, од праменова који су отворени0, дугачки, груби, оштар или левкасти код рудих праменки. Вуна је мешана и састоји се из осјастих влакана и пуха. У зависности од заступљености осјастих влакана и пуха разликују се сојеви праменке са грубом и сојеви са рудом вуном. Праменка је слабо обрасла вуном по трбуху и доњем делу врата, а ноге, глава и уши су јој обрасли длаком.
Боја руна је најчешће бела, мада код неких сојева праменке руно може бити мрко па чак и црно, док их је веома мали број са шареним руном. Длака која покрива лице и ноге може бити различите боје, беле, црне, правилно или неправилно шарена, жуто-бела, црно-бела, затим жута и прскана (бела са црним, жута са белим и слично).
Плодност праменке је релативно добра. Од 100 ојагњених оваца добија се 100-110 јагњади. Порођајна тежина ових јагњади је између 2 и 4 кг, што зависи од соја и нивоа исхране мајки. Јагњад су отпорна, а морталитет је низак.
У нашој земљи постоји велики број сојева праменке који су настали у различитим климатским и исхрамбеним условима. Имена су добијали, обично, према подручју постанка, планини и слично. Најпознатији сојеви праменке су: сјенички, сврљишки, Кривовирске, шарпланинску, Овчепољско, косовски, метохијски, пивски и други. Сви сојеви праменке могу се поделити у две групе и то сојеве са рудом и сојеве са грубом вуном.
Сојеви праменке са рудом вуном
У групу праменки са рудом вуном спадају следећи сојеви:
сјенички,
сврљишки и
шарпланинску
Тело ових животиња обрасло је нешто финијом (рудом) Вуно него угруборуних праменки.
Руно им чини прелаз од отвореног до полуотвореног. Сачињено је одпраменова левкастог облика.
Праменови оваца руде праменке су краћи, а руно претежно састављено од прелазних влакана. Због веће густине вуне и финијег влакна, принос и квалитет вуне ових сојева праменке је бољи него у груборуних.
Сојеви праменке са грубом вуном
У ову групу спадају сви сојеви праменке чије руно сачињавају груба и осјаста, а веома мали проценат финих и прелазних влакана. Руно је отворено, а праменови су дугачки и шиљасти.
Због лошег квалитета влакна, вуна ових оваца није интересантна за потребе текстилне индустрије, него служи као сировина у домаћој радиности, за израду најгрубљих тканина.
Најпознатији сојеви праменке са грубом вуном су:
пиротски,
Кривовирске,
бардока,
каракачански,
пивски и други.
Сач
Многи Срби тврде да ништа није тако укусно као храна спремљена под сачем. Печење под сачем је традиционални начин припремања хране у Србији. Сач је велики поклопац, углавном од метала, али може бити и земљан, којим се поклапа црепуља, плитка и широка глинена посуда (тепсија), у коју се ставља оно што се пече. А то може бити било шта – најпре хлеб, погача, али и пита, месо, кромпир, поврће... За спремање под сачем неопходан је и жар, што значи да се пече на земљи. Црепуља се стави у жар и њиме „ушушка“, па се и сач затрпа. Пече се полако, са свих страна, а кад је готово, жар се разгрне и... пријатно! Само треба пазити да се не опечеш! Некад је било лако пећи хлеб под сачем – свака кућа имала је огњиште, а сада је сач резервисан за природу, или за – кафану.
Сач долази из турског језика, док је црепуља српска реч која долази од речи цреп. Прави се, као и цреп, од печене земље.
Сач долази из турског језика, док је црепуља српска реч која долази од речи цреп. Прави се, као и цреп, од печене земље.
Моравска кућа
Све до почетка XX века у српском народу су била уобичајена два типа грађења куће – брвнара или динарска кућа, заступљена у западним областима, и бондручара или моравска кућа, моравка, честа у централној, источној и јужној Србији.
Брванара је грађена од дрвета, од брвана, и имала је кров од дрвених плоча – шиндре.
Моравка је имала костур од дрвета који се испуњавао лакшим материјалом и блатом – бондруком.
Који год да је тип био у питању, кућа је обично имала два дела – један који се звао кућа, у коме су били огњиште, софра и троношци, и други – соба, у коме се спавало и где је била и пећ.
Моравска кућа је у Поморавље стигла током сеоба народа са Косова и развила се од такозване косовске приземљуше. Најпре јој је додат трем, потом још једна соба, па онда проширење трема – чардак, на коме се и спавало. Ако кућа има спрат, трем, има два дела – ајет и доксат – горњи део који је служио за одмор.
Тремови су најпре били од лепих дрвених греда да би се касније појавили и лукови, који су посебна карактеристика моравске куће.
Нажалост, ове лепе куће су у XX веку замењене модернијим (и ружнијим) типовима, а данас их можемо видети у дубини сеоског дворишта, запуштене и оронуле, како служе углавном као остава. Последњих година понегде се и подигне понека кућа моравског типа, а овај начин грађења преживео је једино код манастирских конака.
Брванара је грађена од дрвета, од брвана, и имала је кров од дрвених плоча – шиндре.
Моравка је имала костур од дрвета који се испуњавао лакшим материјалом и блатом – бондруком.
Који год да је тип био у питању, кућа је обично имала два дела – један који се звао кућа, у коме су били огњиште, софра и троношци, и други – соба, у коме се спавало и где је била и пећ.
Моравска кућа је у Поморавље стигла током сеоба народа са Косова и развила се од такозване косовске приземљуше. Најпре јој је додат трем, потом још једна соба, па онда проширење трема – чардак, на коме се и спавало. Ако кућа има спрат, трем, има два дела – ајет и доксат – горњи део који је служио за одмор.
Тремови су најпре били од лепих дрвених греда да би се касније појавили и лукови, који су посебна карактеристика моравске куће.
Нажалост, ове лепе куће су у XX веку замењене модернијим (и ружнијим) типовима, а данас их можемо видети у дубини сеоског дворишта, запуштене и оронуле, како служе углавном као остава. Последњих година понегде се и подигне понека кућа моравског типа, а овај начин грађења преживео је једино код манастирских конака.
Пекара
Пекара је објекат у коме су за задружну породицу припремане велике количине хлеба за више дана како се пекара не би стално ложила. Зидана је од посебне врсте земље која је обликована у посебним калупима како би се могла извести полукалота, а потом сушена и облепљивана земљом.
Амбар
Амбар – остава намењена чувању и сушењу житарица: пшенице, јечма, ражи, овса, који су унутар објекта смештени у посебне преграде.
Деца су највећи дар Божји
Бог је „створио мушко и женско“, рекавши им: „Рађајте се и множите, и напуните земљу, и владајте њоме…“ (1Мојс. 1,27–28).
Захарија и Јелисавета моле се Господу да им подари пород. И, гле, док праведни Захарија служи у храму и приноси жртву, анђео Господњи јавља му се саопштавајући да ће његова супруга Јелисавета родити сина. Не поверовавши анђелским речима, бива кажњен – постаје нем. Али, велика је милост Господња: Јелисавета рађа сина, и Захарија му даје име Јован. Родитељи добијају дете – највећег рођеног од жене, великог пророка и Крститеља Господа нашега Исуса Христа.Јоаким и Ана у сузама су измолили од Господа ћерку Марију, чије име преведено с јеврејског значи „сузама исплакана“. Марију, мајку Онога кога небеса не могу обухватити, Ана носи у благословеној утроби својој.Господ наш Исус Христос је дошао да спасе род људски који лежи у тами и у греху (ср. 1Јн 5,19). Бог је љубав, и Он нам открива овај свет, даје нам заповести како да живимо и како да се спасавамо: „Љубите једни друге“ (1Јн 4,7). Снага Христове заповести коју Он изговара својим ученицима и свима нама састоји се у овим речима (Јн 13,34–35; Јн 15,12; Јн 15,17; Еф. 5,2). Исус нас опомиње и усмерава да љубимо једни друге, као што Он нас љуби.На ову богочовечанску љубав опредељују се хришћански супружници поверавајући се једно другоме док постају једно тело .Тако, муж остварује свој позив и своју мисију волећи своју жену, као Христос Цркву, спреман жртвовати и самога себе. Жена, пак, прихвата ту мужевљеву мисију да буде вољена.Доживљавајући брачну заједницу, они продубљују међусобну љубав, као Свету тајну из које црпе снагу за све тешкоће и невоље које прате брачну заједницу и породицу у овоземаљском животу. Господ наш Исус Христос је благословио брак уздигавши га на Свету тајну, када је у Кани Галилејској присуствовао и учествовао са својом Мајком на свадби, и ту учинио прво чудо – воду је претворио у вино (Јн 2,11).Брак није само друштвена обавеза, него је то заједница мушкарца и жене, како је Бог одредио у почетку стварања земље и света. Заједнички живот мушкарца и жене усмерава на ону првобитну заповест: „Рађајте се и множите се, напуните земљу и владајте њоме“. Ове божанске речи треба да чују сви наши супружници и да их испуњавају својим животом – да рађају децу.Деца су најлепше и највеће благо којим Бог дарива супружнике, јер са децом стварају породичну живу цркву .Деца су круна брака, и у тој круни деца су најлепши драгуљи. Добра деца су радост у породици, а лоша су туга живота. Зато молимо без престанка и саветујемо наше младе супружнике да рађају децу, и да их подижу и васпитавају у хришћанском и православном духу, да буду добри људи, да воле своје родитеље који су их изнедрили, своје учитеље, наставнике, професоре, пријатеље и сву децу са којима стасавају, и опет: да воле све људе са којима живе и сусрећу се на овим просторима. Сви смо одговорни пред Богом, Црквом, заједницом и државом, како ћемо нашу децу најбоље васпитати и образовати. „Пазите на време, јер су дани зли“ – то је упутство и смерница васпитања деце.Верујемо да ће здрав разум и љубав превладати код наших младих супружника, и да ће рађати децу радујући се њиховом животу.Добре мајке, српске мајке, рађајте и васпитавајте децу – да ходе путевима Господњим, јер Бог нас гледа.
Бог мира и љубави да буде са свима вама!
Захарија и Јелисавета моле се Господу да им подари пород. И, гле, док праведни Захарија служи у храму и приноси жртву, анђео Господњи јавља му се саопштавајући да ће његова супруга Јелисавета родити сина. Не поверовавши анђелским речима, бива кажњен – постаје нем. Али, велика је милост Господња: Јелисавета рађа сина, и Захарија му даје име Јован. Родитељи добијају дете – највећег рођеног од жене, великог пророка и Крститеља Господа нашега Исуса Христа.Јоаким и Ана у сузама су измолили од Господа ћерку Марију, чије име преведено с јеврејског значи „сузама исплакана“. Марију, мајку Онога кога небеса не могу обухватити, Ана носи у благословеној утроби својој.Господ наш Исус Христос је дошао да спасе род људски који лежи у тами и у греху (ср. 1Јн 5,19). Бог је љубав, и Он нам открива овај свет, даје нам заповести како да живимо и како да се спасавамо: „Љубите једни друге“ (1Јн 4,7). Снага Христове заповести коју Он изговара својим ученицима и свима нама састоји се у овим речима (Јн 13,34–35; Јн 15,12; Јн 15,17; Еф. 5,2). Исус нас опомиње и усмерава да љубимо једни друге, као што Он нас љуби.На ову богочовечанску љубав опредељују се хришћански супружници поверавајући се једно другоме док постају једно тело .Тако, муж остварује свој позив и своју мисију волећи своју жену, као Христос Цркву, спреман жртвовати и самога себе. Жена, пак, прихвата ту мужевљеву мисију да буде вољена.Доживљавајући брачну заједницу, они продубљују међусобну љубав, као Свету тајну из које црпе снагу за све тешкоће и невоље које прате брачну заједницу и породицу у овоземаљском животу. Господ наш Исус Христос је благословио брак уздигавши га на Свету тајну, када је у Кани Галилејској присуствовао и учествовао са својом Мајком на свадби, и ту учинио прво чудо – воду је претворио у вино (Јн 2,11).Брак није само друштвена обавеза, него је то заједница мушкарца и жене, како је Бог одредио у почетку стварања земље и света. Заједнички живот мушкарца и жене усмерава на ону првобитну заповест: „Рађајте се и множите се, напуните земљу и владајте њоме“. Ове божанске речи треба да чују сви наши супружници и да их испуњавају својим животом – да рађају децу.Деца су најлепше и највеће благо којим Бог дарива супружнике, јер са децом стварају породичну живу цркву .Деца су круна брака, и у тој круни деца су најлепши драгуљи. Добра деца су радост у породици, а лоша су туга живота. Зато молимо без престанка и саветујемо наше младе супружнике да рађају децу, и да их подижу и васпитавају у хришћанском и православном духу, да буду добри људи, да воле своје родитеље који су их изнедрили, своје учитеље, наставнике, професоре, пријатеље и сву децу са којима стасавају, и опет: да воле све људе са којима живе и сусрећу се на овим просторима. Сви смо одговорни пред Богом, Црквом, заједницом и државом, како ћемо нашу децу најбоље васпитати и образовати. „Пазите на време, јер су дани зли“ – то је упутство и смерница васпитања деце.Верујемо да ће здрав разум и љубав превладати код наших младих супружника, и да ће рађати децу радујући се њиховом животу.Добре мајке, српске мајке, рађајте и васпитавајте децу – да ходе путевима Господњим, јер Бог нас гледа.
Бог мира и љубави да буде са свима вама!
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
ТРИ ПРИЈАТЕЉА
Прича се како је неки човек био лажно оптужен и изведен пред суд због дела које није починио. Да би га суд ослободио, неко је морао да посведочи да он није учинио ништа лоше, односно, да је невин.
Несрећни човек је отишао код тројице својих најбољих пријатеља и молио их да наредног дана пођу с њим код судије и тако га избаве од неправедне осуде.
Следећег дана, први пријатељ му се јавио и извинио што не може да дође, други га је допратио до врата суднице, где се предомислио и вратио назад. Трећи пријатељ, на кога је најмање рачунао, ушао је у судницу и посведочио да овај човек није крив и тако га спасао од осуде.
Исто се дешава са сваким од нас. Три пријатеља која у животу имамо и који би могли да сведоче о нама, о томе какви смо ми уистину, јесу: наше имање, наши рођаци и сва добра дела која смо учинили.
Када човек умре, све што је у животу постигао и стекао, ма колико то било велико, остаје овде на земљи и ничим му не може помоћи. Рођаци га испрате до гроба, али они остају овде, у овоме свету. Једино добра дела, онај трећи пријатељ, одлазе с човеком у онај свет, показујући Богу истину о његовој души. Тако се вредност човека мери по добрим делима које овај чини.
Несрећни човек је отишао код тројице својих најбољих пријатеља и молио их да наредног дана пођу с њим код судије и тако га избаве од неправедне осуде.
Следећег дана, први пријатељ му се јавио и извинио што не може да дође, други га је допратио до врата суднице, где се предомислио и вратио назад. Трећи пријатељ, на кога је најмање рачунао, ушао је у судницу и посведочио да овај човек није крив и тако га спасао од осуде.
Исто се дешава са сваким од нас. Три пријатеља која у животу имамо и који би могли да сведоче о нама, о томе какви смо ми уистину, јесу: наше имање, наши рођаци и сва добра дела која смо учинили.
Када човек умре, све што је у животу постигао и стекао, ма колико то било велико, остаје овде на земљи и ничим му не може помоћи. Рођаци га испрате до гроба, али они остају овде, у овоме свету. Једино добра дела, онај трећи пријатељ, одлазе с човеком у онај свет, показујући Богу истину о његовој души. Тако се вредност човека мери по добрим делима које овај чини.
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
По Милости Светог Василија Острошког постала сам непушач
Пре 8 година, као и више пута до тада припремала сам се да идем Светом Василију Острошком, али овога пута сам по ранијој препоруци,сада покојног Оца Лазара,тадашњег Игумана Манастира Острог, одлучила да постим али овога пута без цигарета(била сам дугогодишњи пушач) и да се Причестим под Острогом.Тако и би , издржала сам без цигарета.
По Вољи Божијој стигосмо у Манастир Острог.
Ујутру је додуше, бар код мене било мало нервозе јер је вођа пута одлучио да крене пре Свете Литургије назад. Молили смо га да останемо да се Причестимо, али је он то одбио и рекао да ћемо свратити у Манастир Дуга и да ћемо тамо бити на Литургији и ко хоће може тамо да се Причестити. Тако је и било. После причешћа кренули смо назад и у неком ресторану мало одморили. Наручила сам кафу и запалила цигарету. Одмах сам осетила вртоглавицу, повукла сам још који дим , али вртоглавица се је појачала. Имала сам осећај да ћу се срушити. Угасила сам цигарету и после неколико минута све је прошло, као да се ништа није десило.
Следећа пауза је била у Јошаничкој Бањи, поново кафа и цигарета, дим, два и опет вртоглавица. Угасила сам цигарету. Вртоглавица је поново престала.
Од тада па све до сада нисам ни једну цигарету запалила, нити сам имала, нити имам жељу за цигаретама.
Слава је и Милост Светом Василију Острошком који ме је посредством Духа Светога ослободио овог гадног порока и који је на моју породици и на мене грешну и недостојну више пута показао Милост Господа Бога.
Слава је и хвала Богу за све!
раба Божија Сузана По Вољи Божијој стигосмо у Манастир Острог.
Ујутру је додуше, бар код мене било мало нервозе јер је вођа пута одлучио да крене пре Свете Литургије назад. Молили смо га да останемо да се Причестимо, али је он то одбио и рекао да ћемо свратити у Манастир Дуга и да ћемо тамо бити на Литургији и ко хоће може тамо да се Причестити. Тако је и било. После причешћа кренули смо назад и у неком ресторану мало одморили. Наручила сам кафу и запалила цигарету. Одмах сам осетила вртоглавицу, повукла сам још који дим , али вртоглавица се је појачала. Имала сам осећај да ћу се срушити. Угасила сам цигарету и после неколико минута све је прошло, као да се ништа није десило.
Следећа пауза је била у Јошаничкој Бањи, поново кафа и цигарета, дим, два и опет вртоглавица. Угасила сам цигарету. Вртоглавица је поново престала.
Од тада па све до сада нисам ни једну цигарету запалила, нити сам имала, нити имам жељу за цигаретама.
Слава је и Милост Светом Василију Острошком који ме је посредством Духа Светога ослободио овог гадног порока и који је на моју породици и на мене грешну и недостојну више пута показао Милост Господа Бога.
Слава је и хвала Богу за све!
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
Како људи умиру
СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ
На болницу је Соломон такође указао као на дом плача и школу сећања на смрт.[1] Да ли сте имали прилике да видите како људи умиру? У болници их смештају у одвојене собе како други болесници не би видели смрт која сваком од њих може да се деси. Ипак, код људи на умору пуштају у знак милости рођаке и пријатеље, као код сужња који је заточен у самицу за осуђене на смрт, ради последњег опроштаја.
Видљиви свет је од невидљивог одвојен непробојним зидом, али за самртника ова преграда постаје све тања, провиднија, пробојна, умирући, он као да се налази у два света. Он чује гласове које наш слух не прима, изгледа као да до постеље човека умору долазе људи који су га престигли на путу ка вечности, нарочито они с којима је био сједињен везама пријатељства и љубави. Умирући тихим шапатом изговара имена преминулих, нарочито често изговара реч "мама". Вероватно је да мајка и после смрти остаје најближе биће за своје дете, чак и ако је оно већ старац у веома дубокој старости.
Често очи умирућег човека постају зачуђујуће дубоке и јасне, као да с њих пада копрена видљивог света - слике његових ствари и предмета. Његов поглед је уперен некуда у даљину, он не види људе који су око њега, али почиње да види оно што ми још не видимо, пред њим се открива нешто велико и необично. Запањиле су ме очи човека на умору којег сам видео у детињству. Оне су личиле на два плава бездана или на два кристала у којима се огледала вечност. Видео сам смрт неверујућег, он је осећао да умире и преклињао је лекаре да му продуже живот као да сами лекари не умиру, као да је бесмртност на земљи у човековој власти. "Убрзо ће доћи пролеће," говорио је, "процветаће дрвеће, а ја ћу у то време лежати у земљи. Какви сте ви лекари ако ја умирем? Шта ћете ми ако не можете да ме спасите?" Једна од његових комшиница, верујућа жена почела је да га наговара да се исповеди и причести, алудирајући на то да Причешће може да га исцели. Неочекивано је пристао, али је умро исте ноћи. Очигледно да је у души био исти какав је и био и пре и Господ му, не нашавши у њему покајање није допустио да се причести.
Видео сам другу слику мучне смрти: самртник је чинио покрете као да гура неког од себе, као да одбацује неке невидљиве непријатеље који су се окупили око њега. Видео сам на његовом лицу печат страха, као код животиње ухваћене у клопку.
Кажу да се за време причешћа нарочито добро види унутрашње стање човека, али оно се помало открива и у време смрти. Лице једне монахиње која је дуго година патила од туберкулозе костију и која је умрла у болници после кончине постало је тако светло и предивно да су се лекари окупили да виде овај преображај после смрти као чудо (монахиња Љубов је умрла у Сухумској болници седамдесетих година минулог столећа). И насупрот томе, постоје људи, чија лица након смрти тамне попримајући тежак, мрачан израз.
Они који читају Псалтир за мртве знају како човеку лако бива да се моли за неке људе као да се заједно с њима моли душа преминулог, поред неких мртвачких сандука осећа се мир и радост, тамо нема доживљаја смрти као губитка, већ постоји радост што се душа вратила у свој дом након земаљског туђиновања. Постоји нарочит осећај, који објављује да је душа спасена, као да је срце од ње добило вест из загробног света. Међутим, има покојника поред којих душа осећа тескобу, тежину и глув, несвестан страх, као да њихов сандук окружују нека тамна бића. Тешко је читати Псалтир у таквој кући, човеку се чини да му је језик отежао и да сваку реч изговара с великим напором, као да онај ко чита окреће и подиже тешко камење. Од неких гробова осећа се миомирис, а од неких - тешки смрад смрти који не личи на обичан смрад леша који се распада: њега не осећа њух већ неки унутрашњи осећај душе. Понекад се код сандука догађају чудне ствари, час се гасе свеће и падају саме од себе, никако не може да се разгори кадионица, као да нека невидљива бића вичу: "Шта тражите овде, он је наш!"
Једном сам пред смрт причешћивао професора универзитета, који је једно време предавао на Тбилиском Богословском факултету и у средњој богословској школи. Студенти су га волели не само због знања, већ и због чистоте душе, коју је сачувао у овом развратном свету: чинило се да је ишао кроз мочвару и није се испрљао у блату. Овај човек ми је пред смрт рекао: "Немојте мислити да сам одлучио да се причестим у нади да ће ми то дати исцељење, у овим тренуцима не молим Бога за здравље и за то да ми продужи живот, осећам да умирем иако од мене крију моју болест, желим само једно: опроштај од Бога у Којег сам веровао целог свог живота."
У Гудаутима је живела искушеница по имену Клавдија, духовна кћи схиигумана Саве из Псково-Печерског манастира, која је прислуживала при цркви. Она се разболела од неизлечиве болести, дани су јој већ били одбројани. И више од тога, лекари су рекли да може да умре у сваком тренутку и да је чудо што још живи. Питао сам је:
"Да ли желиш да примиш монаштво?"
Одговорила је:
"Ја сам духовна кћи схиигумана Саве и плашим се да било шта чиним без његовог благослова. Једном ми је отац Сава поклонио кошуљу која личи на власеницу и упитао је: "Хоћеш ли је променити за другу?" Одговорила сам: "Не." И сада је код мене.
Рекао сам:
"После монашког пострига инок се уручује старцу, а ја ћу извршивши постриг рећи: "Уручујем те оцу Сави". Кошуља коју ти је поклонио биће ти потребна за постриг, тако да ћеш остати његова духовна кћи."
Пристала је.
Отишао сам у Сухуми да узмем благослов од митрополита Илије. Саслушавши ме рекао је:
"Немој да јој даш иночество, него мантију."
За време пострига Клавдија је устала из кревета и сама је држала крст и свећу. Кад сам се вратио кући јавили су ми да је после мог одласка клекла на колена, заблагодарила Господу за милост која јој је дарована и да је тако клечећи, умрла. Као да је Анђео смрти који је послан по Клавдијину душу чекао да буде обучена у монашку одећу да је поведе као невесту Христову...
У Књизи Премудрости Исуса, сина Сирахова, написано је: и умрле не лишавај милости[2]. Ова милост је молитва за њих, нарочито помињање на Литургији. Често кад нам умре близак човек остаје у нама не само осећај ненадокнадивог губитка или бол растанка, већ се у нашем срцу буди и осећај кривице према њему, осећај неотплативог дуга. Сећамо се добра које нам је учинио и незахвалности којом смо му одговарали. Колико боли смо причинили нашим ближњима, какву суровост смо показали у односу на њих, колико пута се њихово срце стезало од наших речи као од удараца и како је тешко мислити да су ову бол и нашу неправедност однели са собом у земљу смрти, оставивши нам закаснело раскајање, оставивши у нашем срцу незацељиву рану.
Међутим, можемо да поправимо грехове и грешке молитвом за умрле - још у већој мери него да су с нама на земљи. И мртвога можемо да замолимо за опроштај као живога, нарочито на његовом гробу. Било је много случајева кад су душе умрлих захваљивале за молитве за њих или се јављале онима с којима су раније били у свађи како би међусобно опростили једни другима. Живи и мртви су одвојени једни од других као преградом, материјом, али у Цркви Христовој наше душе се налазе у јединству с њима. Светлост црквених молитава обасјава не само земљу, већ и дубине пакла; она доноси олакшање и утеху онима који могу да приме њене зраке или чак њихове мутне одсјаје. У овим молитвама је утеха за мртве и поука за живе, то је плач због трулежности и греховности нашег живота, али у њој звучи и нада. Мртви од нас очекују милост. И како ће се они захваљивати онима који су се молили за њих кад се сретну с њима у загробном свету!
Видљиви свет је од невидљивог одвојен непробојним зидом, али за самртника ова преграда постаје све тања, провиднија, пробојна, умирући, он као да се налази у два света. Он чује гласове које наш слух не прима, изгледа као да до постеље човека умору долазе људи који су га престигли на путу ка вечности, нарочито они с којима је био сједињен везама пријатељства и љубави. Умирући тихим шапатом изговара имена преминулих, нарочито често изговара реч "мама". Вероватно је да мајка и после смрти остаје најближе биће за своје дете, чак и ако је оно већ старац у веома дубокој старости.
Често очи умирућег човека постају зачуђујуће дубоке и јасне, као да с њих пада копрена видљивог света - слике његових ствари и предмета. Његов поглед је уперен некуда у даљину, он не види људе који су око њега, али почиње да види оно што ми још не видимо, пред њим се открива нешто велико и необично. Запањиле су ме очи човека на умору којег сам видео у детињству. Оне су личиле на два плава бездана или на два кристала у којима се огледала вечност. Видео сам смрт неверујућег, он је осећао да умире и преклињао је лекаре да му продуже живот као да сами лекари не умиру, као да је бесмртност на земљи у човековој власти. "Убрзо ће доћи пролеће," говорио је, "процветаће дрвеће, а ја ћу у то време лежати у земљи. Какви сте ви лекари ако ја умирем? Шта ћете ми ако не можете да ме спасите?" Једна од његових комшиница, верујућа жена почела је да га наговара да се исповеди и причести, алудирајући на то да Причешће може да га исцели. Неочекивано је пристао, али је умро исте ноћи. Очигледно да је у души био исти какав је и био и пре и Господ му, не нашавши у њему покајање није допустио да се причести.
Видео сам другу слику мучне смрти: самртник је чинио покрете као да гура неког од себе, као да одбацује неке невидљиве непријатеље који су се окупили око њега. Видео сам на његовом лицу печат страха, као код животиње ухваћене у клопку.
Кажу да се за време причешћа нарочито добро види унутрашње стање човека, али оно се помало открива и у време смрти. Лице једне монахиње која је дуго година патила од туберкулозе костију и која је умрла у болници после кончине постало је тако светло и предивно да су се лекари окупили да виде овај преображај после смрти као чудо (монахиња Љубов је умрла у Сухумској болници седамдесетих година минулог столећа). И насупрот томе, постоје људи, чија лица након смрти тамне попримајући тежак, мрачан израз.
Они који читају Псалтир за мртве знају како човеку лако бива да се моли за неке људе као да се заједно с њима моли душа преминулог, поред неких мртвачких сандука осећа се мир и радост, тамо нема доживљаја смрти као губитка, већ постоји радост што се душа вратила у свој дом након земаљског туђиновања. Постоји нарочит осећај, који објављује да је душа спасена, као да је срце од ње добило вест из загробног света. Међутим, има покојника поред којих душа осећа тескобу, тежину и глув, несвестан страх, као да њихов сандук окружују нека тамна бића. Тешко је читати Псалтир у таквој кући, човеку се чини да му је језик отежао и да сваку реч изговара с великим напором, као да онај ко чита окреће и подиже тешко камење. Од неких гробова осећа се миомирис, а од неких - тешки смрад смрти који не личи на обичан смрад леша који се распада: њега не осећа њух већ неки унутрашњи осећај душе. Понекад се код сандука догађају чудне ствари, час се гасе свеће и падају саме од себе, никако не може да се разгори кадионица, као да нека невидљива бића вичу: "Шта тражите овде, он је наш!"
Једном сам пред смрт причешћивао професора универзитета, који је једно време предавао на Тбилиском Богословском факултету и у средњој богословској школи. Студенти су га волели не само због знања, већ и због чистоте душе, коју је сачувао у овом развратном свету: чинило се да је ишао кроз мочвару и није се испрљао у блату. Овај човек ми је пред смрт рекао: "Немојте мислити да сам одлучио да се причестим у нади да ће ми то дати исцељење, у овим тренуцима не молим Бога за здравље и за то да ми продужи живот, осећам да умирем иако од мене крију моју болест, желим само једно: опроштај од Бога у Којег сам веровао целог свог живота."
У Гудаутима је живела искушеница по имену Клавдија, духовна кћи схиигумана Саве из Псково-Печерског манастира, која је прислуживала при цркви. Она се разболела од неизлечиве болести, дани су јој већ били одбројани. И више од тога, лекари су рекли да може да умре у сваком тренутку и да је чудо што још живи. Питао сам је:
"Да ли желиш да примиш монаштво?"
Одговорила је:
"Ја сам духовна кћи схиигумана Саве и плашим се да било шта чиним без његовог благослова. Једном ми је отац Сава поклонио кошуљу која личи на власеницу и упитао је: "Хоћеш ли је променити за другу?" Одговорила сам: "Не." И сада је код мене.
Рекао сам:
"После монашког пострига инок се уручује старцу, а ја ћу извршивши постриг рећи: "Уручујем те оцу Сави". Кошуља коју ти је поклонио биће ти потребна за постриг, тако да ћеш остати његова духовна кћи."
Пристала је.
Отишао сам у Сухуми да узмем благослов од митрополита Илије. Саслушавши ме рекао је:
"Немој да јој даш иночество, него мантију."
За време пострига Клавдија је устала из кревета и сама је држала крст и свећу. Кад сам се вратио кући јавили су ми да је после мог одласка клекла на колена, заблагодарила Господу за милост која јој је дарована и да је тако клечећи, умрла. Као да је Анђео смрти који је послан по Клавдијину душу чекао да буде обучена у монашку одећу да је поведе као невесту Христову...
У Књизи Премудрости Исуса, сина Сирахова, написано је: и умрле не лишавај милости[2]. Ова милост је молитва за њих, нарочито помињање на Литургији. Често кад нам умре близак човек остаје у нама не само осећај ненадокнадивог губитка или бол растанка, већ се у нашем срцу буди и осећај кривице према њему, осећај неотплативог дуга. Сећамо се добра које нам је учинио и незахвалности којом смо му одговарали. Колико боли смо причинили нашим ближњима, какву суровост смо показали у односу на њих, колико пута се њихово срце стезало од наших речи као од удараца и како је тешко мислити да су ову бол и нашу неправедност однели са собом у земљу смрти, оставивши нам закаснело раскајање, оставивши у нашем срцу незацељиву рану.
Међутим, можемо да поправимо грехове и грешке молитвом за умрле - још у већој мери него да су с нама на земљи. И мртвога можемо да замолимо за опроштај као живога, нарочито на његовом гробу. Било је много случајева кад су душе умрлих захваљивале за молитве за њих или се јављале онима с којима су раније били у свађи како би међусобно опростили једни другима. Живи и мртви су одвојени једни од других као преградом, материјом, али у Цркви Христовој наше душе се налазе у јединству с њима. Светлост црквених молитава обасјава не само земљу, већ и дубине пакла; она доноси олакшање и утеху онима који могу да приме њене зраке или чак њихове мутне одсјаје. У овим молитвама је утеха за мртве и поука за живе, то је плач због трулежности и греховности нашег живота, али у њој звучи и нада. Мртви од нас очекују милост. И како ће се они захваљивати онима који су се молили за њих кад се сретну с њима у загробном свету!
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
ПОУЧНЕ ПРИЧЕ ИЗ ЖИВОТА - отац Кирило - Пазите! Чувајте се јеретика и секташа
ПАЗИТЕ! ЧУВАЈТЕ СЕ ЈЕРЕТИКА И СЕКТАША
Тада ако вам ко рече: Ево овдје је Христос или ондје је не вјерујте“
Устројивши на земљи свету Цркву Христос Господ, Спаситељ наш жели у њој да пребива као њена глава, као њен управитељ. Господ Исус Христос је само у Православној Цркви нашој и ни у којој другој. Стога Га не треба тражити изван Православне Цркве, јер се на другом месту не може наћи. Јер, „Један је Бог, једно крштење, једна Црква“. Ако неко из неправосланих кругова дође и почне да вас убеђује: „Христос је код нас“ не вјерујте му и клоните се њега. Ако неко каже: „Код нас је апостолска општина, код нас је Христос“ не вјерујте му и клоните га се. Црква основана од Апостола постоји на змељи, то јесте Православна Црква; и у њој је Христос. Предање светих Апостола и светих Отаца је озакоњено Духом Светим на Васељенским Саборима и налази се у Православној Цркви. У Православној Цркви обитава Дух Свети. Код јеретика, секташа и отпадника од Православне Цркве не обитава Дух Свети, и код њих није Господ Исус. А скоро основане општине од људи нису апостолске и у њима нема Христа. Сви људи који су изван Правослане Цркве туђи су од Цркве и од Христа и не живе са Христом, јер се не освећују Христовим Светим Тајнама. У свим другим изван Православне Цркве је други дух а не Дух Свети, и ако они из свег грла, а не из срца присвајају име Христово, да би православне вернике одвојили од Господа Исуса Христа и Његове свете Цркве. Зато не треба веровати никоме које је изван православне цркве. Све оне изван православне цркве треба сматрати као оруђе лажних духова и проповедницима лажи.
Апостол Петар нас добро учи говорећи: „Ово знајте најприје да ниједно пророштво Светог Писма не бива по личном тумачењу. Јер никад пророштво не настаде човјечом вељом, него покретани Духом Светим говорише свети Бојжи људи“. „А било је и лажних пророка у народу, као што ће и међу вама бити лажних учитеља, који ће унијети јереси погибли и одрицаће се Господа који их искупи и довешће себи наглу погибао“.
Апостол Јован нас учи: „ Дјечице моја, ово вам пишем да не сагријешите; И ако неко сагријеши имамо заштитника код Оца Исуса Христа Праведника. И Он је жртва помирења за гријехе наше, и не само за наше него и свега свијета“. „Дјецо, послиједњи је час, и као што чусте да Антихрист долази , и сада су се појавили многи Антихристи; отуда знамо да је послиједњи час. Ко је лажљивац, ако није онај ко пориче да Исус јесте Христос. Тај је антихрист који одриче Оца и Сина. Сваки који одриче Сина ни Оца нема, а који признаје Сина има и Оца. А ово је обећање које нам Он обећа живот вјечни“. „Ово вам написах о онима који вас варају. А ви Помазање које имате од Њега у вама остаје, и нема потребе да вас ко учи; него како вас то исто Помазање учи о свему и истинито је и није лаж, као што вас научи останите у Њему. И сад дјечице останите у Њему да кад се јави имамо слободу, и да се не постидимо пред Њим о доласку Његову. Ако знате да је Он праведан, знајте да је сваки који твори правду од Њега рођен“. „Вољени не вјерујте сваком духу него испитујте духове јесу ли од Бога; јер су многи лажни пророци изишли у свјет. По овом распознавајте Дух Бојжи: сваки дух који признаје да је Исус Христос у тјелу дошао, од Бога је; А сваки дух који не признаје да је у тјелу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста, за којега сте чули да долази, и сад је већ у свијету; Ви сте од Бога дјечице“. „По овоме знамо да у њему пребивамо и Он у нама, што нам је дао од Духа својега. И ми смо видјели и свједочимо да је Отац послао Сина Спаситеља својега. Који призна да је Исус Син Бојжи, Бог у њему пребива и он у Богу. И ми смо познали и повјеровали љубав коју Бог има према нама. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“. „Сваки који вјерује да Исус јесте Христос; од Бога је рођен; И сваки који љуби родитеља љуби и рођеног од њега. По томе знамо да љубимо дјецу Божју кад Бога љубимо и заповјести Његове држимо. Јер ово је љубав Божија да заповијисти његове држимо; А заповијести Његове нису тешке. Јер све што је рођено од Бога побјеђује свјет; И ово је побједа која побједи свјет – вјера наша“.
А апостол Павле каже: „Да вас нико не превари ни на који начин; јер неће доћи док најприје не дође отпадништво и не појави се човек безакоња, син погибљи“. Још говори апостол Павле: „Чудим се да од Онога који вас позва благодаћу Христовом, тако брзо одвраћате на друго јеванђеље које није друго, само што вас неки збуњују и хоће да изврћу јеванђеље Христово. Али ако вам и ми или анђео са неба јави јеванђеље друкчије него што вам ми јависмо, проклет да буде!“ „Јер темеља другога не може нико поставити осим постојећег, који је Исус Христос“. „Јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасити“. „Не знате ли ви да сте храм Божији и да дух Божији обитава у вама. И какво је слагање храма Божијег са идолима? Јер ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: „Уселићу се у њих, и живјећу у њима, и бићу им Бог и они ће бити мој народ. Зато изиђите из њихове средине говори Господ, и не дохватајте се нечистог и ја ћу вас примити. И бићу вам Отац, и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ.
Сам Господ Исус је рекао својим ученицима: „Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у име моје говорећи: ја сам Христос. И многе ће преварити“. Пазите да вас не преваре, јер ће многи доћи у име моје говорећи: ја сам, и време се моје приближило. Немојте, дакле, ићи за њима“. У нашем народу данас су се појавили многи лажни учитељи, јеретици и секташи као што је проречено, који варају православне – крштене људе, настојећи да их организују у разне секте. Лажни учитељи – секташи нуде и дају нашим људима бесплатне књиге, одводе их на разне семинаре, на море и планине нудећи им бедне надокнаде и запошљење по разним организацијама које све раде на ширењу јереси и секти. Све то чине по наговору ђавола што је највећи грех.
Апостол упозорава говорећи: „Знајте да ће у последње дане настати тешка времена“. И ево већ су се појавили људи грешни и изопачени отпадници од Христа. Разрасли су се у свим сферама живота, и што је најгоре у људске душе влада неверје, мржња, завист, ђавоља гордост, лаж, лукавство, преваре. Као последица тога појавила се у животу сметеност и смућеност. Дотакли су се они и Цркве, на коју нападају као на највећу Божију светињу. Тежак је грех одрећи се живога Бога и оставити праву истиниту веру, а послушати грешне људе и придружити им се у јереси и сектама где нема Христа. Они су нови идолопоклоници. Јер Господ Исус је рекао: „Сваки који призна мене пред људима признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрече мене пред људима, одрећићу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима, и пред Анђелима Божијим“. Сваки крштени човек у Православној Цркви на крштењу се одрекао сатане и свих његових дела и присајединио се Христу као Богу и Владару. Ако се после тога одрекне Христа он се враћа сатани, као пас на своју бљувотину, и бива томе човеку после горе него пре. „Кад нечисти дух изиђе из човека пролази кроз безводна мјеста тражећи покоја, и не налазећи говори: Вратићу се у дом свој од куда сам изишао. И дошавши нађе пометен и украшен. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитава ондје; и потоње стање бива човеку ономе горе од првога“.
Благо човеку који призна Христа пред људима слободно и отворено; заиста такав ће имати неодољиву силу, и ништа му неће нашкодити, већ ће Христовом силом победити и ђавола, и грех и смрт. Јер у њега стоји Онај, који је Свемудар, свесилан и свемилостив. Такав слободно ходи у овоме животу по свету као син, а не као роб. Такав у овоме животу има мир, радост, срећу, богатство и свако добро. Он ходи према Царству Небесном где ће га дочекати Сам бесмртни и свемоћни Христос, и похвалити га као свог угодника. Зашто похвалити га? Зато што је тај човек без страха призивао Бога пред свим људима, иако су га исмевали, ругали му се, претили му, али се он није уплашио. Заиста благо таквом човеку. Имао је рашта и живети; имао је за кога све отрпети.
А тешко човеку који се одрече Христа пред људима, пред овим прељуботворним и грешним отпадницима. На њега неће Христос ни погледати, нити ће га позвати по имену. Него ће га пустити сатани да га одвуче у царство мрака где се огањ не гаси и црв не спава.
О браћо, помислите колико се србских синова одрекло Христа? То објашњава све наше пропасти и страдања. Због таквих је наш народ увек страдао. И нико нас од наших страдања не може избавити и спасти осим Христа кога смо се одрекли, и пред којим смо грешили. У име чега су се синови србски одрекли Исуса Спаситеља? У име ништарије, која се зове западна култура, која је без Култа. А шта је та западна култура, ако не хвалисање људи својим грешним делима, ако не истицање грешног човека место Бога. А сва та људска дела, време ће искидати као паучину, развејати као маглу и земља потрпати заједно са њиховим чинитељима. Јер западна култура доживеће ону исту судбину коју је имала свака људска култура пре Христа: Египатска, Феничанска, Халдејска, Персијска, Јелинска, Римска и све остале људске културе. Али ће остати Онај који Јесте, Који је био пре времена, и који ће остати после времена – Христос Исус Спаситељ наш. Из љубави према несрећном роду људском Он се ваплотио од Дјеве Марије, јавио се као човек, поживео са људима, био убијен од злобних Јевреја, но трећи дан је васкрсао из гроба и вазнео се на Небеса. Он је човечанству открио истину, до које људи нису могли доћи, научио их мудрости, запојио их љубављу, дао им Закон по коме треба да живе у овом животу, како би имали мир, радост, срећу, здравље, богатство и свако добро и како би се удостојили оног вечног живота у Небеском Царству. А ево Њега вечно Живога и Животворнога Бога, грешни изопачени људи се одричу и место Њега истакли су културу без Култа. Грешни људи сад говоре: умро је Бог сад живи човек. „Рече безумник у срцу свом нема Бога“. Место живога Бога људи су на Његово престо поставили човека, као идола. И многи идоли су се појавили у свим сферама људског живота. А највећи идол постао је човек сам себи који се заљубио у себе. Истакли су бедни људи помраченог и изопаченог разума нешто променљиво, пролазно, сурово, лукаво и крволочно као вредност, као меру и мерило. А сви народи света због тога су осетили на својим леђима и на својој кожи ту замену вредности коју су грешни људи учинили, да се уместо живога Бога на Његово престо поставили идола – грешног човека.
У наше дане рекао би апостол Павле јеретицима и секташима: „Име Христово због вас се хули код сиромашних народа Африке и Азије. Јер се догађа оно што је Господ преко пророка говорио за Јевреје: „Гдје год дођоше оскрвнише свето име моје“. Јер сви незнабожци мрзе Христа због јеретика и секташа који називају себе Хришћанима. „Јер се име Божије због вас хули међу незнабожцима“. Сви незнабожци који одбацују Христа и одричу га се, чине то ради јеретика и секташа који се одричу Христа у име своје културе. Зато их незнабожци називају „белим ђаволима“. Трагом тих „белих ђавола“ тих поклоника културе, нових идолопоклоника пошли су и многи синови србског народа. Одричући се Христа они су навукли гнев Христа на себе, своје потомство и свој народ. Због тога је сада србски народ бачен на колена, у дубину мрачне и крваве пропасти. За оне који су одступили од Христа наш велики песник је рекао: „Оно што се злим ђаволима задоји, обешта се њему увек и до вијека“. Они су навукли на себе и на своје потомство проклество, као што је речено: проклет сваки који не остане у свему што је написано у Књизи закона, да то чини“. „Ако неко не љуби Господа Исуса Христа, нека је проклет“. „Проклети су који склећу од заповјести твојих“. „Да је проклет човјек који се узда у човјека и у себе, а од Господа одступа срце његово“. „Проклет био ко немарно ради дело Господње“.
Апостол Павле нам говори: „Браћо чувајте се да вас ко не зароби философијом и празном пријеваром по казивању човечјему, по науци свијета, а не по Христу“. Јер та људска и светска нагађања говоре да нема живота вечнога нити васкрсења мртвих. Јер до Истине не долази се нагађањем људским, него Божјим откривењем. А што знамо о Истини, знамо од саме Истине, која се открила у Господу Исусу Христу и нама саопштила кроз верне и мудре сведоке истине, апостоле и светитеље. Јер ако одбацимо ова сведочанства и примимо нагађања људска пашћемо у мрачно и љуто ропство ђавола, тела, греха и смрти. Зато, нека вас не преваре празна казивања човечја. Ми знамо не од нагађача и обмањивача, него од самога Господа Исуса који се јавио после васкрсења својим ученицима – апостолима који нам говоре: „Што бјеше од почетка, што смо чули, што смо видјели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу живота објављујемо вама да и ви са нама имате заједницу са Оцем и Сином његовим Исусом Христом”. „Сами смо видјели славу његову“. „Ко побједи даћу му да сједне самном на пријестолу мојему“. То је обећање Исуса Христа, победиоца ђавола, греха и смрти.
А ви браћо Срби, ако желите да се избавите из садашње пропасти и невоље, знајте да то може да учини једино Исус – Спаситељ наш, коме треба да се вратите и да Га признате као Бога и Владара. Да свуда пребришете реч култура у вашем срцу и уму и у вашим књигама и место ње ставите реч Христос. Јер се србски народ заветовао Христу и да се држао свога завета до новијег времена. У садашње време наш народ гази свој завет и одступа од Христа Исуса Спаситеља. Зато Бог бије србски народ не да га убије, већ га је предао на мучење грешним људима јеретицима и секташима, да га не би предао сатани на вечно мучење.
Покајмо се браћо и вратимо се Христу Спаситељу нашем. Нека је слава и хвала Исусу – Спаситељу нашем сада, и у векове векова. Амин.
Тада ако вам ко рече: Ево овдје је Христос или ондје је не вјерујте“
Устројивши на земљи свету Цркву Христос Господ, Спаситељ наш жели у њој да пребива као њена глава, као њен управитељ. Господ Исус Христос је само у Православној Цркви нашој и ни у којој другој. Стога Га не треба тражити изван Православне Цркве, јер се на другом месту не може наћи. Јер, „Један је Бог, једно крштење, једна Црква“. Ако неко из неправосланих кругова дође и почне да вас убеђује: „Христос је код нас“ не вјерујте му и клоните се њега. Ако неко каже: „Код нас је апостолска општина, код нас је Христос“ не вјерујте му и клоните га се. Црква основана од Апостола постоји на змељи, то јесте Православна Црква; и у њој је Христос. Предање светих Апостола и светих Отаца је озакоњено Духом Светим на Васељенским Саборима и налази се у Православној Цркви. У Православној Цркви обитава Дух Свети. Код јеретика, секташа и отпадника од Православне Цркве не обитава Дух Свети, и код њих није Господ Исус. А скоро основане општине од људи нису апостолске и у њима нема Христа. Сви људи који су изван Правослане Цркве туђи су од Цркве и од Христа и не живе са Христом, јер се не освећују Христовим Светим Тајнама. У свим другим изван Православне Цркве је други дух а не Дух Свети, и ако они из свег грла, а не из срца присвајају име Христово, да би православне вернике одвојили од Господа Исуса Христа и Његове свете Цркве. Зато не треба веровати никоме које је изван православне цркве. Све оне изван православне цркве треба сматрати као оруђе лажних духова и проповедницима лажи.
Апостол Петар нас добро учи говорећи: „Ово знајте најприје да ниједно пророштво Светог Писма не бива по личном тумачењу. Јер никад пророштво не настаде човјечом вељом, него покретани Духом Светим говорише свети Бојжи људи“. „А било је и лажних пророка у народу, као што ће и међу вама бити лажних учитеља, који ће унијети јереси погибли и одрицаће се Господа који их искупи и довешће себи наглу погибао“.
Апостол Јован нас учи: „ Дјечице моја, ово вам пишем да не сагријешите; И ако неко сагријеши имамо заштитника код Оца Исуса Христа Праведника. И Он је жртва помирења за гријехе наше, и не само за наше него и свега свијета“. „Дјецо, послиједњи је час, и као што чусте да Антихрист долази , и сада су се појавили многи Антихристи; отуда знамо да је послиједњи час. Ко је лажљивац, ако није онај ко пориче да Исус јесте Христос. Тај је антихрист који одриче Оца и Сина. Сваки који одриче Сина ни Оца нема, а који признаје Сина има и Оца. А ово је обећање које нам Он обећа живот вјечни“. „Ово вам написах о онима који вас варају. А ви Помазање које имате од Њега у вама остаје, и нема потребе да вас ко учи; него како вас то исто Помазање учи о свему и истинито је и није лаж, као што вас научи останите у Њему. И сад дјечице останите у Њему да кад се јави имамо слободу, и да се не постидимо пред Њим о доласку Његову. Ако знате да је Он праведан, знајте да је сваки који твори правду од Њега рођен“. „Вољени не вјерујте сваком духу него испитујте духове јесу ли од Бога; јер су многи лажни пророци изишли у свјет. По овом распознавајте Дух Бојжи: сваки дух који признаје да је Исус Христос у тјелу дошао, од Бога је; А сваки дух који не признаје да је у тјелу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста, за којега сте чули да долази, и сад је већ у свијету; Ви сте од Бога дјечице“. „По овоме знамо да у њему пребивамо и Он у нама, што нам је дао од Духа својега. И ми смо видјели и свједочимо да је Отац послао Сина Спаситеља својега. Који призна да је Исус Син Бојжи, Бог у њему пребива и он у Богу. И ми смо познали и повјеровали љубав коју Бог има према нама. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“. „Сваки који вјерује да Исус јесте Христос; од Бога је рођен; И сваки који љуби родитеља љуби и рођеног од њега. По томе знамо да љубимо дјецу Божју кад Бога љубимо и заповјести Његове држимо. Јер ово је љубав Божија да заповијисти његове држимо; А заповијести Његове нису тешке. Јер све што је рођено од Бога побјеђује свјет; И ово је побједа која побједи свјет – вјера наша“.
А апостол Павле каже: „Да вас нико не превари ни на који начин; јер неће доћи док најприје не дође отпадништво и не појави се човек безакоња, син погибљи“. Још говори апостол Павле: „Чудим се да од Онога који вас позва благодаћу Христовом, тако брзо одвраћате на друго јеванђеље које није друго, само што вас неки збуњују и хоће да изврћу јеванђеље Христово. Али ако вам и ми или анђео са неба јави јеванђеље друкчије него што вам ми јависмо, проклет да буде!“ „Јер темеља другога не може нико поставити осим постојећег, који је Исус Христос“. „Јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасити“. „Не знате ли ви да сте храм Божији и да дух Божији обитава у вама. И какво је слагање храма Божијег са идолима? Јер ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: „Уселићу се у њих, и живјећу у њима, и бићу им Бог и они ће бити мој народ. Зато изиђите из њихове средине говори Господ, и не дохватајте се нечистог и ја ћу вас примити. И бићу вам Отац, и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ.
Сам Господ Исус је рекао својим ученицима: „Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у име моје говорећи: ја сам Христос. И многе ће преварити“. Пазите да вас не преваре, јер ће многи доћи у име моје говорећи: ја сам, и време се моје приближило. Немојте, дакле, ићи за њима“. У нашем народу данас су се појавили многи лажни учитељи, јеретици и секташи као што је проречено, који варају православне – крштене људе, настојећи да их организују у разне секте. Лажни учитељи – секташи нуде и дају нашим људима бесплатне књиге, одводе их на разне семинаре, на море и планине нудећи им бедне надокнаде и запошљење по разним организацијама које све раде на ширењу јереси и секти. Све то чине по наговору ђавола што је највећи грех.
Апостол упозорава говорећи: „Знајте да ће у последње дане настати тешка времена“. И ево већ су се појавили људи грешни и изопачени отпадници од Христа. Разрасли су се у свим сферама живота, и што је најгоре у људске душе влада неверје, мржња, завист, ђавоља гордост, лаж, лукавство, преваре. Као последица тога појавила се у животу сметеност и смућеност. Дотакли су се они и Цркве, на коју нападају као на највећу Божију светињу. Тежак је грех одрећи се живога Бога и оставити праву истиниту веру, а послушати грешне људе и придружити им се у јереси и сектама где нема Христа. Они су нови идолопоклоници. Јер Господ Исус је рекао: „Сваки који призна мене пред људима признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрече мене пред људима, одрећићу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима, и пред Анђелима Божијим“. Сваки крштени човек у Православној Цркви на крштењу се одрекао сатане и свих његових дела и присајединио се Христу као Богу и Владару. Ако се после тога одрекне Христа он се враћа сатани, као пас на своју бљувотину, и бива томе човеку после горе него пре. „Кад нечисти дух изиђе из човека пролази кроз безводна мјеста тражећи покоја, и не налазећи говори: Вратићу се у дом свој од куда сам изишао. И дошавши нађе пометен и украшен. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитава ондје; и потоње стање бива човеку ономе горе од првога“.
Благо човеку који призна Христа пред људима слободно и отворено; заиста такав ће имати неодољиву силу, и ништа му неће нашкодити, већ ће Христовом силом победити и ђавола, и грех и смрт. Јер у њега стоји Онај, који је Свемудар, свесилан и свемилостив. Такав слободно ходи у овоме животу по свету као син, а не као роб. Такав у овоме животу има мир, радост, срећу, богатство и свако добро. Он ходи према Царству Небесном где ће га дочекати Сам бесмртни и свемоћни Христос, и похвалити га као свог угодника. Зашто похвалити га? Зато што је тај човек без страха призивао Бога пред свим људима, иако су га исмевали, ругали му се, претили му, али се он није уплашио. Заиста благо таквом човеку. Имао је рашта и живети; имао је за кога све отрпети.
А тешко човеку који се одрече Христа пред људима, пред овим прељуботворним и грешним отпадницима. На њега неће Христос ни погледати, нити ће га позвати по имену. Него ће га пустити сатани да га одвуче у царство мрака где се огањ не гаси и црв не спава.
О браћо, помислите колико се србских синова одрекло Христа? То објашњава све наше пропасти и страдања. Због таквих је наш народ увек страдао. И нико нас од наших страдања не може избавити и спасти осим Христа кога смо се одрекли, и пред којим смо грешили. У име чега су се синови србски одрекли Исуса Спаситеља? У име ништарије, која се зове западна култура, која је без Култа. А шта је та западна култура, ако не хвалисање људи својим грешним делима, ако не истицање грешног човека место Бога. А сва та људска дела, време ће искидати као паучину, развејати као маглу и земља потрпати заједно са њиховим чинитељима. Јер западна култура доживеће ону исту судбину коју је имала свака људска култура пре Христа: Египатска, Феничанска, Халдејска, Персијска, Јелинска, Римска и све остале људске културе. Али ће остати Онај који Јесте, Који је био пре времена, и који ће остати после времена – Христос Исус Спаситељ наш. Из љубави према несрећном роду људском Он се ваплотио од Дјеве Марије, јавио се као човек, поживео са људима, био убијен од злобних Јевреја, но трећи дан је васкрсао из гроба и вазнео се на Небеса. Он је човечанству открио истину, до које људи нису могли доћи, научио их мудрости, запојио их љубављу, дао им Закон по коме треба да живе у овом животу, како би имали мир, радост, срећу, здравље, богатство и свако добро и како би се удостојили оног вечног живота у Небеском Царству. А ево Њега вечно Живога и Животворнога Бога, грешни изопачени људи се одричу и место Њега истакли су културу без Култа. Грешни људи сад говоре: умро је Бог сад живи човек. „Рече безумник у срцу свом нема Бога“. Место живога Бога људи су на Његово престо поставили човека, као идола. И многи идоли су се појавили у свим сферама људског живота. А највећи идол постао је човек сам себи који се заљубио у себе. Истакли су бедни људи помраченог и изопаченог разума нешто променљиво, пролазно, сурово, лукаво и крволочно као вредност, као меру и мерило. А сви народи света због тога су осетили на својим леђима и на својој кожи ту замену вредности коју су грешни људи учинили, да се уместо живога Бога на Његово престо поставили идола – грешног човека.
У наше дане рекао би апостол Павле јеретицима и секташима: „Име Христово због вас се хули код сиромашних народа Африке и Азије. Јер се догађа оно што је Господ преко пророка говорио за Јевреје: „Гдје год дођоше оскрвнише свето име моје“. Јер сви незнабожци мрзе Христа због јеретика и секташа који називају себе Хришћанима. „Јер се име Божије због вас хули међу незнабожцима“. Сви незнабожци који одбацују Христа и одричу га се, чине то ради јеретика и секташа који се одричу Христа у име своје културе. Зато их незнабожци називају „белим ђаволима“. Трагом тих „белих ђавола“ тих поклоника културе, нових идолопоклоника пошли су и многи синови србског народа. Одричући се Христа они су навукли гнев Христа на себе, своје потомство и свој народ. Због тога је сада србски народ бачен на колена, у дубину мрачне и крваве пропасти. За оне који су одступили од Христа наш велики песник је рекао: „Оно што се злим ђаволима задоји, обешта се њему увек и до вијека“. Они су навукли на себе и на своје потомство проклество, као што је речено: проклет сваки који не остане у свему што је написано у Књизи закона, да то чини“. „Ако неко не љуби Господа Исуса Христа, нека је проклет“. „Проклети су који склећу од заповјести твојих“. „Да је проклет човјек који се узда у човјека и у себе, а од Господа одступа срце његово“. „Проклет био ко немарно ради дело Господње“.
Апостол Павле нам говори: „Браћо чувајте се да вас ко не зароби философијом и празном пријеваром по казивању човечјему, по науци свијета, а не по Христу“. Јер та људска и светска нагађања говоре да нема живота вечнога нити васкрсења мртвих. Јер до Истине не долази се нагађањем људским, него Божјим откривењем. А што знамо о Истини, знамо од саме Истине, која се открила у Господу Исусу Христу и нама саопштила кроз верне и мудре сведоке истине, апостоле и светитеље. Јер ако одбацимо ова сведочанства и примимо нагађања људска пашћемо у мрачно и љуто ропство ђавола, тела, греха и смрти. Зато, нека вас не преваре празна казивања човечја. Ми знамо не од нагађача и обмањивача, него од самога Господа Исуса који се јавио после васкрсења својим ученицима – апостолима који нам говоре: „Што бјеше од почетка, што смо чули, што смо видјели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу живота објављујемо вама да и ви са нама имате заједницу са Оцем и Сином његовим Исусом Христом”. „Сами смо видјели славу његову“. „Ко побједи даћу му да сједне самном на пријестолу мојему“. То је обећање Исуса Христа, победиоца ђавола, греха и смрти.
А ви браћо Срби, ако желите да се избавите из садашње пропасти и невоље, знајте да то може да учини једино Исус – Спаситељ наш, коме треба да се вратите и да Га признате као Бога и Владара. Да свуда пребришете реч култура у вашем срцу и уму и у вашим књигама и место ње ставите реч Христос. Јер се србски народ заветовао Христу и да се држао свога завета до новијег времена. У садашње време наш народ гази свој завет и одступа од Христа Исуса Спаситеља. Зато Бог бије србски народ не да га убије, већ га је предао на мучење грешним људима јеретицима и секташима, да га не би предао сатани на вечно мучење.
Покајмо се браћо и вратимо се Христу Спаситељу нашем. Нека је слава и хвала Исусу – Спаситељу нашем сада, и у векове векова. Амин.
ДУЖНОСТ СРПКИЊА
Српкиње не бране своју отаџбину на бојном пољу; али оне рађају и васпитавају српске јунаке. Тим се оне најбоље одужују својему народу. Ко прима родитељску и васпитачку дужност, тај прима и велику одговорност за тај свој рад. Јер треба децу васпитати тако да временом постану честити људи, вредни радници и добри Срби. Теже је васпитати децу у тим правцима него обезбедити их материјално. А такво је васпитање корисније за човека, него овакво обезбеђење; Јер ваљан ће човек својим радом боље обезбедити свој живот него наслеђеним имањем.
Ваљана Српкиња васпитава своју децу у духу својега народа. Она је њихова прва васпитачица и учитељица. Она их прва учи да српски осећају и мисле, и да српски говоре и раде. Она их навикава на српске врлине и развија у њих српски карактер. Она их поучава о српском народу и о српској отаџбини, и упућује их да воле свој народ и да љубе своју отаџбину. Родољубиве српкиње чувају част српских породица, и поносе се српским именом. Оне храбре своје мужеве, своју браћу и своје синове, да јуначки бране своју српску отаџбину. Оне им у томе помажу: доносе им храну, и негују српске рањенике. Образоване Српкиње радо врше болничарске дужности за време рата. Оне потпомажу “Српско Друштво Црвеног Крста”, и спремају све што треба за лечење и неговање српских рањеника. Оне учествују у друштвима, која раде на патриотским и родољубивим циљевима. Оне отварају радничке школе за српске девојке, које се на тај начин обезбеђују у материјалном погледу. Оне приређују изложбе српских рукотворина и тиме одржавају српски начин рада.
Оне штите и помажу сиромашну децу. Оне васпитавају малу сироту децу, која су остала без својих родитеља. Све су то важне дужности, које родољубиве Српкиње драговољно примају и свесно врше. Што се више буде ширило и усавршавало опште и стручно образовање наше женске омладине у националном правцу, то ће Српкиње моћи боље вршити своје дужности које су усресређене у раду и у животу српских породица. Тада се оне неће сувише угледати на туђ начин живљења, на туђу ношњу и обичаје. Тада ће и српско друштво бити солидније јер ће се пред образованим и карактерним Српкињама, које пазе на своје достојанство и на углед својих породица, постидети и они људи, који проводе развратан живот.
Када сви Срби и све Српкиње, без обзира на њихово занимање, буду свесно вршили своје дужности, а нарочито родољубиве и патриотске дужности, онда се можемо поуздано надати, да ће цело српство напредовати тако, да ће се моћи одржати при културној утакмици са другим народима и у борби с непријатељима, и да ће заузети достојанствено место међу образованим европским народима.
Поглавље из књиге "Српско родољубље и отачаствољубље", 1910. година
Др Војислав Бакић
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
Славуј гладан пева у зору по два сата, пре него нађе два зрна хране за доручак. Шта то славуј учи људе, богаташе у постељи, који почињу свој дан отварањем уста, но не за песму него за јело? Људи, радујте се добру, и певајте о добру! Не питајте, чије је добро? Добро нема господара на земљи. Оно је гост из даљине; ми створени и смртни нисмо поседници добра, но певачи његови.
Свети Николај Жички
ДЕЧИЈА ДУША
"У нежном (дечијем) узрасту,детенце брзо прихвата оно што му се говори и, као печат у восак, у душе дечије утискује се оно што слушају. Самим тим, њихов живот се већ тада почиње усмеривати или ка пороку или ка врлини. Услед тога, ако их још од самог почетка и, да тако кажемо, на самом прагу, удаљимо од порока и усмеримо на прави пут, то ће им у будућности постати навика и део њихове природе, тако да се неће лако и по својој вољи приклањати рђавом, јер ће их навика привлачити добрим делима.Свагда се о њима старајте, свагда им пружајте чисте, свете примере побожности, и тада ће благослов Господњи бити од века и до века на деци вашој и на вама самима."
Док је душа још у стању да се обликује, док је мека и нежна тако да, слично воску, лако прихвата оно што се у њу утисне, потребно је неодложно и од самог почетка подстицати је на добро. Када се испољи разум и разбор почне да делује, већ ће бити положени основни темељи и пренети примери побожности. Тада ће разум налагати само оно што је корисно, а навика ће олакшати успех.
Свети Василије Велики
Свети Василије Велики
♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥
"Душевних болести има свуда, али оне господаре само онде где родитељску собу од дечије одвајају врата са бравом".
Деци треба дати слободу,али морају имати велику родитељску контролу, поготову ноћу.
Ако деца од раног детињства имају своју собу која је вратима одвојена од родитељске, а уз то и поклоњени лаптоп са интернетом, таква деца врло брзо одрастају уз савете са разних интернет саитова и не ретко постају преступници па чак и душевни болесници.
Заштитимо децу луксуза и вратимо их нормалним дечијим играма јер само васпитана деца у врлинама могу бити сигурност опстанка целог друштва.
Деци треба дати слободу,али морају имати велику родитељску контролу, поготову ноћу.
Ако деца од раног детињства имају своју собу која је вратима одвојена од родитељске, а уз то и поклоњени лаптоп са интернетом, таква деца врло брзо одрастају уз савете са разних интернет саитова и не ретко постају преступници па чак и душевни болесници.
Заштитимо децу луксуза и вратимо их нормалним дечијим играма јер само васпитана деца у врлинама могу бити сигурност опстанка целог друштва.
ИМА МНОГО СИРОТИЊЕ МЕЂУ НАШОМ ДЕЦОМ КОЈОЈ, СЕМ ПАРА, РОДИТЕЉИ НИШТА ДРУГО НИСУ МОГЛИ ДАТИ.
ДУШАН РАДОВИЋ
ДУШАН РАДОВИЋ
Нажалост, сведоци смо данас све већег броја брзог одрастања наше деце која су у нижим разредима основне школе, а понашају се у најмању руку као да су петнаестогодишњаци па и више, а да не говоримо о старијима.
"Од садржаја медија зависи будућност наше деце"
"Од садржаја медија зависи будућност наше деце"
Невино дете радује се више туђем добру него ли пакостан старац свом сопственом. Јер за дете не постоји туђа радост. Оно дели осмех са свачијих уста; чак и подсмех оно тумачи као осмех. Нико на земљи није толико сличан Богу као невино дете. Божја радост у нашем добру, па и најмањем, неисказана је и савршена.
Свети Николај Жички
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
Свети Николај Жички
СРПСКА ПОРОДИЦА НЕКАД И САД
Породицу је Апостол Павле назвао домаћом црквом у којој је Бог "камен од угла".
Пуно тога зашта је св. Кнез Лазар са својим "косовским мученицима" дао живот да нам не буде одузето, ми смо добровољно одбацили данас. И оно против чега се борио да нам не буде наметнуто, ми смо добровољно прихватили. Такав је случај и са србском породицом која је изгубила свој православни и патријархални идентитет и претвара се у савремену заједницу, ортаклук слободних и равноправних партнера у безличну и бљутаву творевину по пројекту Новог светског поретка. У тој трци за бити модеран, бити савремен, задовољити своје страсти,, руши се свака светиња па и светиња живота.
- И као што кроз сваки грех човек "уживајући" једе самога себе, тако и савремена породица кроз свога бога безусловни хедонизам постаје физички скуп две индивидуе које се све више удаљавају једна од друге.
Породица је одувек била основна ћелија друштва. Она је заправо темељ од кога све почиње и на коме се све надграђује.
Једном је један знаменити богослов рекао да када би се сви стубови и ослонци људског друштва срушили, а хришћанска породица остала недирнута, ипак би она била у стању да собом задржи све.
Међутим, ако би се овај последњи стуб моралног живота човечанства срушио, тада би неизбежно са њим пала и цела зграда живота.
Заправо, породично огњиште је први олтар у васпитању деце. А у том олтару суверено стоји - мајка; та дивна родитељка и одржаватељка живота, та чаробница и чудотворка која ствара и духовно обликује будуће људе.
Да ли постоји нешто узвишеније у животу него бити - мајка?
Да ли постоји важнија особа на земљи него што је мајка?
Мајци се уистину не могу приписати заслуге за подизање катедрале Нотре Дама, Ајфелове куле, Кинеског зида... њој то није ни потребно!
Она је подигла нешто много чудесније од било које грађевине на свету. Она је подигла станиште за бесмртну душу. Она је дакле, најближи сарадник Творца!
Од свих бића на земљи она је најузвишенија и најближа Творцу!
И заиста, има ли за жену ишта лепше и боголикије него рађати и гајити децу. Бити извориште новог живота - светиње над светињама. Са тим чином ништа се не мери! Човек је, заправо, светиња од свог зачећа па све до свог преминућа и урањања у тајанствену вечност.
Суштина светиње живота произилази из чињенице да свако биће по самој својој природи живи не само ради себе него ради другог бића.
Спремност мајке на жртву у виду рађања, дакле, у име несебичне љубави представља развијено осећање дубљег смисла живота. А несебична љубав управо почива на логици губљења себе самога ради задобијања себе.
Дакле, суштина светиње живота произилази из чињенице да свако биће по самој својој природи живи не само ради себе него ради другог бића.
Међутим, величина мајке не огледа се само у чину рађања, већ и у чину одговорности за духовно и морално обликовање свога детета.
У васпитању своје деце мајке су одвајкада имале узор у лику мајке Југовића, Косовке девојке, Царице Милице, мајке Јевросиме која је у име честитости учила сина да "дела по правди Бога истинитога".
Само српска мајка, хероина, је у стању да научи сина да говори истину "макар изгубио главу". Српска мајка, сем што развија љубав према животу, своју децу васпитава у страху Божјем, честитости, достојанству, родољубљу, а пре свега у чувању чистог образа. Некада највећим богатством и највећом вредношћу сматрана је морална и хармонично очувана породица. Духовно утемељена на оданости, узајамном поштовању и љубави, пожртвовању, а пре свега на чувању части и доброг имена породице.
Наши познати писци: Лаза Лазаревић, Јанко Веселиновић, са искреним одушевљењем писали су о вредностима наше породице. О томе колико је српски народ био везан за породицу довољно сведочи поезија коју је изнедрио и људи које је историји дао. И песници и писци у патријархално утемељеној породици видели су најјачу залогу моралне и духовне снаге и основ напретка нације.
Животна философија патријархалне породице била је: молити се, радити, бити поштен, васпитавати и извести децу на пут.
Највиши неприкосновени ауторитет у патријархалној породици уживао је отац као чувар заштитник, стожер стабилности породице.
Такође, патријархалну породицу одликује велико наглашавање крвних веза. Јединство крви сматрало се за свету ствар. Развијано је осећање сродства између браће и сестара, рођака, кумова и комшија. Управо овај патријархални дух породице био је оно што је формирало душу детета које расте!
Премудри Соломон каже: "Учи дете према путу којим ће ићи, па неће одступити од њега ни кад остари". (Приче Сол. 22, 6).
А како је стање породице данас?
Да ли су у њој сачуване истинске вредности: правде, љубави, врлине, чистоте, послушности, поверења, дарежљивости, побожности...
Да ли је савремена породица усвојила поруку великог Толстоја: "Постоји само један начин да будемо срећни, да живимо за друге".
Савремена породица је данас, без ваљаног система вредности. Додуше, срушила је све стереотипе "оних времена", али занима нас докле је дошла у тражењу савремених образаца нових понашања у новом добу.
Савремена, нуклеарна породица запала је у небивали духовни глиб на развалинама хришћански устројених темеља, без брака као тајне живота, без деце у браку и без љубави у животу.
Са жаљењем морамо да констатујемо да се у ново доба породица као база рађања распала. Знамо да живота нема без љубави а управо савремена породица пати од недостатка љубави. Упркос томе што истинска љубав даје савршенство и пуноћу живота, савремена млада жена добровољно се одриче љубави, јер не жели да буде извориште новог живота. Љубав за потомством је изостала, потреба за децом је изостала, жртва у приношењу себе за "ближње своје" и даровања себе другом је изостала.
Постали смо исувише обузети собом и каријером да бисмо могли неговати љубав за оне који су око нас.
Савремене мајке у име "права жене" своју животодајну утробу претварају у мртвачку комору у којој намучено, унакажено и напаћено дете умире тихо уз нечујне крике. За њих данас рођење новог живота представља "зло", а олакшан живот без деце у њему "добро". Толико су обузете собом да дете олако распињу.
А Достојевски је давно рекао: "Када једног човека разапињу на земљи разапиње се цело човечанство".
Данас, овде, у земљи потомака Светог Саве и Мајке Југовића, убиство нерођеног детета еуфемистички се назива "прекидом трудноће", а што је најстрашније сви то сматрају обичним и сасвим прихватљивим чином планирања породице.
Наиме, суноврат наше породице почиње после другог светског рата, када смо поглед окренули ка Европи - тој "белој демонији", не би ли смо на срушеним темељима наших сазидали њихове образце понашања и живљења.
У савременој вртоглавој јурњави и пометњи нашег модерног доба прво смо уништили ауторитет Бога, оца и кумства, а добро смо знали да управо ауторитет побуђује у души човека страхопоштовање, добру вољу и послушност.
Затим смо одбацили породицу у замену за политички просперитет, научни степен и каријеру. А онда смо у вечној трци за новцем, сујетом, помодарством, комфором поставили моралне норме "новог доба" - морално је само оно што мени одговара! На жалост, данас је брак институција интереса, то је друштвено - економски уговор заинтересованих страна, а не извориште новог живота и свеколике људске радости. А ако донесемо "јединче" на свет, у свеопштој борби за стандард, материјални престиж, не стижемо да се бавимо тим дететом. Немамо времена за љубав, за морлно обликовање и духовно уздизање тог детета. А онда се чудимо зашто нам деца одрастају без животне философије, живе живот без смисла и сврхе, тражећи утеху у дрогирању, секташтву, насиљу, самољубљу...
Дакле, у суманутој трци за новцем, љубав изостаје из породице и уступа место раздору, неслози, породичним свађама.
Данашњи атеистички усмерени родитељи који нису децу васпитали у духу поштовања моралних и духовних вредности, плаћају високу цену збуњености и слуђености, јер више не знају које врлине да пренесу на своју децу, а шта да забране својим наследницима и како да их сачувају од искушења новога доба.
Дакле, са жаљењем можемо да констатујемо да је уништено највеће српско упориште - патријархална породица.
Не тражимо да савремену, образовану и еманциповану жену и мајку вратимо на старо огњиште и старе образце живљења јер, то заправо не би ни било могуће. Али желимо да та иста савремена жена у новим условима ради на моралном и духовном уздизању и на глорификовању материнства као узвишеног чина жене.
Желимо заправо, да жену - мајку вратимо на пут Витлејема, да јој поглед упутимо према најузвишенијој и најсавршенијој мајци свих времена - Мајци која је постала "Двер спасенија" - Врата спасења. Управо оној која је материнство уздигла до степена Бого-материнства.
Да бисмо породици вратили место које јој припада, пре свега савремена жена мора у свом дому да постане центар. Од ње се очекује да своју породицу учини "домаћом црквом". Дакле, спас Србије видим управо у враћању породици места које јој припада. Императив садашњег доба гласи: обновити породицу и учинити је носиоцем духовног и моралног васпитања.
Наиме, оздрављење српства мора почети од здраве хришћанске породице, а највећа и света дужност сваког Србина је да жртвује своју себичност и саможивост у име узвишеног рађања - зарад опстанка целог српског народа. Породица мора вратити изгубљено осећање свог битисања, осећање одговорности за своју будућност као и будућност нације.
Неко је давно рекао: "ако немате будућност - ништа сте"!
Мр Биљана Спасић
Породицу је Апостол Павле назвао домаћом црквом у којој је Бог "камен од угла".
Пуно тога зашта је св. Кнез Лазар са својим "косовским мученицима" дао живот да нам не буде одузето, ми смо добровољно одбацили данас. И оно против чега се борио да нам не буде наметнуто, ми смо добровољно прихватили. Такав је случај и са србском породицом која је изгубила свој православни и патријархални идентитет и претвара се у савремену заједницу, ортаклук слободних и равноправних партнера у безличну и бљутаву творевину по пројекту Новог светског поретка. У тој трци за бити модеран, бити савремен, задовољити своје страсти,, руши се свака светиња па и светиња живота.
- И као што кроз сваки грех човек "уживајући" једе самога себе, тако и савремена породица кроз свога бога безусловни хедонизам постаје физички скуп две индивидуе које се све више удаљавају једна од друге.
Породица је одувек била основна ћелија друштва. Она је заправо темељ од кога све почиње и на коме се све надграђује.
Једном је један знаменити богослов рекао да када би се сви стубови и ослонци људског друштва срушили, а хришћанска породица остала недирнута, ипак би она била у стању да собом задржи све.
Међутим, ако би се овај последњи стуб моралног живота човечанства срушио, тада би неизбежно са њим пала и цела зграда живота.
Заправо, породично огњиште је први олтар у васпитању деце. А у том олтару суверено стоји - мајка; та дивна родитељка и одржаватељка живота, та чаробница и чудотворка која ствара и духовно обликује будуће људе.
Да ли постоји нешто узвишеније у животу него бити - мајка?
Да ли постоји важнија особа на земљи него што је мајка?
Мајци се уистину не могу приписати заслуге за подизање катедрале Нотре Дама, Ајфелове куле, Кинеског зида... њој то није ни потребно!
Она је подигла нешто много чудесније од било које грађевине на свету. Она је подигла станиште за бесмртну душу. Она је дакле, најближи сарадник Творца!
Од свих бића на земљи она је најузвишенија и најближа Творцу!
И заиста, има ли за жену ишта лепше и боголикије него рађати и гајити децу. Бити извориште новог живота - светиње над светињама. Са тим чином ништа се не мери! Човек је, заправо, светиња од свог зачећа па све до свог преминућа и урањања у тајанствену вечност.
Суштина светиње живота произилази из чињенице да свако биће по самој својој природи живи не само ради себе него ради другог бића.
Спремност мајке на жртву у виду рађања, дакле, у име несебичне љубави представља развијено осећање дубљег смисла живота. А несебична љубав управо почива на логици губљења себе самога ради задобијања себе.
Дакле, суштина светиње живота произилази из чињенице да свако биће по самој својој природи живи не само ради себе него ради другог бића.
Међутим, величина мајке не огледа се само у чину рађања, већ и у чину одговорности за духовно и морално обликовање свога детета.
У васпитању своје деце мајке су одвајкада имале узор у лику мајке Југовића, Косовке девојке, Царице Милице, мајке Јевросиме која је у име честитости учила сина да "дела по правди Бога истинитога".
Само српска мајка, хероина, је у стању да научи сина да говори истину "макар изгубио главу". Српска мајка, сем што развија љубав према животу, своју децу васпитава у страху Божјем, честитости, достојанству, родољубљу, а пре свега у чувању чистог образа. Некада највећим богатством и највећом вредношћу сматрана је морална и хармонично очувана породица. Духовно утемељена на оданости, узајамном поштовању и љубави, пожртвовању, а пре свега на чувању части и доброг имена породице.
Наши познати писци: Лаза Лазаревић, Јанко Веселиновић, са искреним одушевљењем писали су о вредностима наше породице. О томе колико је српски народ био везан за породицу довољно сведочи поезија коју је изнедрио и људи које је историји дао. И песници и писци у патријархално утемељеној породици видели су најјачу залогу моралне и духовне снаге и основ напретка нације.
Животна философија патријархалне породице била је: молити се, радити, бити поштен, васпитавати и извести децу на пут.
Највиши неприкосновени ауторитет у патријархалној породици уживао је отац као чувар заштитник, стожер стабилности породице.
Такође, патријархалну породицу одликује велико наглашавање крвних веза. Јединство крви сматрало се за свету ствар. Развијано је осећање сродства између браће и сестара, рођака, кумова и комшија. Управо овај патријархални дух породице био је оно што је формирало душу детета које расте!
Премудри Соломон каже: "Учи дете према путу којим ће ићи, па неће одступити од њега ни кад остари". (Приче Сол. 22, 6).
А како је стање породице данас?
Да ли су у њој сачуване истинске вредности: правде, љубави, врлине, чистоте, послушности, поверења, дарежљивости, побожности...
Да ли је савремена породица усвојила поруку великог Толстоја: "Постоји само један начин да будемо срећни, да живимо за друге".
Савремена породица је данас, без ваљаног система вредности. Додуше, срушила је све стереотипе "оних времена", али занима нас докле је дошла у тражењу савремених образаца нових понашања у новом добу.
Савремена, нуклеарна породица запала је у небивали духовни глиб на развалинама хришћански устројених темеља, без брака као тајне живота, без деце у браку и без љубави у животу.
Са жаљењем морамо да констатујемо да се у ново доба породица као база рађања распала. Знамо да живота нема без љубави а управо савремена породица пати од недостатка љубави. Упркос томе што истинска љубав даје савршенство и пуноћу живота, савремена млада жена добровољно се одриче љубави, јер не жели да буде извориште новог живота. Љубав за потомством је изостала, потреба за децом је изостала, жртва у приношењу себе за "ближње своје" и даровања себе другом је изостала.
Постали смо исувише обузети собом и каријером да бисмо могли неговати љубав за оне који су око нас.
Савремене мајке у име "права жене" своју животодајну утробу претварају у мртвачку комору у којој намучено, унакажено и напаћено дете умире тихо уз нечујне крике. За њих данас рођење новог живота представља "зло", а олакшан живот без деце у њему "добро". Толико су обузете собом да дете олако распињу.
А Достојевски је давно рекао: "Када једног човека разапињу на земљи разапиње се цело човечанство".
Данас, овде, у земљи потомака Светог Саве и Мајке Југовића, убиство нерођеног детета еуфемистички се назива "прекидом трудноће", а што је најстрашније сви то сматрају обичним и сасвим прихватљивим чином планирања породице.
Наиме, суноврат наше породице почиње после другог светског рата, када смо поглед окренули ка Европи - тој "белој демонији", не би ли смо на срушеним темељима наших сазидали њихове образце понашања и живљења.
У савременој вртоглавој јурњави и пометњи нашег модерног доба прво смо уништили ауторитет Бога, оца и кумства, а добро смо знали да управо ауторитет побуђује у души човека страхопоштовање, добру вољу и послушност.
Затим смо одбацили породицу у замену за политички просперитет, научни степен и каријеру. А онда смо у вечној трци за новцем, сујетом, помодарством, комфором поставили моралне норме "новог доба" - морално је само оно што мени одговара! На жалост, данас је брак институција интереса, то је друштвено - економски уговор заинтересованих страна, а не извориште новог живота и свеколике људске радости. А ако донесемо "јединче" на свет, у свеопштој борби за стандард, материјални престиж, не стижемо да се бавимо тим дететом. Немамо времена за љубав, за морлно обликовање и духовно уздизање тог детета. А онда се чудимо зашто нам деца одрастају без животне философије, живе живот без смисла и сврхе, тражећи утеху у дрогирању, секташтву, насиљу, самољубљу...
Дакле, у суманутој трци за новцем, љубав изостаје из породице и уступа место раздору, неслози, породичним свађама.
Данашњи атеистички усмерени родитељи који нису децу васпитали у духу поштовања моралних и духовних вредности, плаћају високу цену збуњености и слуђености, јер више не знају које врлине да пренесу на своју децу, а шта да забране својим наследницима и како да их сачувају од искушења новога доба.
Дакле, са жаљењем можемо да констатујемо да је уништено највеће српско упориште - патријархална породица.
Не тражимо да савремену, образовану и еманциповану жену и мајку вратимо на старо огњиште и старе образце живљења јер, то заправо не би ни било могуће. Али желимо да та иста савремена жена у новим условима ради на моралном и духовном уздизању и на глорификовању материнства као узвишеног чина жене.
Желимо заправо, да жену - мајку вратимо на пут Витлејема, да јој поглед упутимо према најузвишенијој и најсавршенијој мајци свих времена - Мајци која је постала "Двер спасенија" - Врата спасења. Управо оној која је материнство уздигла до степена Бого-материнства.
Да бисмо породици вратили место које јој припада, пре свега савремена жена мора у свом дому да постане центар. Од ње се очекује да своју породицу учини "домаћом црквом". Дакле, спас Србије видим управо у враћању породици места које јој припада. Императив садашњег доба гласи: обновити породицу и учинити је носиоцем духовног и моралног васпитања.
Наиме, оздрављење српства мора почети од здраве хришћанске породице, а највећа и света дужност сваког Србина је да жртвује своју себичност и саможивост у име узвишеног рађања - зарад опстанка целог српског народа. Породица мора вратити изгубљено осећање свог битисања, осећање одговорности за своју будућност као и будућност нације.
Неко је давно рекао: "ако немате будућност - ништа сте"!
Мр Биљана Спасић
♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥
Увек имајте у виду чији сте потомци и сетите се којим су
путем ишли ваши преци да би стигли у Царство Божје,увек као
људи и као народ Божји.Тим путем да и ми идемо и да заиста
будемо достојни потомци својих предака.Проћи ће све,али душа,
образ и оно што је добро остаје заувек.
Патријарх Павле
путем ишли ваши преци да би стигли у Царство Божје,увек као
људи и као народ Божји.Тим путем да и ми идемо и да заиста
будемо достојни потомци својих предака.Проћи ће све,али душа,
образ и оно што је добро остаје заувек.
Патријарх Павле
♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥
Брачни морал у Босанској Крајини крајем XIX и почетком XX вијека (Према документима из црквених архива Прекаје, Преодца и Рора)
У недавно пронађеном архивском материјалу који потиче из црквене администрације три села Босанске Крајине – Прекаје, Преодца и Рора – налазимо доста докумената на основу чијег садржаја се могу осветлити до сада мало знане стране живота српског народа на том подручју у прошлости. У црквеној архиви парохија Прекаје и Преодца, које су крајем XIX и почетком XX вијека обухватале пространу територију од десетак раштрканих планинских мјеста на горњем току ријеке Унац, налазимо обилну грађу која нам свједочи о брачном моралу, споровима међу супружницима и свеукупним полним односима међу тамошњим народом.
Догматско учење православне Цркве истиче да је брачна веза мушкарца и жене света, да прасликује однос Христа према Цркви. Патријархална култура настала и његована на простору динарског појаса, строга свијест када је ријеч о жени на том подручју, њен друштвени положај и улога увријежени су у схватању да су наши преци живјели уредно, без трзавица и огријешења о догму и канонско право. С друге стране, канонско учење Православне цркве које се тиче брака и полности, развијало се кроз не баш пријатне случајеве и искуства. Други и трећи брак дозвољаван је само у извјесним случајевима, а за прељубу постоји различита скала епитимије, казне и прописаног кајања.
Трократно брачно оглашавање, наслијеђено из ранохришћанског периода, имало је за циљ упознавање заједнице са намјером младенаца да ступе у брак. У том периоду, који обухвата три литургије, свако ко би имао нешто против намјерене везе могао је да интервенише или би се воља једне стране до те мјере преиспитивала да се од женидбе, односно удаје одустајало. С друге стране, парох младе би обављао оглашавање, па би послије писмом обавјештавао пароха младожење да између будућих супружника не постоје никакве сметње родбинског или духовно-сродственог карактера. У једном писму протопрезвитера гламочког Стеве Кукрике пароху у Прекаји Марку Савићу упозорава да „ако се неко жени из туђе парохије без пропратнице не усуђујте се таквога вјенчати“.1)
Митрополит Сава Косановић је видовданском Окружницом из 1881. године указивао да је потребно да младићу најмање буде 18, а дјевојци 16 година за ступање у брачну везу.2) На почетку те пастирске поуке митрополит савјетује и да се избјегава проводаџисање младенаца на невиђено: „Брачним свађама и несагласју много доприноси та околност, што неки родитељи, желећи да се опријатеље са породицама њима угоднима или имућнима, по своме родитељском упливу насилно склањају своју дјецу да пођу за лица која се прије вјенчања нијесу ни виђела, или с њима немају вољу ступити у брак“.3)
Митрополит Сава је Окружницом од 13. децембра 1882. потврдио ранију одлуку да је доња граница стасалости за женидбу 18 година, као и то да „онај момак који бегенише да се жени“ мора имати дозволу од политичких власти, односно потврду да је регулисао војну обавезу.4)
Ево још једног примјера који свједочи о процедури ступања у брачне везе. У писму од 5. октобра 1884, прота Илија Билбија из Бастаса поручује оцу Марку Савићу у Унац-Брдо: „Можете слободно бракосочетати моју парокијанку Милицу ћер Јована Марића са вашим парокијаном Н. Н. сином Лазе Краља, ако код вас нема каквог сротства или претпријатства или какве препреке од Владине стране.“ Прота потом у истом контексту наглашава: „Умољава се Ваша пречасност да би благоизволили узети за моје заслуге 3 форинте, или од Лазе или од Јове Мареље и ако ми не пошаљете није слободно вјенчање“.5)
По сачуваним вјенчаним листовима из периода 1881-1886. године 95% склопљених бракова су били првобрачни, а другобрачни су склапани углавном у ситуацији када је једна страна била удова или, што је рјеђе, обе. У већини случајева није било препрека у степену сродства супружника, а када би било таквих наговештаја, онда се то детаљно испитивало.
Региструјемо и један случај предбрачног полног искуства, али је Црква управо ту снисходила. Гламочки протопрезвитер Стево Кукрика у вези с тим писао је оцу Марку Савићу, пароху прекајском:
„По жељи ваших парохијана да се вјенчају у цркви на граду, Јована и Симеуне ћулум. Тако с њима морате Ви прећи и бракосочетати их у Господу. Они кроз то, погрјешивши, милост и опроштење добиће, кад жељу имају Светој Цркви на град прићи. Ако усхтједну, како су ту мени од скора своју жељу открили, с њима пођите, али без сватова и чињења пира. Ако би што друкчије учинили одговорни ће бити. Од истог Јована плаћу унапред да сте примили, како је договорено...“6)
Вјенчање без присуства јавности у градској цркви очигледно се обављало из поменутих разлога, јер се пароху из Прекаје налаже: „Запишите оно вријеме кад је Симеуна с Јованом затешкала и дан рођења њиног дјетета“.7)
Таква строга процедура је за данашње поимање помало смијешна:
„Како се препоручује овом протопрезвитерском уреду, који тако исто сад и вама налаже, да означите у протокол кад исте вјенчате, тј. колико су невјенчани живјели, а тако и крштајемо дијете њино кад се роди и крсти, назначите у протоколу вријеме њиног живљена и послије по бракосочетању и очево признање“.8)
Црквене власти су жељеле да буду сигурне да млада не доноси мужу Јовану ћулуму „сувишан мираз“, тј. да је дијете плод љубави која није могла да сачека ону ноћ послије свадбеног весеља. Још једном је наглашено да их свештеник поред свега може вјенчати, „али без икаква пировања што по разлогу не могу чинити“.9)
Један документ, који је плод недовољно разјашњених околности, открива нам строго поштовање архијерејских наредби и свештенички страх од кршења прописаних норми.
„Вјенчавајте, по достављеном извјештају о сродству куће Радановића, али нек се Цркве сјете, благослов Божији да би на њима био. Убудуће браћи и народу прикричите (поручите, прим. Р. П.), старјешине да народ чувају, закон Божији пазе, јер која је корист ма шта имали и добили, кад Божијим благословом не би живјели.“10)
Исто је поступио прото Стево Кукрика када је у питању био брак Симеуна Лукача и Јоке Томазовић. Он савјетује Марка Савића: „Од свега оче пазите се чега противног Светој Православној Цркви и придржавајте се правила каноничних, желеће Вама и вашим парохијанима срећан напредак у свему“.11)
О једном другом случају знамо и нешто више. Никола Савић и Милица Руњо жељели су да ступе у брак. Међутим, постојале су уклоњиве брачне сметње, које су се сводиле на сљедеће: стриц Миличиног оца Игњатија Руње, Дако Руњо је кумовао породици Савић, тј. Руње су њима „кумови други и разведено им је духовно сродство“, али „Богу да се моле. Он је милостив“.12) Међутим, у неким приликама кумство је представљало неуклоњиву брачну сметњу. Парохијанин Марко Шешум није могао да се вјенча из наведеног разлога, а прота је наложио пароху у Прекаји: „.. Кричите старом и младом да својту и кумство пазе, закон Божији нека чувају, гријех и проклетство да не чине, јер ће вјечно пропасти и утрти се њихово име са земље“.13) Дако Руњо је, изгледа, често кумовао, па ни његовом сину Шпири није одобрен брак са Милицом Матић, јер је „то непоштовање црквених канона и јер би то свијет саблазнило“.14)
У вези са брачним сједињењем „дјевице Марије“ (од оца Николе Вујаковића и мајке Стане, рођене Субашић) и момка Марка Срдића (од оца Стевана Срдића и мајке Деве Чечарић) није било већих проблема, с тим што је окружни протопрезвитер гламочки Стево Кукрика био у недоумици, односно није био начисто „је ли тако као што је мени казато да је том Марку Стевана Срдићу 18 година“.15) Прота Кукрика у том контексту опомиње јереја Савића: „Јер ако нема прописане доби да се не усудите вјенчати.“16) Његове сумње у доб и младалачку нарав плахог домаћина врло брзо су се обистиниле. Поменути брак је доспио у кризу, а свештеник Савић је добио службено писмо сљедеће садржине:
„Из Ваше парохије од Црног Врха, у Отковцима се находи жена Марка Срдића именом Марија, рођена Вујаковић, која је од њега, свог мужа Марка, реченог Срдића побјегла. Овим се позивате да што пре упутите свог парохијанина да своју жену себи прими и да у љубави живе како Господ Бог заповједа. Нек се прођу мрзости, псовке и тучњаве, што неваљали чине и незнабошци раде. Отићи ћете кући тог Срдића те њему и његову оцу прикричите, да њој не би какво зло учинили, јер ће зато својом душом и кожом одговорни бити. Добро нек се уразуме. По исту нек одма оду док је нисам са оружницима тамо опремио. Ослањајући се на Божију помоћ, да чак дотле неће се дотерати, частопљубије христијанско неће допустити себи безаконо живљење, то јест дати се навест на какво зло и какав гријех учинити.“17)
Када је ријеч о брачној сметњи која се тиче крвног сродства, гламочки прота је увијек био обазрив. Једном приликом пише: „.. Тај брак у двородном сродству седмог степена стоји, по Крмчији, без дозволе области пречасне Конзисторије и благословенија Њ. Вис. Преосвештенства не морете вјенчати, но ако другачије осим тог они нијесу, јер Никола Марчета, по својој матери Јеки Максимовић, са Стојом Максимовић овако стоји. (Слиједи шема сродства).“18) За два дана прота Кукурика добија још тачније податке, па закључује да њихову планирану брачну везу „свето право по Кормчији не забрањује“, али се ограђује, пишући оцу Савићу: „Ако је тако, а ако не, ви ћете одговорни бити“. 19)
Према сачуваним брачним одобрењима, дјевојке су 1893. године у парохију прекајску долазиле из Плавна, Стрмице, Полаче, али и са друге стране Динаре, из Пеуља, Вагана и Камена. Наредне 1894. парохијани оца Марка Савића су се много мање женили цурама из Далмације. Јока Ђурић из Плавна, била је, како је остало забиљежено, једина Далматинка која се те године удала у Црни Врх за Пану Калабу („са Паном Калабом, сином Јакова из Црнога Вр’а“). Увјерење о њеној безбрачности издао је плавањски парох, отац Макарије Дубајић.20) С друге стране, Марији Јонџи из Грковаца, Марији Галић из Пеуља, Ружици Барош и Стани Радивојевић из Црног Луга увјерење о безбрачности је издао отац Милош Билбија, парох у Црном Лугу код Босанског Грахова.21) Своје парохијанке су препоручивали свештеници: Илија Јакшић из Пеуља, Ристо Матић из Камена, Михаило Антонијевић из Вагана, Илија Билбија из Грахова, Вид Бањац из Трнинића Бријега и Никола Иваковић из Бастаса. Занимљив је и запис да је један делија на одслужењу војног рока у Бечу добио дозволу од војних власти да се жени 3. децембра 1894. Звао се Стеван Омић, имао је 22 године, поријеклом из Преодца, а његова изабраница била је поменута, млађана, Марија Јонџа са тек 17 година.
Митрополит Георгије Николајевић опомиње свештенство да се не усуђује вјенчавати одређене особе по други пут без дозволе црквених судова, јер ће у супротном, како наводи, бити кажњени. Духовне и практичне лоше посљедице, према његовим ријечима, просто су несагледиве, па не треба давати „повода да се свештеници по судовима с тога затварају, са парохија дижу, да им се парохијски приходи одузимају и тим и себе и своје породице упропашћују и углед свештенички обарају.“22)
Нови дабробосански митрополит Николај Мандић је уређивању брачних односа посветио нарочиту пажњу. А имао је, као што ћемо и видјети, и конкретних повода. У једној од својих окружница вели: „У години 1897. десила су се два немила случаја: да је муж у завади и процесу убио своју супругу. Поводом тога, а обзиром на велики број завађених брачника и брачних процеса, који су у течају код ове Консисторије, наређује се пречасном српско-православном парохијском свештенству, да сходним начином посавјетује своје парохијане, да не би у јарости сличан тешки гријех починили, те тиме упропастили и себе и своју породицу.“23)
Могуће жариште супружничких сукоба о којима пише митрополит Николај постојало је у парохији прекајској. Радило се о брачним размирицама Петра Срдића из Црног Врха и његове супруге Јелке Бајић, коју црквени документи називају наложницом Атанасија Драгаша из Трнинића Бријега. Али, према сачуваним документима, није овдје сва кривица била на жени. Пошто се Петар Срдић није појавио на рочишту 20. септембра 1890. хотимично је признао наводе своје тадашње супруге. Он је почетком 1898. године желио да обнови процес. Да би то постигао Конзисторија је указала да мора поштовати одређену процедуру: „Да се молба његова ријеши потребно је да Петар Срдић достави Консисторији вјенчани лист, свједоџбу љечничку о способности за брак, свједоџбу својега владања прије и за вријеме брака и послије растанка са супругом. Осим тога нека свједоцима докаже да он није узрок брачне размирице.“ На крају му је саопштено: „Тек кад ти писмени докази Духовном суду поднесени буду, ријешиће се његова молба, да ли се може обновити парница“.24)
Ни тако високи административни захтјеви нису спријечили Петра Срдића да се са бившом женом суочи на суду. За сакупљање свих тражених докумената било му је потребно чак пет година. Парница је заказана за 16. август 1903. године, обавјештава Стево Кукрика пароха у Прекају.25)
Митрополит Николај је 8. фебруара 1898. затражио од свих парохија тачне податке о броју „дивљих“ и несложних бракова како би имао тачан увид у стање на нивоу цијеле епархије.26) Конзисторија му је вратила попуњене упућене јој спискове о несложним браковима из парохије гламочке и преодачке. „А, гдје су искази осталих парохија вашега протопрезвитерата?“, питао је митрополит Николај проту Стеву Кукрику, тражећи да се „према овима и остали искази по рубрикама тачно исправе...“27)
Марко Савић, парох у Прекаји је, већ по својој уобичајеној административној ноншалантности и аљкавости, одуговлачио па га протопрезвитер из Гламоча опомиње: „Дуовниче, шта је рећи да још не шаљете онај исправак од листа несложнијех супруга? Зар сте заборавили, а мене због тог вашег окаснивања куцају одозгоре. Да одговорите, јер је већ крајње: или – или!“28)
Тачан број склопљених бракова у парохији прекајској 1900. године било би могуће утврдити само на основу књига вјенчаних, али оне, нажалост, нису сачуване. Ипак, поуздано знамо да је шест дјевојака дошло и удало се у поменуту парохију. Биле су то Мима Буква из Полаче, Анђелија Балаћ и Марија Беркић из Кесића код Грахова, а из Гламочког поља дођоше Дева Мрђеновић из Пријана, Милица Галић из Малешеваца и Дева Ловро из Шумњака.
Биљежимо у наставку и случајеве неуклоњивих брачних сметњи. Митрополит Николај је имао податке да у „совокупљенију“ живе Илија Рујевић и Доста Гајевић у Мрђама који су били „у петом степену двородног сродства“. Њих је требало раставити, чак и „оружаном силом, путем Котарског Уреда у Гламочу“, а парох треба да одлучи од Светог Причешћа „речене грјешнике, којима се брак никако одобрити не може“.29)
У трећем степену кумства је био и Јован Милаковић са Јоком Вокић из Мрђа, па Конзисторија налаже проти Стеви Кукрики у Гламочу да горепоменутог „обавијести, опоменувши га најстрожије да од те своје грешне намјере одустане и себи другога брачног друга потражи“.30)
Година 1900. у парохији Прекаји је запамћена и по занимљивим и смјелим обраћањима Духовном суду у Сарајеву. Пери Икићу из Мрђа је на његову молбу од 22. маја одговорено да не може ступити у нови брак поред живе законите супруге, „јер је дужност законитих супруга да се узајамно у свему потпомажу и сваку биједу и невољу заједнички до смрти сносе“.31)
Николи Срдић и Мари Кајтез из Црног Врха није одобрено вјенчање, јер „се налазе у петом степену двородног сродства“.32)
Црни Врх је такође у том времену био познат по брачним споровима. Јови Срдићу је пријетила опасност да се његов процес против супруге Станке обустави због неправилно поднешене тужбе, па је опоменут да понови процедуру.33) Међутим, још црње му се писало, јер му је 19. новембра 1900. године Конзисторија забранила „да прије окончања његове бракоразводне парнице са супругом му Станком, рођ. Глијаковић са икојом женском ступи у брачну заједницу“.34)
Међу народом је колала и прича о љубавном троуглу Марка Ћулума, Николе Миљковића и Јоке, рођене Нинковић. Прича о њима започиње 1879. године када се Јока удала за Марка Ћулума из Црног Врха. Провевши пет година у браку, 1884. се одважила на бијег од законитог мужа пошавши за Николу Миљковића. Вјенчање тих љубавних бјегунаца обавио је у својој кући у Бања Луци свештеник Василије Јунгић. До 1900. године Јока је са Николом изродила шесторо деце. Црквени суд Дабробосанске митрополије је тај брак прогласио неважећим, „јер је законито постојећи брак безусловна сметња новоме браку“, а дјеци је онемогућио да носе презиме свога биолошког оца, прописавши да носе од мајке – Нинковић.35) Марку је као утјеха остала могућност да против законите жене поднесе тужбу за развод брака, „јер је доказано да је она учинила злочин двобрачја, односно прељубе стекавши са другим човјеком шестеро дјеце“.36)
У таквом окружењу једна душа попут Алексе Ћулума пожељела је богоугодан живот у неком забаченом манастиру. Управа манастира Озрена је за свог манастирског ђака Алексу Ћулумовића, „званог Ћулума“ од надлежних затражила свједочанство о безбрачности.37) Дотични се доцније замонашио и постао сабрат манастира Тавне, Антим Ћулумовић.38)
Стево Кукрика, стари прота који је мотрио на ред у парохији, писао је пароху прекајском: „Утом и Марко Ћулум грдно погријеши што је узео другу, па се пита ово протопрезвитерско звање чија је и каква је за тим Марком Ћулумом конкубина, са којом је у толико година у наложништву живио, што ће рећи у дивљаштву...“39)
Црква је одбацивала наложничке везе. За Илију Рујевића из Мрђа и Досту Гајевић из Мокронога је остало записано да треба да се растану, „јер ће у противном случају од Цркве бити одлучени“.40) Још крајем 1901. црквене власти су назирале да у њиховој вези постоје извјесне сметње.41)
Почетком XX вијека и на подручју Прекаје и околине долази до извјесне еманципације жене. Јока Прпа, удата Максић из Санице била је међу првима која је „пресавила табак“ против свога супруга Јована Максића. У записнику, састављеном код свештеника у Саници Ђорђа Кондића, она је изјавила да њен муж 13 година брачног живота није био „у опхођењу“ и „да тога ради ни дјеце није имала“.42) „Никад се није старао да подмирује моје женске потребе, него сам се сама морала старати за све што ми треба“, прецизирала је незадовољна жена, рекавши још да је муж тукао „и стално одгонио од себе, док се на крају није код оца смирила“.43)
Биљежимо још једну занимљивост. Котарски уред је 1906. године тражио податке да ли је у Прекаји или Преодцу обављено вјенчање љубавних бјегунаца, неког Швабе Хајнриха Посингера из Пресбурга са неком препланулом цуром Мерцедес Камизеда из „Рио де Јанеира“.44) Марко Савић мора да је био збуњен када је читао допис, а нама, како не знамо његово одговор, преостаје да нагађамо да ли се речени авантуриста (радник код Штајнбајза?), заиста вјенчао баш у српској цркви?
Мало података има о свештеничком наплаћивању обреда вјенчања. Доступан је документ који свједочи да је Ђуро Батез из Рора у Котарском уреду извадио потврду да је „приправан у свако доба положити одпадајућу таксу од 5 круна, али му парох захтјева 20 круна што платити није у стању“.45) Наиме, цијена вјенчања је одређивана према имовном стању; најсиромашнији слој је плаћао пет круна, затим је слиједила група која је плаћала 10 и на крају посљедња, најбогатија, која је за обреде вјенчања издвајала више од 10 круна.46)
Један други документ из 1907. године је обојен романтичним тоновима. У њему се наводи да је бјег Ружице Гашић (кћери Јове и Станице) из Вагана у Роре за шпиру (Марка) Срдића био из љубави и да представља отпор родитељској забрани ступања у брак. Њен надлежни свештеник је у изјави написао: „Иста ђевојка је доброг владања“ и установио да не постоје никакве друге препреке за њихово ступање у брак.47)
Епархијски суд у Сарајеву је у љето 1909. године имао да решава љубавне јаде Јована Мирчића из Малешеваца који је тужио „одбјеглу супругу Ђуку, коју је њен отац преваривши тужитеља одвео другом човјеку, прозваном Браљи у Срдић Долину“.48) Да је отац два пута узео дарове за своју кћер то је очигледно, али је Црква тражила од свештеника Марка Савића да ствар подробније испита: „Нека парохијско звање позове поменуту Ђуку и нека је о узроцима бјекства и наложништва испита имајући је озбиљно посавјетовати да се гријеха окане“, исто се односило и на човјека са звучним надмком: „Уједно се има и Ђукин наложник испитати, да ли је знао да је Ђука туђа законита жена, да ли ју је њему отац њен довео; шта је платио за њу њеном оцу, и да ли ће се наложништва оканути, пошто ће иначе имати неприлике“.49) Са Браљом, коме се право име изгубило и заборавило, није се било играти. На полеђини документа остала је биљешка: „Примљено, 12. IX 1909“, без парохијског печата.
Проблем несложних бракова требало је да буде процесуиран најприје кроз поступак мирења несложних супружника, што је прописао митрополит Евгеније 18. јула 1912. године. На три рочишта у размацима од по три седмице требало је да се појаве тужена и тужитељска страна, а тек послије тога могло се приступити званичном разводу брака.50)
Почетком 1917. године митрополит Евгеније је издао посланицу у којој је жене упућивао на вјерност и чување брачне постеље док су им мужеви на фронту. Сви бракови, каже митрополит, који буду закључени упркос очигледној забрани због постојеће брачне везе биће развргнути. „Оба такова лица треба упозорити на срамоту коју наносе образу и поносу војничкој служби одсутног мушкарца, који би могао кад се кући врати, због тешке увреде тиме му нанешене, велике неприлике и штете нанијети и починити...“
НАПОМЕНЕ:
1) Писмо Стеве Кукрике Марку Савићу, 13. септембар 1885.
2) Окружница митрополита Саве Косановића, Број 77, Видовдан 1881.
3) Исто.
4) Окружница митрополита Саве Косановића, Из сједнице АЕ. М. Конзисторије у Сарајеву, број 1196, 13. децембра 1882. Препис проте Стеве Кукрике.
5) Писмо Илије Билбије Марку Савићу, 5. октобар 1884.
6) Писмо Стеве Кукрике Марку Савићу, 13. април 1885.
7) Исто.
8) Писмо Стеве Кукрике Марку Савићу, 12. април 1885.
9) Исто.
10) Исто, 14. септембар 1886.
11) Исто, 17. септембар 1885.
12) Исто, 17. октобар 1886. Стево Кукурика је у почетку био против овог брака, када је писао Марку Савићу: „Они безаконо против светих канона раде, управо наопако се чини, да ту среће ни благослова Божијег не има. А ви се чувајте да са истим не пострадате.“ Писмо Стеве Кукрике Марку Савићу, 24. мај 1887.
13) Писмо Стеве Кукрике Марку Савићу, 16. октобар 1885.
14) Српско-православна АЕМ Конзисторија дабробосанска, број 427, протопрезвитерском звању у Гламочу, 25. априла 1902.
15) Писмо Стеве Кукрике Марку Савићу, 24. октобар 1886.
16) Исто.
17) Исто, 3. новембар 1887.
18) Исто, 17. септембар 1887.
19) Исто, 19. септембар 1887.
20) Исто, 9. новембар 1894.
21) Српско православни парохијски уред црнолушки 20. септембар, бр 23, 3. новембар, бр. 34, 26. октобар, бр. 31, 28. октобар 1898, бр. 32.
22) Окружница свему српско-православном свештенству архидијецезе сарајевске преко протопрезвитерских уреда, бр 1342, АЕ. и Митрополит босански Ђорђе Николајевић, 30. октобар 1886.
23) Окружница митрополита Николаја Мандића, број 3335, 8. јануар 1897. Препис проте Стеве Кукрике.
24) Срп. Православна АЕ. М. Консист. Дабробосанска, број 533, Консисторијална сједница у Сарајеву од 5. марта 1898. Срп. Православ. Протопрезвитерском звању у Гламоч.
25) Писмо Стеве Кукрике, број 715, Марку М. Савићу, 7. август 1903.
26) Окружница митрополита Николаја Мандића, број 3387, 8. фебруар 1898.
27) Срп. Православна АЕ. М. Консист. Дабробосанска, број 606, Консисторијална сједница у Сарајеву од 12. марта 1898. Срп. Православ. Протопрезвитерском звању у Гламоч.
28) Писмо Стеве Кукрике Марку Савићу, 11. мај 1898.
29) Срп. Православна АЕ. М. Консист. Дабробосанска, број 3536, Срп. Православ. Протопрезвитерском звању у Гламоч, 16. децембар 1899.
30) Срп. Православна АЕ. М. Консист. Дабробосанска, број 980, Конситоријална сједница у Сарајеву од 15. јуна 1900. Срп. Православ. парохијском звању у Гламоч.
31) Исто, број 979.
32) Исто, број 978.
33) Исто, број 1229, Конситоријална сједница у Сарајеву од 15. септембра 1900. Срп. Православ. Протопрезвитерском звању у Гламоч.
34) Исто, број 2059, Конситоријална сједница у Сарајеву од 19. новембра 1900. Срп. Православ. парохијском звању у Гламоч.
35) Исто, број 579, Конситоријална сједница у Сарајеву од 22. септембра 1900. Марку Ћулуму у Црни Врх.
36) Исто. Други документ под истим деловодним протоколом.
37) Управа српско-православног манастира Озрена, пречасном српско-православном протопрезвитерском звању у Гламочу, 1. јул 1898.
38) Споменица православних свештеника – жртава фашистичког терора и палих у народноослободилачкој борби, Београд 1960. Рођен је 17. марта 1878, замонашен 30. јула 1900, одведен у Јадовно 12. јула 1941. где је скончао мученичком смрћу.
39) Српско-православно протопрезвитерско звање у Гламочу, број 136, Српско-православном часном парохијском звању у Прекаји, Лучиндан 1900.
40) Српско-православна АЕМ Конзисторија у Сарајеву, број 68, протопрезвитерском звању у Гламочу, 23. јануар 1902.
41) Исто, број 1884, 19. децембар 1901.
42) Српско-православно парохијско звање у Саници, број 22, Високопречасној српско-православној Конзисторији у Бања Луку, 3. октобар 1904.
43) Исто.
44) Котарски уред у Гламочу, број 7368, пречасном српском парохијском звању у Преодцу, 23. новембар 1906.
45) Котарски уред у Гламочу, број 5426, Српско-православном парохијском звању у Прекаји, Гламоч, 6. септембар 1907.
46) АЕМ дабробосански, број ЕЦС 450 (1906), 20 април 1906.
47) Михајло Антонијевић, Извјешће, 11. септембра 1907.
48) Епархијски црквени суд у Сарајеву, Бр. 834, 12. август 1909.
49) Исто.
50) Епархијски црквени суд у Сарајеву, број 566 (1912), часном парохијском звању у Преодцу, 5/18. јул 1912.
51) Епархијски црквени суд у Сарајеву, број 3 (1917), свима парохијским звањима епархије дабробосанске, 3/16. јануар 1917.
Радован Пилиповић
СЕДМА ЗАПОВЕСТ: НЕ ПРЕЉУБИ .....
А ово значи:
НЕМОЈ ИМАТИ НЕЗАКОНИТУ ВЕЗУ СА ЖЕНОМ. Заиста, у овоме су животиње послушније према Богу, него многи људи. Јер животиње се везују међу собом тачно у оно време и онако, како им је Творац њихов предодредио. А многи људи не познају ни време ни начин те везе између мушких и женских. Разум је њихов затупљен од блуда те они не разликују закониту везу са женом од незаконите као што болестан човек не разликује слано од киселог. Зато ћете често чути од прељубочинаца овакво правдање свога греха.
- Па то је сасвим свеједно, своја жена или туђа, одређено време или неодређено. Свеједно.
Баш онако исто као што би рекао човек у врућици кад му ставите на језик најпре со, па онда паприку, па онда шећер:
- Па то је свеједно и исто. То нису различите ствари. То је једна иста ствар, са једним и истим укусом.
Да је свеједно живети законито и незаконито, не би Бог ни заповедао преко Мојсеја народу израиљском, да не чини прељубу.
Прељубочинство разорава човека телесно и душевно. Прељубочинци обично искриве се као гудало, и пре старости, и завршавају свој живот у ранама, мукама и лудилу. Најстрашније и најгадније болести, за које наука зна, јесу болести, које се множе и разносе по човечанству прељубом. Тело прељубница постане у болести као једна смрадна бара, од које свак бежи са запушеним носом и великим гађењем.
Но бар да се све зло завршује са онима, који зло чине, ствар би била мање ужасна. Али је ствар преужасна, када се помисли, да деца прељубочинаца наслеђуЈу болести својих родитеља: синови и кћери, па чак и унуци и праунуци. Заиста, болести од прељубе бич су за људе као филоксера за винограде. Од тих болести човечанство је уназађено, дегенерисано, више него ма од којих других.
Слика је довољно страшна кад се имају на уму само телесне муке и ругобе, телесно гњиљење и распадање од блудних болести. Но слика је тек потпуна и тек страшна до цепања нерава, када се уз телесну ругобу дода и ругоба душевна, као последица истога блудног зла. Од тога зла душевне моћи код човека ослабе и растроје се. Болесник изгуби оштрину и дубину и висину мисли, коју је имао пре болести. Постаје блесав, муцав, сметен, забораван и стално заморен. Престаје бити способан за ма какав озбиљан посао. Изгуби карактер и одаје се свима могућим пороцима. Одаје се лако пијанству, сплетки, лажи, крађи и злочину сваке врсте. Развије се код њега страшна мржња свега доброг, честитог, светлог, молитвеног, духовног, божанског. Он мрзи добре људе, па се стара свом силом да им напакости, да их упрља, увреди, оцрни, оклевета. Као прави човекомрзац он је у исто време и богомрзац. Он мрзи све законе, и људске и Божје, зато он мрзи и све законодавце и законо-чуваре. Он је гонилац реда, поретка, добра, карактера, светиње и идеала. Он је прави отров друштва, који гнили и заудара, као кужна бара, и трује сву околину. Његово је тело гној, и његова је душа гној.
Ето, браћо, зашто је Бог, који све зна и све предвиђа, издао заповест против прељубе, против блудног живота, ПРОТИВ ВАНБРАЧНЕ везе међу људима.
Нарочито омладина народна треба да се склања и чува од овог зла као од отровног змијињака. Јер онај народ нема будућности, у коме се омладина преда распусном и незаконитом телесном животу. Такав народ имаће временом све богаљастија, тупоглавија и немоћнија покољења, док најзад не постане плен једног здравијег народа, који ће доћи да их потчини себи.
Ко уме да чита прошлост људи и народа, може се довољно научити, каква страховита казна постиже прељубочина племена и народе.
У Светом писму описује се пропаст два града, Содома и Гомора, у којима се није могло наћи ни десет праведних и чистих људи. Пустио је Бог, зато, огњену кишу са сумпором, те су оба града одједном затрпана као у гробу.
У Јужној Италији постоји и сад место, звано Помпеја, негда богат и раскошан град а сада само једна жалосна рушевина, на коју се људи скупљају, да виде и да уздрхте душом од страха и ужаса. А судба је Помпеје укратко оваква:
Богатство је довело тај град до тако раскалашног и блудног живота, какав се ваљда у свету није запамтио. И дошла је казна Божја изненада. Једнога дана провали се планина Везув, близу Помпеје, и вулкан избије из те провале, и огњена киша са пепелом и сумпором почне да засипа град Помпеју са свима њеним житељима, док је није засула високо изнад кућа, као што се један мртвац у гробу засипа.
А народима здравим у том погледу Бог даје свако добро у изобиљу....
Свети НИКОЛАЈ Српски
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
Деци пружите добро васпитање у погледу морала , а када они буду достојни и кад за њих то буде корисно ,Бог има моћ да их обогати или дарује оно што им је неопходно и довољно.Молите се Господу да Он сачува њихова срца од кукоља , који непријатељ сеје усред жита.
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
Света царица - мученица Александра Романова
О БРАКУ И ПОРОДИЧНОМ ЖИВОТУ
О БРАКУ И ПОРОДИЧНОМ ЖИВОТУ
Смисао брака је у причињавању радости. Подразумева се да је брачни живот најсрећнији, најпотпунији и најбогатији. То је савршена Божанствена установа. Божанствена замисао се због тога састоји у томе да брак доноси срећу, да он живот и мужа и жене чини потпунијим како нико од њих не би изгубио, већ да обоје победе.
Ако брак ипак не постаје срећан и не чини живот богатијим и потпунијим, кривица није до саме брачне везе; кривица је до људи који су њоме сједињени.
Брак је Божанствени чин. Он је био део замисли Божије када је Бог стварао човека. То је најприснија и најсветија веза на земљи.
После склапања брака прве и главне обавезе мужа су према жени, а жене - према мужу. Они морају да живе једно за друго, да једно за друго дају живот. Раније су обоје били несавршени. Брак је сједињавање две половине у јединствену целину. Два живота су повезана у тако тесан савез да више не постоје два живота него један. Обоје до краја свог живота сносе свету одговорност за срећу и највише благо оног другог.
Дан свадбе треба увек памтити и издвајати га између свих других нарочито важних датума у животу. То је дан чија ће светлост до краја живота обасјавати све друге дане. Радост због склапања брака није бурна него дубока и мирна. Када се сједињују руке и изговарају света свечана обећања, изнад брачног олтара долећу анђели и тихо певају своје песме, а затим штите срећни пар својим крилима када почиње њихов заједнички животни пут.
Кривицом оних који су се узели, једног или обоје, живот у браку може постати несрећан. Могућност среће у браку је врло велика, али се не сме заборавити ни на могућност краха брака. Само правилан и мудар живот у браку ће помоћи да се постигну идеални брачни односи.
Прва лекција коју човек треба да научи и да испуни јесте стрпљење. На почетку породичног живота откривају се како врлине карактера и нарави, тако и недостаци и специфичности навика, укуса и темперамента за које друга половина није ни подозревала да постоје. Понекад се чини да је немогуће навићи се једно на друго, да ће конфликти бити вечити и безнадежни, али стрпљивост и љубав савлађују све, и два живота се сливају у један, племенитији, снажнији, потпунији и богатији, и тај живот ће се наставити у миру и спокојству.
Дужност у породици јесте несебична љубав. Свако мора да заборави на своје "ја", посветивши себе оном другом. Свако треба да криви себе, а не другог ако нешто не иде како треба. Неопходни су издржљивост и стрпљење, јер нестрпљење може све да поквари. Оштра реч може да успори сједињење душа (брачника) за читаве месеце. С обе стране мора постојати жеља да се брак учини срећним и да се савлада све што представља препреку за то. И за најснажнију љубав је веома потребно да се свакодневно учвршћује. Најнеопростивија грубост је баш у сопственом дому према онима које волимо.
Још једна тајна среће у породичном животу јесте пажљивост једног према другом. Муж и жена морају стално једно према другом испољавати знаке најнежније пажње и љубави. Срећа у животу састоји се од појединих минута, од ситних задовољстава која се брзо заборављају, од пољупца, осмеха, доброг погледа, срдачног комплимента и безбројних малих, али добрих мисли и искрених осећања. Љубави је такође потребан њен свакодневни хлеб.
Постоји још један важан елеменат у брачном животу - то је јединство интересовања. Ниједна брига жене не сме изгледати превише ситна чак ни за гигантски интелект највећег мужа. С друге стране, свака мудра и верна жена ће се врло радо занимати за послове свог мужа. Она ће пожелети да сазна нешто о свакој његовој новој идеји, плану, тешкоћи и недоумици. Она ће пожелети да зна који његов подухват је успео, а који не, и да буде у току свих његових свакодневних послова.
Нека оба срца деле и радост и патњу. Нека попола деле терет брига. Нека све у њиховом животу буде заједничко. Они морају заједно ићи у цркву, молити се једно поред другог, заједно приносити пред Божије стопе терет брига за своју децу и за све оно што им је драгоцено. Зашто да не разговарају о својим искушењима, сумњама и тајним жељама и да не помогну једно другом саосећањем и речима охрабрења?
Тако ће живети једним животом, а не двама животима. Свако од њих у својим плановима и надама мора обавезно да мисли о оном другом. Једно пред другим не смеју имати никаквих тајни. Они морају имати само заједничке пријатеље. На тај начин ће се два живота слити у један живот и они ће делити и мисли и жеље и осећања и радост и тугу и задовољство и бол.
Бојте се знака и најмањег почетка неразумевања или отуђења. Уместо да се човек уздржи, он изговори глупу и неопрезну реч и ево, између два срца која су дотад била једна целина појавила се мала пукотина која се све више шири, док они заувек не постану одвојени једно од другог. Рекли сте нешто несмотрено? Одмах тражите опроштај. Настао је неки неспоразум? Није важно чијом кривицом, не дозволите да то остане између вас.
Уздржавајте се од свађе. Немојте ићи на спавање тајећи у себи осећање гнева. У породичном животу не сме бити места за гордост. Никада не треба хранити своје осећање увређене гордости и скрупулозно мерити ко мора да тражи опроштај. Они који истински воле не смеју да се баве таквом истеривањем правде, они су увек спремни и да се повуку и да се извине.
Без Божијег благослова, ако Бог не освешта брак, све честитке и добре жеље пријатеља ће бити празне речи. Без Божијег свакодневног благослова породичног живота чак и најнежнија и најискренија љубав неће моћи да да све оно што је потребно жедном срцу. Без благослова Неба сва лепота, радост и вредност породичног живота могу у било ком тренутку бити уништене.
У уређењу дома морају учествовати сви чланови породице, и најпотпунија породична срећа може бити достигнута када сви часно испуњавају своје обавезе.
Једна реч обухвата све - та реч је "љубав". У речи "љубав" је читаво море мисли о животу и дужности, и када је га упорно и пажљиво изучавамо свака од тих мисли постаје јасна и прецизна.
Када вене лепота лица и гаси се сјај у очима, а са старошћу долазе боре или остављају своје трагове и ожиљке болести, туге и бриге, љубав верног мужа мора да остане исто онако дубока и искрена као раније. На земљи нема мере која може да измери дубину Христове љубави према Његовој Цркви и ниједан смртник не може да воли с истом таквом дубином, али је ипак сваки муж обавезан да то чини у оној мери у којој се ова љубав може поновити на земљи. Ниједна жртва не треба да му изгледа превелика за његову вољену.
У љубави је потребна нарочита деликатност. Човек може да буде искрен и одан, а да ипак у његовим речима и поступцима недостаје она нежност која тако плени срца. Ево савета: немојте показивати своје лоше расположење и осећања увређености, не говорите гневно, не поступајте лоше. Ниједна жена на свету неће толико патити због оштрих или непромишљених речи које су излетеле из ваших уста као ваша сопствена жена. А највише од свега се бојте да растужите управо њу. Љубав ти не даје право да се понашаш грубо према ономе кога волиш. Што су приснији односи тим је болније срцу од погледа, геста или речи које се изговоре у нервози или су једноставно непромишљене.
Свака жена мора да зна да када је узнемирена или има неких потешкоћа увек може код свог мужа да нађе безбедно и тихо уточиште. Она мора да зна да ће је он схватити, да ће се према њој понашати врло тактично, да ће употребити силу да би је заштитио. Она никада не сме да посумња у то да ће он саосећати с њом у свим тешкоћама. Требало би да се она никада не плаши да може да наиђе на хладноћу или прекор када дође код њега да тражи заштиту.
Ако један супружник поштује другог - и он је узвишен, а ако не – и он је понижен.
Човек треба да се саветује са својом женом о својим пословима и да има поверења у њу. Можда она неће умети као он да се разабере у пословима, али је могуће да ће моћи да предложи много тога драгоценог, јер женска интуиција често ради брже од мушке логике. Међутим, чак и ако жена не може да помогне мужу у његовим пословима, љубав према њему је приморава да се занима за његове бриге. И она је срећна када он тражи савет од ње и тако се они још више зближују.
Ако је дан био успешан она заједно с мужем дели његову радост, а ако је био неуспешан она му, као верна жена, помаже да преброди непријатности и храбри га.
Требало би да руке мужа надахнутог љубављу умеју све да ураде. Требало би да сваки муж који воли има велико срце. Сваки муж жене Хришћанке мора се сјединити с њом у љубави према Христу. Из љубави према њој, он ће проћи кроз искушења у вери. Делећи њен живот испуњен вером и молитвом он ће и свој живот везати за Небо. Обједињени на земљи заједничком вером у Христа, изливајући своју узајамну љубав у љубав према Богу, они ће бити вечно сједињени и на Небу. Због чега срца троше године на земљи срастајући у једно, преплићући своје животе, сливајући се душама у један савез да би се он могао достићи тек после гроба? Зашто да не стреме ка Вечности одмах?
Не само да срећа мужа зависи од жене него и развој и раст његовог карактера. Добра жена је благослов Неба, најлепши дар мужу, његов анђео и извор безбројних блага: њен глас је за њега најслађа музика, њен осмех му обасјава дан, њен пољубац је чувар његове верности, њене руке су мелем за његово здравље и цео његов живот, њена вредноћа је залог његовог благостања, њена стидљивост је његов најбољи економ, њене усне његов најбољи саветник, њене груди најмекши јастук на којем се заборављају све бриге, а њене молитве његов заступник пред Господом.
Верна жена не треба да буде ни машта песника, ни лепа слика, ни ефемерно створење које би се човек бојао да додирне, него треба да буде здрава, снажна, практична и вредна, способна да испуњава породичне обавезе, а коју ипак одликује она лепота коју души даје узвишен и племенит циљ.
Прва ствар која се захтева од жене јесте верност, верност у најширем смислу речи. Срце њеног мужа јој се мора поверавати без бојазни. Апсолутно поверење је основа верне љубави. Сенка сумње нарушава хармонију породичног живота. Верна жена својим карактером и понашањем доказује да је достојна мужевљевог поверења. Он је сигуран у њену љубав, зна да му је њено срце стално предано. Он зна да она искрено подржава његова интересовања. Врло је битно да муж може да повери својој верној жени вођење свих домаћих послова, знајући да ће све бити у реду. Расипност и екстравагантност жене су уништиле срећу многих брачних парова.
Свака верна жена се занима за оно што занима њенога мужа. Кад му је тешко, она се труди да га охрабри својим саосећањем и испољавањем своје љубави. Она с ентузијазмом подстиче све његове планове. Она није терет на његовим ногама. Она је снага у његовом срцу која му помаже да постане све бољи.
Али, нису све жене благослов за своје мужеве. Понекад се жена пореди са биљком-пузавицом која обавија снажни храст - свог мужа.
Верна жена чини живот свога мужа племенитијим и значајнијим усмеравајући га снагом своје љубави према узвишеним циљевима. Када се она пуна поверења и љубави привије уз њега у њему се буде најплеменитије и најбогатије црте његове природе. Она у њему подстиче храброст и одговорност. Она чини његов живот предивним, ублажава његове оштре и грубе навике, ако је таквих било.
Међутим, има и таквих жена које су сличне биљкама-паразитима. Оне се обавијају око мужа, али саме ништа не доприносе. Оне не пружају руку помоћи. Излежавају се на креветима, шетају улицама, сањаре над љубавним романима и сплеткаре по примаћим собама. Оне су потпуно бескорисне и, будући такве, постају бреме и за најнежнију љубав. Уместо да живот мужа учине снажнијим, богатијим и срећнијим оне само ометају његове успехе. Резултат је врло кукаван и по њу.
Верна жена се привија и обавија мужа, али му такође помаже и надахњује га. Њен муж на свим пољима осећа како му њена љубав помаже. Добра жена је чуварка породичног огњишта.
Неке жене размишљају само о романтичним идеалима и занемарују своје свакодневне обавезе и тиме не учвршћују своју породичну срећу. Често се дешава да је узрок уништене најснажније љубави ово троје: неред, немар и лоше вођење домаћинства.
Жена је обдарена саосећањем, деликатношћу и способношћу да надахњује. Ово чини да она постаје у извесном смислу Христов посланик с мисијом да олакша људске патње и тугу.
Главна обавеза сваке жене је уређење и вођење домаћинства. Она мора бити великодушна и доброг срца. Жена чије срце не дотиче призор несреће, која не жури да помогне када је то у њеној моћи, лишена је једног од главних женских квалитета који чине основу женске природе. Права жена дели с мужем бреме његових брига. Ма шта да се мужу догоди у току дана, када он дође у свој дом мора доспети у атмосферу љубави. Други пријатељи га могу изневерити, али женина оданост мора бити постојана. Када наступа мрак и незгоде опкољавају мужа, одане женине очи га гледају као звезде наде које сијају у тами. Кад је потиштен, њен осмех му помаже да поново нађе снагу, као што сунчев зрак диже погнути цвет.С благословом тихим Неба
Анђели нам слећу
Када, онемевши од туге,
Душа пати.
...
Ако је снага мушкарца у знању, снага жене је у нежности. Небо увек благосиља дом жене која живи ради добра. Одана жена има потпуно поверење у мужа. Она од њега ништа не крије. Не слуша речи усхићености других мушкараца које не може њему да исприча. Она му поверава свако своје осећање, наду и жељу, сваку радост или муку. Када се осећа разочараном или увређеном, она може да доживи искушење да о својој патњи исприча блиским пријатељима. Нема ничег погубнијег како по њене сопствене интересе тако ни по поновно успостављање мира и среће у њеном дому од овога. Недаће на које се жали другима остају као незацељене ране. Мудра жена никоме неће поверити своју тајну несрећу осим своме господару, јер једино он стрпљењем и љубављу може да изглади све размирице и несугласице.
Љубав у жени открива много тога што не виде очи са стране. На њене недостатке она баца вео и преображава чак и њене најпростије црте.
Исто онолико колико временом проведеним у раду и бригама нестаје привлачност физичке лепоте, све више и више мора да сија душевна лепота долазећи уместо изгубљене привлачности. Жена увек пре свега мора да се стара о томе да се свиђа мужу, а не било коме другом. Када су сами, она мора да изгледа још боље, а не да запостави свој изглед зато што је нико више не види. Уместо да буде живахна и привлачна у друштву, а кад остане сама да падне у меланхолију и ћути, жена мора да остане весела и привлачна и када остаје насамо с мужем у свом тихом дому. И муж и жена морају једно другом да дају све најбоље од себе. Њена ватрена заинтересованост за све његове послове и њен мудри савет по било ком питању дају мужу снагу за испуњавање његових свакодневних обавеза и чине га храбрим за сваку битку. А мудрост и снагу који су јој потребни за испуњавање светих обавеза супруге жена може да нађе само у обраћању Богу.
Нема ничег снажнијег од осећања које нас обузима када на рукама држимо своју децу. Њихова беспомоћност дира у нашим срцима најплеменитије струне. За нас је њихова невиност снага која нас чисти. Кад је у кући новорођенче брак као да се поново рађа.
Дете зближава брачни пар више од било чега другог раније. У срцима родитеља оживљавају струне које су до тада ћутале. Пред младе родитеље постављају се нови циљеви, појављују се нове жеље. Живот одмах добија нови и дубљи смисао.
Њиховим рукама је поверено свето бреме, бесмртни живот који они треба да сачувају, и ово у родитељима изазива осећање одговорности, тера их да се замисле: "Ја" више није центар света. Они имају нови циљ ради којег треба живети, циљ који је довољно велик да испуни цео њихов живот."Деца су апостоли Бога,
Које нам, дан за даном,
Он шаље да би нам говорила:
О љубави, миру и нади!"
Наравно, с децом се појављује мноштво брига и напора, и због тога има људи који на појаву деце гледају као на несрећу. Међутим, тако на децу гледају само хладни егоисти.
Ах, у шта би се свет претворио за нас
Када би деца из њега нестала?
Потпуна би празнина била иза нас,
А пред нас би само сенка смрти стала.
Од каквог је лишће значаја за дрво?
И светлост и ваздух преко њега,
У слатки нежни сок претвара се прво,
И у стабло иде хранећи га.
Као лишће у том гају,
Овоме су свету деца; њиховим очима
Ми гледамо на лепоту,
Коју Небеса нам дају.
Велика је ствар преузети на себе одговорност за ове нежне младе животе који свет могу обогатити лепотом, радошћу и снагом, али који лако могу и да се упропасте; велико је дело неговати их, формирати њихов карактер - ево о чему треба да размишљаш кад уређујеш свој дом. То мора бити дом у којем ће деца расти ради истинитог и племенитог живота, ради Бога.
Никаква блага света не могу човеку да замене губитак блага које се ни са чим не може упоредити - његове рођене деце. Нешто Бог даје често, а нешто само једном. Пролазе и поново се враћају годишња доба, цвета ново цвеће, али младост никад не долази два пута. Само једном се даје детињство са свим његовим могућностима. Оно што можете да учините да бисте га улепшали, чините брзо.
Главни центар у животу сваког човека мора бити његов дом. То је место где расту деца - расту физички, учвршћују своје здравље и упијају у себе све оно што ће их учинити истинским и племенитим мушкарцима и женама.
У дому где расту деца читаво њихово окружење и све што се дешава утиче на њих, и чак и најмањи детаљ може да утиче на њих повољно или штетно. Чак и природа око њих формира њихов будући карактер. Све оно лепо што виде дечје очи оставља трага у њиховим осетљивим срцима. Ма где да се васпитава дете на његов карактер остављају траг места где је оно расло. Морамо да учинимо да собе у којима ће наша деца спавати, играти се и живети буду што лепше, онолико колико нам то средства дозвољавају. Деца воле слике, и ако су слике у кући чисте и лепе оне на њих изванредно утичу, чине их префињенијима. Али и сам дом, чист и опремљен са укусом, с једноставним украсима и пријатним изгледом, непроцењиво утиче на васпитање деце.
Велика уметност је живети заједно, нежно се волећи. Ово мора да потекне од самих родитеља. Свака кућа личи на своје ствараоце. Префињена природа чини да и дом буде префињен, а груб човек ће и дом учинити грубим.
Родитељи морају бити онакви каквима желе да виде своју децу - не на речима него на делима. Они морају да уче своју децу на примеру свог живота.
Још један важан елеменат у породичном животу јесу односи међусобне љубави; не просто љубави, него однеговане љубави у свакодневном животу породице, испољавање љубави у речима и поступцима. У кући је потребна не формална него искрена и природна љубазност. Радост и срећа су деци потребни исто онолико колико је биљкама потребан ваздух и сунчева светлост.
Најбогатије наследство које родитељи могу да оставе деци јесте срећно детињство с нежним успоменама на оца и мајку. Оно ће осветлити будуће дане, чуваће их од искушења и помоћи ће им у суровој свакодневици живота када деца напусте родитељски кров."Нека дом ваш буде као башта права
У којој радост гласове дечје испуњава,
А детињство је препуно среће."
О, нека Бог помогне свакој мајци да схвати величину и славу труда који јој предстоји када она на својим грудима држи дете које треба да однегује и васпита. Што се тиче деце - дужност родитеља је да их припреме за живот, за сва искушења која ће им Бог послати. Будите предани. Са страхопоштовањем примите своје свето бреме. Најчвршће везе су везе којима је срце човеково везано за прави дом. У правом дому чак и мало дете има свој глас. А појава новорођенчета утиче на читаво породично уређење.
Дом, ма како скроман и мали био, за сваког члана породице мора бити најдраже место на свету. Он мора бити испуњен таквом љубављу и таквом срећом да без обзира на то у којим крајевима да се човек касније обрете, ма колико година да прође, његово срце увек подједнако тежи ка родном дому. У свим искушењима и несрећама родни дом је уточиште за душу.
Снага воље лежи у основи храбрости, али храброст може да прерасте у праву мужевност само онда када воља уступа и што више воља уступа снажније се испољава мужевност.
На земљи нема поступка који више приличи мушкарцу него када се мушкарац у напону снаге, као мало дете, с љубављу поклања пред својим родитељем, указујући му част и поштовање.
Ми знамо да када Бог одбија да испуни нашу молбу то значи да би по нас било лоше да се она испуни. Кад нас не води оним путем који смо ми замислили, када нас кажњава или нас исправља, Он то чини с љубављу. Ми знамо да Он чини све ради нашег највишег добра.
Душа пише своју историју на телу.
Док су родитељи живи, дете увек остаје дете и мора родитељима да узвраћа љубављу и поштовањем. Љубав деце према родитељима се изражава у потпуном поверењу у њих. Правој мајци је важно све што занима њено дете. Она исто тако радо слуша о његовим доживљајима, радостима, разочарањима, достигнућима и маштањима као што други људи слушају неку романтичну повест.
Деца морају да се уче самоодрицању. Она неће моћи да имају све што би желела. Морају да се науче да се одричу сопствених жеља ради других људи. Такође морају да науче да буду брижна. Безбрига увек причињава штету и наноси бол, не намерно, него просто из нехата. Да се испољи брига и није потребно тако пуно: реч охрабрења када неко има непријатности, мало нежности када неко изгледа тужан, пружање помоћи у право време ономе ко је уморан. Деца морају да се уче да доносе корист родитељима и једни другима. Она то могу да учине, не захтевајући превише пажње, не причињавајући другима бриге и узнемиравања због себе. Чим мало поодрасту деца морају да се науче да се уздају у себе, да се науче да се сналазе без помоћи других како би постала снажна и независна.
Родитељи понекад греше, бринући се превише или дајући стално глупе и раздражујуће савете, али синови и кћери морају да се сложе с тим да је у основи све ове прекомерне брижности дубока брига за њих.
Племенит живот, као и снажан, поштен, озбиљан и богоугодан карактер јесу највећа награда родитељима за напорне године љубави пуне самопожртвованости. Нека деца живе тако да родитељи у старости могу њима да се поносе. Нека деца испуњавају нежношћу и умиљатошћу године њиховог гашења.
Међу браћом и сестрама мора да постоји чврсто и нежно пријатељство. У нашим срцима и животу морамо да чувамо и негујемо све што је лепо и свето. Да би пријатељски односи у нашем сопственом дому били дубоки, искрени и срдачни њих морају да формирају родитељи, помажући душама да се зближе.
Нема на свету пријатељства чистијег, богатијег и плодотворнијег од пријатељства у породици, само ако се његов развој усмери. Брат мора према својој сестри бити пажљивији него према ма којој другој младој жени на свету, а млада жена док нема мужа мора брата сматрати најближим човеком на свету. Они на овом свету морају да чувају једно друго од опасности и лажних и погибељних путева.
Над сваким од нас увек лебди невидљиви анђео-чувар.
- Оче, шта је живот?
- Битка, дете моје. У којој и најпрецизнији борац може промашити. И најопрезнији се може преварити. У којој и срце јунака може задрхтати, а непријатељ и дању и ноћу напада. Ова битка целим светом влада, и у њој се мора до краја остати.
Сваком младом човеку живот је нарочито тежак. Када ступа у живот потребна му је подршка свих оних који га воле. Потребне су му молитве и помоћ свих његових пријатеља. Због недостатка подршке и љубави многи млади људи губе у животним биткама, а они који излазе као победници често за ту победу треба да захвале љубави верних срца која је у њих улила наду и храброст у тренуцима борбе. Немогуће је одредити цену правог пријатељства на овом свету.
Свака предана сестра може на свог брата да изврши тако јак утицај који ће га водити као рука Господња исправним животним путем. У свом сопственом дому, на сопственом примеру, сестре, покажите браћи сву узвишену лепоту истинске и племените женствености. Стремећи ка свему нежном, чистом у светом и божанственом идеалу жене, будите ваплоћење врлине и учините врлину толико привлачном да порок у њима увек изазива само одвратност. Нека они у вама виде такву душевну чистоту, такву племенитост духа, такву Божанствену светост да их ваша светлост увек чува, ма куда да пођу, као штит или као анђео који лети изнад њихових глава у вечном благослову. Нека свака жена с помоћу Божијом тежи ка савршенству. Када ваш брат падне у искушење пред његовим очима ће се појавити слике такве љубави и чистоте да ће се он с одвратношћу окренути од заводнице. Жена је за њега или предмет поштовања или презира што зависи од тога шта он види у души своје сестре. Због тога сестра треба да се труди да задобије братовљеву љубав и поштовање. Она неће моћи да причини више штете него ако му сугерише мисао да су све жене сурове и лакомислене, да жуде само за задовољствима, и да желе да им се сви диве. А браћа заузврат морају да чувају сестре.Нисмо свесни до краја колика је наша сила,
Да сваког дана чинимо дела добра ил'зла,
Да је неког лоша реч уништила,
А добра неког спасила.
Речи су тихе, поступци су ситни,
Одмах их забораву препуштамо
За нас су они потпуно небитни,
Али нејаке ми њима сламамо.
Однос према женама - ево најбољег начина да се провери племенитост мушкарца. Он према свакој жени мора да се односи са поштовањем, без обзира на то да ли је она богата или сиромашна, да ли заузима висок или низак друштвени положај, и мора да јој указује све знаке поштовања.
Брат мора да штити своју сестру од сваког зла и нежељеног утицаја. Он ради ње мора да се понаша беспрекорно, да буде великодушан истинољубив и несебичан и да воли Бога. Свако ко има сестру мора да је пази и воли. Власт коју она има је власт истинске женствености која плени чистотом душе и њена снага је у благости.
Чистота мисли и чистота душе је оно што заиста оплемењује.
Без чистоте је немогуће замислити истинску женственост. Чак и у овом свету огрезлом у греховима и пороцима могуће је сачувати ову свету чистоту.
"Видео сам крин како плива у црној блатњавој води. Све унаоколо је иструлило, а крин је остао чист као анђеоска одежда. У тамној бари заталаса се вода, крин се заљуља, али се на њему није појавила ниједна мрља".
Тако да чак и у нашем неморалном свету млада жена може да сачува своју душу неокаљаном, зрачећи светом несебичном љубављу. Срце младог човека мора да ликује ако он има лепу племениту сестру која има поверења у њега и која га сматра својим заштитником, саветником и другом. А сестра мора да се радује ако је брат постао снажан мушкарац који је способан да је заштити од животних бура.
Између брата и сестре мора да влада дубоко, снажно и блиско пријатељство и они морају имати поверења једно у друго. Нека се између њих испрече мора и континенти - њихова љубав увек треба да остане одана, снажна и верна. Живот је превише кратак да бисмо га трошили на борбу и свађе, нарочито у светом кругу породице.
Тежак посао, тешкоће и бриге, самопожртвовање, па чак и туга губе своју оштрину, мрачност и суровост када су омекшани нежном љубављу, исто као што хладне, голе и назубљене стене постају предивне када их дивље лозе обавијају својим зеленим венцима, а нежни цветови испуњавају сва удубљења и пукотине.Нека је само једна реч,
Али с љубављу казана,
И молитва Господу прошаптана.
Анђеоски хор ће ликовати, А душа твоја заувек с Небом остати.
Зачуо сам реч тиху и нежну ја,
Као уздах летњег поднева, Тако ми је дубоко у срце урасла,
И заувек у њему остала.
Нека се она и даље чује,
Све до последњег трена, И куцањем и ударима срца МОГ,
Нек' не буде заглушена.
У таквом дому могу се васпитавати само лепота и доброта карактера. Једна од несрећа нашег доба је то што су тихе породичне вечери потиснуте пословима, забавама и изласцима у друштво.
У сваком дому се дешавају своја искушења, али у истинском дому влада мир који не могу да наруше земаљске олује. Дом је место топлине и нежности. О дому треба говорити с љубављу.
Свака лепа мисао која детету пада на памет касније снажи и оплемењује његов карактер. Наша тела упркос нашим жељама старе, али зашто да наше душе не остану заувек младе? Просто је злочин гушити дечју радост и приморавати децу да буду мрачна и праве се важна. Врло брзо ће на њихова плећа пасти животни проблеми. Врло брзо ће им живот донети и бриге и невоље и тешкоће и терет одговорности. Нека бар што је дуже могуће остану млада и безбрижна. Њихово детињство треба што је год више могуће испунити радошћу, светлошћу и веселим играма.
Родитељи не треба да се стиде да се играју и праве несташлуке заједно с децом. Можда су они баш тада ближе Богу неко када, како то они мисле, обављају врло важан посао.
Никада се не заборављају песме детињства. Сећања на њих леже под теретом година пуних бриге, као што зими под снегом леже нежни цветови.
У животу сваке породице, пре или касније, долази горко искуство - искуство патње. Године могу проћи у непомућеној срећи, али ће сигурно бити и жалости. Поток који је тако дуго текао налик на весели поточић који тече обасјан јарком сунчевом светлошћу кроз зимске ливаде између цвећа, продире, тамни и понире у мрачну клисуру или се обрушава у виду водопада.У манастирској тишини, осамљена,
Тамо где анђели-чувари круже,
Од искушења и грехова удаљена,
Живи она коју умрлом држе.
Сви мисле да одавно обитава
У Божанственој небеској сфери,
А она живи у манастиру, покорна својој пробуђеној вери.
Нико не зна каква се света тајна одиграва у новорођенчету којем је суђено да проживи само тренутак на овој земљи. Оно га не проживљује узалуд. За овај кратки трен оно може учинити више, може оставити дубљи траг него други, живећи годинама. Многа деца, умирући, доводе своје родитеље пред свете Христове ноге.
Постоји несрећа која рањава више од смрти. Али, Божија љубав може свако искушење да претвори у благослов.
Светлост је звезда даље нег' облаци, После олује сунчеви сијају зраци,
За Бога невољених бића нема, Сваком Свом створењу Он добро спрема.
И тако протиче живот у правом дому, понекад обасјан јарком сунчевом светлошћу, понекад у тами. Али било у светлости или у мраку - он нас увек учи да се обраћамо Небу као Великом Дому у којем ће се остварити сва наша надања, где се поново сједињују везе покидане на земљи.
За све што имамо и радимо потребан нам је Божји благослов.
Нико осим Бога неће нас подржати у великој несрећи. Живот је тако крхак да сваки растанак може да буде заувек. Никада не можемо бити сигурни да ћемо још имати прилике да замолимо за опроштај због лоше речи и да ће нам бити опроштено.
Наша узајамна љубав може бити искрена и дубока у сунчане дане, али никада није толико снажна као у данима патње и туге када се показују сва богатства која су до тада била скривена.
Ако брак ипак не постаје срећан и не чини живот богатијим и потпунијим, кривица није до саме брачне везе; кривица је до људи који су њоме сједињени.
Брак је Божанствени чин. Он је био део замисли Божије када је Бог стварао човека. То је најприснија и најсветија веза на земљи.
После склапања брака прве и главне обавезе мужа су према жени, а жене - према мужу. Они морају да живе једно за друго, да једно за друго дају живот. Раније су обоје били несавршени. Брак је сједињавање две половине у јединствену целину. Два живота су повезана у тако тесан савез да више не постоје два живота него један. Обоје до краја свог живота сносе свету одговорност за срећу и највише благо оног другог.
Дан свадбе треба увек памтити и издвајати га између свих других нарочито важних датума у животу. То је дан чија ће светлост до краја живота обасјавати све друге дане. Радост због склапања брака није бурна него дубока и мирна. Када се сједињују руке и изговарају света свечана обећања, изнад брачног олтара долећу анђели и тихо певају своје песме, а затим штите срећни пар својим крилима када почиње њихов заједнички животни пут.
Кривицом оних који су се узели, једног или обоје, живот у браку може постати несрећан. Могућност среће у браку је врло велика, али се не сме заборавити ни на могућност краха брака. Само правилан и мудар живот у браку ће помоћи да се постигну идеални брачни односи.
Прва лекција коју човек треба да научи и да испуни јесте стрпљење. На почетку породичног живота откривају се како врлине карактера и нарави, тако и недостаци и специфичности навика, укуса и темперамента за које друга половина није ни подозревала да постоје. Понекад се чини да је немогуће навићи се једно на друго, да ће конфликти бити вечити и безнадежни, али стрпљивост и љубав савлађују све, и два живота се сливају у један, племенитији, снажнији, потпунији и богатији, и тај живот ће се наставити у миру и спокојству.
Дужност у породици јесте несебична љубав. Свако мора да заборави на своје "ја", посветивши себе оном другом. Свако треба да криви себе, а не другог ако нешто не иде како треба. Неопходни су издржљивост и стрпљење, јер нестрпљење може све да поквари. Оштра реч може да успори сједињење душа (брачника) за читаве месеце. С обе стране мора постојати жеља да се брак учини срећним и да се савлада све што представља препреку за то. И за најснажнију љубав је веома потребно да се свакодневно учвршћује. Најнеопростивија грубост је баш у сопственом дому према онима које волимо.
Још једна тајна среће у породичном животу јесте пажљивост једног према другом. Муж и жена морају стално једно према другом испољавати знаке најнежније пажње и љубави. Срећа у животу састоји се од појединих минута, од ситних задовољстава која се брзо заборављају, од пољупца, осмеха, доброг погледа, срдачног комплимента и безбројних малих, али добрих мисли и искрених осећања. Љубави је такође потребан њен свакодневни хлеб.
Постоји још један важан елеменат у брачном животу - то је јединство интересовања. Ниједна брига жене не сме изгледати превише ситна чак ни за гигантски интелект највећег мужа. С друге стране, свака мудра и верна жена ће се врло радо занимати за послове свог мужа. Она ће пожелети да сазна нешто о свакој његовој новој идеји, плану, тешкоћи и недоумици. Она ће пожелети да зна који његов подухват је успео, а који не, и да буде у току свих његових свакодневних послова.
Нека оба срца деле и радост и патњу. Нека попола деле терет брига. Нека све у њиховом животу буде заједничко. Они морају заједно ићи у цркву, молити се једно поред другог, заједно приносити пред Божије стопе терет брига за своју децу и за све оно што им је драгоцено. Зашто да не разговарају о својим искушењима, сумњама и тајним жељама и да не помогну једно другом саосећањем и речима охрабрења?
Тако ће живети једним животом, а не двама животима. Свако од њих у својим плановима и надама мора обавезно да мисли о оном другом. Једно пред другим не смеју имати никаквих тајни. Они морају имати само заједничке пријатеље. На тај начин ће се два живота слити у један живот и они ће делити и мисли и жеље и осећања и радост и тугу и задовољство и бол.
Бојте се знака и најмањег почетка неразумевања или отуђења. Уместо да се човек уздржи, он изговори глупу и неопрезну реч и ево, између два срца која су дотад била једна целина појавила се мала пукотина која се све више шири, док они заувек не постану одвојени једно од другог. Рекли сте нешто несмотрено? Одмах тражите опроштај. Настао је неки неспоразум? Није важно чијом кривицом, не дозволите да то остане између вас.
Уздржавајте се од свађе. Немојте ићи на спавање тајећи у себи осећање гнева. У породичном животу не сме бити места за гордост. Никада не треба хранити своје осећање увређене гордости и скрупулозно мерити ко мора да тражи опроштај. Они који истински воле не смеју да се баве таквом истеривањем правде, они су увек спремни и да се повуку и да се извине.
Без Божијег благослова, ако Бог не освешта брак, све честитке и добре жеље пријатеља ће бити празне речи. Без Божијег свакодневног благослова породичног живота чак и најнежнија и најискренија љубав неће моћи да да све оно што је потребно жедном срцу. Без благослова Неба сва лепота, радост и вредност породичног живота могу у било ком тренутку бити уништене.
У уређењу дома морају учествовати сви чланови породице, и најпотпунија породична срећа може бити достигнута када сви часно испуњавају своје обавезе.
Једна реч обухвата све - та реч је "љубав". У речи "љубав" је читаво море мисли о животу и дужности, и када је га упорно и пажљиво изучавамо свака од тих мисли постаје јасна и прецизна.
Када вене лепота лица и гаси се сјај у очима, а са старошћу долазе боре или остављају своје трагове и ожиљке болести, туге и бриге, љубав верног мужа мора да остане исто онако дубока и искрена као раније. На земљи нема мере која може да измери дубину Христове љубави према Његовој Цркви и ниједан смртник не може да воли с истом таквом дубином, али је ипак сваки муж обавезан да то чини у оној мери у којој се ова љубав може поновити на земљи. Ниједна жртва не треба да му изгледа превелика за његову вољену.
У љубави је потребна нарочита деликатност. Човек може да буде искрен и одан, а да ипак у његовим речима и поступцима недостаје она нежност која тако плени срца. Ево савета: немојте показивати своје лоше расположење и осећања увређености, не говорите гневно, не поступајте лоше. Ниједна жена на свету неће толико патити због оштрих или непромишљених речи које су излетеле из ваших уста као ваша сопствена жена. А највише од свега се бојте да растужите управо њу. Љубав ти не даје право да се понашаш грубо према ономе кога волиш. Што су приснији односи тим је болније срцу од погледа, геста или речи које се изговоре у нервози или су једноставно непромишљене.
Свака жена мора да зна да када је узнемирена или има неких потешкоћа увек може код свог мужа да нађе безбедно и тихо уточиште. Она мора да зна да ће је он схватити, да ће се према њој понашати врло тактично, да ће употребити силу да би је заштитио. Она никада не сме да посумња у то да ће он саосећати с њом у свим тешкоћама. Требало би да се она никада не плаши да може да наиђе на хладноћу или прекор када дође код њега да тражи заштиту.
Ако један супружник поштује другог - и он је узвишен, а ако не – и он је понижен.
Човек треба да се саветује са својом женом о својим пословима и да има поверења у њу. Можда она неће умети као он да се разабере у пословима, али је могуће да ће моћи да предложи много тога драгоценог, јер женска интуиција често ради брже од мушке логике. Међутим, чак и ако жена не може да помогне мужу у његовим пословима, љубав према њему је приморава да се занима за његове бриге. И она је срећна када он тражи савет од ње и тако се они још више зближују.
Ако је дан био успешан она заједно с мужем дели његову радост, а ако је био неуспешан она му, као верна жена, помаже да преброди непријатности и храбри га.
Требало би да руке мужа надахнутог љубављу умеју све да ураде. Требало би да сваки муж који воли има велико срце. Сваки муж жене Хришћанке мора се сјединити с њом у љубави према Христу. Из љубави према њој, он ће проћи кроз искушења у вери. Делећи њен живот испуњен вером и молитвом он ће и свој живот везати за Небо. Обједињени на земљи заједничком вером у Христа, изливајући своју узајамну љубав у љубав према Богу, они ће бити вечно сједињени и на Небу. Због чега срца троше године на земљи срастајући у једно, преплићући своје животе, сливајући се душама у један савез да би се он могао достићи тек после гроба? Зашто да не стреме ка Вечности одмах?
Не само да срећа мужа зависи од жене него и развој и раст његовог карактера. Добра жена је благослов Неба, најлепши дар мужу, његов анђео и извор безбројних блага: њен глас је за њега најслађа музика, њен осмех му обасјава дан, њен пољубац је чувар његове верности, њене руке су мелем за његово здравље и цео његов живот, њена вредноћа је залог његовог благостања, њена стидљивост је његов најбољи економ, њене усне његов најбољи саветник, њене груди најмекши јастук на којем се заборављају све бриге, а њене молитве његов заступник пред Господом.
Верна жена не треба да буде ни машта песника, ни лепа слика, ни ефемерно створење које би се човек бојао да додирне, него треба да буде здрава, снажна, практична и вредна, способна да испуњава породичне обавезе, а коју ипак одликује она лепота коју души даје узвишен и племенит циљ.
Прва ствар која се захтева од жене јесте верност, верност у најширем смислу речи. Срце њеног мужа јој се мора поверавати без бојазни. Апсолутно поверење је основа верне љубави. Сенка сумње нарушава хармонију породичног живота. Верна жена својим карактером и понашањем доказује да је достојна мужевљевог поверења. Он је сигуран у њену љубав, зна да му је њено срце стално предано. Он зна да она искрено подржава његова интересовања. Врло је битно да муж може да повери својој верној жени вођење свих домаћих послова, знајући да ће све бити у реду. Расипност и екстравагантност жене су уништиле срећу многих брачних парова.
Свака верна жена се занима за оно што занима њенога мужа. Кад му је тешко, она се труди да га охрабри својим саосећањем и испољавањем своје љубави. Она с ентузијазмом подстиче све његове планове. Она није терет на његовим ногама. Она је снага у његовом срцу која му помаже да постане све бољи.
Али, нису све жене благослов за своје мужеве. Понекад се жена пореди са биљком-пузавицом која обавија снажни храст - свог мужа.
Верна жена чини живот свога мужа племенитијим и значајнијим усмеравајући га снагом своје љубави према узвишеним циљевима. Када се она пуна поверења и љубави привије уз њега у њему се буде најплеменитије и најбогатије црте његове природе. Она у њему подстиче храброст и одговорност. Она чини његов живот предивним, ублажава његове оштре и грубе навике, ако је таквих било.
Међутим, има и таквих жена које су сличне биљкама-паразитима. Оне се обавијају око мужа, али саме ништа не доприносе. Оне не пружају руку помоћи. Излежавају се на креветима, шетају улицама, сањаре над љубавним романима и сплеткаре по примаћим собама. Оне су потпуно бескорисне и, будући такве, постају бреме и за најнежнију љубав. Уместо да живот мужа учине снажнијим, богатијим и срећнијим оне само ометају његове успехе. Резултат је врло кукаван и по њу.
Верна жена се привија и обавија мужа, али му такође помаже и надахњује га. Њен муж на свим пољима осећа како му њена љубав помаже. Добра жена је чуварка породичног огњишта.
Неке жене размишљају само о романтичним идеалима и занемарују своје свакодневне обавезе и тиме не учвршћују своју породичну срећу. Често се дешава да је узрок уништене најснажније љубави ово троје: неред, немар и лоше вођење домаћинства.
Жена је обдарена саосећањем, деликатношћу и способношћу да надахњује. Ово чини да она постаје у извесном смислу Христов посланик с мисијом да олакша људске патње и тугу.
Главна обавеза сваке жене је уређење и вођење домаћинства. Она мора бити великодушна и доброг срца. Жена чије срце не дотиче призор несреће, која не жури да помогне када је то у њеној моћи, лишена је једног од главних женских квалитета који чине основу женске природе. Права жена дели с мужем бреме његових брига. Ма шта да се мужу догоди у току дана, када он дође у свој дом мора доспети у атмосферу љубави. Други пријатељи га могу изневерити, али женина оданост мора бити постојана. Када наступа мрак и незгоде опкољавају мужа, одане женине очи га гледају као звезде наде које сијају у тами. Кад је потиштен, њен осмех му помаже да поново нађе снагу, као што сунчев зрак диже погнути цвет.С благословом тихим Неба
Анђели нам слећу
Када, онемевши од туге,
Душа пати.
...
Ако је снага мушкарца у знању, снага жене је у нежности. Небо увек благосиља дом жене која живи ради добра. Одана жена има потпуно поверење у мужа. Она од њега ништа не крије. Не слуша речи усхићености других мушкараца које не може њему да исприча. Она му поверава свако своје осећање, наду и жељу, сваку радост или муку. Када се осећа разочараном или увређеном, она може да доживи искушење да о својој патњи исприча блиским пријатељима. Нема ничег погубнијег како по њене сопствене интересе тако ни по поновно успостављање мира и среће у њеном дому од овога. Недаће на које се жали другима остају као незацељене ране. Мудра жена никоме неће поверити своју тајну несрећу осим своме господару, јер једино он стрпљењем и љубављу може да изглади све размирице и несугласице.
Љубав у жени открива много тога што не виде очи са стране. На њене недостатке она баца вео и преображава чак и њене најпростије црте.
Исто онолико колико временом проведеним у раду и бригама нестаје привлачност физичке лепоте, све више и више мора да сија душевна лепота долазећи уместо изгубљене привлачности. Жена увек пре свега мора да се стара о томе да се свиђа мужу, а не било коме другом. Када су сами, она мора да изгледа још боље, а не да запостави свој изглед зато што је нико више не види. Уместо да буде живахна и привлачна у друштву, а кад остане сама да падне у меланхолију и ћути, жена мора да остане весела и привлачна и када остаје насамо с мужем у свом тихом дому. И муж и жена морају једно другом да дају све најбоље од себе. Њена ватрена заинтересованост за све његове послове и њен мудри савет по било ком питању дају мужу снагу за испуњавање његових свакодневних обавеза и чине га храбрим за сваку битку. А мудрост и снагу који су јој потребни за испуњавање светих обавеза супруге жена може да нађе само у обраћању Богу.
Нема ничег снажнијег од осећања које нас обузима када на рукама држимо своју децу. Њихова беспомоћност дира у нашим срцима најплеменитије струне. За нас је њихова невиност снага која нас чисти. Кад је у кући новорођенче брак као да се поново рађа.
Дете зближава брачни пар више од било чега другог раније. У срцима родитеља оживљавају струне које су до тада ћутале. Пред младе родитеље постављају се нови циљеви, појављују се нове жеље. Живот одмах добија нови и дубљи смисао.
Њиховим рукама је поверено свето бреме, бесмртни живот који они треба да сачувају, и ово у родитељима изазива осећање одговорности, тера их да се замисле: "Ја" више није центар света. Они имају нови циљ ради којег треба живети, циљ који је довољно велик да испуни цео њихов живот."Деца су апостоли Бога,
Које нам, дан за даном,
Он шаље да би нам говорила:
О љубави, миру и нади!"
Наравно, с децом се појављује мноштво брига и напора, и због тога има људи који на појаву деце гледају као на несрећу. Међутим, тако на децу гледају само хладни егоисти.
Ах, у шта би се свет претворио за нас
Када би деца из њега нестала?
Потпуна би празнина била иза нас,
А пред нас би само сенка смрти стала.
Од каквог је лишће значаја за дрво?
И светлост и ваздух преко њега,
У слатки нежни сок претвара се прво,
И у стабло иде хранећи га.
Као лишће у том гају,
Овоме су свету деца; њиховим очима
Ми гледамо на лепоту,
Коју Небеса нам дају.
Велика је ствар преузети на себе одговорност за ове нежне младе животе који свет могу обогатити лепотом, радошћу и снагом, али који лако могу и да се упропасте; велико је дело неговати их, формирати њихов карактер - ево о чему треба да размишљаш кад уређујеш свој дом. То мора бити дом у којем ће деца расти ради истинитог и племенитог живота, ради Бога.
Никаква блага света не могу човеку да замене губитак блага које се ни са чим не може упоредити - његове рођене деце. Нешто Бог даје често, а нешто само једном. Пролазе и поново се враћају годишња доба, цвета ново цвеће, али младост никад не долази два пута. Само једном се даје детињство са свим његовим могућностима. Оно што можете да учините да бисте га улепшали, чините брзо.
Главни центар у животу сваког човека мора бити његов дом. То је место где расту деца - расту физички, учвршћују своје здравље и упијају у себе све оно што ће их учинити истинским и племенитим мушкарцима и женама.
У дому где расту деца читаво њихово окружење и све што се дешава утиче на њих, и чак и најмањи детаљ може да утиче на њих повољно или штетно. Чак и природа око њих формира њихов будући карактер. Све оно лепо што виде дечје очи оставља трага у њиховим осетљивим срцима. Ма где да се васпитава дете на његов карактер остављају траг места где је оно расло. Морамо да учинимо да собе у којима ће наша деца спавати, играти се и живети буду што лепше, онолико колико нам то средства дозвољавају. Деца воле слике, и ако су слике у кући чисте и лепе оне на њих изванредно утичу, чине их префињенијима. Али и сам дом, чист и опремљен са укусом, с једноставним украсима и пријатним изгледом, непроцењиво утиче на васпитање деце.
Велика уметност је живети заједно, нежно се волећи. Ово мора да потекне од самих родитеља. Свака кућа личи на своје ствараоце. Префињена природа чини да и дом буде префињен, а груб човек ће и дом учинити грубим.
Родитељи морају бити онакви каквима желе да виде своју децу - не на речима него на делима. Они морају да уче своју децу на примеру свог живота.
Још један важан елеменат у породичном животу јесу односи међусобне љубави; не просто љубави, него однеговане љубави у свакодневном животу породице, испољавање љубави у речима и поступцима. У кући је потребна не формална него искрена и природна љубазност. Радост и срећа су деци потребни исто онолико колико је биљкама потребан ваздух и сунчева светлост.
Најбогатије наследство које родитељи могу да оставе деци јесте срећно детињство с нежним успоменама на оца и мајку. Оно ће осветлити будуће дане, чуваће их од искушења и помоћи ће им у суровој свакодневици живота када деца напусте родитељски кров."Нека дом ваш буде као башта права
У којој радост гласове дечје испуњава,
А детињство је препуно среће."
О, нека Бог помогне свакој мајци да схвати величину и славу труда који јој предстоји када она на својим грудима држи дете које треба да однегује и васпита. Што се тиче деце - дужност родитеља је да их припреме за живот, за сва искушења која ће им Бог послати. Будите предани. Са страхопоштовањем примите своје свето бреме. Најчвршће везе су везе којима је срце човеково везано за прави дом. У правом дому чак и мало дете има свој глас. А појава новорођенчета утиче на читаво породично уређење.
Дом, ма како скроман и мали био, за сваког члана породице мора бити најдраже место на свету. Он мора бити испуњен таквом љубављу и таквом срећом да без обзира на то у којим крајевима да се човек касније обрете, ма колико година да прође, његово срце увек подједнако тежи ка родном дому. У свим искушењима и несрећама родни дом је уточиште за душу.
Снага воље лежи у основи храбрости, али храброст може да прерасте у праву мужевност само онда када воља уступа и што више воља уступа снажније се испољава мужевност.
На земљи нема поступка који више приличи мушкарцу него када се мушкарац у напону снаге, као мало дете, с љубављу поклања пред својим родитељем, указујући му част и поштовање.
Ми знамо да када Бог одбија да испуни нашу молбу то значи да би по нас било лоше да се она испуни. Кад нас не води оним путем који смо ми замислили, када нас кажњава или нас исправља, Он то чини с љубављу. Ми знамо да Он чини све ради нашег највишег добра.
Душа пише своју историју на телу.
Док су родитељи живи, дете увек остаје дете и мора родитељима да узвраћа љубављу и поштовањем. Љубав деце према родитељима се изражава у потпуном поверењу у њих. Правој мајци је важно све што занима њено дете. Она исто тако радо слуша о његовим доживљајима, радостима, разочарањима, достигнућима и маштањима као што други људи слушају неку романтичну повест.
Деца морају да се уче самоодрицању. Она неће моћи да имају све што би желела. Морају да се науче да се одричу сопствених жеља ради других људи. Такође морају да науче да буду брижна. Безбрига увек причињава штету и наноси бол, не намерно, него просто из нехата. Да се испољи брига и није потребно тако пуно: реч охрабрења када неко има непријатности, мало нежности када неко изгледа тужан, пружање помоћи у право време ономе ко је уморан. Деца морају да се уче да доносе корист родитељима и једни другима. Она то могу да учине, не захтевајући превише пажње, не причињавајући другима бриге и узнемиравања због себе. Чим мало поодрасту деца морају да се науче да се уздају у себе, да се науче да се сналазе без помоћи других како би постала снажна и независна.
Родитељи понекад греше, бринући се превише или дајући стално глупе и раздражујуће савете, али синови и кћери морају да се сложе с тим да је у основи све ове прекомерне брижности дубока брига за њих.
Племенит живот, као и снажан, поштен, озбиљан и богоугодан карактер јесу највећа награда родитељима за напорне године љубави пуне самопожртвованости. Нека деца живе тако да родитељи у старости могу њима да се поносе. Нека деца испуњавају нежношћу и умиљатошћу године њиховог гашења.
Међу браћом и сестрама мора да постоји чврсто и нежно пријатељство. У нашим срцима и животу морамо да чувамо и негујемо све што је лепо и свето. Да би пријатељски односи у нашем сопственом дому били дубоки, искрени и срдачни њих морају да формирају родитељи, помажући душама да се зближе.
Нема на свету пријатељства чистијег, богатијег и плодотворнијег од пријатељства у породици, само ако се његов развој усмери. Брат мора према својој сестри бити пажљивији него према ма којој другој младој жени на свету, а млада жена док нема мужа мора брата сматрати најближим човеком на свету. Они на овом свету морају да чувају једно друго од опасности и лажних и погибељних путева.
Над сваким од нас увек лебди невидљиви анђео-чувар.
- Оче, шта је живот?
- Битка, дете моје. У којој и најпрецизнији борац може промашити. И најопрезнији се може преварити. У којој и срце јунака може задрхтати, а непријатељ и дању и ноћу напада. Ова битка целим светом влада, и у њој се мора до краја остати.
Сваком младом човеку живот је нарочито тежак. Када ступа у живот потребна му је подршка свих оних који га воле. Потребне су му молитве и помоћ свих његових пријатеља. Због недостатка подршке и љубави многи млади људи губе у животним биткама, а они који излазе као победници често за ту победу треба да захвале љубави верних срца која је у њих улила наду и храброст у тренуцима борбе. Немогуће је одредити цену правог пријатељства на овом свету.
Свака предана сестра може на свог брата да изврши тако јак утицај који ће га водити као рука Господња исправним животним путем. У свом сопственом дому, на сопственом примеру, сестре, покажите браћи сву узвишену лепоту истинске и племените женствености. Стремећи ка свему нежном, чистом у светом и божанственом идеалу жене, будите ваплоћење врлине и учините врлину толико привлачном да порок у њима увек изазива само одвратност. Нека они у вама виде такву душевну чистоту, такву племенитост духа, такву Божанствену светост да их ваша светлост увек чува, ма куда да пођу, као штит или као анђео који лети изнад њихових глава у вечном благослову. Нека свака жена с помоћу Божијом тежи ка савршенству. Када ваш брат падне у искушење пред његовим очима ће се појавити слике такве љубави и чистоте да ће се он с одвратношћу окренути од заводнице. Жена је за њега или предмет поштовања или презира што зависи од тога шта он види у души своје сестре. Због тога сестра треба да се труди да задобије братовљеву љубав и поштовање. Она неће моћи да причини више штете него ако му сугерише мисао да су све жене сурове и лакомислене, да жуде само за задовољствима, и да желе да им се сви диве. А браћа заузврат морају да чувају сестре.Нисмо свесни до краја колика је наша сила,
Да сваког дана чинимо дела добра ил'зла,
Да је неког лоша реч уништила,
А добра неког спасила.
Речи су тихе, поступци су ситни,
Одмах их забораву препуштамо
За нас су они потпуно небитни,
Али нејаке ми њима сламамо.
Однос према женама - ево најбољег начина да се провери племенитост мушкарца. Он према свакој жени мора да се односи са поштовањем, без обзира на то да ли је она богата или сиромашна, да ли заузима висок или низак друштвени положај, и мора да јој указује све знаке поштовања.
Брат мора да штити своју сестру од сваког зла и нежељеног утицаја. Он ради ње мора да се понаша беспрекорно, да буде великодушан истинољубив и несебичан и да воли Бога. Свако ко има сестру мора да је пази и воли. Власт коју она има је власт истинске женствености која плени чистотом душе и њена снага је у благости.
Чистота мисли и чистота душе је оно што заиста оплемењује.
Без чистоте је немогуће замислити истинску женственост. Чак и у овом свету огрезлом у греховима и пороцима могуће је сачувати ову свету чистоту.
"Видео сам крин како плива у црној блатњавој води. Све унаоколо је иструлило, а крин је остао чист као анђеоска одежда. У тамној бари заталаса се вода, крин се заљуља, али се на њему није појавила ниједна мрља".
Тако да чак и у нашем неморалном свету млада жена може да сачува своју душу неокаљаном, зрачећи светом несебичном љубављу. Срце младог човека мора да ликује ако он има лепу племениту сестру која има поверења у њега и која га сматра својим заштитником, саветником и другом. А сестра мора да се радује ако је брат постао снажан мушкарац који је способан да је заштити од животних бура.
Између брата и сестре мора да влада дубоко, снажно и блиско пријатељство и они морају имати поверења једно у друго. Нека се између њих испрече мора и континенти - њихова љубав увек треба да остане одана, снажна и верна. Живот је превише кратак да бисмо га трошили на борбу и свађе, нарочито у светом кругу породице.
Тежак посао, тешкоће и бриге, самопожртвовање, па чак и туга губе своју оштрину, мрачност и суровост када су омекшани нежном љубављу, исто као што хладне, голе и назубљене стене постају предивне када их дивље лозе обавијају својим зеленим венцима, а нежни цветови испуњавају сва удубљења и пукотине.Нека је само једна реч,
Али с љубављу казана,
И молитва Господу прошаптана.
Анђеоски хор ће ликовати, А душа твоја заувек с Небом остати.
Зачуо сам реч тиху и нежну ја,
Као уздах летњег поднева, Тако ми је дубоко у срце урасла,
И заувек у њему остала.
Нека се она и даље чује,
Све до последњег трена, И куцањем и ударима срца МОГ,
Нек' не буде заглушена.
У таквом дому могу се васпитавати само лепота и доброта карактера. Једна од несрећа нашег доба је то што су тихе породичне вечери потиснуте пословима, забавама и изласцима у друштво.
У сваком дому се дешавају своја искушења, али у истинском дому влада мир који не могу да наруше земаљске олује. Дом је место топлине и нежности. О дому треба говорити с љубављу.
Свака лепа мисао која детету пада на памет касније снажи и оплемењује његов карактер. Наша тела упркос нашим жељама старе, али зашто да наше душе не остану заувек младе? Просто је злочин гушити дечју радост и приморавати децу да буду мрачна и праве се важна. Врло брзо ће на њихова плећа пасти животни проблеми. Врло брзо ће им живот донети и бриге и невоље и тешкоће и терет одговорности. Нека бар што је дуже могуће остану млада и безбрижна. Њихово детињство треба што је год више могуће испунити радошћу, светлошћу и веселим играма.
Родитељи не треба да се стиде да се играју и праве несташлуке заједно с децом. Можда су они баш тада ближе Богу неко када, како то они мисле, обављају врло важан посао.
Никада се не заборављају песме детињства. Сећања на њих леже под теретом година пуних бриге, као што зими под снегом леже нежни цветови.
У животу сваке породице, пре или касније, долази горко искуство - искуство патње. Године могу проћи у непомућеној срећи, али ће сигурно бити и жалости. Поток који је тако дуго текао налик на весели поточић који тече обасјан јарком сунчевом светлошћу кроз зимске ливаде између цвећа, продире, тамни и понире у мрачну клисуру или се обрушава у виду водопада.У манастирској тишини, осамљена,
Тамо где анђели-чувари круже,
Од искушења и грехова удаљена,
Живи она коју умрлом држе.
Сви мисле да одавно обитава
У Божанственој небеској сфери,
А она живи у манастиру, покорна својој пробуђеној вери.
Нико не зна каква се света тајна одиграва у новорођенчету којем је суђено да проживи само тренутак на овој земљи. Оно га не проживљује узалуд. За овај кратки трен оно може учинити више, може оставити дубљи траг него други, живећи годинама. Многа деца, умирући, доводе своје родитеље пред свете Христове ноге.
Постоји несрећа која рањава више од смрти. Али, Божија љубав може свако искушење да претвори у благослов.
Светлост је звезда даље нег' облаци, После олује сунчеви сијају зраци,
За Бога невољених бића нема, Сваком Свом створењу Он добро спрема.
И тако протиче живот у правом дому, понекад обасјан јарком сунчевом светлошћу, понекад у тами. Али било у светлости или у мраку - он нас увек учи да се обраћамо Небу као Великом Дому у којем ће се остварити сва наша надања, где се поново сједињују везе покидане на земљи.
За све што имамо и радимо потребан нам је Божји благослов.
Нико осим Бога неће нас подржати у великој несрећи. Живот је тако крхак да сваки растанак може да буде заувек. Никада не можемо бити сигурни да ћемо још имати прилике да замолимо за опроштај због лоше речи и да ће нам бити опроштено.
Наша узајамна љубав може бити искрена и дубока у сунчане дане, али никада није толико снажна као у данима патње и туге када се показују сва богатства која су до тада била скривена.
 |
| ПОРУКА КОЈУ СЕУ НЕКАД СУПРУГЕ ДРЖАЛЕ НА ЗИДУ КУХИЊЕ КАО ПОДСЈЕТНИК
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
 ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ О одгоју деце
...
Aко хоћеш да васпитаваш најпре мораш да се смириш! Родитељи кажу: тако мора да буде, ту дете да буде. А дете неће, дете не може да мирује, зато што је у развоју и стално је у покрету, стално. И кад погреши нешто, мајка и отац обично избију дете. Али, није то средство да се научи дете да буде послушно. Може по неки пут и то да буде, али увек из љубави и да дете осећа љубав, и да осећа да ти ниси гњеван. Јер ако у гњеву некога саветујеш или хоћеш некога да исправиш у гњеву, ништа нећеш постићи. Позледио си и њега и себе. Ако хоћеш некога да изведеш на прави пут, да га водиш, да га саветујеш а он неће одмах да прими савет, мораш најпре сам да се смириш и да му, са пуно љубави према њему, изложиш своје мишљење, и он ће га онда примити, јер је од срца к срцу. Али кад ти хоћеш да, по сваку цену, буде тако како ти мислиш од тога она нема ништа. То не може. То је ништа, и зато се увек расте и развија (у детету) противљење. И, онда кад дете неће да послуша, не треба га тући, воље му треба (дати, да слуша). Старац Тадеј. ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥
ДА ЛИ ТРЕБА ДА СЛАВИМО 8 МАРТ
Даме,да ли 8. Март заиста доживљавате као празник жена?
Међународни дан жена је дан посвећен женама и слави се сваке године 8. марта. Овај дан је настао као дан борбе за економску, политичку и социјалну равноправност жена и мушкараца. У почетку то је била борба за гласачко право. Итересантно је да је Швајцарска била последња земља у Европи која је увела право гласа женама (1972.)Иницијативу за тај празник дала је њемачка феминисткиња и чланица социјалистичке странке Клара Цеткин (1857.-1933.). Цеткинова се борила за право жена од 1889. а први пут је покренула иницијативу на међународној конференцији социјалистичких жена 1910. у народној кући у Копенхагену, која је касније постала позната као Унгдомсхусет. Прво обележавање Дана жена је било 1911. у Аустрији, Немачкој, Швајцарској и Данској.8. март је прихваћен као међународни дан жена 1917. године. Уједињене нације су од 1975. године, која је проглашена за Међународну годину жена и службено почеле обележавати Међународни дан жена. Ирена Јањић Има једна изрека у куварству – реци ми шта једеш , па ћу ти рећи ко си! Иста би се могла применити и на религију – реци ми шта празнујеш , па ћу ти рећи ко си! Већ годинама под утицајем европских „пријатеља“ Србима је наметнут велики број празника које народ потпуно несвестан њиховог значења и дан данас слави. Свакако један од најпознатијих и највише слављених празника у свету јесте 8 март. Прослављан као дан жена..Жалосна, илузорна кампања која се намеће путем бљештавила да се изгуби и истреби сваки траг наше савршене и предивне православне вере! Пут којим нас воде а који од нас ствара пагане и мултипрактик вернике. наслеђе од пређашњег режима, које је само у српској народној традицији задржано. Покрет за еманципацију жене није штитио материнство, већ политичка права жене. Исте циљеве је имала и организација АФЖ у комунистичкој Југославији, као и њена наследница од 1953. године, Савез женских друштава Југославије. Да ли се и данас у законима, а поготово у пракси, отцепљених и признатих држава штити жена као мајка или жена (политички) радник? Колике су данас шансе млађе жене да добије посао, обзиром на могућност трудничког боловања, а да не говоримо о трудницама и женама са малом децом? Да ли онда демократски режими штите жену или мајку? Хришћанске цркве имају „дан посвећен мајкама“. Код западних хришћана то је „дан мајке“, у другу недељу месеца маја, док Православна црква прославља и велича жену као мајку на празник МАТЕРИЦЕ, две недеље пре Божића, Рођења Христовог.Православна црква нема ништа против и овог обележавања „права жене“, али тај празник пада најчешће у време самог почетка Часног поста, дакле, онда када се православни хришћани, кроз пост и молитву, спремају за Свето причешће. Вечерас и сутра ће разне организације и културна друштва, која у свом називу имају и предзнак СРПСКИ, приредити славља која нису примерена православном календару, у седмици Часног поста, а што би Срби требали посебно поштовати.
Uz sutrasnji praznik raymisljanje jedne svijesne Srpkinje,postovane Spomenka Sladoje Petrovic:
Kakvo licemjerje i praznik i drustvo koje ga je iznedrilo. Ospice dobijem kad mi neko spomene 8.mart. Zbog nacina na koji se ,,slavi" i na sta se svede. Paznja i poklon svakako prijaju, ali ako su iznudjeni, ako je pod moranje i ako je jedan dan u godini, neka hvala, zadrzite ga za sebe. Dobro je receno da pravoslavne majke imaju praznik Materice, praznik ljubavi, a njihov 8. mart se svodi na opstu trku, najcesce zena, sta ce da kupe majci, svekrvi, tetki, komsinici, uciteljici,kumi, priji...u zadnje vreme i kcerki...Neke poklanjaju same, a neke serviraju muzu,sinu itd. da nose te poklone i razvlace usta u osmijeh i cmokcu, tri puta, po srpski. Klasicni praznik potrosackog drustva u kome je vazno samo trositi, trositi, trositi...A gdje je tu ljubav? Nikome ne padne na pamet, ni zenama koje su uvece pale s nogu od cjelodnevne jurnjave od frizera do uciteljice, meme, strine...ni muskima koji polupripiti jedva cekaju da se docepaju kauca i odmore od cjelodnevnog cestitanja i nazdravljanja. Zenski praznik je svaki dan, kad muz ujutru napravi kafu i uputi osmjeh i zna da cuti jer zna da sam pola sata ,,na tri coska", kad propusti pola utakmice jer ja pratim ,,inspektora Poaroa", kad donese buket ljubicica iz sumice, onako bez povoda... E, to je praznik, drage moje mlade dame...a izlazak u poznati klub, nekog tamo odredjenog dana, namrstena faca jer zbog vas propusta vazan poslovni sastanak, orhideja u kutiji koja kosta ,,u p.m.", dva kruga besnim kolima po kraju...jeftino, drage moje, jeftino... КУД “Младост” награђен на европској смотри у Бечу
ПАЛЕ - Омладински ансамбл КУД “Младост” из Пала освојио је златну плакету и специјалну награду за најбољу оригиналну народну ношњу на Другој дјечијој европској смотри српског фолклора дијаспоре и Срба у региону, која је одржана протеклог викенда у Бечу, јавиле су агенције.
Agencije
Предсједник овог друштва Милош Јовановић рекао је да је право учешћа у такмичарском дијелу смотре имало око 30 фолклорних ансамбала из српске дијаспоре и земаља региона.
Трочлани стручни жири, каже Јовановић, оцјењивао је аутентичност игре и пјесме, народну ношњу и музичку пратњу. - КУД “Младост” оцијењен је са 94,50 бодова од могућих 100, тако да нам је припала златна плакета и специјална награда за најбољу оригиналну народну ношњу - рекао је Јовановић. Он је додао да је овогодишњи фестивал организовао КУД “Стеван Мокрањац” из Беча, а омладински ансамбл из Пала у такмичарском дијелу смотре представљало је двадесетак чланова, који су имали пратњу Народног оркестра КУД “Младост”. Јовановић је напоменуо да се КУД “Младост” у Аустрији представио традиционалним насљеђем и ношњама из краја из којег долази, као и аутентичним кореографским програмом “Српске игре из околине Сарајева”. Он је оцијенио да је највећа вриједност манифестације у Бечу његовање српске игре, пјесме и обичаја, као и дружење учесника који ће, како каже, цијелу Европу објединити у српском колу. ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ 
Прозор
...
Млади пар се доселио у улицу. Следећег јутра, док су доручковали, жена опази комшиницу како шири веш. -Како јој је прљав веш-рекла је-Можда јој је потребан други прашак, а можда уопште и не зна прати! Муж је ћутке посматрао, и није ништа коментарисао.Сваки пут када је комшиница ширила веш, падали би исти коментари.Месец дана касније, жена је била у чуду када је видела да је комшиницин веш чист као снег. -Погледај, коначно је научила да пере. Ко ли ју је научио?-рекла је мужу. Муж јој одговори: -Нико, ја сам опрао наше прозоре. ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ 
Priča o dva brata...
Njih dvojica su živeli na seoskom imanju, radeći zajedno u savršenoj harmoniji i razumevanju. Ali, jednoga dana se posvađaju, i bio je to prvi problem među njima nakon punih dvadeset godina zajedničkog rada na poljoprivredi. Imali su zajednički alat i mašine, a plodove su delili na jednake delove. Konflikt, koji je izbio zbog običnog nesporazuma, se povećao. Razmenjene su gorke reči i pale teške optužbe, što je dovelo do višesedmične ćutnje i potpunog zahlađenja odnosa. Ziveli su na dva kraja imanja. Jednog jutra neko je pokucao na vrata starijeg brata. Ugledao je nepoznatog čoveka koji mu je rekao: "Tražim posao na nekoliko dana. Mogu ti biti od koristi u manjim popravkama na imanju." "Da", reče stariji brat, "imam posao za tebe. Pogledaj na obalu s one strane kanala. Tamo živi moj komšija, koji je moj mlađi brat. Do prošle sedmice je tu bila prekrasna livada, ali je brat preusmerio tok vode u kanalu da bi nas razdvojio. Učinio je to s namerom da me razljuti, ali ja ću mu prirediti ono što zaslužuje i što mu dolikuje! Vidiš li onu gomilu kamenja kod ambara za pšenicu? Molim te da izgradiš zid visine dva metra, kako ne bih više nikada video brata." Stranac reče: "Razumeo sam situaciju." Stariji brat je pribavio radniku sav potrebni materijal i otišao u grad na nekoliko dana, da posvršava neke poslove. Vrativši se na posed, primetio je da je majstor obavio svoj posao. No, bio je iznenađen, začuđen i zapanjen onim što je video. Umesto da napravi zid visok dva metra, koji razdvaja, majstor je sagradio prekrasan most. U tom trenutku, mlađi brat je žurno došao starijem bratu, rekavši mu uzbuđeno: "Doista si ti divan čovek! Nakon svega što sam ti učinio, ti praviš most! Doista se ponosim tobom!" Zagrlio ga je. Dok su se oni međusobno mirili, nepoznati majstor je sabirao svoje stvari i pripremao se za odlazak. Rekli su mu: "Ostani, mi imamo puno posla za tebe." Odgovorio je: "Želeo bih da ostanem, ali mi mnogi mostovi koje treba da izgradim to onemogućavaju."
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱ ♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
♱ ♱ ♱
♥♥♥
Како си ПРЕЖИВЕО / ЛА?!  Деца су се возила у колима без сигурносних појасева и аирбаг-ова. Нису постојали безбедносни чепови на бочицама лекова, нити браве на фиокама и вратима. Кад смо возили бицикле, нисмо имали ни кацигу, нити штитнике за колена и лактове. Пила се вода директно из чесме, у башти или где бисмо је нашли, све док више не бисмо били жедни!!!! Нису постојале флаше са водом за пиће. Сатима смо правили аутомобиле од кутија, даски и цеви, а они сретнији, који су имали пријатеља са бициклом, ухватили би се од позади да их вуче на врх узбрдице ..., ко би се сетио да нема кочница!!!! После неколико падова нашли бисмо решење проблема, ... заустављали бисмо се ударцем у дрво или земљу. Ех, да! У то време није било пуно саобраћаја. Излазило се напоље да се игра под једним условом-вратити се на ручак или вечеру .... или кад падне мрак. Ишли смо у школу и враћали се кући, уз пут пробајући све воће на које бисмо наишли .... директно са дрвета ...!!! Нисмо имали моблине .... Тако НИКО није могао знати где смо!!!! Падали смо, рањавали се, ломили кости, губили зубе, ... али никада није било тужби за ове инциденте. Нико није био крив ... само ми!!!! !!! НЕЗАМИСЛИВО!!! Јело се све: колачи, хлеб, чоколада, сладолед ... Пили смо зашећерене сокове, али нико није имао проблем са тежином, јер смо проводили дане трчећи и играјући се ... Једна Кока Кола се делила на четири (кад смо је могли купити и то је била стаклена флаша од литра) ... Пили смо сви из исте флаше и нико није због тога умро. Нисмо имали Плаи Статион-е, МП3-е, Нитендо-е, кБок-е, видео игрице, 99 ТВ канала на кабловској, кућни биоскоп, "сурроунд" звук, Лаптопове, ПЦ-е, "цхат-собе", Интернет, ... итд ... И никоме није било ДОСАДНО!!! Имали смо, уместо тога, прави пријатељ!!!! Излазили смо. На бициклу или пешке смо ишли код пријатеља, улазили бисмо једноставно, без звона, и ишли се играти!!!! Тамо напољу!!!!! У овом окрутном свету! Без чувара које плаћа тата! Играли смо жмурке, јурке, полицајаца и лопова, фудбал, кошарку, одбојку .... а ако неко није био изабран у тим за игру, никад то није била драма. Ко није био добар у школи, једноставно је понављао разред-није се ишло код педагога или психолога! Понављала се година и сваком се давала друга прилика. Имали смо слободу, успеха и неуспеха!!!!! ОДГОВОРНОСТИ! И научили смо бирати!!! Јеси ли и ти из те генерације?? Ако јеси, потроши минут на сећања, подсети и друге да можда на трен забораве ужурбани живот који проводе и поново постану деца као некада ... Неко ће сигурно рећи: "Кад је то било?!!!!" |
.... ДЕЧЈЕ ПОНАШАЊЕ ЈЕ У НЕПОСРЕДНОЈ ВЕЗИ СА ДУХОВНИМ СТАЊЕМ РОДИТЕЉА ....
Оно што спасава децу и чини их добром децом јесте живот родитеља у кући. Родитељи треба да се предају љубави Божјој. Треба да буду свети пред својом децом и да то показују својом благошћу, трпљењем и љубављу.
Сваког дана треба да постављају нов почетак - да пројављују ново расположење, одушевљење и љубав према деци.
Радост коју ће доживети и светост која ће их походити пренеће благодат на њихову децу.
За рђаво понашање деце углавном су криви родитељи.
Децу не спасавају ни савети, ни дисциплина, ни строгост.
Ако родитељи не иду путем светости и ако се не подвизавају, онда чине велике грешке и преносе на децу зло које сами имају у себи. Ако не живе светим животом и не говоре са љубављу, онда их ђаво мучи помоћу реакција њихове деце. Љубав, једнодушност и слога међу родитељима јесте управо оно што је деци потребно. То је велика безбедност и сигурност за децу.
Дечје понашање је у непосредној вези са духовним стањем родитеља. Када су деца позлеђена рђавим узајамним опхођењем родитеља, онда она губе вољу и снагу да напредују. Она се тада рђаво изграђују, те грађевини њихових душа прети опасност да се свакога часа сруши.
Старац ПОРФИРИЈЕ Кавсокаливит
Сваког дана треба да постављају нов почетак - да пројављују ново расположење, одушевљење и љубав према деци.
Радост коју ће доживети и светост која ће их походити пренеће благодат на њихову децу.
За рђаво понашање деце углавном су криви родитељи.
Децу не спасавају ни савети, ни дисциплина, ни строгост.
Ако родитељи не иду путем светости и ако се не подвизавају, онда чине велике грешке и преносе на децу зло које сами имају у себи. Ако не живе светим животом и не говоре са љубављу, онда их ђаво мучи помоћу реакција њихове деце. Љубав, једнодушност и слога међу родитељима јесте управо оно што је деци потребно. То је велика безбедност и сигурност за децу.
Дечје понашање је у непосредној вези са духовним стањем родитеља. Када су деца позлеђена рђавим узајамним опхођењем родитеља, онда она губе вољу и снагу да напредују. Она се тада рђаво изграђују, те грађевини њихових душа прети опасност да се свакога часа сруши.
Старац ПОРФИРИЈЕ Кавсокаливит
 |
| Године вас не штите од љубави. Међутим, љубав вас штити од старости. Jeanne Moreau |
Уобичајени радни дан у ординацији, око 08:30, када је старији господин, око 80 година, ушао у чекаоницу. Имао је рану на палцу коју је требало прегледати. Одмах је рекао да је у журби јер има састанак у 9 сати. Замолио сам га да седне и причека, знајући да ће проћи можда и више од сат времена прије него што ће га неко прегледати. Стално је погледавао на сат. Одлучио сам да га ја прегледам с обзиром да нисам имао других пацијената.
Прегледао сам рану. Рана је била добро па сам разговарао с другим лекаром и добио потребан материјал за уклањање шавова и санирање ране.
Док сам санирао његову рану, упитао сам га зашто се тако жури. Било је чудно, јер стари људи имају доста времена за оно што желе. Господин ми је рекао да се жури у старачки дом на доручак са супругом. Распитивао сам се како је њезино здравље. Рекао ми је да је она тамо већ дуже време и да има Алцхајмерову болест. У разговору сам га упитао хоће ли се његова жена љутити ако мало закасни... Одговорио је да она више не зна ко је он и да га већ 5 година не препознаје. Био сам изненађен и упитао га:
- А ви и даље идете сваког јутра код ње иако она не зна ко сте?
Насмејао се, потапшао ме по руци и рекао:
- Она мене не зна, али ја њу знам...
Телом су ми прошли трнци. Једва сам суздржавао сузе. Када је напустио ординацију, рекао сам себи: „То је љубав коју желим у свом животу.“
Прегледао сам рану. Рана је била добро па сам разговарао с другим лекаром и добио потребан материјал за уклањање шавова и санирање ране.
Док сам санирао његову рану, упитао сам га зашто се тако жури. Било је чудно, јер стари људи имају доста времена за оно што желе. Господин ми је рекао да се жури у старачки дом на доручак са супругом. Распитивао сам се како је њезино здравље. Рекао ми је да је она тамо већ дуже време и да има Алцхајмерову болест. У разговору сам га упитао хоће ли се његова жена љутити ако мало закасни... Одговорио је да она више не зна ко је он и да га већ 5 година не препознаје. Био сам изненађен и упитао га:
- А ви и даље идете сваког јутра код ње иако она не зна ко сте?
Насмејао се, потапшао ме по руци и рекао:
- Она мене не зна, али ја њу знам...
Телом су ми прошли трнци. Једва сам суздржавао сузе. Када је напустио ординацију, рекао сам себи: „То је љубав коју желим у свом животу.“
Николај Е. Пестов
ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
ЧУВАЊЕ ДЕЦЕ ОД СВЕТОВНИХ СТРАСТИ
Не гради себи лика резанога.
5. Мојс. 5, 8.
"Нико не може два господара служити:јер или ће једнога мрзети, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону" (Мт. 6, 24). Тако говори Господ.
Мамон је златно теле, један од идола палог човечанства. Страшћу према земаљским добрима могу се заразити и наша деца и то, пре свега, од нас родитеља, ако се сами ми нисмо ослободили тог порока.
Неумерено стицање материјалних вредности је увек израз неповерења према Богу и кршење заповести Господњих. Такво стицање је увек пљачкање оних сиромашних и потребитих који би могли да задовоље своју нужду од сувишка нечијег богатства. То је директно кршење заповести Спаситељевих: "Продајте што имате" (Лк. 12, 33). Зато је богатство погубно за душу Хришћанина, по речима Господњим (Мт. 19, 23).
Али није само мамон - тј. богатство, страст према раскоши и комфору - идол савременог човечанства. За многе су такав идол, који замењује Бога, постала научна достигнућа и технички прогрес. Прогрес је оно што, по мишљењу многих савременика, може да учини човечанство срећним, у шта треба улагати све своје снаге и пажњу, и у шта се може веровати.
Омладина је склона да подлеже таквим владајућим идејама и да се заноси "чудима" технике.
Нека родитељи не забораве да укажу деци на праву вредност таквог прогреса: човек је овладао ваздухом - и градови се руше од хиљаде бомби које се бацају из авиона, човек је доспео под воду - и бродови тону због подморница; човек је продро у тајне структуре материје - и створена је атомска бомба.
Наравно, и наука може да буде усмерена на служење Богу, а не сатани. Нема сумње да права, не богохулна наука проширује наше знање о Творцу света. "Јер, по речима апостола Павла, - што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види" (Римљ. 1, 20).
Али, најкраћи пут ка циљу хришћанског живота није у светској науци, већ у стицању Светога Духа - у богопознању. Као један од видова страсти богаћења, светска наука је заводљива и може да постане идол који замењује Бога. И овде важи реч Господња: "Тешко је богатоме ући у Царство Небеско" (Мт. 19,23).
Не разоткрива узалуд апостол Павле тада будуће за њега, а садашње за нас време, људе последњег времена који се "против еистини, људи изопаченога ума, непоуздани у вери" (2. Тим. 3, 8). Треба се сетити тога да су Христа први дочекали на земљи неучени пастири, а мудраци су му се поклонили много касније.
Водимо рачуна о деци кад се баве науком да се, по речима апостола Павла, "мисли не одврате од простодушности која је у Христу" (2. Кор. 11, 3).
Може се, такође, десити да интензивније бављење науком одузме детету доста времена и пажње, тако да му ослаби духовни живот, што је штетна крајност. Не заборавимо Спаситељеву заповест: "Подајте, дакле, цару царево, а Божије Богу" (Лк. 20,25).
Нека недељом и празником деца обавезно посећују богослужења, и нека бављење науком не омета јутарњу и вечерњу молитву, као ни читање духовне литературе.
Претерани умни рад може штетно да се одрази на здравље деце и проузрокује премарање нервног система. Као противтежа томе треба да служе шетње и покретне игре на ваздуху, у раном узрасту, и физички рад, у старијем.
Нарочито опрезно треба оптерећивати учењем ону децу код које се јасно примећује склоност ка духовном животу. Ове изабранике Божије треба више од свега другог духовно хранити. Тако старац Амвросије Оптински није дозволио да две девојчице сиротице, које су испољавале склоност према осами и молитви, уче француски језик.
Осим науком, деца и младићи се могу занети бављењем уметношћу и поезијом. Овде се ради о истој опасности: уметност и поезија су исто као и наука љубоморни, и исто траже веома много од човека. Срећа је ако поред талента за музику, сликарство, поезију или књижевност у детету постоји корен духовног живота који се развија. Тада ће он свој таленат посветити Богу и употребити га са коришћу за душу, као што су га употребљавали, на пример, Свети Јован Дамаскин, уметници Вазњецов, Нестеров, Поленов и многи духовни композитори.
Али несрећа је ако његов таленат послужи угађању ниским укусима и прохтевима масе. Преподобни Серафим Саровски је говорио да само дела која се чине Христа ради доносе корист души Хришћанина.
Присећамо се судбине две чисте младе девојке које је васпитала побожна дадиља. После њене смрти окружила их је типично световна средина која није марила за Бога. Талентоване девојке су испољиле склоности - једна према балету, а друга према глуми.
Али очигледно је да их је дадиља веома волела. Вероватно је она, после своје смрти, измолила од Бога чистоту њихових девичанских душа. И обе су - једна за другом у раној младости отишле из овог света. Њихова мајка је горко плакала, а требало је да благодари Богу и да жали због својих пропуста у васпитању.
Још је остало да упозоримо на претерано бављење спортом, под тим подразумевајући појачано тренирање одређених физичких способности. На бескорисност тога је указивао апостол Павле: Јер телесно вежбање за мало је корисно, а побожност је корисна у свему, пошто она има обећање живота садашњега и будућега" (1. Тим. 4, 8).
Ово се, међутим, не односи на покретне, дечије игре на ваздуху, клизање, скијање, вожњу чамцем, пливање и т.д. који јачају тело.
Чиме год да се деца баве - науком, техником, уметношћу, родитељи треба будно да прате какво место заузимају у њиховом срцу те ствари. Треба пазити да нешто не постане за дете идол, да га не одвоји од Бога, да не пригуши разрастање духовног живота у детету. Ако се то догоди, нека родитељи учине све што је могуће да исправе грешке или пропусте, усрдно молећи за помоћ Бога.
Апостол Павле пише: "Све ми је дозвољено, али ми није све на корист; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада миоме" (1. Кор. 6,12).
* * *
Завичајно вече у Чикагу - у сали Саборног Храма
на Редвоод Дриве-у
Орагнизатор окупљана био је гуслар Милош Шегрт по рођењу Требуњац који од прије неколико година живи у Чикагу.
Милош је изузетно задовољан посјећеношћу и наступом свих учесника из простог разлога јер у туђини није изгубљен онај Светосавски Србски дух који је остављен у наслиједство потомцима од стране предака.
Јако је занимљиво да се тарадиционална Србска култура много више чува и његује изван матице него у матици,примјер за то је и Дјечији фолклнорно умјетнички ансамбл Бранко из Ниша који је данас прославио своју Крсну Славу Светог Симеона Мироточивог.
Ансамбл је основан прије 7 година на иницијативу Свештеника Саборне Цркве у Нишу,Свештеници су 2002 године били са Црквеним хором "Бранко" на турнеју по САД-у и гдје су на лицу мјеста установили као што рече јуче један Свештеник,да наши млади људи из Ниша нису знали да играју коло док су то њихови пријатењи из Америке врло добро радили,што значи да су посредно људи из расејања који чувају и његију све што је везано за родну Груду били иницјаиатора оснивања Дјечијег Фолклорног ансаббла "Бранко" у Нишу,који носи име по истакнутом Србском пјеснику Бранку Радичевићу.
Ананбл је до сада радио по благослову Његовог Преосвештенства Патријарха Србског г.г. иринеје,а од недасвно ради пчо благослову Његовог Преосвештенства Епископа Нишког г.г. Јована.
Од ове године почасни члан Дечијег играчког ансанбла "Бранко" из Ниша је и најбољи спортиста свијета за прошлу годину Новак Ђоковић,који је конплетном Ансанблу поклонио комплет ношњи из подручија Шумадије,на чему му је Директор ансанбла изузетно захвалан.
 |
| Славска Трпеза за одабране званице,скромна и достојанствена |
Seoska crkva i cetiri muzeja
SA PUTA PO RADjEVINI - PRIMER ZA UGLED
SA PUTA PO RADjEVINI - PRIMER ZA UGLED
Crkveni park-Dobri potok
Crkva Sv. Uspenja presvete Bogorodice nalazi se oko kilometar severno iznad Krupnja, pored starog krupanjskog groblja, danas na granici sela Lipenovića i grada Krupnja.
Mesto gde se crkva nalazi zove se Dobri Potok po selu Dobri Potok u kome se crkva nalazila po turskom popisu iz 1528. godine. Crkva je jedna od najstarijih u Podrinju, a opstala je zahvaljujući velikom trudu i radu parohijana i svešteoslužitelja. Svaki sveštenik je ostavio pečat svoga rada u izgradnji, renoviranju ili održavanju postojećeg, tako da danas ko god je poseti sa puno lepih uspomena poželi da opet dođe. Portu crkve krase stoletne lipe a ispod njih desetine sofri otkrivenih i pokrivenih koje su postavili domaćini parohijani za odmor svakoga ko kroči u ovo mesto koje krasi dom Božiji. u dvorištu kompleksa se nalaze i mali Prirodnjački i Etno muzej.
Crkva Sv. Uspenja presvete Bogorodice nalazi se oko kilometar severno iznad Krupnja, pored starog krupanjskog groblja, danas na granici sela Lipenovića i grada Krupnja.
Mesto gde se crkva nalazi zove se Dobri Potok po selu Dobri Potok u kome se crkva nalazila po turskom popisu iz 1528. godine. Crkva je jedna od najstarijih u Podrinju, a opstala je zahvaljujući velikom trudu i radu parohijana i svešteoslužitelja. Svaki sveštenik je ostavio pečat svoga rada u izgradnji, renoviranju ili održavanju postojećeg, tako da danas ko god je poseti sa puno lepih uspomena poželi da opet dođe. Portu crkve krase stoletne lipe a ispod njih desetine sofri otkrivenih i pokrivenih koje su postavili domaćini parohijani za odmor svakoga ko kroči u ovo mesto koje krasi dom Božiji. u dvorištu kompleksa se nalaze i mali Prirodnjački i Etno muzej.
Zajednickim radom parohijana, crkvenog odbora i svestenika Aleksandra Djurdjeva, seoska crkva na Dobrom potoku kod Krupnja pretvorena je u centar duhovnosti, kulture i istorije zapadne Srbije
Sticajem istorijskih i drugih okolnosti u proteklim decenijama Krupanj, Bela Crkva, Stolice, Zajaca i druga mesta u Radjevini bila su nezaobilazne stanice mnogih djackih ekskurzija, izleta, naucnih skupova… Malo je ko od njih stizao da svrati do crkve Svetog uspenja presvete Bogorodice, udaljene oko kilometar severno od Krupnja, danas na granici ove varosice i sela Lipenovica. Mesto gde se crkva nalazi zove se Dobri potok po istoimenom selu u kome je podignuta 1528. godine. Ovo je, inace, prva krupanjska crkva, jer je u Krupnju u vreme Dubrovcana postojala katolicka crkva Svetog Petra, a kasnije turska bogomolja.
U toku postojanja crkvu su vise puta palili Turci, ali je uvek obnavljana.
I dalje kao brvnara
Na ulazu u ogradjenu portu od tesane hrastovine upletene jasenovim prucem dve su kapije sa drvenim stubovima, prekrivene sindrom. Ispred male kapije, koja je odmah do hrama, na podzidu stoje dve ploce. Jedna je postavljena u spomen knjazu Milosu Obrenovicu koji je prisajedinio Krupanj i Radjevinu Knezevini Srbiji 1834. godine, a na drugoj ploci je istorijat hrama.
Hram koji ima oblik izduzenog pravougaonika a drveni krov od hrastovine pokriven je sindrom. Tehnika danasnjeg pokrivanja je nutovanje, dok se stara sindra postavljala po sistemu sasovaka. I pored dotrajalog krova, a bela fasada istice drvenu pripratu satkanu od hrastovih sasovaka i duboreza tipicne radjevske ornamentike. Sacuvan je kompletan stari ikonostas iz 1826. godine, a bogatstvo hrama cine ikone od kojih su neke sklonjene u crkvenu riznicu, a veci broj je prenet u Krupanj. Medjutim, 1953. godine, te ikone iz Krupnja prenete su u sabacki muzej. Od njih su samo tri sacuvane, dok su ostale nestale. Gde i kako, niko ne ume da objasni.
I dalje kao brvnara
Na ulazu u ogradjenu portu od tesane hrastovine upletene jasenovim prucem dve su kapije sa drvenim stubovima, prekrivene sindrom. Ispred male kapije, koja je odmah do hrama, na podzidu stoje dve ploce. Jedna je postavljena u spomen knjazu Milosu Obrenovicu koji je prisajedinio Krupanj i Radjevinu Knezevini Srbiji 1834. godine, a na drugoj ploci je istorijat hrama.
Hram koji ima oblik izduzenog pravougaonika a drveni krov od hrastovine pokriven je sindrom. Tehnika danasnjeg pokrivanja je nutovanje, dok se stara sindra postavljala po sistemu sasovaka. I pored dotrajalog krova, a bela fasada istice drvenu pripratu satkanu od hrastovih sasovaka i duboreza tipicne radjevske ornamentike. Sacuvan je kompletan stari ikonostas iz 1826. godine, a bogatstvo hrama cine ikone od kojih su neke sklonjene u crkvenu riznicu, a veci broj je prenet u Krupanj. Medjutim, 1953. godine, te ikone iz Krupnja prenete su u sabacki muzej. Od njih su samo tri sacuvane, dok su ostale nestale. Gde i kako, niko ne ume da objasni.
Do crkve je zvonik dogradjen u 19. veku, a do njega je i crkveni konak.
Na zapadnoj strani, do porte koja je od ranog proleca do kasno u jesen u hladu stoletnih lipa, nalazi se groblje, staro koliko i crkva. Svi spomenici na ovom groblju su vrlo zanimljivi, kako po obliku i ukrasima, tako i po razlicitom vremenu nastanka i sadrzaju sacuvanih natpisa.
Duhovni centar pravoslavlja
Ono sto dobropotocku crkvu, koja je poslednjih godina postala veoma posecena, razlikuje od drugih je i cinjenica da je ovaj skroman prostor pretvoren u mali centar pravoslavlja, ali i mesto gde se moze videti zivot i istorija Srba kroz nekoliko vekova.
U porti crkve nalaze se dve podzemne kapele izgradjene u starim rudarskim oknima u kojima su svojevremeno vadjeni antimon i olovo. Jedna od kapela posvecena je Svetom velikomuceniku Prokopiju, zastitniku rudara, a druga Svetoj Petki.
Podzemna kapela Svetog velikomucenika Prokopija, kaze Aleksandar Djurdjev, diplomirani bogoslov i svestenik crkve u Dobrom potoku, nastala je zahvaljujuci tome sto je primetio da se u otvore napustenog rudnika zavlace lisice, pa mu je to dalo ideju da neka okna pretvori u kapele koje su u medjuvremenu i freskopisane. Istrazujuci okna, svestenik Djurdjev je naisao na lavirint hodnika, od kojih jedan vodi ispod vrata crkve. U tom delu nijedna rudarska mina nije htela da eksplodira pa se odustalo od daljeg miniranja, a na tom mestu postavljen je veliki drveni krst. Ispod crkve se nalazi cesma „Brace Jugovica”, a u zidovima podzida uzidano je i nekoliko ploca medju kojima i ona posvecena Petru Radojlovicu, sreskom nacelniku i kapetanu koji je raselio Turke i razrusio Soko-grad 1862. godine.
Posebno
Na zapadnoj strani, do porte koja je od ranog proleca do kasno u jesen u hladu stoletnih lipa, nalazi se groblje, staro koliko i crkva. Svi spomenici na ovom groblju su vrlo zanimljivi, kako po obliku i ukrasima, tako i po razlicitom vremenu nastanka i sadrzaju sacuvanih natpisa.
Duhovni centar pravoslavlja
Ono sto dobropotocku crkvu, koja je poslednjih godina postala veoma posecena, razlikuje od drugih je i cinjenica da je ovaj skroman prostor pretvoren u mali centar pravoslavlja, ali i mesto gde se moze videti zivot i istorija Srba kroz nekoliko vekova.
U porti crkve nalaze se dve podzemne kapele izgradjene u starim rudarskim oknima u kojima su svojevremeno vadjeni antimon i olovo. Jedna od kapela posvecena je Svetom velikomuceniku Prokopiju, zastitniku rudara, a druga Svetoj Petki.
Podzemna kapela Svetog velikomucenika Prokopija, kaze Aleksandar Djurdjev, diplomirani bogoslov i svestenik crkve u Dobrom potoku, nastala je zahvaljujuci tome sto je primetio da se u otvore napustenog rudnika zavlace lisice, pa mu je to dalo ideju da neka okna pretvori u kapele koje su u medjuvremenu i freskopisane. Istrazujuci okna, svestenik Djurdjev je naisao na lavirint hodnika, od kojih jedan vodi ispod vrata crkve. U tom delu nijedna rudarska mina nije htela da eksplodira pa se odustalo od daljeg miniranja, a na tom mestu postavljen je veliki drveni krst. Ispod crkve se nalazi cesma „Brace Jugovica”, a u zidovima podzida uzidano je i nekoliko ploca medju kojima i ona posvecena Petru Radojlovicu, sreskom nacelniku i kapetanu koji je raselio Turke i razrusio Soko-grad 1862. godine.
Posebno
Posebno veliko interesovanje hodocasnika i ostalih posetilaca dobropotocke crkve izazivaju muzeji – etnografski, prirodnjacki, muzej enterijera i uspomena, kao i galerija umetnickih slika. Na ulazu u svaki od ovih muzeja posetioce docekuje stara izvorna srpska muzika koju izvode grupe iz ovog
kraja, dok se u hramu u svako doba moze cuti duhovna muzika.
U hladovini stoletnih lipa smesteno je na desetine sofri i sofrasica koje sluze za odmor i uzinu posetilaca. Covek snuje, a Bog odlucuje
Sto je sada sve ovako idilicno oko crkve Uspenja presvete Bogorodice u Dobrom potoku treba zahvaliti njegovim vrednim parohijanima, clanovima crkvenog odbora, ali pre svega svesteniku Djurdjevu koji je odlucio da ceo zivot posveti ovoj crkvi sa zeljom da ona postane centar duhovnosti, kulture i istorije ne samo Radjevine vec i zapadne Srbije. Na pocetku razgovora rekao nam je da nista u protekloj deceniji ne bi bilo moguce uraditi bez pomoci Boga i naroda. Naglasava da „covek snuje, a Bog odlucuje”.
Uz uredjenje crkve resio je da koliko-toliko ispravi jednu manu srpskog naroda, a to je zaboravan i nehajan odnos prema grobljima. U zelji da to promeni i pretvori u primer ljubavi prema mrtvima i njihovim grobnim belezima, uz pomoc parohijana, iskrcio je drvece u groblju i ocistio ga.
Spomenici su uredjeni, posejana je parkovska trava koja se redovno odrzava. Zatim je na red doslo podizanje zgrade muzeja, galerije, uredjenje kapele, zvonika…
– U svemu svestenik mora da sluzi kao primer, da bude prvi kada se uredjuje crkva, groblje, kada se grade muzeji. Nije svesteniku posao samo da drzi kadionicu vec i da okuplja narod, miri ga, prima u svoje okrilje. Najmanje je srpstva i vere gde se o tome najvise prica, gde reci bez dela nista ne znace. Nasa crkva opstaje u ova delikatna vremena, i na svestenicima je da daju odgovore na njegove izazove – kaze Djurdjev. I pored velikih obaveza on stize da se bavi i arheologijom i etnologijom ovog kraja i vec raspolaze znacajnim zbirkama. Sve to radi ne kao diletant numizmaticar, vec kao istrazivac, a uz to je i autor nekoliko knjiga iz istorije crkve, Radjevine, i duhovnog zivota. Zelja mu je, kada vec nije naisao na razumevanje odgovornih u Krupnju, da u kuci koju gradi vec godinama otvori muzej, a nedaleko od nje, kod crkve, podigne i etno-park. Nema sumnje da ce ovaj vredni i preduzimljivi svestenik, zajedno sa svojim parohijanima uspeti. Dobro bi bilo kada bi njegov primer sledili i drugi, jer on pokazuje da se i u ovim teskim vremenima kada se hoce, moze mnogo.
izvor: “Politika”
kraja, dok se u hramu u svako doba moze cuti duhovna muzika.
U hladovini stoletnih lipa smesteno je na desetine sofri i sofrasica koje sluze za odmor i uzinu posetilaca. Covek snuje, a Bog odlucuje
Sto je sada sve ovako idilicno oko crkve Uspenja presvete Bogorodice u Dobrom potoku treba zahvaliti njegovim vrednim parohijanima, clanovima crkvenog odbora, ali pre svega svesteniku Djurdjevu koji je odlucio da ceo zivot posveti ovoj crkvi sa zeljom da ona postane centar duhovnosti, kulture i istorije ne samo Radjevine vec i zapadne Srbije. Na pocetku razgovora rekao nam je da nista u protekloj deceniji ne bi bilo moguce uraditi bez pomoci Boga i naroda. Naglasava da „covek snuje, a Bog odlucuje”.
Uz uredjenje crkve resio je da koliko-toliko ispravi jednu manu srpskog naroda, a to je zaboravan i nehajan odnos prema grobljima. U zelji da to promeni i pretvori u primer ljubavi prema mrtvima i njihovim grobnim belezima, uz pomoc parohijana, iskrcio je drvece u groblju i ocistio ga.
Spomenici su uredjeni, posejana je parkovska trava koja se redovno odrzava. Zatim je na red doslo podizanje zgrade muzeja, galerije, uredjenje kapele, zvonika…
– U svemu svestenik mora da sluzi kao primer, da bude prvi kada se uredjuje crkva, groblje, kada se grade muzeji. Nije svesteniku posao samo da drzi kadionicu vec i da okuplja narod, miri ga, prima u svoje okrilje. Najmanje je srpstva i vere gde se o tome najvise prica, gde reci bez dela nista ne znace. Nasa crkva opstaje u ova delikatna vremena, i na svestenicima je da daju odgovore na njegove izazove – kaze Djurdjev. I pored velikih obaveza on stize da se bavi i arheologijom i etnologijom ovog kraja i vec raspolaze znacajnim zbirkama. Sve to radi ne kao diletant numizmaticar, vec kao istrazivac, a uz to je i autor nekoliko knjiga iz istorije crkve, Radjevine, i duhovnog zivota. Zelja mu je, kada vec nije naisao na razumevanje odgovornih u Krupnju, da u kuci koju gradi vec godinama otvori muzej, a nedaleko od nje, kod crkve, podigne i etno-park. Nema sumnje da ce ovaj vredni i preduzimljivi svestenik, zajedno sa svojim parohijanima uspeti. Dobro bi bilo kada bi njegov primer sledili i drugi, jer on pokazuje da se i u ovim teskim vremenima kada se hoce, moze mnogo.
izvor: “Politika”
Завештања великог жупана српског Стефана Немање свом сину светом Сави
Миле Медић
1. Завјештање земље
Народ који нема своју земљу не може се назвати народом.
Народ чини земља, чедо моје мило.
Народ није јато птица ни стадо које се сели с југа на сјевер и са сјевера на југ, па слети на земљу да се назобље зрња или се заустави само да се напасе и напије воде.
Људске хорде које се још увијек тако крећу кроз пространства нису народ. Оне постају народ тек онда када се зауставе и запосједну поља и шуме, ријеке и језера, мора и обале.
Србијом и сад проходе народи с једнога краја свијета на други. Авари и Хуни, Печенези и Кумани, и с њима читави дијелови других народа протутњали су овим земљама као страшне бујице. Али, чедо моје, те бујице никада нису постале ријеке. Иза њих су остајали само трагови разарања.
Рађали су се на једном крају свијета, а умирали на другом крају свијета. Они никада са истог извора нису воду пили. Никада нису заноћили гдје су дањивали. Никада нису зимовали гдје су љетовали.
Од земље у коју су залазили њихови су били само путеви. Поља и шуме, ријеке и планине, села и градови припадали су онима који су на њима живјели прије њиховог доласка и онима који су преживјели послије њиховог одласка.
Чедо моје, те хорде постају народ кад се на истој земљи почну рађати и умирати и кад на истој земљи почну сијати и садити па брати и жњети, а не само са туђе земље туђе плодове отимати.
Запиши то чедо моје, за памћење овоме народу којему су у судбини и крви путеви и сеобе.
Запиши, сине мој, земља, као и жена, припада ономе ко у њу сјеме оставља, оплоди је и коме рађа. И запиши, чедо моје овако: земља се не може, као жена, отети и понијети са собом на пут. Ако хоћеш да земља остане твоја, мораш на њој бити и остати.
Народи који зађу у неку земљу да је опљачкају, попале и разруше нису њени господари. Ми смо давно ушли у ове земље да их настанимо, обрадимо и загосподаримо њима.
Чедо моје, стотине година смо већ ту, а још се у нама није смирио луталачки нагон. Има нас свуда. Кипи и прелива се овај народ и отиче на све стране као младо вино.
Још нас не држи земља нити ми знамо држати њу.
Бојим се понекада, чедо моје, расућемо се у друге, чврсте и стојеће народе, разлићемо се као вода низ планину у туђе ријеке и нестати у њима као да нас никада није било.
Никада се не одвајајте од земље и никада не одвајајте земљу.
Окупите све наше земље и окупите се сви у земљи.
Не откидајте се од земље и не откидајте земљу ни себи ни другоме.
Ако народ има мајку, онда му је мајка земља на којој живи. Она нас увијек изнова рађа и храни. Земља је вјечна родиља народа.
Чувајте је и љубите, чедо моје. Љубите јој не само поља и планине, и ријеке и море њено, него сваку њену стопу и сваку груду. Морате знати, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никада и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима.
2. Завјештање крви
И запамти, чедо моје, крв и крв чини народ.
Крв је вјечна.
Крв новорођеног дјетета стара је хиљаде година. Дјетешце је младо, а крв у њему је она стара крв која је протицала у жилама његових предака још прије хиљаде година.
Људи се рађају па нестају, а крв остаје. Она се претаче из једнога у другога човјека.
И моја крв, чедо моје мило, тече у твојим жилама. И да ти ниси наумио ићи кроз живот и вријеме не тјелесним и крвним струјама, него на духовним крилима, и твоја би крв потекла у твојој дјеци. Али ти имаш своја веља духовна чеда и она ће тебе носити у дубоке вијекове и далека времена.
Чедо моје мило, као што велика ријека тече кроз клисуре у поља, тако кроз времена тече крв и претаче се из нараштаја у нараштај и из вијека у вијек.
шта је онда човјек него мали суд у коме се вјечна и света крв преноси с покољења на покољење.
Зато крв не припада човјеку него народу. И не лије се никад за једнога него за народ. И зато дође вријеме кад се не пита ко си и какав си, него чије си крви: или српске или угарске, или грчке или аварске. У то страшно вријеме кад замукну сви језици, крв проговори језиком свих предака. И не пита се ко си и какав си, него чије си крви собом заитио.
Чеда моја, по крви мојој и духу мојему, нека у вама никада не буде мрзости на туђу крв, некмоли на крв братску. Крв человјеческа је света и у свима нама тече из једног источника. Свима нам је од Бога дана и праоца нашега Адама.
Ничију крв не проливајте зато што је из туђега племена или народа. Али, чедо моје, љуто браните крв своју ибо у њој јест крв предака наших.
Никоме не дајте да лије нашу крв зато што је српска.
Миром на рат идите и ратом мир чините.
Љубављу на љубав идите, али крвљу крв српску браните.
3. Завјештање гробова и костију
Гробови, чедо моје, гробови и кости чине народ.
Они који не знају за своје гробове и кости никада неће постати народ. Они су сличнији вуковима и лисицама, који не знају за своја гробља.
А гробља су, чедо моје, тиха сеоца у којима још увијек бораве под земљом наши покојници. Гробови су тихе постеље у којима заувијек спавају, у миру непробудном, тијела наших предака.
Народ не чине само они живи на земљи, што по њој ходе и творе, него и сви мртви, сваки на броју који у њој почива. Јер без онога под земљом, чедо моје мило, онога најнезнатнијег и безименог, не би било овога на земљи, сада знатног и именитог.
Ни њиву не чини једна љетина, па ни народ не чини један нараштај.
Ливаду не чини један откос, нити може уништити једна косидба. што је за ливаду један откос, то је за народ једна битка или морија.
Народ ниче у таласима и пада у откосима смрти као трава, али опет прораста све гушће земљу и буја у новим нараштајима.
Запамти, чедо моје, наша гробља су најсвјетлији биљези нашег народа и најсветији граничници наше домовине.
Ако ти нико жив не може казати докле допире твоја земља и твоја баштина, потражи кости и гробове, и мртви ће ти истину казати.
4. Завјештање неба и звијезда
Има нешто што се на земљи не може, а човјек и народ не могу без тога, или ако могу, чедо моје, то нису људи нити је то народ.
Има нешто, чедо моје, што се на њиви не може узорати, у ковачници исковати, у шуми разлистати, ни у сну снити, ни језиком изрећи, ни мишљу досећи, ни мачем убити, ни у причи испричати.
Има нешто што се на земљи никако не може.
Али сваки човјек над својом главом има своје небо, и сваки народ над собом има своје небо. Тамо им је све што им није на земљи.
Тамо им је, чедо моје, баш оно што на њиви не расте, што се у ковачници не кује, у шуми не листа, у ватри не гори, у сну не снива, језиком не изговара, мишљу не досиже, мачем не убија, причом не прича.
Заиста, тамо им је све што није на земљи. Тамо је све то могуће. Али, чедо моје, не зна то свако и не виде то сви.
Може то само пророк и тајновидац, небознанац и звјездознанац, високовидац, дубоковидац и далековидац.
И може то небогледац и неботворац, неботеча и небоходац, и још небослов и небословац, па небољуб и небољубац, и опет небопловни небопловац и небородни небородац. Још ту дођу сви други небољубни и неболетни, небодарни и небопримни, небозвани и небојавни, и сви они духовњаци и чудаци, и јунаци и мудраци, и лудаци, мученици и сретници, неботворни чаробњаци, КОЈИ ЗНАЈУ И УМИЈУ ДА УЗНЕСУ ЗЕМЉУ ДО НЕБА, ВОЗНЕСУТ ЗЕМЉУ ДО НЕБЕС, И КОЈИ ИМАЈУ МОЋИ ДА СПУСТЕ НЕБО НА ЗЕМЉУ.
То су људи који знају да отварају небо.
Горе је, чедо моје, све што овдје немамо. Горе је све што чекамо.
И запамти, чедо моје, да је човјеково тијело на земљи, а његова душа вије се небом. Тако и тијело народа борави на земљи, а душа народа обитава на небу.
Само народ који нема душу нема ни свога неба. Небо није празно. Бездан. Коме је небо празно, тај нема душе.
Зато ти кажем, чедо моје мило, нема народа док не задобије своје царство на земљи, ЦАРСТВИЕ ЗЕМАЉСКОЕ, и нема народа ако не задобије своје небо и своје царство небеско, ЦАРСТВИЕ НЕБЕСКОЕ.
Има људи који припадају само земљи. Ти земљаници одлазе у земљу.
А појаве се људи, или се роде, који одмах ЗНАЈУ ТВОРИТИ НЕБЕСКЕ СТВАРИ НА ЗЕМЉИ И ЗЕМАЉСКЕ СТВАРИ УЗДИЗАТИ ДО НЕБА. Они припадају небу. Ти небесници и звјездари одлазе у небо и међу звијезде. Колико их је тамо, треба погледати у ведру ноћ кад небо озвјезда.
Више их је тамо него на земљи.
Више их је у земљи него на земљи.
Зато ти кажем, чедо моје мило, не чине народ само они што живе на земљи, него и они у земљи и они у небу.
Народ увијек живи између својих гробова и небеса својих.
5. Завјештање језика
Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?
Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика.
Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.
Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.
Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.
Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.
Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.
Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.
И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.
Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.
Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.
На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.
Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.
Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.
6. Завјештање цркава
Кад човјек зида кућу не зида је за себе, него за своју дјецу и унучад. Тако настаје породица и домаћинство.
Кад владар зида цркву, не зида је за себе, ни за своје синове, ни унучад, него за народ који ће је кроз вјекове походити. Тако се ствара држава.
Кућа је оно што остаје послије човјека.
Црква је оно што остаје послије владара.
Кућа остаје дјеци, црква народу.
А црква је чедо моје, велика корабља, лађа која плови према дубоким и далеким нама незнаним временима и људима. У који год вијек доплови, довешће и нас и показати нас нашим још нерођеним потомцима.
Сретан сам и миран, чедо моје што је сада моја Студеница, запловила према вјековима.
У општем потопу времена само су такве корабље, попут Нојеве лађе, кадре да нас спасе највећег од свих понора, од заборава. А ми ћемо, чедо моје, који саградисмо цркве, бити у њима времепловци на тим великим корабљама.
Аз Немања син Завиде и аз Стефан жупан вељи и аз Симеон монах плачем и жалим за оним дивним људима чији смо потомци а који нису могли на својим трошним грађевинама допловити до наших дана. Њихове колибе и бајте биле су трошније од њих самих и нису их могле донијети до наших дана. Њихове дивовске ликове назиремо само кроз нејасне обрисе приче и пјесме.
А ми смо узидани у своје цркве тврде грађе, кадре да одоле страшним ударима времена. Све сам камен и мрамор, најтврђе што постоји на свијету. Узидали смо себе у своје цркве, исписали своју вјеру и живописали своје ликове у њима.
Наши далеки потомци препознаће нас у Студеници Знаће ко смо и какви смо. И, чедо моје, биће поносни што нас имају, поуздано знам да хоће. Поносиће се што су племе немањићко.
Чедо моје, кад сам наумио да градим Студеницу, имао си само осам љета. Питао сам протомајстора колико му је потребно љета да сагради цркву.
- Седам – одговорио је кратко.
- Много је, протомајсторе!
- Ако ти је градим најмање седам љета, трајаће ти најмање седам вјекова.
- А за колико је, протомајсторе, људи могу разрушити?
- Људи за седам дана, вријеме за седам вјекова, велики жупане. Али ни послије седам дана, ни послије седам вјекова Студеница ти неће нестати јер ћу је градити тако да буде величанствена и прелијепа. Нагледао сам се, велики жупане, много љепших и величанственијих рушевина него што су грађевине које су тек завршене.
Ето, чедо моје, градите за данас, градите за сутра, али градите и за вјекове. Кад се гради за народ, онда то што се гради мора бити трајно и јако као сам народ.
7. Завјештање државе
Држава и народ нису исто.
Народ је старији од државе. Он је старији од свега.
Народ је трајнији од државе. Постоји прије државе и остаје послије ње.
Један народ може бити у више држава, и једна држава може имати више народа.
А сада, чуј ме, чедо моје, добро ме чуј. Један народ, једна држава, то је мој наум био и остаје, и ја вам га предајем у завјет свима, од сада па довијека.
Срби још немају своју државу, него су се расули по другим, туђим државама.
Славени су својим мноштвом притисли земљу од сјеверних до јужних мора. Могли су бити највеће царство на земљи и највећи народ под небом. Али они су били и остали још увијек само мноштво у туђим државама.
Свако се наше племе бије да створи своју државу. Велики славенски народ раситнио се у мале народе и још мање државице. А мала држава на свијету је исто што и мала риба у мору и служи да је велика прогута.
Шта су велике државе него велике рибе које су се нагутале малих.
Србија је, чедо моје, била премала држава у устима велике Византије. Увијек је вирила из утробе великих држава. Чим нас је која од тих грабљивица испустила или смо се сами ископрцали, одмах нас је друга зграбила.
А највећа нам је невоља била што би свако на свом бријегу и свако у својој долини од свога властелинства хотио правити своје царство.
А ја сам, чедо моје, уз све то одлучио да створим државу свих Срба, и створио сам је. Нисам створио ни краљевство, ни царство. То вама остављам. Има нас Срба довољно и за краљевство и за царство. Ја сам створио велику жупанију пред којом су се заустављала и узмицала велика и мала царства и краљевства.
У мојој држави не може више свако село сањати да постане царевина. Сада, чедо моје, имамо своју државицу, потврђену властитом силом и златопечатним царским и краљевским повељама.
Чувајте је, ширите и јачајте. Имате гдје да је ширите и имате с ким да је јачате. Свуда око вас, у туђим државама, живе наши истокрвни и истојезични суплеменици.
Нас Срба више је изван државе него што нас је у нашој држави. То значи, чедо моје, да је ова моја држава, само почетак, начало. То је као кад почне порођај па се помоли само дјетиња главица.
Чедо моје, покрену се исконски напони и трудови у жени, и појави се главица, па дио по дио тијела. Тако се рађа човјек. РОЖДАЕТСЈА ЧЕЛОВЕК!
Покрену се исконски нагони многих нараштаја и племена исте крви и језика и почну се окупљати у једној држави. Тако се рађа народ. НАРОД РОЖДАЕТСЈА!
Ближи се крај, чедо моје, живота мојега, а ја могу објавити најрадоснију вијест: рађа се велико чедо моје Србија!
РОЖДАЕТСЈА СЕРБИЈА!
8. Завјештање власти
Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема...
У Србији је, чедо моје, боље бити просјак него цар.
Свуда је то тако. Умре цар, дође други, њега убије трећи, трећега свргне четврти, док петога не свргне шести и тако иде редом док је царева и царства.
Најгоре је кад нема ни царства ни цара, ни краљевства ни краља, ни власти ни владара, него само пуст и распуштен народ, какав је наш, спреман да свакога олако прихвати за цара и господара и да га још лакше збаци и одрече га се као губавца.
Просјаку се то не дешава.
Ја сам, чедо моје, имао срећу и несрећу да владам Србијом. Највише што сам могао постићи то је да будем велики жупан, мегалоиупанос, а то је често било, у суштини, бити само велики слуга великих царева.
Туђи цареви и краљеви не дадоше нам да оснујемо своје краљевство и царство. Највећа милост царева почињала је и завршавала се тиме да мени, великом жупану, дају да владам овим народом, с којим они сами не могу изићи на крај, јер нас никада не могу ни покорити ни признати нас за себи равне.
Треба им неко ко ће умјесто њих да се бакће са овим пустим и врлетним народом, да им купи војску за ратове, убире порезе и да их као велики непробојни живи зид чува од других народа на границама царства.
Док то чинимо, добри смо, можемо бити и велики жупани. Помислимо ли на себе и своју државу, ето их са великом војском да нас казне и покажу нам ко је господар а ко слуга у нашој рођеној земљи.
А када крену у поход на Србију, више рачунају на наше војсковође него на своје. А када крену у поход на Србију, више рачунају на наше војсковође него на своје. Испред своје војске шаљу гласнике да објаве како ће цар срушити великог жупана, а на његово мјесто поставити онога војсковођу српског или кнеза који му највише помогне.
Српски полкови прелазе тада, један по један, на страну цареву, а велики жупан бјежи са мало присталица у најдубље шуме и пећине, или тражи заштиту којег другог цара.
Српског владара не призна нико, ни цар ни краљ, ни папа ни патријарх, ни туђинац ни брат, па ни посљедњи опанчар. У Диоклитији је био баш један убоги опанчар Блаж. Ни тај сиромашни опанчар није ме признавао. Дојадило опанчару шило и опута па се одметне у шуме и на друмове и накупи доста дружине, све истих као он. Наумио Блаж опанчар да се окруни и завлада не само шумом и друмом него и цијелом државом.
Чедо моје, кад то науми опанчар, како неће кнез и војвода. На крају све је остајало како је и било, само је шило остало без опанчара, кнежевине без кнезова, а војске без својих војвода. Бог и сви свеци су ми помагали.
Чедо моје, шта је друго наша историја него непрекидно постављање и свргавање владара, безброј покушаја да се успостави власт и држава.
Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема. Друго ми је име Стефан, онај који носи вијенац, Стефанос, овјенчани, а на моју главу није пао ни вијенац ни круна. Сада сам Симеон монах, а од свег имања остало ми ово оронуло тијело, а од власти гола душа. Сад ово тијело предајем земљи по којој је ходило, а душу своју гријешну препуштам теби, чедо моје, да је молитвама својим очистиш од гријехова пред судијом небеским. 9. Завјештање књиге и писма
Народ који нема своје књиге и свога писма, својих књигописаца и својих књигољубаца не може се назвати народом.
Изговори, чедо моје, нашу највећу ријеч, изговори СРБ, па ми реци колико ти у ушима траје. Трен. Изговорена ријеч траје док се изговара, па нестаје као дах из груди који ју је произвео.
Само написана ријеч остаје.
Реци АЗ, БУКИ, ВЈЕДИ, ГЛАГОЛ, и све ће те ријечи одлетјети као птице у јату чим их изговориш. А напиши их на камену, дрвету, на кожи јелењој или на трошноме листу папируса и увијек ћеш их наћи ту гдје си их оставио.
Написана ријеч траје дуже од уста која су је изговорила, и грла из којег је довикнута, и ушију које су је чуле. Траје вјечно. Кад је за хиљаду година пронађу нијему на папиру или кожи, прозбориће. И ја сам, сине мој, видио и чатио књиге староставне, писане прије хиљаду година. И сам читаш књиге изашле из глава које су давно постале прах или, су се одавно претвориле у шупље лобање.
Од нас ће, чедо моје, остати оно што буде записано у књизи.
Сада пипамо по мраку прошлости и тражимо у далекој историји нешто о нама Србима и не налазимо никаквог трага ни гласа о нама. Као да нас није било. А били смо и тада. Јер да нисмо били тада, не би нас било ни сада. И ми Срби смо Адамова дјеца. Било нас је, али нисмо записани. Само записани народи улазе у историју.
Кажем ти, мило моје, говорење је разговор са треном. Писање је разговор са вијековима, и ми морамо започети наш велики разговор са нашим потомцима у вијеке вјекова, ВО ВЈЕКИ ВЈЕКОВ, сине мој.
Слово је чудно сјеме. Писмена су најбоље зрње сјемено свакога народа. Клија са папира послије хиљаду година и расцвјетава се у глас и ријеч, у слику и причу, у мисао и чувство, и у давне срца откуцаје.
Чедо моје мило, оно што народ не може мачем ни плугом, може књигом и писалом. Писало од суве трске или од лакога пера оставља дубље бразде од рала и мотике.
Глагољати значи пролазити, а писати значи остајати.
Народ који нема своје књигописце и књиговиједце нема своје повијести у прошлости ни живота у будућности. Ми смо понекад бивали записивани туђом руком у туђим књигама и туђим писмом. А перо у туђој руци, сине, опасније је од мача. Постаћемо народ кад се својом руком запишемо у својим књигама и својим језиком и писмом.
Добар књижевник више вриједи него три љуте војводе и три велика града. Добар војвода може освојити сваки град, а други га може преотети. Књигу нико не може покорити, а многе земље и градове сачувала је књига међу својим тврдим корицама.
Чедо моје, рука ти је вична и вјешта перу и хартији. Бог те је обдарио и одредио да нас ти први читко запишеш у књиге. Запиши нас у књигу народа на овоме свијету да се заувијек зна да смо били, да јесмо и да ће нас бити.
10. Завјештање пјесме и свирке
И пјесма, чедо моје, пјесма и свирка чине народ.
Свака птица својим гласом пјева. И сваки народ има свој глас и своју пјесму по којој се познаје.
Кад сретнеш странца, не питај никада ко је и одакле је. Пусти га да запјева или засвира и све ће ти се само казати. Одмах ћеш знати да ли је Бугарин или Грк, да ли је дошао из равне Унгарије или из прекоморских земаља. Ако му језик не можеш разазнати, његово пјевање и свирање увијек ћеш разумјети. Гусле и дипле, трубе и тамбуре, свирале и цитре говоре све језике свијета.
Али као што птица никад не изневјери свој пјев, тако ни ниједан народ не може пјевати туђим гласом и туђу пјесму. Шта би, чедо моје, било да славуј загракће, а ластавица запућпуриче? Не би то било природно нити Богу угодно. Нека увијек орао кликће, ћук ћуче, а сваки народ нека пјева своју пјесму својим гласом.
Није зло, чедо моје, чути и знати туђу пјесму. Зло је заборавити и не знати своју. Тешко ономе ко своју пјесму не пјева.
Чудо је пјесма, сине мој.
У малешној свирали, не већој од дјетињега прстића, можеш понијети цијелу Србију. Наши полкови, каравани и бродови носили су је од Хиспаније до Персије. У сред Цариграда, кад год сам хтио дознати има ли којег Србина на Базару, слао сам свирца да из мале свирале пусти нашу свирку. И, гле чуда, она је привлачила свакога Србина који се ту у туђини затекао. Препознали су своју пјесму у вашарској вреви и прилазили јој као омађијани.
КРИЛА БОГ НЕ ДАДЕ ЧЕЛОВЈЕКУ НО АНГЕЛУ. Умјесто крила Бог је човјеку дао пјесму да на њој ЛЕТЈЕТИ МОЖЕТ ЈАКО АНГЕЛ. Ако је ишта у човјеку анђеоско и божанско, онда је то пјесма.
Пјесма је бестјелесна као и душа човјекова. У пјесми душа народна обитава.
Тијело човјеково земљи тежи, а душа и пјесма небу у висине. Пјесма се уздиже изнад ТЈЕЛЕСНАГО СОСТАВА ЧЕЛОВЈЕЧЕСКАГО.
Све што се обичном ријечју и причом не може исказати, стаје у пјесму и свирку. Зато се пјевање и свирање никада не може ријечима испричати. Пјесму можеш само чути и осјетити оним својим духовним честима из којих је и сама пјесма састављена.
Попут прољетног вјетра пјесма лети високо над земљом и лебди над водама. Она је крилати дух и душа човјекова и народна.
Невидљиво треперење пјесме пролази кроз све зидове и бедеме. Тврђаве за њу не постоје. Пролази кроз кључаонице двери и окана затворених. Слушао сам пјесму како невидљива излази из тврдих тамница поред будних стражара. И сам сам је често из тамнице пуштао у слободу.
Чедо моје, Србија је тамо докле год допире наша пјесма и свирка. И запамти да је та ваздушаста струја пјесме из свирале најтврђа граница народа и државе. Тврђаве и градови од камена освајају се и руше и лако зарастају у траве и жбуње, куће и дворци се претварају у пепео. Једина неразрушива граница и тврђава народна је пјесма и свирка. Чујеш је, а не видиш је. Постоји, а невидљива је. Неопипљива је као душе. Мачевима је не можеш исјећи, стријелом је не можеш погодити, копљима је не можеш пробости. Огањ је не може сагорити, вода је не може потопити.
Зато љубите, чедо моје, своју пјесму и свирку као душу своју. И пазите добро да вам пред кућом никад не засвира туђа пјесма и заигра туђе коло.
И пјесма, чедо моје, пјесма и свирка чине народ.
Свака птица својим гласом пјева. И сваки народ има свој глас и своју пјесму по којој се познаје.
Кад сретнеш странца, не питај никада ко је и одакле је. Пусти га да запјева или засвира и све ће ти се само казати. Одмах ћеш знати да ли је Бугарин или Грк, да ли је дошао из равне Унгарије или из прекоморских земаља. Ако му језик не можеш разазнати, његово пјевање и свирање увијек ћеш разумјети. Гусле и дипле, трубе и тамбуре, свирале и цитре говоре све језике свијета.
Али као што птица никад не изневјери свој пјев, тако ни ниједан народ не може пјевати туђим гласом и туђу пјесму. Шта би, чедо моје, било да славуј загракће, а ластавица запућпуриче? Не би то било природно нити Богу угодно. Нека увијек орао кликће, ћук ћуче, а сваки народ нека пјева своју пјесму својим гласом.
Није зло, чедо моје, чути и знати туђу пјесму. Зло је заборавити и не знати своју. Тешко ономе ко своју пјесму не пјева.
Чудо је пјесма, сине мој.
У малешној свирали, не већој од дјетињега прстића, можеш понијети цијелу Србију. Наши полкови, каравани и бродови носили су је од Хиспаније до Персије. У сред Цариграда, кад год сам хтио дознати има ли којег Србина на Базару, слао сам свирца да из мале свирале пусти нашу свирку. И, гле чуда, она је привлачила свакога Србина који се ту у туђини затекао. Препознали су своју пјесму у вашарској вреви и прилазили јој као омађијани.
КРИЛА БОГ НЕ ДАДЕ ЧЕЛОВЈЕКУ НО АНГЕЛУ. Умјесто крила Бог је човјеку дао пјесму да на њој ЛЕТЈЕТИ МОЖЕТ ЈАКО АНГЕЛ. Ако је ишта у човјеку анђеоско и божанско, онда је то пјесма.
Пјесма је бестјелесна као и душа човјекова. У пјесми душа народна обитава.
Тијело човјеково земљи тежи, а душа и пјесма небу у висине. Пјесма се уздиже изнад ТЈЕЛЕСНАГО СОСТАВА ЧЕЛОВЈЕЧЕСКАГО.
Све што се обичном ријечју и причом не може исказати, стаје у пјесму и свирку. Зато се пјевање и свирање никада не може ријечима испричати. Пјесму можеш само чути и осјетити оним својим духовним честима из којих је и сама пјесма састављена.
Попут прољетног вјетра пјесма лети високо над земљом и лебди над водама. Она је крилати дух и душа човјекова и народна.
Невидљиво треперење пјесме пролази кроз све зидове и бедеме. Тврђаве за њу не постоје. Пролази кроз кључаонице двери и окана затворених. Слушао сам пјесму како невидљива излази из тврдих тамница поред будних стражара. И сам сам је често из тамнице пуштао у слободу.
Чедо моје, Србија је тамо докле год допире наша пјесма и свирка. И запамти да је та ваздушаста струја пјесме из свирале најтврђа граница народа и државе. Тврђаве и градови од камена освајају се и руше и лако зарастају у траве и жбуње, куће и дворци се претварају у пепео. Једина неразрушива граница и тврђава народна је пјесма и свирка. Чујеш је, а не видиш је. Постоји, а невидљива је. Неопипљива је као душе. Мачевима је не можеш исјећи, стријелом је не можеш погодити, копљима је не можеш пробости. Огањ је не може сагорити, вода је не може потопити.
Зато љубите, чедо моје, своју пјесму и свирку као душу своју. И пазите добро да вам пред кућом никад не засвира туђа пјесма и заигра туђе коло.
11. Завјештање имена српских
Чувајте, чедо моје, српска имена. И по њима се наш народ познаје међу другим народима. Имена наших отаца и матера, наше браће и сестара и наша рођена имена, Растко сине, света су колико и ова светачка која сада носимо.
Свештеници туђи, и грчки и латински, радо би нам туђинска имена понадијевали. Радо би нам затријели свако име српско и свако сјеме српско.
А шта би било кад би баш сви Срби себи света имена понадијевали?
Бојим се да онда више не би било Срба. А вјера наша није да уништи Србе, Србију и све што је српско, него да их укријепи. Прелијепа су српска имена.
Узми чедо моје, било какво српско име. Узми, ево, Добрашина. Па шта фали нашему Добрашину? Има у том имену, у Добрашину, много добра и нешто више од добра, јер да није тако, био би просто Добро. Тако и наше име Добрило, не значи само да је добар него и да друге добри и продобрава. Шта би ми, чедо моје без нашег Добре и Добраша, Добрашина и Добреше, Добрице и Добрихне, Добрила и Добромила, Добримира и Добринка, Добрише и Добривоја, Доброја и Доброје, Доброхвала и Доброљуба, Добромира и Доброње, Доброслава и Доброте? Народ који има толико доброте у својим именима може бити само Божији народ. Именима својим они чувају доброту, жуде за њом и проносе је свијетом. Не смијемо им одузимати ту доброту, у душу их дирати. У именима је душа народна.
Не кажем ја, чедо моје, да не ваља и нашем народу давати света имена. Ваља, али не свима и не силом. Полако и помало, као што се квасац и со у хљеб меће да хљеб набуја и буде укуснији. Ни хљеб у којему је превише соли и квасца није за јело.
Ми смо, чедо моје, отпочели велику војну за вјеру и за Србију. А у тој војни ми не смијемо добити вјеру и изгубити Србију.
Боже, шта чинимо? Одузимамо овоме народу његову стару вјеру, уништавамо њихова светилишта и старе богове. Забрањујемо њихове старе обреде и обичаје. Душу му преврћемо. Ево сад почели смо да му имена замјењујемо туђим иако светим именима. Боже, хоће ли ишта остати од овога народа? Хоће ли га бити кад све посвршавамо што смо наумили? Хоћемо ли иза себе оставити само пустош и рушевине? А рушити морамо, рушити и уништавати да бисмо могли стварати. О Боже, дај нам да што више створимо, а да што мање уништимо и срушимо.
Не дирајмо им у имена. Невина су им и прелијепа. Додајмо им покоје свето име и биће доста и Богу и народу. Зашто да им дајемо туђа и невољена имена, за која они не знају ко их је и зашто носио. Не одузимајмо им оно што им је најмилије и најљепше, што им је љубав смишљала и у имена стављала. У тим именима им је тајна живота, љубави и среће. Смислили су најљепша имена на свијету, прелијепа звуком и богата смислом. Било би одвећ тужно кад у овој земљи не би више било Држислава, Војислава и Владимира. Ко би нам државу стварао, државу бранио и државом владао? Шта ћемо добити кад нам просте чобанице и себарке постану Анастазије, Теодоре, Симониде, Веронике и Магдалене или неке друге светице и царице? Хоће ли бити боље од наших Милица, Даница, Цвијета или Танкосава? Колико радовања има у Радојки и Радовану, милине у Милинки и Милуну, славе у Славни и Славољубу, тишине у Тијани и Тихомиру? Бујне ли косе у Косари, миља ли у Миљани и Миљану, мириса у Љубици и Миомиру, душе у Душану и Душици. Златко и Злата златом нас позлаћују, Сребренка нас сребром сребрила. Ко би нас бранио да немамо толико Бранислава. Ко би од нас зло одгонио да нам није Злогоње. Биље не би се звало биљем да није Биљане. За благост не бисмо знали да није Блажа, Благоја и Блаженке. Ко би нам њежност чувао да није Грубе, Грубише и Грубана. Мир нам не би имао ко љубити да нам није Мирољуба и Мирослава. Најљепша пјесмарица могла би се испјевати од наших имена, у ниску би се као бисери могла овако низати наша имена! А шта ми чинимо?
Зато добро запамти, чедо моје мило: никада нећемо бити већи христјани ако мање будемо Срби.
Ја се дивим силној моћи нашега народа да све учини сличним себи, да све посрби. Видиш ли шта се дешава: ми бисмо да похришћанимо Србе, а они посрбе хришћанство. Ни један народ на свијету није само примио и добио хришћанство. Сваки народ и даје нешто хришћанству. И српски народ има шта да даје хришћанству. А кад му даде, хришћанство више не може да му буде туђе, него његово. И што му више даје, и што више од њега кроз своју душу прима, то овај народ све више постаје хришћански. Ја више волим посрбљеног хришћанина него христијанизираног Србина, јер је на свијету много хришћана, а један је Србин. Многи би са истока и са запада да нас кроз хришћанство посвоје и униште, а на нама је, чедо моје, да у хришћанству опстанемо и своји останемо. У том је смисао наше вјере.
Наша вјера јесте хришћанска, наше хришћанство је православно, а наше православље је српско. Тако је и тако ће се звати. То је моја вјера и моје ВЈЕРУЈУ.
Народно васпитање сокола
Прву сеоску чету основао је Чеда Милић у Бијелом Пољу код Мостара. Први и најважнији задатак сеоске чете био је описмењавање. Течајеви за неписмене одржавани су током зиме када није било пољских радова. За помоћ селу ангажоване су студентске радне чете. Студентске чете основао је др Лаза Поповић.
Једна од првих акција студентских радних чета била је градња пута до Бранковог гроба на Стражилову у лето 1934 г. Градња соколане била је врхунац активности сеоске чете. Широм земље подизани су соколски домови и вежбалишта у грађевинској традицији краја у коме су подигнути. Најзначајнији архитекта националног стила Момир Коруновић, председник Грађевинског уметничког одсека Управе Савеза Сокола Краљевине Југославије трудио се да оствари идеал народног оживотворења у уметности.
Поред јавних зграда пројектовао је 16 соколана и вежбалишта. Соколана је била средиште културног и националног рада за село и ширу околину. У соколским домовима били су смештени аматерска позоришта, књижнице и културна друштва која су сарађивала са соколима. Најбољи гуслари, чланови сокола обилазили су соколске домове и учествовали на гусларским поселима. Соколи су обележавали значајне верске и државне празнике (Видовдан, Дан Уједињења...) приређивањем свечаних академија.
 |
| Соколске вредности - ПОРОДИЦА |
Заједно са родољубивим и културним друштвима учествовали су у прославама значајних догађаја као што је била 1940 г. прослава 25. годишњице Мојковачке битке. Савез сокола штампао је Споменицу Деведесет три дана борбе од Дрине до Мојковца. У предговору Споменице штампан је проглас Савета патриотских, ратничких и витешких организација каже се:
Али тим подвигом мојковачким потврђено је... да ми увек у тешким часовима наше историје стојимо нераздвојни раме уз раме у одбрани наших вековних идеала и најсветијег од свих њих Слободе и Части нашег Народа. Наша нација у мојковачкој епопеји наћи ће сјајан пример за данашња судбоносна времена.
Аутор: Саша Недељковић
Али тим подвигом мојковачким потврђено је... да ми увек у тешким часовима наше историје стојимо нераздвојни раме уз раме у одбрани наших вековних идеала и најсветијег од свих њих Слободе и Части нашег Народа. Наша нација у мојковачкој епопеји наћи ће сјајан пример за данашња судбоносна времена.
Аутор: Саша Недељковић
Траг: Ибарске прелетнице
Трагови настојања за очување огњишта, идентитета, имена и вере у турско доба пажљивим посматрањем могу се пронаћи и дан-данас, а прави бисер тог наслеђа је незамисливо мала црква у Дојиновићима, крај Новог Пазара, која није већа од три квадратна метра.
Када су од новопазарског паше Срби издејствовали градњу те богомоље услов је био да је саграде од вечери до јутра, па је тако и било.
Само у долини Ибра, и данас постоје остаци двадесетак минијатурних црквица, чак и једна црква земуница које су Срби тада градили кришом, а пошто их Турци открију, они су их рушили, преносили, понекад само за једну ноћ, и постављали на новом скривеном месту.
Само тако може се објаснити и доћи до реалне потке за уврежено веровање код нас да неке цркве ноћу лете са брда на брдо.
Аутор емисије, те минијатурне цркве-прелетнице, проналази у Вареву, Беоцима, Брвенику, Којзаку, Боровку, Пакленици, Јарандолу.
Аутор: Миле Јаснић
Уредник: Љубисав Алексић
Аутор: Миле Јаснић
Уредник: Љубисав Алексић
Мoj narod i zavičaj moja su svetinja
R. Lukić -
Kad nakon skoro 2.000 kilometara pređeš od Hamburga do Kapavice kod Ljubinja i zastaneš kod čobanina da ga pozdraviš a on te nakon toliko godina upita: "Jesi li ti Žarko Damjanov", nestane sav umor. Postaneš lagan ko ptica, preleteo bi celu Hercegovinu i Republiku Srpsku - priča Žarko Pecelj koji se nedavno vratio sa godišnjeg odmora iz rodnog kraja, gde je obišao "bratstvenike", prijatelje i srpske svetinje u ovom delu Republike Srpske.
Kad nakon skoro 2.000 kilometara pređeš od Hamburga do Kapavice kod Ljubinja i zastaneš kod čobanina da ga pozdraviš a on te nakon toliko godina upita: "Jesi li ti Žarko Damjanov", nestane sav umor. Postaneš lagan ko ptica, preleteo bi celu Hercegovinu i Republiku Srpsku - priča Žarko Pecelj koji se nedavno vratio sa godišnjeg odmora iz rodnog kraja, gde je obišao "bratstvenike", prijatelje i srpske svetinje u ovom delu Republike Srpske.
Žarko je imao samo 15 godina kad se njegova porodica preselila u Novi Sad, ali je svoj rodni kraj redovno obilazio, što svedoči i razgovor s čobaninom Radišom Brkljačom, koji ga, uprkos poodmaklim godinama, ipak nije zaboravio.
Zvučnici na drveću
Muzike u Kapavici nije nedostajalo. Žarkov rođak Ženjko i njegova grupa Zvuci Ljubinja zasvirali su i zapevali one krajiške, sa svojih kaseta, koje se i u tom guslarskom kraju vole.
- Kapavica je toga dana bila živa kao nikada. Bilo nas je bar 30. Mi pevamo, a zvučnici obešeni na drveće. Nezaboravan dan. Zemlja je gorela.
- Može tu da se živi, navikli smo, a nekako smo ostali i van svetske krize i te izvikane globalizacije. Ovde je lepo. Preko leta nam dođu deca i unuci, mnogo njih iz Beograda, a eto i ti, bogu fala, stiže nam iz dalekog Hamburga. Dabome, ima ovde dosta dedova i baba, ali, sinko moj, gde ima dedova i baba, tu ima i kajmaka i sira.Tu je lepa priroda, voće, šume, pšnjaci... Pravo uživanje! Prošao si svet, pa ako znaš da je negde bolje, zovi i mene - reče starina Žarku koji i sam misli da boljeg nigde nema.
Zvučnici na drveću
Muzike u Kapavici nije nedostajalo. Žarkov rođak Ženjko i njegova grupa Zvuci Ljubinja zasvirali su i zapevali one krajiške, sa svojih kaseta, koje se i u tom guslarskom kraju vole.
- Kapavica je toga dana bila živa kao nikada. Bilo nas je bar 30. Mi pevamo, a zvučnici obešeni na drveće. Nezaboravan dan. Zemlja je gorela.
- Može tu da se živi, navikli smo, a nekako smo ostali i van svetske krize i te izvikane globalizacije. Ovde je lepo. Preko leta nam dođu deca i unuci, mnogo njih iz Beograda, a eto i ti, bogu fala, stiže nam iz dalekog Hamburga. Dabome, ima ovde dosta dedova i baba, ali, sinko moj, gde ima dedova i baba, tu ima i kajmaka i sira.Tu je lepa priroda, voće, šume, pšnjaci... Pravo uživanje! Prošao si svet, pa ako znaš da je negde bolje, zovi i mene - reče starina Žarku koji i sam misli da boljeg nigde nema.
Kapavica je selo šest kilometara severoistočno od Ljubinja, hercegovačkog gradića sa oko 5.000 stanovnika, smeštena u tri zaseoka - Čeprusi, Donja i Gornja Kapavica, poređana od zapada prema istoku na međusobnom rastojanju od jednog kilometra. Kuće su u šorovima, a zidane su i pokrivene kamenom. Ispod šorova su zelene doline, pune žita, povrća i duvana.
- Očaran sam zavičajem i svojom rodnom Kapavicom. Cela okolina miriše po zanoveti i pelinu. Kuće su male, od kamena, s malim prozorima, ali u mom srcu su veće od najvećih kula i svetlije od najsvetlijih gradova. Moj narod i moj zavičaj najveće su moje svetinje. Tamo sam ugledao svet. Tamo vlada ljubav, koja među ljudima u Kapavici cveta. Ljudi u bratstvu Pecelja se poštuju i uvažavaju - naglašava Žarko koji ne propušta priliku da ih okupi s njima zapeva narodnu junačku guslarsku.
- Ima tu svega, jagnjetine, krompira ispod sača, dobrog kajmaka. Sira iz mijeha, vina... Važno je da se sastanemo i da smo ljudi. Naš narod je vredan i hrabar. S pesmom, i nevolja se lakše pobeđuje - kaže Žarko tvrdeći da se sa odmora iz Kapavice i Hercegovine svaki put vraća duplo osnažen.
Jarići
- Moj brastvenik Dragan 2003. popravio je kuće i štale i kupio 100 koza, a to su uradile i još neke porodice koje žive u Ljubinju. Ljudi obnavljaju imanja i vraćaju se na svoja ognjišta. Jarići iz Kapavice danas su poželjni na trpezama od Ljubinja do Dalmacije.
Doček kod Vuleta i Neđe
A to kako su ga dočekali prijatelji Vule Najerica iz Trebinja i Neđo Ateljević iz sela Ljubomira kod Bileća, Žarko kaže da su priče za sebe i da je tako nešto moguće doživeti samo u kraju, gde ljudi još uvek veruju u boga i čojstvo.
Vuletova ćerka Milijana obukla se u narodnu nošnju, a na stolu vino, so i pogača.
- Kasnije, kad mu je iz Italije stigao brat, pozvali su i najboljeg guslara iz Trebibinja, jer bez gusala razgovora nema- naglašava Žarko za kojeg su susreti sa guslama uvek izuzetni.
- Očaran sam zavičajem i svojom rodnom Kapavicom. Cela okolina miriše po zanoveti i pelinu. Kuće su male, od kamena, s malim prozorima, ali u mom srcu su veće od najvećih kula i svetlije od najsvetlijih gradova. Moj narod i moj zavičaj najveće su moje svetinje. Tamo sam ugledao svet. Tamo vlada ljubav, koja među ljudima u Kapavici cveta. Ljudi u bratstvu Pecelja se poštuju i uvažavaju - naglašava Žarko koji ne propušta priliku da ih okupi s njima zapeva narodnu junačku guslarsku.
- Ima tu svega, jagnjetine, krompira ispod sača, dobrog kajmaka. Sira iz mijeha, vina... Važno je da se sastanemo i da smo ljudi. Naš narod je vredan i hrabar. S pesmom, i nevolja se lakše pobeđuje - kaže Žarko tvrdeći da se sa odmora iz Kapavice i Hercegovine svaki put vraća duplo osnažen.
Jarići
- Moj brastvenik Dragan 2003. popravio je kuće i štale i kupio 100 koza, a to su uradile i još neke porodice koje žive u Ljubinju. Ljudi obnavljaju imanja i vraćaju se na svoja ognjišta. Jarići iz Kapavice danas su poželjni na trpezama od Ljubinja do Dalmacije.
Doček kod Vuleta i Neđe
A to kako su ga dočekali prijatelji Vule Najerica iz Trebinja i Neđo Ateljević iz sela Ljubomira kod Bileća, Žarko kaže da su priče za sebe i da je tako nešto moguće doživeti samo u kraju, gde ljudi još uvek veruju u boga i čojstvo.
Vuletova ćerka Milijana obukla se u narodnu nošnju, a na stolu vino, so i pogača.
- Kasnije, kad mu je iz Italije stigao brat, pozvali su i najboljeg guslara iz Trebibinja, jer bez gusala razgovora nema- naglašava Žarko za kojeg su susreti sa guslama uvek izuzetni.
Njemu kao verniku i zaljubljeniku u srpsku epiku i tradiciju posebnu snagu daju svetinje i mudre reči svetaca i velikana koji potiču iz Hercegovine. Žarko ih uvek ponovo obilazi i ponovo im se divi. On se ponosi svojim slavnim zemljacima.
- Pisac Gojko Đogo rođen je u selu Vlahovići šest kilometara od Kapavice, a tu se rodio i Zdravko Čolić. U ovim krajevima svet je ugledao i pisac Rajko Petrov Nogo, a u Popovom Polju u Mrkonjićima rodio se Sveti Vasilije Čudotvorac. Na temeljima njegove kuće podignuta je lepa kapela, a bratstvo Ćorovića napravilo je česmu, da se putnici namernici osveže i vode napiju. Tu u Popovom Polju u selu Orahov Do rođen je Vojislav Šešelj, a u blizini je i manastir Zavala (podignut 1514 ), u kojem je bogu i narodu služio i sveti Vasilije.
- Posetio sam i manastir Duži (1701), 10 kilometara od Tebinja i pet od manastira Tvrdoš koi je zadužbina cara Konstantina i njegove majke Jelene, a podignut je u devetom veku.
Hercegovačka Gračanica na brdu Crkvine iznad Trebinja, lepota je i arhitekture i čojstva. Manastir je zadužbina Bilećanina Branka Tupanjca, koji ga je podigao, i iz Amerike preneo mošti Jovana Dučića, i tu ih po poslednjoj pesnikovoj želji i sahranio.
Ovde Pecelj, zanesen kao da priča baš u toj hercegovačkoj Gračanici, priču kao molitvu završi sa "amin". Ućuta, kao da je sve rekao, a onda još tiho, kao blagoslov dodade: "Živi bili, pa i vi pomogli kao Tupanjac."
- Pisac Gojko Đogo rođen je u selu Vlahovići šest kilometara od Kapavice, a tu se rodio i Zdravko Čolić. U ovim krajevima svet je ugledao i pisac Rajko Petrov Nogo, a u Popovom Polju u Mrkonjićima rodio se Sveti Vasilije Čudotvorac. Na temeljima njegove kuće podignuta je lepa kapela, a bratstvo Ćorovića napravilo je česmu, da se putnici namernici osveže i vode napiju. Tu u Popovom Polju u selu Orahov Do rođen je Vojislav Šešelj, a u blizini je i manastir Zavala (podignut 1514 ), u kojem je bogu i narodu služio i sveti Vasilije.
- Posetio sam i manastir Duži (1701), 10 kilometara od Tebinja i pet od manastira Tvrdoš koi je zadužbina cara Konstantina i njegove majke Jelene, a podignut je u devetom veku.
Hercegovačka Gračanica na brdu Crkvine iznad Trebinja, lepota je i arhitekture i čojstva. Manastir je zadužbina Bilećanina Branka Tupanjca, koji ga je podigao, i iz Amerike preneo mošti Jovana Dučića, i tu ih po poslednjoj pesnikovoj želji i sahranio.
Ovde Pecelj, zanesen kao da priča baš u toj hercegovačkoj Gračanici, priču kao molitvu završi sa "amin". Ućuta, kao da je sve rekao, a onda još tiho, kao blagoslov dodade: "Živi bili, pa i vi pomogli kao Tupanjac."
О родословљу
Родословље или генеалогија (од грчког "genea" - породица, род и "logos" - знање, наука) је наука о постанку, пореклу, и развоју породице. Задатак родословља је да прати и проучава историју и родбинске везе унутар породице.
Предмет проучавања родословља у ужем смислу су: презимена (настанак, порекло и промене презимена племенских, братственичких, родовских и породичних), имена чланова породице, матични подаци чланова (датум и место рођења, крштења, венчања, смрти), родбинске везе између чланова породице као и њихове законске и обичајне везе (венчање, кумство, побратимство/посестримство), биографије чланова (које су састављене на основу писаних и усмених извора и које осликавају личност у сваком погледу), фотографије, документи и литература, географска распрострањеност и миграција, утицај географских назива у оба смера, породични симболи и грбови, и тд.
Родослови могу бити усмени и преносе се са колена на колено. Затим могу бити писани родослови као монографија или у сличном облику. На крају имамо и сликовне односно графичке родослове који на разне, сликовите начине представљају основне податке о члановима породице (име, датум рођења и смрти) и родбинске везе. Ови последњи родослови се често раде у облику стабла па се за родослове уопште често употребљава израз родословно или породично стабло.
Обичај памћења и бележења предака био је познат још у античком добу, а углед и статус неког племића у великој мери зависио је од генеалошког стабла, односно од славе предака. У Старом завету налази се око 25 родословних спискова (потомци Каина, Адама, Ноја, Јакова и других.) а у Новом завету, у јеванђељима по Матеју и Луки су родослови Исуса, којима се потврђује његово порекло од Давида и Месијанска улога.
У средњем веку родословље добија све више на значају.
У другој половини XII века „Летопис попа Дукљанина” је писан као дело општег историјског карактера, дело је аномниног аутора у којем се не помиње ниједна година, већ се приказује историја у облику непрекидног родословља. Због свог карактера познат је у науци као „Барски родослов”.
Набрајање владара из лозе Немањића почињали су поменици, а родослови као засебна књижевна врста, писани су од друге половине XIV века до краја XVI века. У њима су приказана родословља Немањића, Лазаревића, Бранковића, Мрњавчевића и Јакшића. Родослови Немањића имали су за циљ да их представе као најстарију и најмоћнију владарску породицу на Балкану, али да прикажу и њихову светородност - власт која долази директно од Бога. Посебну врсту чине сликовни родослови, који су живописани прво као поворкае владара (Милешева, Сопоћани), а касније лозе Немањића (Грачаница, Пећка патријаршија, Матејча, Дечани, Ораховица). Поред родослова владарских породица захваљујући напорима генерација историчара, данас су познати родослови многих угледних властеоских породица.
У време вишевековне турске владавине велики део племићких породица избегао је у суседне хришћанске земље и у њима покушавао, служећи новим господарима, одржати друштвени статус с крајњим циљем да се врате у Србију и заузму своје старе положаје. Време је то када су се с времена на време појављивали родослови и грбовници, међу којима је свакако најпознатија збирка Краљевстви Словена Дубровчанина Мавра Орбина. Било је то и време лажних родослова, којима су њихови састављачи покушавали да на основу кривотворених података себи припишу право наследства српског престола.
У XIX веку у ослободилачким ратовима формирале су се владарске куће Карађорђевића и Обреновића, које су обновиле српску државу и уздигле је до нивоа краљевине. У исто време поједине породице имају значајну улогу у историји обновљене државе тако да су на основу разних докумената историчари били у могућности да употпуне родослове тих породица (нпр. Ненадовића).
Док историчари посебну пажњу посвећују родословним истраживањима владарских и других угледних и значајних породица, народ је у нашим крајевима од давнина велику важност придавао родословима који су се преносили са колена на колено усменим путем. На тај начи се преносило колективно памћење о прецима и по 10-15 колена уназад као и сазнање о рођацима и родбинским везама са другим породицама, родовима, братствима и племенима.
Кроз бурну и крваву историју српског народа, породице су често због миграција губиле везу са широм родовском заједницом што је често утицало на губитак и сазнања о породичном родослову. Други главни разлог зашто је замро обичај преношења породичног родослова је у чињеници да је са крајем XIX и почетком XX века економска миграција становништва била у замаху због технничко-технолошких потреба и могућности, тако да се и на овај начин губила веза са родовским коренима. Трећи разлог лежи у чињеници да се тек обновом српске државе на почетку XIX почињу водити матичне књиге и архиве, док је у многим другим европским државама то започето много раније. А и то мало архивске грађе је често страдало било због сопственог немара било због систематског уништавања од стране многих окупатора. Ово само по себи говори о значају те архивске грађе за народ чији је главни начин преношења родословног сазнања и свести био усмени начин.
Сврха родословљаПлемићки сталеж (аристократија, властелини) били су повлашћени и владајући слој друштва који је од суверена добијао право на власт, имовину, привилегије и титулу. Пошто је то право било наследно, родослови и грбовници су били докази за остваривање или потраживање тих права.
У давним временима, када се наш народ одрекао номадског а прихватио седелачки начин живота, становништво је живело у компактним родбинским заједницама на већим или мањим територијама. Разлоге за то видим пре свега у чињеници да је у то време на овим просторима путовање и транспорт био спор и напоран. Затим, становништво се углавном бавило земљорадњом и сточарством, а како са собом нису могли да понесу своју имовину, тако без преке потребе нису напуштали територију своје заједнице.
Народу је већ у то доба вероватно била позната чињеница из генетике да што је крвно тј. генетско сродство веће, већа је и вероватноћа да потомство из таквих бракова буду са психичким и физичким деформитетима. Пошто је свако живео у окружењу ближе и даље родбине, морали су строго да воде рачуна да не дође до брака из кога би се изродило болесно потомство. Када су у питању обични људи, то је основни разлог зашто је у традицији нашег народа родословље заузимало веома важно место у очувању генетског „здравља" потомства. Тако се породична историја и колективно сећање на претке преносила усмено са колена на колено.
Народна свест о родбинској блискости обликовала је и обичаје да је брак између сродника био могућ односно дозвољен ако је супружник из другог братства па чак и другог племена како би се обезбедила разлика од 9 па чак и од 12 колена.
У ратним временима често је на нашим просторима долазило до миграција што је доводило пре свега до тога да су породице губиле везу са широм родовском заједницом па самим бледела сећања на даље претке и рођаке, а евентуално је остајао податак о „старом крају и племену”. А није био ни редак случај да су од читавих породица остајала само деца или јако млади чланови који нису стигли да добију сазнања о историји своје породице од старијих чланова. При тим миграцијама је долазило до насељавања међу сличне злосрећне породице које су такође пред зулумом непријатеља напуштале своја пребивалишта, тако да је потреба за родословљем била мања јер су се у непосредном окружењу могли наћи брачни другови који нису у сродству.
Са доласком модерног доба, могућности и потреба за путовањима, значајна економска миграција, динамичнији економски токови довеле су до цепања родбинских заједница и мешања са другим породицама и родовима. И ови процеси утичу на смањење познавања сопственог родослова а у циљу очувању генетског „здравља" потомства. Млађи чланови су све мање времена проводили у непосредном контакту са старијим члановима тако да се губила нит у процесу преношења породичних предања са колена на колено. Нова покољења супружнике налазе у срединама у којима је шанса да се сусредну са рођацима јако мала, па је овај мотив за заинтересованост за породични родослов.
У давним временима, када се наш народ одрекао номадског а прихватио седелачки начин живота, становништво је живело у компактним родбинским заједницама на већим или мањим територијама. Разлоге за то видим пре свега у чињеници да је у то време на овим просторима путовање и транспорт био спор и напоран. Затим, становништво се углавном бавило земљорадњом и сточарством, а како са собом нису могли да понесу своју имовину, тако без преке потребе нису напуштали територију своје заједнице.
Народу је већ у то доба вероватно била позната чињеница из генетике да што је крвно тј. генетско сродство веће, већа је и вероватноћа да потомство из таквих бракова буду са психичким и физичким деформитетима. Пошто је свако живео у окружењу ближе и даље родбине, морали су строго да воде рачуна да не дође до брака из кога би се изродило болесно потомство. Када су у питању обични људи, то је основни разлог зашто је у традицији нашег народа родословље заузимало веома важно место у очувању генетског „здравља" потомства. Тако се породична историја и колективно сећање на претке преносила усмено са колена на колено.
Народна свест о родбинској блискости обликовала је и обичаје да је брак између сродника био могућ односно дозвољен ако је супружник из другог братства па чак и другог племена како би се обезбедила разлика од 9 па чак и од 12 колена.
У ратним временима често је на нашим просторима долазило до миграција што је доводило пре свега до тога да су породице губиле везу са широм родовском заједницом па самим бледела сећања на даље претке и рођаке, а евентуално је остајао податак о „старом крају и племену”. А није био ни редак случај да су од читавих породица остајала само деца или јако млади чланови који нису стигли да добију сазнања о историји своје породице од старијих чланова. При тим миграцијама је долазило до насељавања међу сличне злосрећне породице које су такође пред зулумом непријатеља напуштале своја пребивалишта, тако да је потреба за родословљем била мања јер су се у непосредном окружењу могли наћи брачни другови који нису у сродству.
Са доласком модерног доба, могућности и потреба за путовањима, значајна економска миграција, динамичнији економски токови довеле су до цепања родбинских заједница и мешања са другим породицама и родовима. И ови процеси утичу на смањење познавања сопственог родослова а у циљу очувању генетског „здравља" потомства. Млађи чланови су све мање времена проводили у непосредном контакту са старијим члановима тако да се губила нит у процесу преношења породичних предања са колена на колено. Нова покољења супружнике налазе у срединама у којима је шанса да се сусредну са рођацима јако мала, па је овај мотив за заинтересованост за породични родослов.
ИЗ ТРАДИЦИЈЕ МОЖЕМО МНОГО НАУЧИТИ О СЕБИ САМИМА
 |
| Херцеговка поред кућног огњишта,са свим оним стварима које су некада чиниле нормалну Србску "дневну собу" за свакодневно обитавање код "обучног" народа |
 |
| Много старих ставри на једном мијесту сачувана од заборава да би будуће генерације могле да уче о својој прошлости и прецима |
 |
| Стара воденица поточара обновљена и сачувана од заборава да нас подсјети на историју и традицију |
НАРЕЂЕЊЕ О ЗАБРАНИ ТОЧЕЊА АЛКОХОЛНОГ ПИЋА ИЗ 1945 ГОДИНЕ
-идентични услови
за забрану
постоје и данас-
Документ је одличан наравно накарадна историја. Само утехе ради треба да знамо да су Енглези у исто то време имали дневне забране продаје алкохолног пића као и да се од тада до данас та забрана задржала код њих.
После рата је био велики проблем алкохолизам у већини земаља што се да разумети као последица ратних страдања и страхота.
Данас имамо исти проблем празне фабрике,њиве и радна места,а пуне кафане,што значи да се точак историје окреће само су нека да у кафанама били преци,а сада су њихови потомци,али разлози због којих је написан овај докумњнт 1945 године постоје и данас и идентични су тадашњим,што значи да се ништа није промјенило и да су генерације живјеле у илузији о благодатима и радној равноправности,јер да је било тога данас би нам сигуирно било боље....
Нема коментара:
Постави коментар