Прошло је три године од објаве овог текста у часопису Студент.
Хотел Парк је приватизован и у току је његово реновирање. Завршена је и реконструкција парка гдје се некад налазио шардрван, мислимо да завређује да се подсетио на ову атракцију и да поново буде инсталиран на погодној историској локацији у Нишу.
Доносимо вам причу о првом јавном споменику у Нишу, изложеном после ослобођења од Турака. Он и дан данас постоји, а да врло мали број Нишлија зна о његовом постојању, па уместо да буде главна туристичка атракција, попут оног у Сарајеву, он скупља прашину у Народном музеју у Нишу.
Овај редак историјски споменик је преживео и отоманску окупацију Ниша, два велика светска рата, био конфискован од стране бугарског окупатора и пренет у Софију, присвојен од стране Београђана, да би на крају својих путешествија завршио као скупљач прашине у Народном музеју у Нишу.
Шадрван је врста јавне чесме која потиче из Персије, данашњег Ирана, а која је преко Арапа и Турака доспела и на Балканско полуоствро. Шадрвани су се градили у двориштима џамија, медреса, текија, караван-сараја, ханова и у јавним купатилима са основном сврхом да омогуће истовремено обредно умивање већем броју људи, али и да делују декоративно. У основи имају камени базен са чијих страна се вода излива кроз бројне чесме поред којих се често налази камено постоље на којем стоји особа која користи чесму. Обично се у средини базена налази виши камени стуб низ који често преко разних украса уз жубор тече вода. Kров шадрвана је у облику куполе, прекривен оловом или од камених плоча на шест или осам вода.
Овај Нишки шадрван се првобитно налазио крај конака Хафис аге (заповедник града Ниша од 1795 – 1805), подигнут у мермеру крајем 18. века, са базеном квадратне основе, у чијем је централном делу кула са изванредном арабеском и стубовима са главама животиња, изнад којих избијају млазеви воде. Хафис агин шадрван је после ослобођења од Турака премештен у парк крај Нишаве, као први јавни споменик, како га је обележио Винтер у свом регулационом плану Ниша из 1878. године. Током Првог светског рата бугарски окупатори пренели су га у Софију, одакле је, после рата, пребачен најпре у Ниш, а затим у Београд, где је постављен пред Kонаком кнегиње Љубице. Одатле је 1960. године поново враћен у Ниш и смештен у Народни музеј.
Да подсетимо здање конака Хафис аге са амамом сазидано током 18. века на месту које данас заузима зграда Kабинета градоначелника Ниша, изграђена за прву српску филијалу Народне банке у Београду двадесетих година двадесетог века. Овај пространи конак изграђен је за Хафиз Мустафагу, познатијег као Хафиз-паша, који је био заповедник Ниша од 1795. године и главни командант турске војске током битке на Иванковцу 1805. године, након које је од последица рањавања, убрзо по повратку у Ниш, и преминуо. У конаку је потом живео Хафиз-пашин син, нишки мухафиз Махмуд-паша (Милићевић (1884), а затим су постојећи конак наследили његови синови Бећир и Амет-бег.
Шадрван и дан данас лежи у депоу музеја (кажу да је оштећен) и чека да на чело Ниша дођу људи који ће коначно умети да искористе огроман туристички потенцијал који овај град има, а сигурно је да би овај споменик, један од ретких сведока времена под Турцима који није уништен, био велика туристичка атракција, како свим туристима који дођу у Ниш, тако и самим Нишлијама. Постојала је идеја да се шадрван реконструише и постави испред Kуће Стамболијских односно, данас, ресторана Синђелић, а затим је група Нишлија окупљена око иницијативе за обнову Сахат куле предложила да шадрван буде изложен испред исте, наравно, када се кула буде обновила.
Да ли ће се иједна од ових идеја икад остварити, остаје да видимо.
Један од најпознатијих шадрвана на балканском полуострву налази се у Сарајеву, у дворишту Бегове џамије, подигнут на истом месту на којем је Гази Хусрев-бег подигао шадрван 1530. године.
