Данас, дан независност прославља онај дио Босне и Херцеговине у којој су Срби статистичка грешка.
Све је започело убиством србског свата у Сарајеву.
Та творевина настала на референдуму тог првог марта органозованог паралелно са планираним нападом на србске сватове, слави данас, своје међународно признање.
Монструозно.
Жалосно је што србин из Љубушког, Миро Лазовић, рођен, 1954. године, о тешком положају Срба у току задњег етничког рата, на територији данашње ФБиХ, новинару, одговорио да је био толико сиромаша, да без чуне, не би имао чиме да се игра, представник Срба у Федерацији БиХ.
Препис изјаве Мире Лазовића пронађен је ОВДЈЕ.
Међународна заједница, као организација, од тог периода увелико губи свој кредибилитет, бар овај њен западни дио и сателити које формира.
Нажалост највише трпе грађани тих држава сателита, формираних од те међународне заједнице.
Довољно је погледати који је степен исељавања становника из дијела БиХ који данас слави.
Управо таква међународна творевина као дио данашње дејтонске БиХ, мучно је подсјећање на све што су Срби у авнојевској Босни и Херцеговини преживавали, а кулминирало је међуетничким сукобом од 92. до 95. године и стваеањем данашње заједнице под присилом.
У Републици Српској данас све институције нормално раде, док је у Федерацији БиХ државни празник, као још једана нелогичност те међународно склепане творевине као што је данашња Република БиХ.
Мађународна заједница, да има неку снагу и важност тог првог марта 1992. године инситрала би на формирању такве БиХ, у којој би Срби који су је из својих разлога прихаватили били равноправан народ са већинским народом у таквој БиХ, а не прогањани, затварани, мучени и убијани све до марта 1995. године. Довољан доказ тога је и логор Силос у Тарчину, као и широм такве БиХ.
Тако су прошли Срби који су прихватили ту БиХ.
О таквој творевино нека брину они који је створише, наша је дужност према оних 24000 браће, којо су уложили своје жовоте у темеље Републике Српске, да се старамо о њеној будућности, ради будућих покољења.
