Приказивање постова са ознаком ПРЕКОДРИНЦИ У НИШУ ИЛИ НИШЛИЈЕ ПРЕКО ДРИНЕ1. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком ПРЕКОДРИНЦИ У НИШУ ИЛИ НИШЛИЈЕ ПРЕКО ДРИНЕ1. Прикажи све постове

петак, 09. јун 2017.

И Сарајлија и Нишлија на Словенском братству у Бјелорусији

Једна фотографија привуче нам пажњу.



Објављена је у чланку Потрала"Новински фронт",везано за међународну војну вјежбу Словенско братство 2017,која се одржава у Бјелорусији уз учешће Руских,Бјелоруских и Српских војника.
На фотографији са црвеном беретком је припадник 63.падобрaнског батаљона из Ниша, рођени Сарајлија,основно војничко знање стицао је у славној 125 моторизованој бригади из Косовске Митровице,чији су припадници бранили Србију на Кошарама, срећно ожењен Нишликом.

Посебна част и задовољство управо изазива баш ова фотографија и сазнање да борави тамо.

Желимо му пуно успијеа и све најбоље.

Нека му боравак и резултати тамо буду на личну част и понос и завичаја и Србије.

недеља, 17. јануар 2016.

ДР ЛАЗИЋ ОДЛИКОВАН ОРДЕНОМ "КРСТ МИЛОСРЂА"

Додјела одликовања поводом Дана Републике и Крсне славе Републике Српске 

 

Дана 09.јануара 2016.године на свечаном пријему најзаслужнијим појединцима и организацијама председник Републике Милорад Додик уручио је одликовања. 

Орденом Крст милосрђа одликован је директор Ургентног центра Клиничког центра Ниш Миодраг Лазић. 

Скромним и вриједним људима није потребна никаква похвала, они то заслужују својим радом и способошћу.

Дивно је сазнати од пријатеља из Српског Сарајева да су сви без обзира на политичку орентацију сагласни да је др Лазић заслужио то признање јер је спасилац великог броја сарајлија.

Доктор Лазић је био један од два хирурга у ратној болници Илиџа, кроз коју је прошло 15.000 рањеника и извршено 3.500 операција. Оперисао је на првој линији фронта и многима спасао живот.

"Од првог до последњег дана био сам са српским народом у том крају и баш на данашњи дан међу последњима сам напустио град. Ето, после 20 година добио сам одликовање Крст милосрђа за нешто што сам радио прво као човек, друго као хуманиста", рекао је Лазић.

 Некако је ово признање у Нишу прошло незапажено и без великог публицитета ваљда као и кад сви способни људи који добију неко вредно признање због своје скромности немају потребе да се тиме около хвале.
Зоран др Радовановић директор КЦ Ниш исхвали дивног човека речима "Др Миодраг Лазић је као хирург добровољац боравио у Српском Сарајеву, Илиџа, где је водио Српску ратну болницу од 01.09.1992. до 01.02.1996.године...
Одликован је од Патријарха Српког Павла 1994.год.орденом Светог Саве и од стране Војске Републике Српске медаљом Милан Тепић за храброст.
Након 20 година од завршетка рата у Босни и Херцеговини, на Дан Републике Српске 09.01.2016.год. Председник Републике Српске, Милан Додик га је одликовао орденом "Крст Милосрђа".Овај орден је понос за њега а и за Клинички Центар Ниш одакле је уз одобрење Клиничког Центра, боравио у Републици Српској.
У пригодном говору Председник Републике Српске, Милорад Додик,се захвалио Др Миодрагу Лазићу на свему што је учинио за Републику Српску и уједно се захвалио Клиничком Центру Ниш, чији је хирург и који је у то време дао подршку Др Лазићу да борави и на простору Републике Српске.
У име Клиничког Центра Ниш и своје лично име честитам Др Лазићу на добијеном одликовању."

Ми можемо бити само такође поносни као Нишлије и неизмјерно захвални као Сарајлије.


четвртак, 15. јануар 2015.

БРЕГА У НИШУ УЗ ОРКЕСТАР И ЗА СВАДБЕ И ЗА САХРАНЕ

Не би ми обраћали пажњу у вези концерта на Тргу краља Милана у Нишу,поводом дочека Српске нове године или Власуљице код неких других етничких група,да Брега није из Сарајева дошао у Ниш, да служи тамо некад давно војни рок.
Поглед са бине кроз око Градоначелника лично
Војничке љубави заборава немају,као што и сам изјави, провео је у Нишу предивну годину дана.
Постоји прича да је чак можда у Нишу или Лесковцу рођена идеја о називу "Бјелог дугмета",од неког Багдале,који је наводно кумовао именом Бело пуце.
Ипак Сарајево и Ниш су неисцрпна тема војничких љубави,доживљаја,сећања.
У Сарајеву се налазила Средња војна школа,а Ниш је увијек био Град са великим бројем војних лица и данас је у Нишу Команда копнене војске.
Значи повезаност је трајала деценијама.
Сигурно се јавља и код једних и код других носталгија и жеља за међусобним обиласцима и подсјећањима на нека добра времена.
Неписано је било правило да Нишлије служе бојни рок у Сарајеву и обрнуто.
Ето и Горан Бреговић је као сам каже због тих времена дошао да свира у Нишу.
Сигурно се овде дивно провео,па дете је официра.
Он је свој посао одрадио за рају онако како то раде сарајевски јарани и убјеђени смо да није дошао у Ниш да свира за новац.
Е сада Менаџер,организатори,Министри и локални Играчи,шта су се и како договорили откриће ЛАФ,вјероватно лафо(вски).
Пошто је и дете официра,ваљда му је и то био још један подстрек да свира у Нишу,који има изузетно дугу војничку традицију.Ваљда је нешто од официрске части са оца прешло на сина.
Вјерујемо да оних 8000 Нишлија било задовољно приказаним и чашћу да им Градоначелник Ниша лично пожели све најбоље у Новој Србској години.
Остало остављамо домаћинима да уреде нашој заједничкој кући. 

понедељак, 09. децембар 2013.

МИЛИЦА ВУЧКОВИЋ ИЗ НИША ДОБИТНИК "РАДОСЛАВНИЦЕ"

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 9. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Стручни жири 12. Фестивала поезије за дјецу и младе Источно Сарајево, поводом обиљежавања 40 година од штампања прве књиге пјесника Радослава Самарџије, награду Пјесничко уздарје "Радославница" додијелио је Милици Вучковић из Ниша.

 

"Ова млада Нишлијка награђена је за своје три пјесме којима је учествовала у конкурсу 12. Фестивала поезије за дјецу и младе: `Од Бога`, `/с/трпљење` и `Биће ништавила", рекао је данас Срни умјетнички директор Фестивала Витомир Митрић.

Он је додао да је прву награду на конкурсу о теми "Дјеца нису овце" у категорији до 11 година освојио Лука Максимовић из Ниша, другу Уна Бугарчић из Крагујевца, а трећу њен суграђанин Алекса Николић.

"У категорији од 12 до 17 година најбоља је била Тијана Старчевић из Руданке код Добоја, другу награда равноправно су подијелили Никола Ђурић из Блатнице код Теслића и Ксенија Лаловић из Источног Сарајева, док трећу награду дијеле Милица Пурковић из Рогатице и Анђела Ћирић са Пала", навео је Митрић.

Према његовим ријечима, на конкурсу за младе пјеснике од 18 до 30 година о теми "Ослушкивање Бога" побиједио је Никола Радовановић, друга је била Ања Тасовац, а трећа Драгана Амбулија, сви из Требиња.

Он је истакао да је посебну награду за одлично изведен акростих покојном Радославу Самарџији у пјесми "Дјеца нису овце" припала Данијели Јокић из Лопара.

Он је подсјетио да је тема конкурса "Ослушкивање Бога" изабрана по истоименој књизи Радослава Самарџије, која је награђена на Видовданским сусретима 1997. године и Сарајевским данима поезије 1999. године у Источном Сарајеву.

Предсједник жирија 12. Фестивала поезије за дјецу и младе, књижевник Дара Секулић наглашава да се овогодишњи Фестивал одржава под околностима неповољнијим него ранијих година.

"Дјечијих радова бројчано није било као претходних година, али су у својој укупности одређенији, поетски зрелији и бољи. Ове двије теме, `Дјеца нису овце` и `Ослушкивање Бога`, свака на свој начин пружале су могућност и слободу да се дјеца поетски, духовито, али и критички обраћају породици, школи, људима и свијету", навела је Секулићева.

Она истиче да су дјеца настојала да покажу како би друштво озбиљније и промишљеније могло и морало да уважава свијет дјетета - да прихвати чињеницу да дијете данас само хоће да испуњава своје дане, испољава и потврђује своје стваралачке способности.

"Млади пјесници својим пјесмама показали су и поетски и мисаоно зрела своја сазнања о Богу и вјери као најпостојанијем ослонцу живота", закључује Секулићева.

Организатор Фестивала "Форум театар" Источно Сарајево наглашава да је Конкурс расписан према истоименој рукописној збирци поезије за дјецу Радослава Самарџије, која је на анонимном конкурсу Министарства просвјете и културе била награђена али, нажалост, тај рукопис никад није објављен јер је у међувремену изгубљен.

Награђене радове сутра ће у Културном центру Источно Ново Сарајево на свечаној академији "У лавиринту поезије" читати глумци "Форум театра".

Генерални спонзор фестивала, Завод за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево, награђеним учесницима конкурса припремио је пригодне награде из асортимана својих издања.

Митрић подсјећа да ће најстарија књижевна манифестација за дјецу у Републици Српској - Фестивал поезије за дјецу у Источном Сарајеву ове године бити одржан захваљујући искључиво разумијевању и помоћи Завода за уџбенике и наставна средства Републике Српске.

Према његовим ријечима, планиране програмске активности фестивала под називом "У лавиринту поезије" сведене су у двочасовни програм, који ће бити реализован у четири цјелине и то: обиљежавање 40 година од штампања прве књиге пјесника Радослава Самарџије, чије ће стихове читати Илија Мимић, те промоција књиге Недељка Зеленовића "У зрну пубертета" и књиге Тоде Николетића "Ја и тата к'о два брата".

Предвиђена је и промоција књига у издању Завода за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево "Љубав боје бијело" Душка Милуновића, као и промоција књиге "Неухватљива дјечија пјесма", која садржи најбоље и награђене радове 10. и 11. конкурса поезије за дјецу, коју су приредили књижевница Дара Секулић и Витомир Митрић.

Четврта цјелина односи се на Проглашење побједника конкурса 12. Фестивала поезије за дјецу о темама "Дјеца нису овце" и "Ослушкивање Бога".

Пратећи програм Фестивала биће реализован 11. децембра у Дому за стара лица Источно Сарајево под називом "Осмјехни се пјесмама" и у Матичној библиотеци гдје ће бити промовисана књига Тоде Николетића "Растем да волим", чији је издавач "Форум театар", као и аудио ЦД у издању Матичне библиотеке Источно Сарајево.

недеља, 08. децембар 2013.

У АНДРИЋГРАДУ ПРОМОВИСАН РОМАН "СУЗЕ СВЕТОГ НИКОЛЕ"

ВИШЕГРАД, 7. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - У сали Биоскопа "Доли Бел" у Андрићграду у Вишеграду промовисан је роман "Сузе Светог Николе", аутора Бранислава Јанковића из Ниша.

 

"У једно село у Србији, након пловидбе бескрајним морима и крваве епопеје Првог светског рата, враћа се Гмитар Милошевић у инат кошмарима који га прогоне и упркос предсказању које казује да ће га тамо сачекати смрт. То је укратко фабула приче ове књиге", рекао је синоћ Јанковић.

Он је додао да је ово књига о гријеховима и опросту са поруком да не постоји ништа толико лоше да се не може опростити.

Према његовом мишљењу, српски народ има двије душе - једну мучену и другу погану - које се и свађају и плачу наизмјенично.

"Нисам желио нити да преувеличавам српски народ ни да га кудим, већ сликам онаквим какав јесте и да он Бога призива само кад му је тешко у тузи и болу, а кад му помогне онда га `склони` као нежељеног свједока", истакао је Јанковић.

Упитан за наслов романа, аутор је одговорио да постоји анегдота да се српска војска, када је прешла Албанију и видјела море, присјетила Светог Николе, заштитника на мору, па су многи обећали да ће га славити ако безбједно са бродовима стигну до Крфа.

"Зато највише домаћина у Србији данас слави Светог Николу", напоменуо је Јанковић.

Он је нагласио да у својим књигама историју тумачи мало другачије, јер су је писали побједници, наводећи примјер да су аустроугарски официри са солунског фронта слали генералштабу депеше у којима тврде да су њихове и бугарске војнике ноћу нападале авети.

"Да ли је ово истина или не, за писца је фантастичан материјал, а читаоци нек размишљају", закључио је Јанковић.

недеља, 02. децембар 2012.

Доктор Миодраг Лазић - Нишлија који је Сарајлијама много помогао

 Истакнути Нишлија који надалеко показује свима нишки дух и карактер Нишлија којима је у срцу Отаџбина и велика пожртвеност за помоћ свом народу ма где се он налазио.


Др.Миодраг Лазић данас у Нишу

Предсјесник скупштине града Источног Сарајева Мирослав Лучић уручио је Сребрену палкету града Источног Сарајева др Лазић 2013.године у Нишу 

Др. Миодраг Лазић српски примаријус, хирург и књижевник.
Због великих заслуга у пружања лекарске помоћи свима којима је она била потребна у тешким и судбоносним тренуцима за наш Народ у току ратних дешавања и великих заслуга у одбрани Отаџбине Патријарх Србски Господин Павле га је одликовао орденом Светог Саве.

Орден Светог Саве

Рођен је 1955. у Земуну гдје је завршио основну школу. Његов отац који је био официр ЈНА, добија прекоманду за Ниш. У Нишу је завршио гимназију и студије медицине. Хирургију је специјализовао на Војно медицинској академији у Београду у својој тридесетој години. Након специјализације је годину дана радио у Војној болници у Нишу, а након тога се запошљава на Хируршку клинику Клиничког центра у Нишу. У периоду од 1991. до 1996. је радио као ратни хирург добровољац.
У јулу 1992. се на кратко вратио у Ниш, након чега га др Дикић, тадашњи начелник санитета Првог корпуса Војске Републике Српске позива у име Министраства здравља Републике Српске да помогне оснивање ратне болнице у Мркоњић Граду. Пошто је болница у међувремену основана, умјесто у Мркоњић Град, др Лазић се у септембру 1992. поново као добровољац јавља у ратну болницу Републике Српске „Коран“ на Палама. У ратној болници Коран је провео мјесец дана након чега као шеф хируршке екипе одлази у новоосновану ратну болницу „Жица“ у Блажују (тада дио Српске Илиџе). Разлог за оснивање ратне болнице Жица је био близина линијама фронта, што је омогућавало и олакшавало бржи пренос рањених. Болница се налазила један километар од врела Босне, а назив Жица је добила по називу одмаралишта које се ту налазило у вријеме СФРЈ. У ратну болницу Жица је дошао као испомоћ на један мјесец, а остао је пуних 40 мјесеци. Пошто је на подручју тадашњег Српског Сарајева био једини хирург специјалиста за трбух и грудни кош, провео је двије године оперишући пацијенте на ширем ратишту Републике Српске, које је покривало 5 општина (Сарајевско романијска регија) са 100.000 становника.
У ратној болници Жица је обавио преко 3.500 хирушких операција под општом анестезијом и у врло течким ратним условима. Осим операција срца, изводио је све захвате којима се бави савремена хирургија. У овом периоду до фебруара 1996. је написао 16 стручних радова и узео учешће у три велика међународна конгреса, за шта је 1994. године добио звање примаријуса. Српско Сарајево је коначно напустио у фебруару 1996. године, када је један дио града према Дејтонског споразуму припао Федерацији БиХ. Хиљаде грађана Српског Сарајева су напустиле дијелове који су припали Федерацији БиХ у периоду од почетка 1996 до маја 1996. У дневнику је написао „Одлазим са тугом и сетом. Поносан сам што сам се борио и делио добро и зло са херојским народом Српског Сарајева. Тужан сам и сломљен због њихове трагедије.“.

Награде

  • Патријарх српски Павле га је за заслуге у Републици Српској од 1992. до 1996. одликовао орденом Светог Саве.
  • Прва награда Међународног сајма књига „Иницијал“ у Нишу за историсјки и аутобиографски роман „Дневник ратног хирурга (Книн 1991 - Српско Сарајево 1995)“.

Дјела (библиографија)

  • Дневник ратног хирурга (Книн 1991 - Српско Сарајево 1995), аутор: Миодраг Лазић, издавач: Српска новинска агенција СРНА, Српско Сарајево (1996) ISBN-10: 8672920015 ISBN-13: 978-8672920017 [
  • Injuri to children in the Sarajevo war zone (Suffering of children in Republic of Srpska during the war and postwar times), Phd Miodrag Lazić, Publisher: Republic of Srpska Documentation Center for war crimes research Banja Luka, Printing: GRADIF, Banja Luka, October 2001
Након што се из Српског Сарајева у фебруару 1996. вратио у Ниш, Миодраг Лазић је наставио да ради у Клиничког центра у Нишу. Постао је начелник Торакалне хирургије са трауматологијом и начелник Одјељења ургентне хируршке јединице Клиничког центра у Нишу. Данас је Начелник Ургентног Ценра Ниш

уторак, 17. април 2012.

ПРЕКОДРИНЦИ У НИШУ ИЛИ НИШЛИЈЕ ПРЕКО ДРИНЕ 2

Корнелије Ковач

Композитор, пијаниста, продуцент и аранжер рођен је 1. јануара 1942. године у Нишу. Најраније музичко образовање стиче у Суботици, а академску диплому на Музичкој академији у Сарајеву (одсек Теорија и Клавир). Заједно са Корни групом 1974. године побеђује на Опатијском фестивалу чиме обезбеђује учешће на "Песми Евровизије" у Брајтону као представник некадашње Југославије.

Потиче из познате уметничке породице - његов деда је био диригент и хоровођа, отац професор музике и мулти-инструменталиста, мајка члан оперског хора.

Поред класичног музичког образовања Корнелије Ковач посвећује много времена џез и рок музици. Прву композицију под називом "Пусти тротоари" Ковач компонује већ са четрнаест година - 1956. године. Први јавни наступ млади Ковач је имао у суботичкој гимназији коју је похађао на тада популарним поподневним чајанкама. Каријеру професионалног музичара почиње 1961. године када формира своју прву групу - "БКБ" у Сарајеву, која постаје уважени џез трио тог времена. Године 1963. са овом групом наступа на ИУ џез фестивалу на Бледу у Словенији.

После година у којима је водио различите оркестре у Босни, Корнелије Ковач се придружује најпопуларнијој сарајевској поп групи "Индекси". Са њима наступа на два месеца дугој турнеји по Русији. После овог великог професионалног искуства, 1968. године када се доселио у Београд, Корнелије Ковач оснива једну од најзначајнијих југословенских група свих времена - "Корни групу". Са "Корни Групом" наступа на бројним музичким фестивалима у бившој Југославији и Европи, међу којима од посебног значаја има учешће на "Опатијском фестивалу" 1974. Победа "Корни групе" у Опатији, обезбедила им је учешће на "Песми Евровизије" те године у Брајтону. Пласирали су се на 12. место, а касније те године Корнелије Ковач одлучује да група престане са радом.

Од тада Корнелије Ковач почиње успешну соло каријеру. Године 1980. се сели у Велику Британију, где сарађује на многим музичким пројектима и са звездама британске поп и рок сцене као што су Берни Марсден, гитариста групе "Вајт Снејк", Ханс Цимер, Пол Џонс, бивши певач групе "Манфред ман" и др

Корнелије Ковач пише музику за позориште, филм и телевизију. Као композитор поп и рок музике изузетно је успешан. Његове композиције објављују на бројним ЛП плочама у некадашњој Југославији, Шпанији, Француској, САД, Холандији, Шведској, Финској, Норвешкој, Грчкој итд Многе од њих су са префиксом "златна" или "платинаста" плоча у Југославији.

У многим музичким пројектима у Шпанији од 1979. године Корнелије Ковач се појављује као продуцент, композитор или аранжер. Сарађује са многим ТВ станицама у Шпанији као што су ТЕЛЕ 5 (музички је продуцент Талије, звезде Теле 5), Антена 3 (музички директор популарног ТВ шоуа "Де Ту, А Ту"). Такође, Корнелије Ковач проводи годину дана као клавијатуриста популарног шпанског Цацо Сенанте Салса бенда). За Ц.Е.А.Р. издаје хуманитарни диск за помоћ деци у Босни и Херцеговини за време рата деведесетих година. У ту акцију укључују се бројне јавне личности, међу којима и тадашњи председник Шпаније, Фелипе Гонзалес.

По повратку у Југославију, окупља старе и нове музичке звезде иу сопственом музичком студију наставља са активним радом на многим музичким пројектима.

Написао је три књиге са музичком тематиком: Тамне дирке (2003), Фалко и друге приче (2007) и Фуснота (2010).

Отац је три кћерке: Александре, Кристрине и Ање.

Сарајево сам обожавао ...
мао сам тек две године када су се моји родитељи из Ниша, где сам се родио, преселили 1944. у Суботицу. Мој отац је из Суботице 1939. године стигао у Ниш и запослио се у осигуравајућим друштвима, да би 44, по указу Милана Недића да странци не могу да раде више у Србији, спаковао кофере. Тако смо се нас троје, заобилазећи све главне путеве због немачке војске, вратили у његов родни град, почиње исповест за "Блиц недеље" Корнелије Ковач.


Многи су ме касније у животу питали како сам добио име Корнелије. Дедино име било је Корнел и отац је по патријархалном обичају одлучио да мени додели његово име. Данас када размишљам о томе просто ми делује та његова одлука као невиђена храброст - усред рата, у Нишу дати детету име Корнел! Наравно, ипак је мајка нашла соломонско решење. Корнелије јој је деловало мекше и више српских. Касније сам током свог живота у Лондону и Мадриду користио дедино име. У Суботици смо живели у родитељској кући мог оца. Мајка је имала много проблема да се уклопи у мађарску породицу у којој нико није говорио српски, али је пребродила све несугласице и невоље, јер је јако волела мог оца. Успела је да научи и мађарски језик и до краја живота је остала у Суботици.

Батине због клавира
Деда је био виолиниста, контрабасиста, а онда и хоровођа и диригент у Суботичкој опери. Отац је такође био мултиинструменталиста и кућа је била пуна разних инструмената - од трубе до клавира, и просто је било неизбежно да се брат и ја бавимо музиком. Уз редовну школу похађали смо и музичку. У редовној осмогодишњој школи био сам међу најгорим ученицима у разреду. Ништа ме није интересовало, тако да сам од петог до осмог разреда стално падао на поправни испит и онда био приморан да цело лето проведем учећи да не бих изгубио годину. Дивио сам се херојима из разреда који су се супротстављали професорима и били храбри у многим несташлуцима. Ја сам их издалека пратио немајући храбрости да се понашам као они, али сам неколико пута ипак био прозван као саучесник. Код куће сам глумио добро дете, али сам највеће батине добио када сам месец дана изостао са часова клавира не пријављујући ту моју храброст. Онда ми је отац забранио да пипнем иједан инструмент и исписао ме је из музичке школе. Хвала богу - мислио сам тада - не морам више да вежбам досадне Чернија етиде и скале. Друштво из школе почело је да се пали на музику са ретких плоча које су нам биле доступне у 50-им годинама. Мој фаворит је био Елвис Присли, а онда сам отишао на неко предавање о џез музици и избезумио се на музику Дизијем Гилеспија - ништа нисам разумео, али ме је привукла импровизација.
Џез триоЈедва сам завршио осмогодишњу школу, а онда сам ипак намолио оца да се упишем у средњу музичку. И ту се лош ђак претвара у одличног, мало учим, а све знам. Формирам свој први џез трио и свирам на игранци у Спортском друштву Партизан (ваљда сам зато седамдест и неке написао химну фудбалског клуба Партизан).
Сарајевски периодПошто нисам прошао пријемни испит на београдској музичкој академији, уписујем се 1961. на сарајевску. Сарајево је широм отворило врата за све квалитетне и талентоване људе и, морам да признам да је, да ли је то због најлепших година младости и мог напретка у музици или због људи и пријатеља које сам стекао у том граду, остало у мом срцу и души као један од најлепших периода у животу. У тадашњем "Свијету" изашао је чланак са насловом "Најзад кренуло" - у том чланку добио сам најлепше похвале као млади композитор и комплетан музичар који се после дужег времена појавио у Сарајеву. То је на мене деловало као нека холивудска прича. Оснивао сам саставе - БКБ трио, Секстет Корнелија Ковача, а моје су композиције примане на онда најпрестижнији југословенски фестивал Опатија. На игранци у "Слози" свирала се џез музика, то је за мене било велико изненађење - у срцу Босне свира се џез! А онда се појављују Битлси и креће општа хистерија међу омладином и међу музичарима.
Са ИндексимаПолако одустајем од џез музике и италијанске која се свирала 60-их година. Пошто сам важио за музичара са педигреом, Индекси ме примају у групу. Шездесете су обећавале боља времена и сјајну будућност. Дружио сам се са Кемалом Монтеном, Махир Палош, Ведом Хамшић, песником Богданом Стојадиновићем и увек, као по правилу, са много млађима од себе. Али моји су идеали ипак били тамо негде у Београду. У Сарајеву сам имао све, али снови из ране младости о најлепшем граду, тролејбусима, девојкама, парковима, Теразијама учинили су да повучем за моје сарајевске другове неразуман потез. Напустио сам Сарајево и преселио се у Београд.
Корни група"Сунце" је крајем 60-их било стециште музичара и уметника свих категорија. Ту сам срео Бојана Хрељца из елипсе. Желео сам да све што ми је у глави реализујем са музичарима који ми верују и који имају завидни ниво музицирања. Тако је прва комбинација Корни групе била Бојан, Фурда, Борко, (касније Бочек), ја и Сека Којадиновић. У вечитом трагању за бољим, кроз групу су прошли Душан Прелевић, Далибор Брун, Дадо Топић, Здравко Чолић и Златко Пејаковић. Критичари су били збуњени: шта то у ствари они свирају? Ја данас мислим да смо се ми бавили музиком. Не рокенролом, нити Андерграунд, нити прогресивним џез роком - понекад лаким поп песмама, а најчешће веома садржајним формама као што су биле "Једна жена" "Пут на исток", "Не тако обичан живот" итд Често су ми постављали питање: ко је био најбољи од певача Корни групе? Сви су они дали свој допринос у оквиру својих могућности, али највише Дадо Топић и Златко Пејаковић.
Сарадња са ЧоломВидео сам га на телевизији са групом Амбасадори. Млад, енергичан, са великим опсегом гласа, покретљив на сцени. Решио сам да одем до Сарајева и попричам с њим. После пар дана стекао сам утисак да је Здравко донео одлуку, али уз један услов. Да попричам са његовим оцем. Схватио сам тај разговор као проверу моје личности - да ли сам поуздан, добронамеран и поверљив као човек. Без обзира што се Здравко није дуго задржао у Корни групи, мислим да су нам обојици веома користили сарадња и познанство. Онда сам већ схватио да Чола није фронтмен за нашу групу, него изразити солиста иза кога ће се налазити бенд који га прати. Он је то убрзо доказао.
(Са Здравком и Бисером)

Најуспешнија сарадњаПосле разлаза, некако смо се поново састали. Да ли ме је Здравко питао за неке песме или сам се ја јавио да обновимо сарадњу, сада се више не сећам. Отпочели смо сарадњу као солиста и композитор, најплоднију сарадњу у мојој каријери и најуспешнију. Често ми постављају погрешно питање да ли сам ја направио Чолића. Мислим да је то прво, неумесно, а друго, нестручно питање. Нити композитор прави певача, нити певач композитора. Догоди се спој две личности које сарађују на најбољи могући начин. Ако хоћете моје мишљење из угла композитора, рећи ћу вам следеће. Када сам писао песме за Здравка, размишљао сам као он, о његовом обиму, о најбољим музичким фразама које ће му лежати, и уопште о њему и његовој публици. Здравко је и као човек био пун врлина, од другарства до велике посвећености свом позиву.
ПопуларностНисам тип звезде. Гледао сам да избегнем скандале којима се наслађује жута штампа и никада нисам доживљавао свој успех као нешто што је вредније од било које животне професије. Оно што су ми подарили Бог и моји родитељи је од највеће вредности и захваљујем им се сваког дана када отворим очи. После своје четрдесете године живота, све се више осећам као Хесеово Демијан, али не зато што сам се наметао да будем другима вођа, него зато што се то само наметало. Са музичарима и певачима, са почетницима у музици, са свима који су тражили од мене помоћ и савет. Највећи успеси су увек стварали највише непријатеља. Све сам то прошао и не чезнем за тим.
СпоменкаМоја бивша супруга Споменка је прво била сјајна мајка нашој деци, а онда и жена која је у потпуности разумела моје уметничке прохтеве, кризе и болести. Јер сваки креативац је помало несрећан и болестан и тражи разумевање. Споменка је писала сјајне текстове за моје песме осетивши како моје срце и душа кроз музику говоре и познавајући ме у свим издањима.

понедељак, 16. април 2012.

Владимир Савчић - Чоби

Владимир Савчић - Чоби

Чланови групе ПРО АРТЕ Сарајево
Владимир Савчић - Чоби рођен је у Нишу 6. јуна 1948. године. Отац му је био војно лице,пореклом са Сокоца Република Србска,па су се Савчићи послије Ниша Савчићи селили широм Југославије,да би на крају дошли у Сарајево. Управо зато је Сарајево постало град Чобијеве младости. Каријеру је започео као бубњар, иако је претходно свирао виолину и тромбон. Године 1967. основао је сарајевску групу "Вокинси", па затим и групу "Чоби и његове сјенке", када и добија надимак Чоби, по тада популарној светској звезди Чаби цекеру. Годину дана касније постаје члан групе "Про арте", да би више од две деценије важио за једног од најпопуларнијих југословенских певача. Са групом "Про арте" осваја многе фестивалске и друге награде.

По престанку рада са групом "Про арте" наставља соло каријеру у сарадњи са тада најпопуларнијим ауторима: Ђорђем Новковићем, Арсеном Дедићем, Кемалом Монтеном и другим.
Познате песме : "Немој драга плакати", "Лола", "Плачем"...
Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година Чобијеве каријера се везује за бројна гостовања по градовима Америке и Аустралије.
Због немира узрокованих распадом Југославије 1992. напушта Сарајево и одлази у Београд.

1995/1996. године враћа се на југословенску сцену као глумац у познатој хумористичкој серији "Сложна браћа", у којој добија запажену улогу Фикрета Халимић - Фике.

У својој богатој каријери, са групом "Про арте" и самостално остварио је тираж од око осам милиона плоча, што га сврстава међу најпопуларније извођаче свих времена на просторима бивше Југославије. Савчић је приређивао и бројне хуманитарне концерате за децу, инвалиде и оболела лица, а био је добитник "Естрадне награде Србије" и "Естрадне награде Југославије". Био је дугогодишњи члан Удружења музичара џез, забавне и рок музике Србије.

Током 2002. године је сазнао да болује од рака дебелог црева. Након седмогодишње борбе са опаком болешћу, умро је 20. марта 2009. године у раним јутарњим сатима у Клиничко-болничком центру у Београду.

Сахрањен је 23. марта 2009. у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.