Приказивање постова са ознаком ИСТОРИЈА ОД1941-1991. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком ИСТОРИЈА ОД1941-1991. Прикажи све постове

петак, 30. јануар 2015.

ЈЕДНА СЕОСКА ПРИЧА

Уз сагласност Аутор Mиће Којића ,објављујемо овај текст,који је уствари оно што је он чуо у разговору у сеоској продавници,а верујемо да наводе Машиновође може потврдити сваки Заставник ЈНА или милиционар који је радио у гарнизонима или местима уз пругу на подручију СФРЈ.
Прича је много поучна да схватимо чији су данас ови који овако раде како раде.

Некада је варошка берберница имала, поред професионалне и културну димензију као мјесто сусрета и размјене интересантних информација....данас су то по селима продавнице....ево јутрошњег дијалога два сочаничка пензоса; један бивши високи политичар; други бивши машиновођа. Тема српска: Политика некад и сад.
Према Политичару некада је све било „како ваља и требује“ а данас наопако а за илустрацију поред осталих аномалија наводи актуелну раскош и бахату пратњу једног Додиковог Министра....

Бивши Машиновођа не опонира али евоцира своје успомене и повлачи паралеле. Штета би било да остане незабиљежено то што је рекао, нарочито ради младих којима се више него често потурају бајке о YU.
Машиновођа је радио у Загребу. Двадесетак пута возио је Станета Доланца, високог YU функционера и најближег сарадника друга Тите. „Догурао“ је и до резервног састава екипе када се возио и сам Маршал. Према његовој причи овако је то изгледало:
Локомотиву која је возила Доланца прегледали би инжењери у присуству најмање двојице Удбаша. Потом би се на локомотиву попео један Удбаш, сјео покрај машиновође и током читаве маршруте пратио његове покрете и команде. На свим жељезничким станицама, од Љубљане до Београда, сваком путном прелазу, мосту, подвожњаку су се налазили полицајци све док не прође воз... а Првoм удбашу YU је стајао на располагању комплетан салон-вагон...

Али право весеље је било тек када је Маршал путовао. Троструког хероја су возиле ТРИ ЧИТАВЕ КОМПОЗИЦИЈЕ!!! Вукле су их специјалне, у Америци направљене локомтиве („Сутјеска“, „Динара“ и „Неретва) са посебним персоналом ....читав тај невјероватни раскош је постојао само ради путовања друга Тите, иначе је све стајало мјесецима у депоима и дежурало ...
А, цјелокупна пружна траса којом се кретала Маршалова чудна композиција је била под присмотром војске и полиције: полицајци би се позиционирали на самој прузи неколико сати раније, без обзира на временске прилике, удаљени један од другога толико да се добро виде и препознају а војници су стајали у позадини, дискретно....вријеме наиласка је свима било непознато....на свакој већој жељезничкој станици дежурале су у резерви потпуно исправне преконтролисане и од Удбе надгледане локомотиве....
Данас слушајући ове фрапантне приче Млади се питају како је све ово било могуће? Зашто су им очеви и дједови „храбро и мудро“ ћутали посматрајући такве гротеске?
Нису сви ћутали. Било је часних и храбрих појединаца који су видјели куда плови Југо-брод. Ја сам упамтио једнога: потпуковника ЈНА Радомира Вељковића, партизанског борца и некада најбољег питомца своје класе у Академији. Вељковић је направио и кривичну пријаву против Јосипа Броза Тита!!!!. Чауши су га прогласили неурачунљивим и смјестили у психијатрију затвореног типа....ту је провео 14 година....

недеља, 23. фебруар 2014.

УПОЗНАТИ СВИЈЕТ СА ГЕНОЦИДОМ НДХ НАД СРБИМА

БЕОГРАД, 23. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Србија треба да напусти сваку идеју о нагодби са Хрватском и треба да искористи "свјетску позорницу" Међународног суда правде да међународну заједницу упозна са геноцидом који је Независна Држава Хрватска /НДХ/ извршила над Србима, сматра бивши министар спољних послова СР Југославије Владислав Јовановић.

 

Јовановић је подсјетио да се за тај страшни геноцид над Србима, али и Јеврејима и Ромима, Хрватска провукла уз помоћ политике братства и јединства и није одговарала ни пред једним међународним или националним судом, нити је попут Њемачке била денацификована.

Он је указао да ће, без обзира на то што геноцид НДХ над Србима није предмет расправе на Међународном суду правде, докази које ће Србија изнијети ући у анале тог суда, а тиме и у историју Другог свјетског рата на тлу Краљевине Југославије.

"То ће суштински помоћи да данашња међународна заједница стекне праву представу о масовној трагедији Срба у НДХ и да се објективније и непристрасније виде процеси у испровоцираном и наметнутом растурању СФРЈ", оцијенио је Јовановић у ауторском тексту објављеном у београдској "Политици".

Он је нагласио да Србију пред заказану расправу пред Међународним судом правде не смију да спутају обзири према Хрватској, која је доспјела у психолошки повољнији положај због мањка борбености Београда.

Иза Хрватске су интереси Запада да Србију, и помоћу ове тужбе, задржи у дефанзивном положају док не буду остварени сви његови стратегијски циљеви, од Косова надаље, каже Јовановић.

"Није случајно што је у писању тужбе Хрватске учествовао и истакнути амерички правник /као што је и у припреми `Олује` учестовала група пензионисаних америчких генерала/. Нити је случајно што је хрватска тужба подигнута у години када су САД и НАТО морали да накнадно оправдавају бомбардовање Србије, које није одобрио Савет безбедности УН", рекао је Јовановић.

Он истиче да хрватска тужба не би била поднесена "без мига САД", а да приједлози Србије за нагодбу не би били систематски игнорисани.

четвртак, 30. јануар 2014.

Кутлеша о парцели на Златишту

30 јануар 2014 palelive.com / Srna

ИСТОЧНО САРАЈЕВО - Предсједавајући Комисије за државну имовину БиХ Звонимир Кутлеша рекао је да одлуку о изузећу парцеле на Златишту није потписао, јер је високи представник у БиХ Валентин Инцко затражио да је Комисија преиспита, уз сугестију да не буде донесена.


"Комисија је закључила да до даљњег остане статус кво, док се то на неки начин не ријеши и док високи представник не промијени став", рекао је Кутлеша, додајући да се не нада да ће Инцко промијенити мишљење.


Он је потврдио да је Комисија почетком прошле године, на приједлог неких чланова који су повукли свој глас за изузимање од забране располагања, расправљала о томе и да није донијела никакав закључак.


Тиме је, како је навео, "најблаже речено ситуација неријешена".

Кутлеша каже да је очекивао да ће Савјет министара БиХ ових дана ставити на дневни ред нацрт Закона о државној имовини и, евентуално, донијети закон након чега ће, "све забране располагања државном имовином престати да важе".

"Комисија је и то чекала, али тешко иде са Законом о државној имовини. У Савјету министара и Парламенту о томе нема сагласности јер су различите позиције на нивоу ентитета", рекао је Кутлеша.

Најаву Удружења логораша Републике Српске о изградњи спомен-крста на Златишту Кутлеша није могао да коментарише, али је рекао да све што се ради мора бити у складу са законом.

Комисија за државну имовину БиХ донијела је 19. новембра 2012. године одлуку да се парцела државног земљишта изузме и додијели локалним властима у Републици Српској, али одлука никада није спроведена.

Удружење логораша Републике Српске најавило је да ће најесен почети изградњу спомен-крста на Златишту, посвећеног убијеним Србима у Сарајеву.


СПОМЕН-КРСТ БИЋЕ ПОДИГНУТ У СЕПТЕМБРУ


Предсједник Савеза логораша Републике Српске Бранислав Дукић поручио је да ће спомен-крст на Златишту дефинитивно бити подигнут у септембру и да се неће одустати од намјере да се спомен-обиљежје подигне на земљи и територији Републике Српске.

"Нико нема право да нам забрани да на том простору, који не угрожава ама баш ништа, подигнемо спомен-обиљежје, па чак ни високи представник у БиХ који се сада јавља и сугерише да се ван снаге стави или не донесе одлука", рекао је Дукић, реагујући на чињеницу да предсједавајући Комисије за државну имовину БиХ Звонимир Кутлеша није потписао одлуку о изузећу парцеле на Златишту.

Он је нагласио да се високи представник у БиХ није огласио када је ријеч о Вишеграду, Мањачи, Томашици, Приједору и другим мјестима у којима Бошњаци стављају разне натписе по којима су Срби "геноцидни и фашисоидни", питајући истовремено зашто високи представник није реаговао на натпис "геноцид" на споменику у Вишеграду.

Дукић је подсјетио да се Савез логораша Републике Српске неколико пута обраћао високом представнику у БиХ тражећи састанак с њим, али да тога никада није дошо.

среда, 22. јануар 2014.

Ковачевићев Караван рестаурира историју Рогатице и Гласинца

22 јануар 2014 palelive

СОКОЛАЦ, РОГАТИЦА -Тешко је почети причу о историји београдске и југословенске телевизије, а не споменути емисију "Караван", географа, лингвисте, историчара, археолога, биолога и спелеолога Милана Ковачевића.

Милан Ковачевић је рођен је 1915. године у Котор Вароши. Као аутор и уредник, најзапаженије резултате у новинарству постигао је својим путописним емисијама "Караван" за Телевизију Београд. Од 1963. до 1983. године био је аутор 77 емисија "Каравана". Милан Ковачевић је умро 18. јула 1985. године и иза себе оставио сјајну видео документацију једног времена, која и данас служи да се подсјетимо прошлих времена, али са посебном дозом носталгије, коју нове, сличне тв емисије тешко могу постићи.
Као рестауратор који скида нагомилане слојеве прохујалих доба, Ковачевић је вјешто, телевизијским изражајним могућностима, разоткривао та времена и финим нитима остваривао континуитет са садашњошћу.


У двије епизоде свог "Каравана" Ковачевић је испричао причу о Рогатици и Гласинцу. Осим што се осврнуо на културу и живот у седамдесетим годинама, аутор је врло прецизно и стручно обрадио и историју тих крајева.

КАРАВАН емисија о Сокоцу и Гласинцу снимљена прије 40 година1 дио

КАРАВАН емисија о Сокоцу и Гласинцу снимљена прије 40 година2 дио

уторак, 24. децембар 2013.

СРБИ И ЦРКВА ГРАДИЛИ - ДРУГИ КОРИСТЕ

Земљиште на којем су подигнуте двије зграде за потребе највиших институција БиХ, па чак и дио Хотела "Холидеј ин" - око 18.500 метара квадратних или 18,5 дунума - до 1941. године било је у власништву СПЦ, као и мјесто гдје је сада дворана "Зетра" и спортски терени око ње...

 
Пише: Невенко ЕРИЋ

САРАЈЕВО, 24. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Величина и вриједност имовине Српске православне цркве /СПЦ/ у Сарајеву, која јој je одузета у току и послије Другог свјетског рата, а још јој није враћена, вјероватно никад неће бити тачно утврђене, али је сигурно да је ријеч о десетинама милиона КМ.

Према ријечима секретара Митрополије дабробосанске протођакона Митра Танасића, на основу непотпуних података, комунистичке власти су од СПЦ у годинама послије Другог свјетског рата одузеле и национализовале 30-ак стамбених кућа са око 6.400 метара квадратних, пет стамбено-пословних зграда са око 11.500 метара квадратних, велики број пословних простора са око 1.500 метара квадратних и скоро 50.000 метара квадратних земљишта.

У то није урачуната зграда Богословије, са око 3.000 метара квадратних, у којој се тренутно налази Економски факултет Универзитета у Сарајеву, која још није враћена СПЦ иако су такву одлуку донијеле још комунистичке власти прије посљедњег рата у БиХ, и упркос чињеници да на томе инсистирају и представници међународне заједнице, а федералне власти већ неколико година дају обећања.

ПАРЛАМЕНТАРНА СКУПШТИНА И САВЈЕТ МИНИСТАРА НА ПРАВОСЛАВНОМ ГРОБЉУ

И тако, захваљујући прво усташким и комунистичким властима које су одузеле имовину СПЦ, а потом и садашњим федералним властима у Сарајеву које је не враћају, у зградама заједничких институција на Маријин-двору посланици и делегати у Парламентарној скупштини БиХ, чланови Савјета министара БиХ, министарстава и бројних агенција вијећају и доносе одлуке, не ријетко и на штету српског народа, на земљишту које је одузето СПЦ и на мјесту гдје је требало да буду зграда Богословије и православни храм.

Земљиште на којем су изграђене двије зграде за потребе највиших институција БиХ, па чак и дио Хотела "Холидеј ин" - око 18.500 метара квадратних или 18,5 дунума - до 1941. године било је у власништву СПЦ.

Прије рата ту су били православно и католичко гробље. Онда је СПЦ откупила земљиште на којем је било католичко гробље и ексхумирала посмртне остатке с намјером да на том локалитету изгради нову зграду Богословије, дом за њене ученике и цркву. Били су завршени земљани радови и требало је да 1941. почне градња, а онда је почео рат, након којег је то земљиште одузето СПЦ.

И преко Миљацке, на Врбањи, у власништву СПЦ било је око девет дунума земље на чијем се дијелу налазило православно горбље. И православно гробље на Кошеву је национализовано, дио је ексхумиран и пребачен на Баре, а на том мјесту направљен је надвожњак по средини гробља.

Спортска дворана "Зетра", направљена за потребе Зимских олимпијских игара у Сарајеву 1984. године, и спортски терени око ње изграђени су на дијелу земљишта које је било у власништву СПЦ. И земљиште уз Кошевски поток било је прије експропријације у власништву СПЦ.

Дио трга између Саборног храма Рођења пресвете Богородице и Издавачке куће "Свјетлост", који сада носи име бошњачког ратног лидера Алије Изетбеговића и гдје се некад налазила Женска школа, имовина је СПЦ.

У НЕВРАЋЕНОЈ ИМОВИНИ И ТРИ ЗГРАДЕ ПАТРИЈАРШИЈСКОГ УПРАВНОГ ОДБОРА

Међу зградама које су одузете СПЦ јесу и три које су припадале Управном одбору Патријаршије СПЦ.

Двије се налазе у Улици Симе Милутиновића – Сарајлије, а једна у бившој Улици Милоша Обилића, а сада Сафвет-бега Башагића број два на Башчаршији, а све три су сада власништво сарајевске општине Стари Град.

У једној од зграда у Улици Симе Милутиновића – Сарајлије смјештена је Пореска управа општине Стари Град, а у другој дио просторија Регулаторне агенције за комуникације /РАК/ БиХ и приватна стоматолошка радња.

Зграда гдје је смјештен РАК, када је одузета СПЦ, имала је 425 метара квадратних у тлоцрту и састојала се од приземља и спрата, а у међувремену је надзидана.

Зграда у којој је смјештена Пореска управа исто тако се у вријеме експропријације састојала од приземља и спрата, а сада има још два спрата и поткровље. Један дио спрата користи фирма "Фероелектро". Зграда која се налази на Башчаршији састоји се од подрума, приземља и два спрата и има 180 метара квадратних у тлоцрту.

У тој згради СПЦ је од општине добила подрум и приземље под закуп, а на првом спрату је књиговодствена агенција ФЕБ.

Све три зграде биле су власништво чувене сарајевске српске породице Јефтановић, тачније Димитрија Јефтановића. Његов син Александар је 1917. године продао зграде Великом управном просвјетном савјету, а 1936. су укњижене у корист Патријаршијског управног одбора СПЦ у Сремским Карловцима.

Један од највећих објеката који је у Сарајеву одузет СПЦ свакако је Палата Црквено-школске општине, односно стамбено-пословна зграда преко пута Старе српске православне цркве на Башчаршији, са 24 стана и 18 пословних простора.

Зграду је саградила Црквена општина сарајевска властитим средствима. Већина станова је откупљена, а у власништву СПЦ је остало четири до пет станова.

На два улаза зграде налази се по шест трособних и два двособна стана, те четири пословна простора. На трећем улазу су по један једнособан и двособан стан, четири трособна и пет четворособних станова.

И стамбена зграда у бившој Улици ЈНА 67, а сада Улици Зелених беретки 7, била је у власништву СПЦ, односно Црквене општине сарајевске, која ју је и изградила властитим средствима. Састоји се од приземља, три спрата са два пословна простора и четири стана.

Од четири стана три су откупљена на основу федералног закона о откупу станова који дозвољава откуп станова са станарским правом без обзира да ли су они били национализовани, чиме су федералне власти омогућиле да већ отуђена имовина СПЦ буде још једном отуђена.

Стан који није откупљен јесте онај у којем је живјела једна Српкиња, након чије смрти син није у предвиђеном року поднио захтјев за поврат станарског права. У њему је једно вријеме живио један од бивших начелника општине Стари Град, а након тога је стан дат СПЦ на кориштење.

И на самој Башчаршији велики је број магаза и пословних простора који су одузети СПЦ.

КАНТОНАЛНИ СУД У ЗГРАДИ КОЛА СРПСКИХ СЕСТАРА

До своје имовине не могу да дођу ни организације чији се рад наслања на СПЦ, попут Кола српских сестара "Света Текла" и Српског пјевачког друштва "Слога".

У згради бившег Дјевојачког завода, који је водило Коло српских сестара "Света Текла", у којем је до пред рат био Студентски дом "Младен Стојановић", сад је Кантонално тужилаштво.

Кантонално тужилаштво је у ту зграду у Радићевој улици, преко пута бивше Робне куће "Сарајка", која је дуго година била празна, ушло, најблаже речено, нелегално. Зграду је Колу српских сестара поклонила позната српска добротворка мис Аделина Ирби.

Коло српских сестара власник је и мање зграде у Улици Зелених бертеки. Враћен им је пословни простор у приземљу зграде, али не и станови у згради. Та зграда је задужбина једне жене, која је некад била предсједник Кола.

Зграда у којој је смјештено Културно-умјетничко друштво "Слободан Принцип - Сељо" у садашњој Улици Мехмеда Спахе, било је до национализације власништво Српског пјевачког другштва "Слога", најстаријег пјевачког друштва у Сарајеву, које сада нема својих просторија.

ЗАКОНИМА СПРИЈЕЧЕНО ВРАЋАЊЕ ИМОВИНЕ

Бројних кућа и имања познатих сарајевских српских породица Јефтановић, Деспић, Живковић, Обреновић, Спасенић... више нема, а на њиховом мјесту сада се налазе пословни објекти и небодери.

Тако је са кућама и имањима у бившој Улици Светозара Mарковића на бројевима 19, 20, 21 или у Улици краља Томислава, гдје је срушена кућа коју је СПЦ оставила једна од сарајевских српских породица, на чијем је мјесту изграђен небодер.

СПЦ једино је враћено земљиште у Рељеву, гдје се налази црква и зграда Богословије. Та је земља била власништво митрополита дабробосанског Саве Косановића, коју је он оставио СПЦ.

Представници СПЦ приликом увида у градске земљишне књиге често наилазе на ситуације да су подаци преправљани или мијењани на штету СПЦ, или им једноставно није дозвољен увид у тражена акта.

Кад је ријеч о враћању набројане имовине СПЦ у Сарајеву, највећи проблем је то што још није донесен закон о реституцији, тако да нема основе за њено враћање.

Тако је станове сада готово немогуће вратити, након што су федералне власти донијеле закон да их могу откупити они који су имали над њима станарско право, потпуно негирајући чињеницу да су они национализовани и да би требало да буду предмет реституције.

За разлику од станова, код пословних простора је ситуација боља само у том погледу што они који их користе још не могу да их приватизују, а СПЦ неке од њих може само да узме под правом пречег закупа, као бивши власник, дакле да плаћа општини као формалном власнику за кориштење своје имовине.

недеља, 08. децембар 2013.

РАКИТА: БОШЊАЦИ ГРАДЕ ЏАМИЈУ НА СРПСКОМ СТРАТИШТУ И ЦРКВЕНОЈ ЗЕМЉИ

БЕОГРАД, 8. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Епископ бихаћко–петровачки Атанасије Ракита изјавио је да, и поред званичног неслагања Српске православне цркве, Исламска вјерска заједница у Босанској Крупи намјерава подићи џамију на стратишту Срба из Другог свјетског рата и мјесту гдје се пред посљедњи рат налазио православни парохијски дом.


Епископ Ракита је упозорио да је Исламска вјерска заједница већ подигла темељ џамије на свега неколико метара од мјеста гдје су усташе 1941. године убиле 50 крупљанских Срба и нагласио да су градске власти већ дале дозволу за то.

Он је за данашњу "Политику" изјавио да су му се власти овог града обраћале са захтјевом за одобри изградњу спорне џамије, али да није дао пристанак.

"Ја то не могу да учиним, иако се и даље врши притисак да се тамо изгради џамија и већ је подигнут темељ. Није ми јасна таква намјера, јер се може остварити и без наношење штете другима. Велика је Босанска Крупа и има још мјеста за подизање џамије", упозорио је епископ Ракита.

Он је подсјетио да је до почетка 90–тих година прошлог вијека на простору овог градића живио велик број Срба, а да сада на простору Босанске Крупе има само десетак српских породица.

Епископ је указао да су на простору епархије бихаћко–петровачке, која углавном покрива подручје босанске Крајине, Срби дубоко утемељили своје биће о чему свједоче бројни храмови и споменици, али да га растужује што на овом простору има све мање Срба.

Он је позвао Србију да обрати пажњу на Србе босанске Крајине, а Србе који су тамо рођени, да улажу у оживљавање привреде.

Епископ Ракита је нагласио да има изузетно добру сарадњу са предсједником Републике Српске Милорадом Додиком, који помаже у доградњи епархијског центра у Петровцу, као и са министром правде Србије Николом Селаковићем који је два пута посјетио епархију и тако показао да званични Београд није заборавио "сиромашне и прелијепе предјеле" босанске Крајине.




 



 

среда, 05. децембар 2012.

Историја скијања на Јахорини

www.palelive.com


САОБРАЋАЈ

1912. године на Јахорини је изграђена железничка шумска пруга од Пала (829 м) до Пољица (1530 м) намењена за извоз дрвета. Пругу је поставио италијан Максим Фелтринели звани Малакорни, који је имао своје пилане на планини. Ова пруга се даље наслањала на железнички правац Вишеград - Сарајево, грађен од 1901. до 1904. године по наређењу цара Фрање Јосипа. Први друмски путни правац ка врху Јахорине грађен је дуж трасе пруге 1925. године када је генерал Ђорђе Томић за ту намену мобилисао војску и резерву. Овим путним правцем Фертинели је извлачио дрвену грађу са Јахорине до 1936. године. Након ИИ светског рата омладина је већ 1945. године изградила пут од Требевића и Пала све до Рајске долине. 1971. године је направљен пут од Близанаца до Бобанових рупа на Голој Јахорини до 1850 м / нв. Асфалтом је пресвучен правац од Сарајева преко Требевића до раскрснице Бистрица - Пале у дужини 26 км током 1971. и 1972. године. Остатак пута од 9 км од Бистрице до Јахорине је асфалтиран 1976. године, а касније и пут од Пала ка Јахорини.1971. године на Јахорину стиже и прва специјална машина за чишћење снега, тако да Градско саобраћајни предузеће из Сарајева уводи редовну аутобуску линију Сарајево-Јахорина. Овим је комплекс Јахорине добио на значају и на тај начин је омогућена свакодневна посета смучарима и грађанима Сарајева. Асфалтирањем путева и број посетилаца приватним возилима је знатно порастао.


ЖИЧАРЕ И СКИ ЛИФТОВИ
(Подаци добијени од Цвијана Голијанина који је од почетка руковао жичарама.)

 
Прва жичара на Јахорини
Прва жичара је довршена и отворена 1952/11/29. године. Она почиње на полазној станици од хотела "Јахорина" са надморске висине 1660 ми иде до врха 1885 м на Голој Јахорини. Дужина жичаре износи 1050 м, тип је једносед са 102 седишта капацитета 360 путника на сат. Од полазне станице до врха вожња траје 8 минута. Жичаром је прво управљао Смучарски савез БиХ од 1952/11/29. до 1958/11/26. године кад је припала Градском саобраћајном предузећу Сарајево. Поред жичаре су постојале смучарске стазе дужине 3660 м Стаза се спушта од врха Шатора (1885м/нв) на Голој Јахорини, преко Рајске долине до Кадина врела - Врхпрача 1000 м / нв. Ове стазе служе за смучање обичних смучара и за европска такмичења у спортовима на снегу. Одоздо од завршне станице код Кадине воде враћало се жичаром "Три" до жичаре "Један" и ту настављало ка Голој Јахорини.

Друга жичара на Јахорини
Друга жичара је довршена и отворена 1965. године. Она почиње на полазној станици Пољице са надморске висине 1530 ми иде до 1908 м / нв на "Зачаране дворе" испод "Огорјелице". Дужина жичаре износи 1641 м, тип је једносед са 148 седишта капацитета 360 путника на сат. Од полазне станице до врха вожња траје 12 минута. Жичаром управља "Градско саобраћајно предузеће" Сарајево. Дуж жичаре су и смучарске стазе које нису намењене за такмичења. Стаза од Голе Јахорине до Пољица је дужине 3000 м

Трећа жичара
Трећа жичара је довршена и отворена 1971/01/14. године. Она почиње на полазној станици од хотела "Јахорина" са надморске висине 1660 ми спушта се до 1329м/нв у место Жевње - Врхпрача. Дужина жичаре износи 1241 м, тип је једносед са 138 седишта капацитета 100 путника на сат. Од полазне станице до врха вожња траје 10 минута. Жичаром управља "Градско саобраћајно предузеће" Сарајево. Поред жичаре пролазе спуст и велеслалом стазе, и жичара је управо направљена за такмичења на снегу на дугим стазама, с Голе Јахорина до Врхпраче. Жичаре раде од првог снега у новембру до последњег у мају. Да ски стазе нису биле добро сређене сведочи и констатација аутора да је: Смучарске стазе на Јахорини треба очистити од стена и пањева, посути земљом, поравнати и посијати планинску траву. Само на таквим стазама се може скијати и на 5-10 цм дебљине снега, а тиме би се и продужила сезона смучања.

Ски лифт у Рајској долини

Ски лифт у Рајској долини довршен је и отворен 1972. године (Податак Радослава Џорџе, председника Сарајевског смучарског клуба) Овај ски лифт почиње на плазној станици у Рајској долини на 1655 м / нв и иде до врха 1855 м / нв на Крвавим локвама. Дужина ски-лифта износи 655 м, а висинска разлика 200 м Капацитет ми је 700 особа на сат. Ски лифтом управљају Сарајевски смучарски клуб и управа дома "Младост".
Ски лифт код дома "Партизан" довршен је и отворен јануара 1976. године (Податак Паје Ђокановић, управника дома Партизан). Полазна станица лифта је код дома Партизан на 1660 м / нв, а иде до 1800 м / нв иза Оштре главе на Голој Јахорини. Дужина ски лифта износи 450 м, капацитет је 600 особа на сат. Ски лифт је типа сидро и вуче по двојицу смучара. Ски лифтом управљају Смучарско планинарско друштво Јахорина-Сарајево и управа дома "Партизан". Са обе стране лифта постоји уређена ски стаза са два спуста лево и десно према дому Партизан. Дужина стазе је 450 м колико и дужина ски лифта.
Те 1976. године у изградњи је "једноужетна двоседа кружна жичара" са дужином трасе 1320 м, а лоцирана је западно од жичаре један на благо нагнутом платоу код велике кривине на Огорјелици. У плану је била и изградња ски лифтова за децу као и жичара Пале-Јахорина.
Од 1971. године на Јахорини је посвећена посебна пажња уређењу планине, објеката и жичара, а према узору на међународне ски центре са тежњом да Јахорина постане прави зимски Спортско-рекреациони центар. Половином јануара 1971. на Јахорину стиже прва специјална машина за набијање и равњање смучарских стаза и даје један нов и известан квалитет снежним теренима Јахорине.



Панорама Јахорине с почетка осамдесетих година



Тих седамдесетих година на Јахорини су верификоване смучарске стазе од стране Светске смучарске федерације - ФИС и то Стаза за СПУСТ дужине 3500м, са висинском разликом 887 м Почетак је на Голој Јахорини 1777 м / мв а циљ у Врхпрачи на 1090 м / нв. као и Стазе за велеслалом и слалом. Сваке сезоне се на Јахорини се одржавају 4-5 значајних такмичења са просечним учешћем по 100 такмичара. Јахорина је била организатор Европског и Светског омладинског критерија у смучању, што је тада представљало велику афирмацију планине.

Значајнија међународна такмичења одржана на Јахорини:
• 1957. године ИИИ Омладински шампионат алпских земаља;
• 1974. године у јануару ИИИ Европски омладински критериј а захваљујући Јахорини те исте године је одржан Светски шампионат у спусту;
• 1975. године у јануару Европски куп за мушкарце, као и Светско првенство за жене "Златна лисица" јер те године на мариборском Похорју није било снега;
• 1977. године у календар ФИС-а је увршћено такмичење Европског купа на Јахорини.



Такмичења у Рајској долини


СМЈЕШТАЈНИ КАПАЦИТЕТИ
После окупације Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске 1878. године, тадашња буржуазија у потрази за дивљачи долази у лов на Јахорину. Ово богато ловиште високе дивљачи привукло је и ловца вукел да направи ловачку кућу на Јахорини, код једног извора воде који ће касније добити и његово име - Вукелина вода. То је уједно и први објекат на овој планини за смештај странаца. Ловачка кућа изгоре. На том месту направише дом "Романија" са 60 лежаја, који је 1922. године изгорио.
После Првог светског рата (1914-1918), у 1923. години, долазе први љубитељи природних лепота на планину Јахорину. Те године је направљена зграда хотела "Шатор". У хотелу је било око 70 лежаја. До хотела се долазило шумским путем. По наредјењу краља Александра, генерал Ђорђе Томић 1926. године прави зграду Дома армије са 80 лежаја. Иако су изграђени објекти нудили удобан смештај, на Јахорину су још увек навраћали знатижељни посетиоци или групе који су долазили ради уживања у природним лепотама планине са мањим задржавањем. Теко је било све до ИИ Светског рата када су тада постојећи објекти уништени и спаљени
После Другог светског рата (1941-1945) обновљени су наведени спаљени објекти, а још 1947. године на Јахорину је доведено електрично светло. Изграђен је подземни кабал за струју и телефонске везе ... а онда почиње изградња:
• 1950. године направљен је Синдикални планинарски дом "Јахорина" са 95 лежаја.• 1955. године направљен је дом "Кошута" са 45 лежаја.• 1959. године изграђен је дом "Партизан" са 120 лежаја.• 1960. године изграђена је вила "Бистрица" са 44 лежаја.• 1961. године направљен је дом "Младост" са 94 лежаја.• 1975. године направљен је хотел "Јахорина" савремен комфоран објекат са 320 лежаја. Те исте године дом "Кошута" је више неупотребљив, а вила "Бистрица" је изгорила 1974. године
Изградњом водовода са врела Праче за туристичко насеље на Јахорини, капацитета 20 лит / сек обезбеђена је несметана употреба објеката. Обезбијеђена је љекарска служба преко целе године, отворена зграда поште и нови телефонски прикључци.
Хотел "Шатор"


Хотел "Шатор" Када је изгорила Вукелина Ловачка кућа, на локацији која по њему доби назив Вукелина вода, изграђен је дом "Романија" са 60 лежаја. (Податак Обрена Голијанина, старијег човека који је читав свој дуги век провео на Јахорини). Управник је био Немац Вајсиба. Капитулацијом Аустро-Угарске, Вајсибан оде у Аустрију а 1922. година и дом "Романија" изгоре.
На том месту у близини Вукелиних вода, већ наредне 1923. године, направише зграду данашњег хотела ком дадоше име по месту Шатор - хотел Шатор. Новац за изградњу хотела је дао Ђорђе Крстић, ондашњи председник Врховног суда у Сарајеву. (Податак Рада Томића - "Адаиџе" из хотела Шатор) Радове је изводио Мика Благојевић из Сарајева. Зграда од два спрата зидана је од камена, а трећи је од дрвета. У хотелу је било око 70 лежаја. Хотел је освијетљаван са лампом и гасом. До хотела није било аутомобилског пута, него само шумска цеста. Након отварања хотела, мештани су први пут видели скије на Јахорини. Скијаш се скијао испред хотела и изазвао чуђење код присутних.
• Крајем 1941. године Партизани Јахоринског одреда су упалили хотел "Шатор".• 1948. године УДБ-а доводи кажњенике који поново обновис изгорјели хотел. Тада су направили и терасу за сунчање и довели електрично светло. Кажњеници су изградили и пут до хотела. Хотел се снабдева водом из Вукелиног врела које се налази у близини зграде.• 1966. године извршена је доградња бара и просторија за Дневни боравак, одмор и разоноду. Собе су преуређене с увођењем топле и хладне воде и централног грејања. Реновиран је и лепо уређен ресторан са кухињом. Тада је хотел "Шатор" имао 120 лежаја намењених гостима и 20 лежаја за персонал.• Од 1948-1955. године хотелом "Шатор" управљао је Секретаријат за унутрашње послове Сарајева.• Од 1955-1958. године "шатором" управља хотел "Европа" из Сарајева.• Од 1958-1962. управља хотел "Јахорина".• Од 1962. године хотел Шатор преузима Студентски центар из Сарајева који је њиме управљао до ратних дешавања деведесетих година, када је хотел знатно оштећен. Данас хотел и даље чека на реновирање ...


 Војно одмаралиште "Јахорина"


Војно одмаралиште "Јахорина" 1925. године по наређењу краља Александра, генерал Ђорђе Томић је на Јахорини купио земљиште од солунског добровољца Живка Ћира из Касиндола и ту 1926. године направио Дом армије. Зграда је смештена на 1540 м / нв, озидана од камена на два спрата. Зграда је освијетљавана лампом са гасом и загреване пећима на дрва. (Податак Петра Карића - управника дома)


• 1941. године усташка војска је смештена у зграду дома. Крајем 1941. или почетком 1942. године Партизани Јахоринског одреда истерали су усташе и дом запалили.• 1946. године, одмах након завршетка рата, зграду дома су обновили и покрили заробљени немачки војници. Столарију у дому је градио КПД у Фочи 1947. године.• 1958. године извршена је адаптација зграде и опреме са 90 лежаја. Те године код дома је направљен депаданс са 60 лежаја. Све собе имају топлу и хладну воду, централно грејање, купатило на спрату, ресторан, простор за одмор и разоноду, терасу за сунчање. Одмаралиште се снабдева водом из централног водовода са врела Праче.

 
Такмичење у велеслалому код хотела Јахорина

Дом "Партизан"


Дом "Партизан" Налази се на Јахорини на 1660 м / нв. Изграђен је добровољним радним акцијама чланова Смучарског планинарског друштва "Јахорина" Сарајево. (Податак Паје Ђокановић - управника дома) На спомен плочи у дому пише следеће: "Дом смучарско-планинарског друштва ЈНА" Јахорина "изграђен је у част 40-годишњице КПЈ и СКОЈ-а и отворен је на Дан армије 22.КСИИ 1959. године ".
Дом је озидан од камена на два спрата и покривен лимом. Има терасу за сунчање. У дому има 17 соба иу депадансу 5 са ​​свега 120 лежаја. Има три купатила са тушевима, централно грејање, трпезарију, друштвене просторије, телевизор. Одмах поред дома је изграђен ски лифт. У почетку, дом се водом снабдевао са извора Паљске колибе, а касније из централног водовода са врела Праче.
Данас ни дом ни ски лифт нису у функцији.
Дом "Младост"


Дом "Младост" Налази се на 1702 м / нв код Рајске долине са идеалним погледом на северне падине Јахорине на којима се налазе смучарске стазе. Изграђен је 1961. године добровољним радним акцијама чланова Сарајевског смучарског клуба. (Податак Радослава Џорџе, ондашњег председника Сарајевског смучарског клуба). Озидан је са каменом на два спрата. У згради дома има 70 лежаја иу депадансу 24 - укупно 94 лежаја. Дом има у собама топлу и хладну воду, централно грејање, зеједничке тушеве, трпезарију, друштвене просторије, клуб салу, бар итд Раније се снабдевао водом из извора Бањглава, а касније из централног водовода.
Дом "Кошута"
Изграђен је 1955. године добровољним акцијама омладине која воли смучање. (Податак Алије Јахића - ек председника Туристичког друштва "Јахорина" са Пала). Зграда је направљена од дрвета и имала је заједничких 45 лежаја на спрат. Зградом је управљао Сарајевски смучарски клуб, а 1960. године зграду је откупило Предузеће "Енергоинвест" из Сарајева. Још седамдесетих година објекат је дотрајао и налазио се у рушевном стању. "Енергоинвест" је на истој локацији требало да направи нову зграду са 150 лежаја, што би данас требало да буде постојећи хотел "Кошута".
Вила "Бистрица"
Познатија је и као вила Извршног већа БиХ, направљена је 1960. године. Зграда је била озидана од камена са 44 лежаја у двокреветним собама и 4 апартмана, етажним тушевима и диско клубом. 1970. године вила "Бистрица" је била у саставу Градског саобраћајног предузећа Сарајево. Изгорила је 1974. године. Планирано је да буде обновљена што је касније резултуирало данашњим објектом хотела "Бистрица".
Хотел "Јахорина"


Хотел "Јахорина" Направљен је на 1632 м / нв. Првобитна зграда је изграђена 1950. - године и имала је 95 лежаја у организацији Синдиката БиХ и града Сарајево. Тада се звао Синдикални планинарски дом "Јахорина".
• 1957. године извршена је адаптација објекта у Ц категорију.• 1960. године овај објекат синдикати предају на управљање хотел "Европи" из Сарајева.• 1962. године формирано је самостално предузеће хотел "Јахорина" чији је оснивач општина Пале.• 1970. године, хотел улази у састав Градског саобраћајног предузећа Сарајево.• 1974. године ради се доградња старе зграде и озидана нова на пет спратова.
1975/01/14. године отворен је хотел "Јахорина" А-категорије. То је савремени објекат са 70 двокреветних и 24 једнокреветне собе у новом делу хотела и 8 двоктеветних и 8 трокреветних соба у старом делу хотела. Свака соба има купатило, а хотел поседује и затворени базен. Хотел нуди услугу изнајмљивања и сервиса ски опреме, а поседује и своју амбуланту. Поред хотела се налазе полазне станице једносједих жичара и то ТРЕЋЕ која се спушта у Врхпрача и ПРВЕ која води на Огорјелицу, као и ски лифтови. Гости са доње стране хотела излазе директно на ски стазу.

ОРГАНИЗОВАНО СКИЈАЊЕ НА ЈАХОРИНИ
САРАЈЕВСКИ СМУЧАРСКИ КЛУБ
Године 1933. у Сарајеву је основана прва самостална смучарска организација под именом Ски-клуб Сарајево. Све до рата 1941. године, овај клуб је чинио значајне напоре на унапријеђењу до тада непознатог смучања, као и такмичења у свим категоријама. У овом периоду одрађено је међународно такмичење у алпским дисциплинама на Јахорини. Много је учињено и на обезбеђењу материјалне базе за развој смучарства. Изграђени су домови на Црепољском и на Јахорини. Међутим, дотадашњи успешан рад клуба, као и све што је до тада учињено, уништено је за време рата. Многи активи чланови клуба у току рата су изгубили живот. Домови, који су са великим напорима и самоодрицања подигнути, уништени су, тако да се по завршетку рата морало почети изнова. Формирана су планинарско-смучарска друштва, која су се више бавила планинарством него смучарством. Тек 1954. године формирањем самосталне смучарске организације под називом Сарајевски смучарски клуб, почео је интензивнији рад на унапријеђењу смучарског спорта у Сарајеву.
Рад клуба, који је приликом формирања бројао 60 чланова, а 1975. године их има 500, углавном се одвија у два правца: уздизање квалитета у алпском смучању и подизање материјалне базе клуба, услова за успешан рад. Изграђен је дом "Младост" на Јахорини, капацитета 70 лежаја, лифт капацитета 700 особа на сат, изграђене су стазе врхунског квалитета за спуст, слалом и велеслалом, тако да су се на Јахорини могла одржавати сва такмичења у алпским дисциплинама. Такмичари овог клуба су углавном били доминантни на републичким БиХ такмичењима. Неколико чланова клуба је наступало и за државну репрезентацију. За свој успешан рад Сарајевски смучарски клуб је добио низ значајних признања:
1975. године, прослављајући 20-годишњицу свог постојања и рада, клуб је прихватио и организацију Европског купа у спусту. Да би обезбиједили потребне услове за одржавање овако значајне приредбе, уз помоћ свих заинтересованих у граду, у току лета направили су спуст стазу дужине 3200 метара са висинском разликом од 782 метра. Стаза ових димензија задовољава прописе ФИС-а и на њој се могу одржавати сва такмичења у алпским дисциплинама. Изградња стазе за спуст је допринела да Јахорина стане раме уз раме са осталим ски центрима у тадашњој Југославији па и Европи. Дугогодишњи председник овог клуба је био Радослав Џоџо.

Смучарско - ПЛАНИНАРСКО ДРУШТВО "ЈАХОРИНА" - САРАЈЕВО



Осећајући потребу да се припадници ЈНА и чланови њихових породица, као и резервне војне старешине организованије баве смучање, 1950/11/12. године основан је Смучарски клуб "Јахорина" - Дома ЈНА у Сарајеву. У првој години постојања учлањено је 800 чланова, од чега се око 200 активно бавило смучање. Смучарски клуб "Јахорина" је новембра 1951. године припојен Спортском друштву "22. децембар". На годишњој скупштини Спортског друштва, новембра 1954. године, клуб се поново осамостаљује и добија назив Смучарско планинарско алпинистичко друштво ЈНА "Јахорина". Идеја о изградњи смучарско-планинарског дома на Јахорини прихваћена је на годишњој скупштини 1957. године. Чланови друштва добровољним радним акцијама су изградили дом "Партизан" на Јахорини и отворили га 22. децембра 1959. године.

Исте године СПД Јахорина је добило друштвене просторије у дому ЈНА. Друштво је тада имало преко 800 чланова. 1960. године формирана је такмичарска екипа смучара омладинаца. Друштво је један од предлагача организовања смучарског "Јахоринског купа", а такође и организатор планинарског оријентационог такмичења "Јахоринске стазе", које је постало традиционално. Сваке године организује планинарски поход "Игмански марш". Ово друштво је дало крупан допринос у развоју смучарства и планинарства у Сарајеву и Босни и Херцеговини уопште. Друштво је добило много награда и признања за свој рад. 1962. године организација "Јахоринског купа" била је поверене овом друштву. Друштво организује смучарске курсеве за почетнике на којим је од свог оснивања до јануара 1976. оспособило око 3000 младих смучара. СПД "Јахорина" изградило јје добровољним радним акцијама ски лифт код дома "Партизан" на Јахорини и пустило га у рад 1976. године.

Подаци добијени од Ристе Курилић и Миливоја Николића, тадашњих потпредседника Смучарско - планинарског друштва "Јахорина" Сарајево.



петак, 13. јул 2012.

Мухамед Мехмедбашић

Мухамед Мехмедбашић је био српски националиста, припадник револуционарне организације Млада Босна, која је 28. јуна 1914. године извршила атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву. После атентата је побегао у Црну Гору и касније у чину потпоручника учествовао у повлачењу српске војске преко Албаније. Заједно са пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом вођом групе Црна рука осуђен је 1917. године у Солунском процесу на 15 година затвора за учешће у наводној завери за убиство српског престолонаследника Александра Карађорђевића. Амнестиран је 1919. године и враћа се у Сарајево.

Преминуо је 29. маја 1943. у Сарајеву после мучења од стране усташа.



НИКОЛА Велашевић (1885-1929)
Никола Велашевић познат је по томе што је скривао и спасао Мухамеда Мехмедбашића, Србина исламске вере, који је са Гаврилом Принципом и осталим атентаторима учествовао у убиству аустријског принца и престолонаследника Франца Фердинанда, у Сарајеву, 28. јуна 1914. године на Видовдан. Мухамед је једини од атентатора који је успео да се извуче из Сарајева и преко планина побегне у Црну Гору. Ту га је Никола Велашевић скривао у свом дому у Даниловграду. И поред свих потера разних аустроугарских агената и црногорских доушника, потрага за Мехмедбашић је била безуспешна. Мухамед Мехмедбашић је касније успео да се пребаци на Солунски фронт и прикључи Апису и организацији «Црна рука», односно организацији «Уједињење или смрт».

Када је 3. марта 1916. године, Аустроугарска увела војну управу у окупираној Црној Гори, интернирала је у логоре 15.000 Црногораца.

Ни хапшењем, ни прогоном, окупатор није могао да угуши слободарски дух народа. Сваког дана покрет одметника је био све масовнији. Никола тако одлази у планине где је формирао комитске чету која се са осталим комитски четама борила против окупатора.

Књижевник Михаило Лалић у својој књизи «Гледајући доле на друмове», по »Мемоарима дневника Пеја Грујовића», на више места говори о јунаштву Николе Велашевић и осталих комита и наводи да је између остралих, у борби на Сињајевини тешко рањен и Никола Велашевић кога су на коњима пренели у Пипере код сестара Маше и Милосаве Михаиловић и које су њему и осталим рањеним комитама превијале и лечиле тешке ране. Борио се у Црној Гори, Херцеговини и Санџаку, све до ослобођења земље. Учествовао је иу ослобађању Требиња и околних места у Источној Херцеговини. Залагао се за уједињење јужно-словенских народа и стварање Краљевине Југославије.

По преузимању власти, постављен је за шефа жандармерије у Бару и онемогућио је акцију присталица Краља Николе, који су уз помоћ Италије, по сваку цену хтели да створе базе за своје акције.

Потом прелази на службу у Херцег Нови на место организатора пријема америчке хуманитарне и медицинске помоћи јер је говорио енглески језик.

Никола Велашевић у униформина броду
са Стаком Крунић,
вероватно негде око Херцег Новог. 

На позив Мухамеда Мехмедбашића долази у Столац да посети свог пријатеља. Ту упознаје најмладју сестру Божидара Крунића, пријатеља Данила Илића и завереника у атентату на аустроугарског принца Франца Фердинанда. Убрзо, 12. априла 1920. године, оженио се штаком Крунић.
Срби муслиманске вере у Босни и Херцеговини


Препознавање национално недекларисаних Срба међу припадницима муслиманске вјероисповјести, за разлику од оних који се у тој конфесији не осјећају Србима и изјашњавају као несрби, односно као припадници других нација, веома је осјетљиво и сложено питање. Наиме, код знатног дијела муслимана нашег поријекла кроз прошлост су се, из разноразних разлога и чињеница, формирали елементи свијести о етничкој дистанци у односу на Србе – основну народносносну супстанцу из које су потекли. Међутим, они су упркос новопримљеној вјери и прихватању елемената оријенталне културе и даље остали у дискурсу свог матерњег, односно српског језика, импутирајући у њега дио ријечи из турског и арапских језика, донесних и на ове просторе у освајачким походима Турака.
Све што је пратило српски народ под вишевјековном турском влашћу, а у новије вријеме и домаће уставне одредбе о етничкој посебности муслимана, довело је до поменуте њихове дистанце од народа из којег су настали (Др Петар Опачић у својој рецнзији за ову едицију наводи: „О томе је Владимир Бакарић у његовом последњем интервјуу за загребачку ТВ рекао следеће: да су се он и Кардељ возили у ауту и разговарали како да реше питање босанских муслимана ‘па смо се’, рекао је Бакарић ‘договорили да идемо на стварање муслиманске нације’ . „ (Хрват Бакарић и Словенац Кардељ су уз Хрвата Тита били најутјецајније личности политичког живота у СФРЈ; о. Рајо.)

Код претакања Срба у муслимански корпус треба имати у виду да су Срби били принуђени у знатном броју да напуштају своја од Турака окупирана огњишта и имања, а они који су остајали на њима у жељи да их сачувају и даље у свом власништву, као и они који су се, у немогућности да иселе или одупру окупацији, а у жељи да сачувају своје голе животе и животе својих породица, једноставно прикључивали Турцима као побједницима и временом своју културолошку, вјерску и етничку традицију и свијест трансформисали у освајачеву, принудом наметану.

О националној припадности муслимана, у свом чланку Задатак српске муслиманске омладине, објављеном у Српској омладини (власник и уредник листа Смаилага Ћемаловић), Шукрија Куртовић, публициста, пише: „Муслиману треба јасан вањски знак, учинити да није само муслиман са великим словом, него да има нешто више и јаче, нешто што га карактерише међу другим народима. То је његова нација. Муслиман треба једном да се увјери да је Србин и члан српске нације. То је њгово право одијело. Нову ће душу муслиман добити заједно са одијелом. Нигдје се не смије заборавити да му се одијелом удахне нова душа – српски национализам и све што је са нашим национализмом скопчано.“ Надаље, говорећи о муслиманима свог времна Куртовић закључује: „Ми смо и дан данас онај исти народ, истога језика и истога углавном обичаја, као што смо били прије него што смо примили Ислам.“

О истом питању професор Хусеин С. Бркић каже: „ Муслимани су свјесни свог поријекла и њиме се поносе, најбољи су чувари свога народног језика и својих народних обичаја... свјсни су и поносни на своју прошлост, у којој им припадају такођер значајне националне заслуге. Све те њихове одлике укопчавају их саме по себи у наш национални организам. Етничко и ментално јединство са Србима, изграђена грађанска свијест и грађанска одговорност за опште добро државе као цјелине, упућује муслимане у првом реду на Србе... То је стварност коју не може ослабити неуравнотежени и неодговрни испад са српске стране, нити систематско ласкање и претјерана брига и бојазан за судбину муслимана са хрватске стране.“

Најпознатији вођа муслимана у међуратној Краљевини Југославији др Мехмед Спахо каже: „Ону штудију (мисли на једну од својих радова, о.Рајо) написао сам као Србин Муслиман у интерсу Срба Муслимана на Балкану; хтио сам им тим доказати, ако коцка пане Србији, да јој пане у део Босна и Херцеговина, да Муслимани могу и на даље остати у својој кући“.

Свијест о поријеклу наших муслимана веома снажно је изразио и мостарски хоџа Мехмед Спахић стиховима:

Што помињеш прошлост мени, та преда мном јасно стоји.
Ја познајем поријекло, преотаца, ђеда моји.
И ја чујем гласе, што их, с њина гроба вјетар вине:
Србин буди, чедо наше, или проклет био, сине!

„Муслимани који су себе отворено називали Србима су били потомци чувених беговских кућа Оџаковићи, Бушатлије, Миралми, Бишчевићи, Церићи, Тузлићи, Арнаутовићи, Џинићи, Сулејманпашићи, Бичакчићи, Куленовићи, Фирдуси, Фадилпашићи и други.“ (Коњхоџић Алија. Споменица „Братства“.Торонто, 1974.)

Из биографског лексикона Биографије – Срби западно од Дрине и Дунава I-III, Јован С. Радојчић, Нови Сад: 2009. Прометеј.

Да је свест о припадности муслимана српском стаблу било међу народним првацима однеговано пре стварања Југославије, показује муслимнско-православни уговор о уређењу Босне и Херцеговине од 1902. године, којим је покушано спречавање аустријске намере да све дошљаке у Босну и Херцеговину (странце) представи за Хрвате и да српски језик прогласи ''земаљским'', или ''бошњачким''. Зато су Глигорије Јефтановић, Војислав Шола, Алибег Фирдус и Бакирбег Тузлић унели Члан 11: ''Народни и службени језик је српски, а писмо ћирилица. Не признаје се право завичајности никоме – ко је дошао с окупацијом или после ње, па ни њиховим потомцима, макар да су у Босни рођени''. Овај државни и национални документ је, убрзо, дао резултате – и права је штета што је после 1918. године муслиманско-православна слога занемарена и одрођавање муслимана од српског стабла државно подстицано. Посебно, у Југославији после Другог светског рата. Али, тих првих година двадесетог века, све је наговештавало братство истородних муслимана и православаца. Тако су муслимани основали Српско муслиманско потпорно ђачко друштво и почели да издају часопис Гајрет. Председник Друштва је Мехмедбег Фадилпашић, велепоседник из Сарајева. Уредник Гајрета, од 1907. је Осман Ђикић и часопис руши оквире међусрпске верске подељености. Залаже се за српство и муслимани престају да се зову Турцима, схватајући да припадају српском роду. Осман Ђикић, са Смајом Ћемаловићем, покреће и часопис Самоуправу, 1910. године. Атмосферу српског родољубља међу муслиманима Босне и Херцеговине, крајем 19. и почетком двадесетог столећа, најупечатљивије приказује лепа лирска песма Србина муслимана Аливерић Тузлака "Аманет од ђеда".