понедељак, 30. јул 2018.

ЗАСЛУЖНИМА НАГРАДА, НЕБИТНИМА МЈЕСТО НА ЂУБРИШТУ ИСТОРИЈЕ

Били смо у петак код пријатеља у Београду. 
Заморан пут, ваљда то долази са годинама, а некад се могло отићи ујутру из Ниша до Неготина, а преспавати у Ужицу и вратити сутрадан у Ниш, без осјећаја оволиког умора.
Свану ће дан у  Скупштини када ће и оваи услови бити испуњени

Чудо је како нерви могу малтретирати властити организам.
Него да се не жалимо проћи ће.

Приајтељ је добро, мало изнервиран и разочаран због свеукупне ситуације.

Неким од нас ово наметнуто законско ријешење, о донаторству органа није прихватљиво, па смо помало узнемирени, јер може доћи до злоупотребе, то потврди и пријатељ, а он је дебело упућен у ту проблематику.
Ови који су по том питању очекивали помоћ од њега не дочекаше.

Ми који не очекујемо више ништа задовољни смо.

Вољели би када би могли помоћи пријатељу, али за све је крив систем.

Пријатељ ради са људима који су много тога преживјели кроз оружане сукобе у деведесетим.
Сусреће се са разноразним људима и њиховим судбинама.
Много је оних који никада не затраже помоћ, јер се изборе сами, доста и оних који су се изборили уз његову помоћ и превазишли све оно што их је окупирало.
Међутим има и оних којима је помоћ још увијек неопходна, али не зависи само од њега или неког другог појединца већ од државног система.

Управо на тај систем је приајтељ огорчен.

Небитни ликови тог система донијели су уредбу да нека стања могу законски бити регулисана до неке године, тј за птсп до 2007. године и послије тога не.
Медицинска наука је доказала да је у случајевима птсп-а небитна временска разлика већ да је довољан иницијатор који ће сасвим "излијечену" и опорављену особу поново вратити у стање можда и теже од првобитног трауматског доживљаја, које може одвести и до трајне промијене личности и немогућа даљег професионалног функционисања и привређивања.

Управо због таквих неопходно је да се обезбједи инвалидска пензија или накнада у вријеме незапослености.

Што се тиче професионалних припадника Војске и Полиције, са таквим емоционалним проблемима, а код којих се утврди да нису више способни за службу са оружијем систем је дужан да утврди процедуру часног отпуста, које нажалост пошто Србија није била у рату још дуго неће бити.

Мада боље је закључити да је Србија била у рату против НАТО-о свеза, али да сада државним системом руководе дезертери који неће да омогуће пристојан живот онима који нису избјегавали војну обавезу и нису се скривали по разним буџацима, већ су бранили отаџбину.

Пријатељ ће пребродити и ову кризу, они који су бранили отаџбину добиће привилегије и оно што заслужују, а небитни ликови који сада одлучују у име државног система отићи ће као и многи слични њима и прије њих на  ђубриште историје.