петак, 05. јун 2015.

САМ ОСТВАРИО СВОЈУ ИДЕЈУ

Ниш – У мору лоших вести којима смо бомбардовани сваког дана, оне лепе, добре, афирмативне тешко налазе пут до читаоца. И то је један од разлога што су летаргија и безнађе постали „нормално“ душевно стање људи у Србији. Сви се ослањају на неког другог, трећег и ту се низ наставља а нада за боље нестаје.
Ипак, да није тако и да појединац може пуно да учини сам је и пример Стефана Николића из Ниша. Као спортиста и човек од акције Стефан је својим комшијама и станарима насеља Матејевац код Ниша подарио праву малу теретану на отвореном.



Не желећи да чека неке нове изборе, када се у предизборним месецима започињу градити „куле и градови“, који по обичају остају недовршени, али и без претеране помоћи својих суграђана потпуно сам кренуо „на посао“.



„У нашем као и у осталим приградским насељима и селима нити се шта предузима нити се шта ради. Што због србске мрзовоље и незаинтересованости а што због страначких препуцавања. Наравно уради се по нека ситница као што је асвалтирање неке улице или се започне канализација или се постави улично осветљење на неке улице или око сеоског терена, али то само када дођу избори па отпадници из странака потежу да се нешто уради како би победили у том крају“, прича Стефан оно што је већ одавно реалност целе Србије.


„На идеју да се изграде ове справе сам дошао тако што пре свега не пушим никад, не пијем никад, бавим се спортом редовно а поред свега тога сам родољуб и волим свој народ иако је често лењ и мрзовољан. Зато бих волео да допринесем покретању људи да ураде нешто у свом крају сами а не да чекају помоћ неких странака. А ово је корисно и значиће генерацијама деце“.
Решио је да спроведе свој план до краја, немарност својих суграђана није га разочарала, иако је свега 2 % становника Матејевца хтело финансијски да учествује. Његова упорност и пре свега жеља да покаже својим примером како је често довољна јака воља и вера да би се постигао циљ, уродили су плодом.


„Осмислио сам цео пројекат, нацртао, написао вест и облепио цео крај, раније сам покушавао да прикупљам потписе међутим одмах сам схватио да од тога нема ништа . Зато сам кренуо сам. Цела акција била је у виду јурњаве и молби. Човек који је варио дао је доста материјала, а нешто од материјала и осталих потрепштина куповано је од скупљених пара. Иначе крај има неких 2500 – 2700 људи, а помоћ у облику новца у вредностима између 200 – 1000 дин дало је само тридесетак људи, а неких десетак још је учествовало у сређивању површине , односно копању и осталим помагањима. Остало је још да се прикупи новац за подлогу и радови су готови“, завршава Стефан са разлогом поносан на свој успех.