Приказивање постова са ознаком ПОЗНАТИ ПРЕКОДРИНЦИ1. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком ПОЗНАТИ ПРЕКОДРИНЦИ1. Прикажи све постове

понедељак, 15. фебруар 2016.

Амира Медуњанин у Нишу

Певачица севдалинки Амира Медуњанин у пратњи гитаристе Анте Гела наступиће 25. марта у Народном позоришту у Нишу.
Фото новости:Ко на Тебевићу

Наступима у Крагујевцу, Нишу и први пут у Крушевцу и Краљеву, Амира наставља успешна дружења са публиком у Србији.

"Увијек то буду прекрасни сусрети, на којима причамо заједничку причу повезани са публиком неким невидљивим нитима. Интеракција са људима који дођу, одвоје два сата и подјеле их са нама, одлучује у ком правцу ће концерт ићи. Све некако крене другим током од зацртаног", каже Амира.


Од бројних признања критичара у свету треба издвојити мишљење новинара лондонског Гардијана Гарта Картрајта (Гартх Цартwригхт), који је назива "босанском Биллие Холидаy", истичући "начин на који се игра са севдахом, налазећи нови контекст и форму у традицији старој стотинама година".

За концерт у Нишу улазница кошта 900 рсд за партер и 800 рсд за балкон и карте се могу купити преко продајне мреже ЦС Евентим.


АМИРА МЕДУЊАНИН

Светски призната певачица из Сарајева Амира Медуњанин већ је два пута одушевљавала београдски Сава центар (2014. и 2015.) надахнутим изведбама севдалинки и традиционала са подручја Балкана попут "Ах шта ћемо љубав крити", "Крадем ти се у вечери", "Калеш бре Анђо", "Мито бекријо", "Зајди, зајди", "Што те нема"...

Рођена је у Сарајеву, Босна и Херцеговина, 23. априла 1972. године. Успела је изградити властити стил извођења доводећи изведбе до савршенства. Након што је 2003. године гостовала на албуму "А Сецрет Гате", Мостар Севдах Реуниона, Амира Медуњанин 2005. године снима свој дебитантски албум "Роса" у издању Снаил Рецордс. Албум добија сјајне критике у Великој Британији и широм Европе. У априлу 2009. године, Амира објављује албум "Ливе", у издању Грамофона. Албум садржи снимке са њеног концерта у Босанском културном центру Сарајево током Јазз Феста Сарајево 2008. године. Исте године прави још један корак напред, објављивањем већ снимљеног студијског албум "Зумра", који је припремила у сарадњи са међународно признатом хармоникашицом Меримом Кључо. Албум представља иновативни приступ музичкој традицији Босне и Херцеговине, Србије и Македоније, спајајући примењену хармонику са аранжманима традиционалних мелодија, стихова и стила вокалне изведбе. Албум "Амулетте", објављује Хармониа Мунди и урађен је у сарадњи са уметницима какви су Бојан Зулфикарпашиц, Бацхар Кхалифе, Ненад Василић, Ким Буртон, Wалтер Qуинтус и Влатко Стефановски.

Њен актуелни албум је "Силк & Стоне" (април 2014 Аqуариус Рецордс), ког је продуцирао и аранжирао џез пијаниста Бојан Зулфикарпашић. Амира је на том ЦД-у отпевала девет песама међу којима су драгуљи традиционалне музике балканских простора "Има дана", "Што те нема" и "Елено керко", зарадивши бројне похвале критике у региону и свету.
Добитница је престижне награде «Ла плуе белле воиx феминине 2012» (Најбољи женски вокал 2012. године) од стране Фондације Оранге (Француска, Марсеилле, Бабел Мед Мусиц).

уторак, 17. фебруар 2015.

"Но смокинг оркестра" у четвртак у дворани Државног кремаљског дворца

Српски режисер Емир Кустурица и његов "Но смокинг оркестра" зимску серију концерата наставиће у Москви, Санкт Петербургу, Риги и Виљнусу.
Први концерт биће одржан у четвртак, 19. фебруара, у Москви и то у најпрестижнијој дворани у цијелој Русији - дворани Државног кремаљског дворца.
Концерт у Москви биће одржан у оквиру Фестивала балканске музике, на коме ће свирати и Горан Бреговић и Балканика.
Концерт Кустурице и "Но смокинг оркестра" руски медији већ најављују као јединствен музички догађај. У најави подсјећају да је Кустурица добитник више од двадесет престижних филмских награда, да је лауреат Кана, Венеције, Берлина, а да његове музичке активности у групи нису само хоби.
"Кустурица ће на сцени Државног дворца извести најбоље пјесме из дуге историје бенда. Сваки концерт Но смокинг оркестра је прави балкански маратон необуздане забаве, море позитивне енергије", истичу руски медији.
Кустурица је за портал "Искра" рекао да је његова група увелико спремна за нови сусрет са руском публиком. "Тамо нас цијене, тамо знају нашу музику, даћемо све од себе. Најављујем незаборавну свирку", рекао је Кустурица.
Почетком фебруара Кустурица и његови музичари приредили су величанствене концерте у Тел Авиву, Јерусалиму и Хаифи, а током прошле и почетком ове године свирали су у Швајцарској, Италији, Француској, Сан Марину, Њемачкој, Шпанији, Мађарској, Мексику, Бугарској... srna

недеља, 02. новембар 2014.

СЛОБОДАН ПАВЛОВИЋ ИЗ СЕМБЕРИЈЕ УЛАЖЕ У ЛЕСКОВАЦ

Захваљујући наслову Пред инвеститором само одабрани новинари сајта "Јужних вести" сазнадосмо једну дивну за нас информацију која се тиче сарадње коју промовишемо.

Наиме Слободан Павловић родом из Бијељине Република Српска,који сада живи у Чикагу,заинтересован је за улагање на подручију Лесковца,конкретно у "Поречје" Вучје.
О тој сарадњи остварени су већ неки договори приликом посете Градоначелника Лесковца Горана др Цветановића Чикагу 14.10.2014.године којом приликом је разговарао са бизмисменом Павловићем.

До сусрета у Лесковцу дошло је пре неколико дана и информацију о томе можете прочитати овде.
Наставићемо да пишемо о овоме са допуњеним информацијама...

четвртак, 02. октобар 2014.

САРА ГОЛИЈАНИН-ФОТО МОДЕЛ

Велико задовољство било је контактирати са једном предивном дјевојком из Трнова,општине у Српском Сарајеву,која је поред изузетног успјеха коjи је постигла остала сасвим обична и природна.
Желимо да вам преставимо

Сару Голијанин,рођену 1997.године у Српском Сарајеву која живи у једно дивном мјесту Трново у Републици Српској.
Трећи је разред Туристичке школе.
Ове године доспјела је у јавност  пријавом за избор Мис Јахорине,гдје је изабрана за мисс фотогеничности. 

После тога избора,ишла је на избор за мисс Републике Српске.
Имали су  три дана припрема на Козари,избор се одржао у Бањалуци,и ту  се пласирала у топ 13 најљепших РС-а. 

Почетком септембра, организоване су у Неуму, припреме за мисс БиХ.
Кандидаткиње су биле смјештене у Гранд хотел Неум,гдје су како наводи биле су јако лијепо примљене,истиче да је Хотел врхунског квалитета.
Сара истиче:"Била су јако лијепа дружења,уз све то смо училе кореографију,снимале ,и сликале. Осјетила се је напетост међу цурама,јер је свака дошла да оствари свој циљ,али чим учествујеш на таквом избору велики је успјех. Осјећај је био јако лијеп током читавог избора". 
Није прошла у топ 13. али је наставила даље,није се разочарала. Истиче да знам ко је и шта је. Ово је за Њу био тек почетак. Има једно ново искуство. 
Наставиће да се бави моделингом,јер то је посао који воли,и у којем како мисли може да успије уз пуно труда.
Већ има понуде да иде вани да ради. 
Највећу подршку  пружили су јој  породица,и момак. 
Послије избора, дивне поруке добила је од пријатеља,од суграђана, то јој је  заиста јако значило. "Чак су ме звали људи које лично не познајем да ми пожеле срећу,и све је то лијепо доживити". 
После средње школе,планира да упишем Журналистику,јер то како мисли јако лијеп позив. Велику подршку  имала је од  Општине,и од Начелника,овом приликом  захваљује се свима што су били уз њу у овом периоду. 
Сматра да је Општина у којој живи мала,али је у задње двије године дошло до позитивних промјена.
Ипак, млади имају врло малу перспективу за живота. 
"Јако пријатно је овде доћи на одмор,али не и за живити,јер перспектива није најбоља. Зато сви који имају прилику да оду из Трнова,нека иду,јер то је боље. Тешка је ситуација свугдје,поготово у малом мјесту".
То је била Сара Голијанин,лијепа и паметна,а опет сасвим обична дјевојка из Српског Сарајева.



уторак, 13. мај 2014.

Дари Секулић "Аврамов штап"

12.05.2014 RTVIS
Пјесник Дара Секулић добитник је овогодишњег књижевног признања "Аврамов штап" за књигу поезије "Брат мој, Тесла" и за плодоносни књижевни рад који траје шест деценија.

Награда за очување српства и матерњег језика коју додјељују требињска подружница Удружења књижевника Републике Српске, Црквена општина Требиње и Друштво српских писаца Црне Горе, пјесникињи је уручена синоћ у Требињу, на књижевној вечери у Епархијском дому.

"Српски народ је један пјесник и његове пјесме иду кроз висине и земљу која хоће на небо. Веома битно да постоји мјесто гдје ће један стих остати заувијек", истакла је Секулићева.

Предсједник требињске подружнице Удружења књижевника Српске Радослав Милошевић, који је и први добитник "Аврамовог штапа", истакао је да Секулићева спада у савремене и значајне пјеснике српског језика и српског народа.

Стихове Секулићеве казивале су ученице требињске Гимназије "Јован Дучић" Ана Рудакијевић и Тијана Бабић.

Херцеговачка подружница Удружења књижевника Републике Српске организовала је у Требињу "Дане поезије Даре Секулић", у оквиру којих јој је првог дана уручна награда.

Књижевно вече Даре Секулић, добитнице највиших друштвених признања и књижевних награда, биће одржано вечерас у требињској Народној библиотеци, а сутра у Гимназији "Јован Дучић" планиран је "час поезије".

Манифестација ће бити завршена сутра програмом "Умјетничко поподне", који ће бити организован у требињској Академији ликовних умјетности.

петак, 28. март 2014.

ПИСАЦ, ПЈЕСНИК, БОРАЦ, СЛОБОДАН ЧОВЈЕК...

Тридесет година од смрти писца "Глувог барута", "Осме офанзиве", "Доживљаја Николетине Бурсаћа", "Јертичке приче", "Магарећих година"...

 

Приредила: Јована НИКОЛИЋ

БЕОГРАД, 25. МАРТА /СРНА/ - Сутра се навршава 30 година од смрти Бранка Ћопића, једног од најпопуларнијих српских писаца у некадашњој Југославији, који је преминуо 26. марта 1984. године извршивши самоубиство скоком са Бранковог моста у Београду.

Прву књижевну награду добио је 1938. године од Академије седам умјетности за кратку причу, 1939. године добио је Ракићеву награду, а затим и награду Српске краљевске академије 1940. године.

Његова антологијска збирка приповједака "Башта сљезове боје" освојила је Његошеву награду 1972. године, а НИН-ову награду за најбољи роман добио је 1958. године за роман "Не тугуј, бронзана стражо“.

Од 1968.године био је члан Српске академије наука и умјетности.

Бранко Ћопић рођен је 1. јануара 1915. године у Хашанима код Босанске Крупе, који су данас у Федерацији БиХ.

Основну школу завршава у родном селу, након чега упусује нижу реалну гимназију у Бихаћу. Књига "Магареће године" настала је по сјећању на вријеме проведено у интернату у Бихаћу, такозваном конвикту.

Учитељску школу у Бањалуци Бранко Ћопић није завршио. Избачен је из школе у четвртом разреду због читања напредне литературе, а затим и из Учитељске школе у Сарајеву.

Школу је успио да заврши тек у Карловцу, гдје је прабачен уз помоћ неких професора.

Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, гдје је током студија с времена на вријеме објављивао приче у "Политици".

Други свјетски рат затекао га је на одслужењу војног рока у Марибору у бившој војсци Краљевине Југославије, а већ на самом почетку повезао се сa покретом отпора и био припадних партизанских јединица.

Цијело вријеме рата био је ратни дописник заједно с нераздвојним пријатељем и кумом, такође познатим књижевником Скендером Куленовићем.

Други свјетски рат подстиче га да напише романе "Пролом", "Глуви барут", "Не тугуј бронзана стражо" и "Осма офанзива", затим приповјетке "Роса на бајонетима", "Сурова школа", "Љубав и смрт", "Доживљаји Николетине Бурсаћа", "Горки мед", "Свети магарац", "Људи с репом" и збике пјесама "Огњено рађање домовине" и "Ратниково прољеће".

Написао је и романе за дјецу "Орлови рано лете", "Славно војевање" и "Битка у златној долини" /познати су као "Пионирска трилогија" и "Магареће године", збирке прича "Приче партизанке", "Вратоломне приче", "Приче испод змајевих крила" и "Доживљаје мачка Тоше", збирке пјесама "Чаробна шума", "Армија одбрана твоја", "Партизанске тужне бајке", "Вечерње приче", "Дједа Тришин млин" и "Несташни дјечаци".

Једно од најпознатијих дјела је бајка у пјесми "Јежева кућица".

Дјела су му превођена на руски, енглески, француски, њемачки, украјински, пољски, чешки, бугарски и мађарски језик.

Једно од најпознатијих дјела била је "Јеретичка прича", због које је Бранко Ћопић касније трпио велике ударе тадашње комунистичке партије па и од самих колега.

Претпоставља се да су ти прогони главни разлог самоубиства који је Бранко Ћопић извршио скочивши с моста преко ријеке Саве у Београду.

недеља, 16. фебруар 2014.

Кемал Монтено у Нишу

14.02.2014.А. М. Извор Јужне вести | Niš
kemal.jpg
Кемал Монтено; фото: блиц.рс
У среду, 5. марта од 20 сати у Дому Војске Нишлије ће моћи да присуствују концерту познатог музичара Кемала Монтена.
Концерт је, према најавама организатора, истовремено и промоција новог албума, “ ШТА ЈЕ ЖИВОТ”, па ће љубитељи Кемалове музике поред већ познатих хитова моћи да чују и нове песме.
Улазнице су у продаји у радњи “Хаппy хоусе” и на благајни Дома Војске, по цени од 800 динара за I партер, 700 за II и 600 за балкон.

четвртак, 16. јануар 2014.

Ово је Србин из Херцеговине коме и Хрвати повјеравају живот!

16.01.2014  Телеграф.рс

Ovo je Srbin iz Hercegovine kome i Hrvati povjeravaju život!Недавно је у Хрватској једна од главних тема било питање зашто је предсједника Иву Јосиповића оперисао српски хирург доктор Миломир Нинковић, а не неки од најбољих хрватских љекара.

Повјерење Иве Јосиповића освојио је доктор Миломир Нинковић један од најугледнијих и најбољих пластичних и реконструктивних хирурга у свијету. Он је већ дуже вријеме директор највеће европске Клинике за пластичну хирургију у Минхену. Др Нинковић је својим иновативним захватима значајно помјерио границе и допринио развоју реконструктивне и пластичне хирургије.

Био је на челу тима који је први у свијету успјешно обавио операцију кадаверичне трансплантације подлактице, послије које је пацијент са трансплантирам рукама кренуо на пут око свијета са мотоциклом, а неки оперативни захвати већ су у стручној медицинској литератури названи по др Нинковићу.

Др Миломир Нинковић поријеклом је Херцеговац, рођен је на Сокоцу, а његова породица вуче коријене из околине Требиња. Као млад хирург и најбољи ученик др Борише Старовића, својим радом и резултатима постигнутим у Сарајеву задивио је колеге у Америци.

Почетком деведесетих дошао је на чело Универзитетске болнице у Инсбруку, а након великих успјеха у Аустрији др Нинковић позван је да руководи једном од највећих и најпрестижнијих свјетских клиника.

Др Нинковић је поред Иве Јосиповића оперисао и бившег хрватског премијера Ивицу Рачана, као и многе познате свјетске државнике, глумце, спортисте и јавне личности. У Републици Српској је без надокнаде извео више компликованих операција како би помогао пацијентима који немају новац да плате скуп захват у Њемачкој.

понедељак, 30. децембар 2013.

НЕ ПРОДАЈЕ СЕ ВЕРА ЗА ВЕЧЕРУ


Ђакон Авакум
Ђакон Авакум.JPG








Свети ђакон Авакум или Свети ђакон Авакум Београдски, преподобни мученик, рођен је 1794. године у Кнешпољу код манастира Моштанице. Крштено име му је било Лепоје, док презиме није сачувано.


29. децембар 2013. у 17:06
"НЕМА ЛЕПШЕ ВЕРЕ ОД ХРИШЋАНСКЕ, СРБИН ЈЕ ХРИСТОВ РАДУЈЕ СЕ СМРТИ" - Диван пример из  наше свештене историје како нас ни смрт не може раставити од љубави Христове у житију светог ђакона Авакума који је пострадао за веру од Турака и набијен на колац где је данашње Народно позориште:
СПОМЕН СВЕТИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
ЂАКОНА АВАКУМА, ИГУМАНА ПАЈСИЈА
и осталих са њима

ЦРКВА Божја, основана на темељу Апостола и Пророка и заливена крвљу светих Мученика, разрасла се као многогранато дрво које је покрило целу васељену. Од првог дана свога постојања Црква је била, јесте и биће мученичка. Страдање и гоњење Цркве Божје је атмосфера у којој она непрекидно живи. У разна времена то гоњење је бивало различито: час јавно и отворено, час подмукло и прикривено. На Њој се непрекидно испуњавају речи њеног оснивача и Главе, Господа Христа: "У свету ћете имати невоље"; јер друкчије и не може бити, пошто царство Његово (= Црква) није од овога света. Господ је одувек у овом свету, као у шареној градини својој, убирао као најмирисније цветове и сабирао у небеске житнице Своје најједрије и најбоље плодове Цркве баш у виду светих Мученика. Што је један народ бивао богоноснији утолико је дивније плодове давао у лицу своје најбоље деце; и опет, уколико је један народ више плодова слао у житнице Небеског Домаћина у виду светих Мученика, утолико је тај народ постојао богоноснији и Богу милији.

И наш многострадални Српски народ, засађен као "дрво крај извора водених" (Пс. 1, 3), давао је изобилне плодове "у своје време". Он је кроз векове пунио и пуни небеске житнице многоценим плодовима, који нипочему нису хуђи од приноса осталих хришћанских народа. Крв хришћанских мученика сс обилно лила од дана када је српски народ просвећен светим крштењем, па све до данас. Читава јата светих душа, некада већа а некада мања, узлетала су у небеску Србију, убељена крвљу Јагњетовом и својом. Њихов број је бивао нарочито велики у времена општенародног страдања, као рецимо за време петвековног турског ропства, када је Бог предао српски народ, греха његових ради, у агарјанске руке, да му се тело мучи еда би се душа очистила. У том раздобљу српски народ се окитио као многоценим драгам камењем великим бројем својих мученика и новомученика, довршујући тако "недостатке невоља Христових на телу своме" (Кол. 1, 24). Њихов број је у потпуности познат само свевидећем и свезнајућем Господу, исто као и све разноврсности мука које они храбро поднеше за Господа свога. Мало је оних које по имену знамо, а још мање оних чији је мученички подвиг описан у српском мартирологију. Један од ових последњих, чијем се подвигу смерно клањамо и чији спомен радосно празнујемо, јесте и данашњи свети преподобномученик Ђакон Авакум, који је мученички пострадао од Турака за време Хаџи-Проданове буне 1814. године, заједно са осталим светим Новомученицима.

Овај дивни изданак рода српскога и украс Цркве Божије, рођен је у Кнез Пољу испод Козаре 1794. године од оца Гаврила и мајке Божане. Просвећен светим Крштењем доби име Лепоје[28] што је ваљда требало да наговести како његову телесну, тако и још више душевну лепоту. Прве појмове о Богу и светој вери Православној добио је Лепоје у родитељској кући од своје благочестиве мајке. А када је дечко порастао, а онако млад остао без оца,[29] његова мајка га одведе у манастир Моштаницу[30] да тамо изучи књигу, јер је желела да се њен јединац посвети Богу на службу. Врата од манастира им отвори отац Генадије, духовник те свете обитељи, који раније беше мирски свештеник са именом Ђорће Шувак, и беше ожењен сестром Гавриловом (оца Лепојевог). Но пошто му умре супруга и он млад обудове, ступи у манастир, замонаши се и доби име Генадије. У манастир беше собом довео и свога сина јединца Стојана који беше Лепојевих година. Овај, дакле, отац Генадије погледавши у младића што га је мати довела, дуго не могаше одвојити очи од њега, јер 6н беше, како вели Сарајлија, "диван и дичан као Аполон", а душом леп и чедан као прекрасни Јосиф, док му доброта и целомудрије беху исписани на лицу. Младић би одмах примљен у ту свету обитељ, а његова добра мати, удова, никако не хтеде да се одвоји од свога јединца, те и она остаде у манастиру да послужује.

Младић, будући Богом обдарен и просвећен, убрзо научи писмо и изучаваше свете и божанствене књиге наслађујући се вечном Истином, коју Бог откри људима ради њихова спасења. Уз то изучи и црквено појање, те својим умилним гласом слављаше Бога дан и ноћ, јер свом својом чистотом и невином душом заволе ту свету обитељ и богослужење у њој, те се на њега могаху у потпуности применити речи Псалмопевца: "Господе, заволех лепоту дома твога и место где обитава слава твоја" (Пс. 26, 8). Због таквог напредовања у врлинама и светом послушању, младић се ускоро украси светим ангелским ликом и доби монашко име Авакум. А када напуни осамнаест година би рукоположен за ђакона од стране пакрачког митрополита Јосифа Јовановића Шакабенте. Тада млади ђакон са сузама захваљиваше Богу што га је удостојио да служи свету службу са духовником те обитељи, да стоји пред светим Престолом у олтару и својим рукама да се дотиче Светих Божанских Тајни. И хођаше право путем Господњим извршујући са љубављу и усрђем своје монашке завете, како би се и на њему испуниле речи светога Апостола: "Нико да не постане немарљив за твоју младост; него буди углед вернима у речи, у животу, у љубави, у духу, у вери, чистоти" (I Тим. 4, 12).

Но као што често после тихог и сунчаног дана наилази страшна олуја, тако и овде, по допуштењу Божјем, насташе тешка искушења како за младога ђакона, тако и за целу свету обитељ.

Године 1809. бунтовни Срби Босанске Крајине и Подкозарја, а под утицајем Карађорђевог устанка у Србији, дигну и сами устанак, познат под именом Јанчићева буна, који је био свирепо угушен. Тешке и несносне прилике после угушене буне натерале су многе Србе да побегну у шуме или да пребегну у Србију, Хрватску и Славонију. И сам игуман манастира Моштанице Генадије Шувак, који је узео видног учешћа у буни са осталим свештеницима и калуђерима, крио се пуне три године од турских очију и, најзад, 1811. године морао је напустити Босну и манастир Моштаницу око чијег се згаришта повремено налазио и на њему службу Божију служио.. Нешто више од једне године провео је у Славонији, узевши са собом и свога јединца Стојана и осамнаестогодишњег Авакума, који се тек беше зађаконио, као и његову мајку Божану. Из Славоније су кренули да траже мирније склониште. Ишли су од манастира до манастира док једнога дана не стигоше на врата манастира Благовештења у Трнави у околини Чачка. Врата им отвори један просед калуђер и са великом љубављу их све прими. Био је то игуман Паисије, родом ту из Трнаве и из фамилије Ристовића. Са Паисијем је тада у манастиру била и његова стара мајка Синђелија, као и његов најмлађи брат Стеван, младић око 17-18 година, док је његов средњи брат Димитрије живео у својој кући недалеко од манастира. Како Паисије није имао братства за којим је веома жудео, оберучке је прихватио ове избеглице из манастира Моштанице. И . одједном оживе та света обитељ складним појањем и лепотом богослужења, јер сада често свету Службу служаху три свештеника: игуман Паисије, отац Генадије и парох Трнавски Радован Вујовић са ангелу подобним млађаним ђаконом Авакумом, док су на службу одговарали својим анђелским гласовима ђаконови вршњаци Стојан и Стеван. Но такав блажени и богоугодни живот трајаше за кратко време.

После пропасти Карађорђевог устанка у јесен 1813. године, зулуми турски превршише сваку меру. Српске главе су кошене као снопље. Збегови су се по планинама напунили српске нејачи, која је одатле гледала крваве гавранове како у својој засићености надлећу лешеве, који су се свуда од Дрине до Крајине и до Делиграда црнели, јер их није имао ко да искупи и сахрани. Многи виђенији људи су најпре одбегли у гору у хајдуке. Народ је стењао под теретом и невољама. То је приморало војводе и кнежеве који су остали у Србији да положе оружје Турцима пред ноге. Неки од њих су чак уз помоћ Турака умиривали народ да се не буни. Најдуже је у шуми остао Хаџи-Продан Глигоријевић, па се најзад и он предао чачанском Муселиму Латифаги, с којим је донекле и пријатељ био. Предавши се, он се доселио и настанио у Трнавском манастиру. Игуман Паисије, честити духовник, био је на великом гласу због свога родољубља, те су га и Турци ценили и уважавали. Долазак Хаџи-Продана, опробаног и чувеног војводе, необично га је обрадовао, а истоветност мисли и осећања брзо су их сродиле. Они су се договорили и одлучили да поново дижу устанак, па су чекали само згодан тренутак за то.

На ојађени народ је поред невоље од Туракадошла и друга, још већа и тежа. Од трулежи несахрањених лешева, које су Турци свуда сејали, земља се закужила те је завладала тешка и опака болест, од које лека није било. Харала је преко целе зиме, па наставила да коси и целе идуће године. Од куге су нарочито страдали градови, у које су се опет уселили Турци. Трнавски манастир, будући усамљен у планини, био је поштеђен ове опасности, те су и његови житељи били спокојни. Али, нажалост, не за дуго. На несрећу њихову, чачанском муселиму Латифаги дође идеја да и он са својим момцима, својим благом и оружјем потражи уточишта од ове опаке болести у Трнавском манастиру.

Игуман Паисије и Хаџи-Продан сада су били под непосредном присмотром Турака, што им није било пријатно. Па ипак почетком септембра 1814. године, изнад Трнаве у манастиру Стјенику, где је био велики збег, подаље од ока чачанског муселима Латифа и његове телесне гарде, који су још увек седели у Трнавском манастиру, састали су се сви кнезови, војводе и духовници из пожешке нахије, међу којима су били: Хаџи-Продан, игуман Паисије, отац Генадије Шувак и друга свештена и цивилна лица. На том састанку се одлучи да се народ диже на устанак. За воћу устанка изаберу кнеза Милоша из рудничке нахије, а за његовог помоћника Хаџи-Продана. Над устаницима је извршио заклетву врло популарни игуман Паисије коме је стављено у дужност да најбржим и најбољим путем сигнализира устанак, који је имао планути на Крстовдан 14. септембра 1814. године. Са скупа је упућено посланство кнезу Милошу да га извести о договору и да га умоле да им се као вођ придружи.

Тих дана је Латифага преузео пут из Трнавског манастира по Драгачеву и према Жичи ради умиривања бунтовне раје. Латиф-ага је у пратњи Хаџи-Продана, Аврама Лукића, Боке Протића - Гучанина, попа Николе Костића и још неких обилазио села на планини Јелици и ишао према манастиру Жичи. Овај Латифов пут ишао је на руку игуману Паисију да приђе извршењу Стјеничке завере. Уочи самог Крстовдана игуман Паисије, хаџи-Проданов брат Мијаило и други наоружани људи, којих је већ било доста по планини Јелици, напали су осморицу Латифових момака који су били остали у манастиру да чувају Латифово благо и оружје, разоружали их и узели велико муселимово благо. О догађају у Трнави одмах је јављено Хаџи-Продану, који се ноћу искрао из Латифове пратње у Трнаву, а сутрадан на Крстовдан, насред Трнаве, на Илијаку, развијена је устаничка застава око које се окупило од две до четири хиљаде устаника.

Тако, дакле, у Трнави, украј Чачка, у манастиру Благовештењу, Хаџи-Продан, игуман Паисије, Мијаило и други дигли су устанак на празник Часног Крста, управо оног истог дана када је и пропао пре годину дана. Тако је устанак везан за празник Крста и страдања и тиме добио своју символику и тајанственост. Понети крст свога народа, и свој, на то је више него икада Крстовдан позивао. Хаџи-Продан је био свестан тога и он је сада понео тај крст заједно са свима који су уз њега били.

Истина, чим је стигао у Трнаву, Хаџи-Продан је ослободио Латифове људе и упутио их да иду из манастира у Чачак, а задржао је Латифово благо и оружје. Затим је одмах разаслао људе у остале нахије и обавестио тамошње војводе о догађајима у Трнави, позивајући их да се придруже устанку. Истовремено, Хаџи-Продан је предосећао опасност и скори напад Турака. Утолико пре што је кнез Милош одбио позив да се придружи устанку и стане на чело њега. Зима је била на прагу, горе су изгубиле зелену боју. Хране није било, муниције такође. Збегови за жене и децу нису били припремљени. А на Београдском граду радиле су стотине Срба. Могу их узети за таоце, побити, н шта је онда учињено? Тако је тада мислио Милош Обреновић када му је поруку Хаџи-Продана донео неки поп Симо. И одлучио је онако како Хаџи-Продан није желео. Одбио је да се придружи устаницима. Говорио је да време за устанак још није стигло. Када су Хаџи-Продан и око њега окупљени људи сазнали за поруку кнеза Милоша каквој се нису надали, ова је деловала на све као гром из ведра неба. Окупљени устаници се почеше разилазити свак на своју страну и оружје сакривати по пећинама и шупљим буквама.

У почетку, нешто позивима Хаџи-Продановим, а нешто и без њих чуло се за устанак у Трнави. Поједини кнезови, војводе и угледни људи почели су да се дижу. Устанак се ширио као трава после добрих киша. Захватио је пожешку и јагодинску нахију, као и нека села крагујевачке нахије. Изгледало је да устанак нико неће моћи угушити. Отпор Турака био је слаб. Нигде није било већег окршаја, нигде да се скупе и одупру. Милош је био у недоумици. Толико је обећавао Сулејман-паши у Београду да ће у Србији бити мирно, да је то једина народна жеља, а пушке већ увелико праште и падају турски војници. Зато оде Ашинбегу, муселиму рудничке нахије, и рече му: "Ја о тој буни не знам, дозволи ми да ја народ стишам"! Пристаде Ашин-бег и рече да ће и он војску послати на Хаџи-Продана и да ће буну заједнички угушити. Тако ка Трнави крене војска да угуши устанак. Из Београда се истовремено кретала велика војска под командом Наја-паше Ибшира, заменика београдског везира. Код Чачка се слегла силна војска. Хаџи-Продан имао је у Трнави мало војника и није могао дочекати Турке. Нарочито га је погодило када је видео да је и Милош пошао на њега. Стога је напустио Трнаву и пошао ка рудничкој нахији.

До једине одлучније битке дошло је код Кнића у Гружи. На једној страни били су бројни Турци и Милошеви људи, а на другој Хаџи-Продан са свега неколико стотина устаника, али одабраних. Битка је трајала цео дан, па су војске и заноћиле на бојишту. Но пошто је устаника било мали број, и већина воћа и виђенијих људи већ раније било похватано, и пошто је и сам народ био подељен међу собом, то устаници ноћу напусте бојиште, јер се у таквим условима није могло ратовати са турском силом. Са малим бројем људи Хаџи-Продан више Остружнице пређе у Срем, чиме је практично устанак и пропао. Али тиме нису и муке народне престале. Та буна је ипак опомињала Турке да се Србија није умирила. Народ је само требало позвати, и на скупу би биле за час многе чете, са оружјем и спремне за бој. Зато су се Турци потрудили, и ову буну искористили као повод, да обезглаве народ. Они су похватали скоро све народне прваке и виђеније људе, нарочито духовне вође, који су на ма који начин били умешани у Хаци-Проданову буну, или су Турцима могли бити сумњиви.

Хајка је извршена најпре у Чачку, где су многи на превару похватани. Из Чачка је Каја-паша водио необичну колону. Све те похватане људе, оковао је у синџире и водио ка Крагујевцу. Говорило се народу да ће им све бити опроштено, јер је то бнла порука и Сулејман-паше из Београда. Наја-паша се састане са Милошем код Крагујевца. Народ из околних села дође у Крагујевац и донесе храну, као пре неколико дана у Чачку. И ту се понови страшна слика. Многи људи падоше у си1нџире и придружише се већ уморној и измученој колони људи доведеној из Чачка. Наја је затим отишао у Јагодину која је доживела исто што и Чачак и Крагујевац. Приликом хватања робља, Турци нису све трпали у синџире, него су многе поубијали на лицу места. Тако су Турци шездесет људских глава посекли у Драгачеву, док су равно сто лица повели у синџирима за Београд, секући успут кога стигну, као и сву нејач која је ишла за похватаним и завезаним родитељима. Исто тако у крагујевачкој нахији Турци су ухватили осамдесет шест угледнијих лица, затворили их у крагујевачку тамницу, и након неколико дана све посекли.

Турци су оковано робље у неколико "штафета", како су називане колоне окованог робља, спроводили у Београд. Ка Београду се кретала прва колона од 115 људи окованих у синџире, бледих и уморних; а поред њих су корачали турски војници носећи трофеје победе Сулејман-паши. У тој штафети је био и игуман Паисије као и његов млади ђакон Авакум. Игумана је Наја слао као "најлепшу јабуку" на пешкеш своме везиру. За колоном су измучене и преморене посртале мајка ђакона Авакума Божана и мајка игумана Паисија Синђелија, које се нису могле одвојити од својих синова. Када је колона пролазила кроз села, жене су, побуђиване хришћанским милосрђем, кришом износиле хлеб и додавале таоцима, док су људи шапутали: "побиће их све"! Колона је најзад стигла у Београд и сви су се обрели у казаматима, затворени у Небојшу Кулу. Настали су тешки дани тамновања и ишчекивања грозне смрти.

Док су ови први тамновали, Ибшир Наја-паша и Ашин-бег су са Милошем и даље "умиривали" народ и хватали ново робље које је такође довођено у Београд, или ту и тамо убијано. Ковани синџири са оштрим алкама, које су се упијале у вратове из којих је цурила крв, звецкали су тужно по ојађеној земљи Србији. Неједнак ход, посустајање изнемоглих, пропраћено камџијањем и псовкама спроводника, увећавали су бол и кукњаву робља. V синџирима су били не само људи већ и жене па и нејака деца. - Зима ми је, каже једна девојчица од петнаестину година својој мајци, па цвокоћући скупљаше руке час на груди, а час трљајући прсте. - Ено хана, кћери, свратиће нас да се огрејемо, теши кћерку мајка. Испред хана као обично је трем на дрвеним ћулсијама за које повезаше робље, а спроводници уђоше унутра да се одморе и огрију. Пред ханом наста поскакивање од зиме и мраза, а спроводници помислише да робље кида ланце и покушава бекство. Истрчаше напоље, па кад видеше о чему се ради, уз псовку вратише се натраг. Тако је путовало робље од Јагодине до Београда, радујући се мрачним тамницама у чијим ће дебелим зидовима колико толико моћи да се загреју.

Док је робље тамновало у мрачним зидинама и копнило о слабој храни (добијали су само парче хлеба и мало воде на дан), дотле је Сулејман Скопљак-паша премишљао каквим мукама да умори "бунтовнике". Није му се хтело да их брзо лиши живота, већ да их што више намучи, како би се остали народ од њих "научио памети", те пристао да буде покорна раја. Зато је смислио да их све живе на колац натакне на Стамбол Капији.

Освануо је 17. децембар 1814. године. Скопљак је поранио, и пљеснувши длан о длан позвао сеиза. Када је сеиз ушао, прописно поздравио везира дубоким клањањем, и стао мирно, везир га је упитао:

"Је ли жив онај пексијан што ми га је ћехаја из Чачка на пешкеш послао?"
"Жив је и здрав, честити господару".
"А дајете ли му шта да једе?"
"Комад хлеба и мало воде на дан".
"Много је! И то од данас не", рекао је строго заповеднички везир, наредивши да се спреми добар храстов колац и да се исти стави код врата пред кулом Небојшом.
Када је везиру саопштено да је заповест извршена, издао је наређење да изведу ону "најлепшу јабуку":
"Даћете му онај церовак да понесе до Стамбол-Капије. Са њиме поведите што више робља да гледа шенлук", заповедио је везир, пошавши и сам на Стамбол-Капију са својом свитом.
Док је везир издавао наређења, и док су их сеизи хитро извршивали, Ђакон Авакум је у тамници куле Небојше певао на глас својим умилним гласом дивну црквену песму:
"С нами Бог разумјејте језици и покарјајтесја, јако с нами Бог.
Услишите до последњих земли, јако с нами Бог ...".

У непосредној близини Ђакона Авакума, у једном мрачном углу, коленопреклоно, додирујући час челом земљу, час дижући руке увис, игуман Паисије је шапутао следећу молитву:

"О Господе Исусе Христе, Сине Божји, благосиљам онај дан када сам у храму Благовештенија Пречисте Твоје Мајке, у коме сам служио Теби и Твом народу, спустио мој благослов на напаћени и намучени народ да устане на непријатеља, који све светиње погази, уништи и попали. Ја верујем, Господе, да ће Твоме српском народу, Твојом помоћи, мој грешни и недостојни благослов бити по милости Твојој благовештеније и блага и радосна вест у слободи, коју ћеш Ти дати и донети, да Те у њој свенародно прославља. Ти, Господе, видео си и знаш да је срце моје било далеко од земаљског блага за које се нисам никада лакомио, и Ти си, Господе, видео и Ти знаш да је срце моје једино везано за народ, као највеће благо моје после Тебе. Помози, Господе, народу Твоме.

Помози, Господе, и мени јер си ме удостојио ангелског образа у свештеном чину. Помози, Господе, да сачувам тај образ, подобан анђелима Твојима, на славу Твоју а на част и понос рода мога а наслеђа и достојанства Твога.

Колебање и смутње одагнај од мене и нека, Господе, буде воља Твоја.

Не дај ме, Господе, у руке непријатељима да немоћи и слабошћу мојом ликују, него кроз мене, слугу Твога, прослави народ Твој, децу моју и цео род српски.

Господе, муке које у име Твоје и за род мој добровољно носим и примам као највећи и најскупоценији дар Твој, учини да буду срцу моме слатке као нектар, а души мојој жедној Тебе, нека буду спасонооне и целебне као мелем.

Удостој ме, Господе, и другог великог и највећег крштења крвљу и мучеништвом, које си дао и дајеш избраницима својим. Али, Господе, за једно Те само молим: крв овог крштења нека буде на непријатеље Цркве Твоје свете и рода српског .. .".

Ђакон Авакум беше завршио са песмом, кроз коју је певао победничку молитву, и пришао своме игуману, па клекнувши поред њега, саслуша последње речи молитве, на које само изусти: "Амин и дај Боже", а у тај мах звекет браве и шкрипање тешких тамничких врата прекиде их на молитви.

Један сејмен отвори врата, тражећи очима игумана Паисија. Када га угледа, уђе унутра, ухвати га за раме, па псујући и гурајући га испред себе изведе из тамнице. Ђакон Авакум потрча за игуманом до испред врата и ухвати игумана за десну руку на коју спусти свој последњи целив. Игуман Паисије је имао само толико времена да га пољуби у лице оквашено топлим сузама.

Стари игуман Паисије идући ка Стамбол-Капији, са коцем на рамену у друштву осталих Срба заробљеника, знајући каква га смрт очекује, не уплаши се, јер вера и духовна моћ коју му Бог подари испунише душу његову и он осећаше радост што ће пострадати за Христа, Његову Цркву и свој народ.

Онде где се доскора налазила Коларчева пивница, код споменика кнеза Михаила, била је Стамбол-Капија. Пред улазом у Стамбол-Капију био је покретан дрвени мост којим се улазило у њу. Испод моста ујезерила се велика баруштина прекривена залеђеном жабокречином. На самој капији турски сејмени чувају стражу а у сводовима њеним на гвозденим кукама висило је неколико српских глава.

Везир је изашао и стао са својом свитом на нарочито спремљеном месту на самој Стамбол-Капији и посматрао како кроз њу пролази: напред неколико сејмена, а за њима игуман Паисије са храстовим коцем на рамену, а позади њега у синџирима корача повезано робље, пробрано из тамнице. Када су сви прешли преко дрвеног моста, везир је дао знак да стану и приступи се послу. Сејмени су стали. Стао је и игуман Паисије спустивши колац, дугачак око два метра, који му беше отежао, а чији је врх благо изведен још од саме његове средине. Наслонивши се на дебели колац, игуман Паисије је мирно посматрао како један сејмен копа рупу из које други изгрташе земљу. Кад је рупа била готова, сејмени се усправише и погледаше у везира, који пљесну длан о длан и тиме даде знак да раде даље. Један сејмен приђе игуману Паисију и узе колац из његових руку, а друга двојица дочепаше га и опружише потрбушке по земљи и чврсто везаше. Џелат му затим ножем засече између ногу месо да би колац лакше прошао, па врх његов увуче у зарез. Његови помагачи дрвеним маљевима полако колац забијаху у тело, а џелат га придржаваше да не склизне у страну, него правце да иде крај кичме како би избио испод самог потиљка. Паисије за све ово време јечаше, а кад колац усправише и земљу добро око њега у рупи набише, он гласно изусти: "Слава Богу".

"Боооже", чуо се мало доцније пригушен јаук Пајсијев, а везир је задовољно пљеснуо рукама и показао сејменима на оно робље које је једним делом попадало на земљу од ужаса а другим очи заклонило, окренувши се у страну да не гледа онај стравичан призор, који је и њима припремљен. Везир се потом окренуо и са својом свитом вратио у град, а сејмени повадивши своје ханџаре зашли су редом, и четрдесет осам лица исекли, и на коље мртве набили.

Дан је био ведар. Сунце је нагињало западу и својим руменим зрацима обасјавало Стамбол-Капију, а јагодинско робље баш тада наступаше испред ове ужасне касапнице на којој се пушила топла крв игумана Паисија и осталих трнавских Мученика. Отац Генадије, који беше у овој штафети и који беше посустао од путовања, гледаше преко дрвеног моста на улаз Стамбол-Капије. Одједанпут се трже и заста запрепашћено кад препозна на коцу свога у Христу брата и старешину игумана Паисија. Застали су и спроводници са целом "штафетом", указујући робљу на исту судбу која их чека. Отац Генадије и остало робље у синџирима стајало је оборених глава пред овим ужасним призором квасећи земљу врелим сузама.

Тога дана Синђелија је као и обично пошла да обиђе синове у кули Небојши. Пред Стамбол-Капијом је нагло стала препознавши свога сина Паисија. Ударајући се у прса заридала је горко, а потом потрчала ка Небојши да види да ли је тамо њен други син - Димитрије.
Када се Ибшир одморио од дугог пута, затражи од везира да му да Теофила Поповића, онога дакле који је писао писма и позивао на устанак, да се наслади његовим мукама. Везир се радо одазвао своме верном ћехаји. Непосредно поред Паисија јаукао је Теофило, Ибшир се гласно церекао са истог места одакле је и везир посматрао погубљење Паисијево.
Овакви и слични призори су се понављали скоро свакодневно и надаље више од месец дана. Београд беше бедна и тужна варош после пропасти Србије. Он је био тада људска касапница, гнездо ужаса и страхота. Губилиште није било стално одређено, оно је било свуд, у граду и изван вароши, па и на ћошковима чаршије. Са зидова градских и караула варошких штрчале су мотке и коцеви с одсеченим главама око којих се гавранови скупљају; одмах изван вароши, нарочито поред главног пута од Стамбол-Капије ка Теразијама, и од Баталџамије ка Ташмајдану непокопане и унакажене лешине око којих се пси отимају, или још живи Муче1ници на кољу, који се по два-три дана боре с душом и разговарају са сродницима. "На врачару од Ташмајдана до Стамбол-Капије, прича један очевидац, с обе стране пута стоји парада од људи, на коље набијени ... имаде ји 60 или 70, кромје што су набијени у Јагодини и Ћуприји; међу овима... имаде попова и калуђера и многе су пси одоздо изели, докле су могли дохватити...". По неко је имао толико снаге да грдњом или преклињањем учини да му ко при помрчини пиштољем муке прекрати. Скопљак Паша је свако јутро узјахивао свога коња и изашавши на Стамбол-Капију шетао око града по бедемима и Калемегдану. Вршио је смотру над људима који су на кољу умирали, мучећи се по два три дана и са задовољством је посматрао неисказане муке мученика.
Турци су необично волели када су из тамнице водили робље на губилиште да се увек у свакој партији нађе по који свештеник. Њих су зато они и приштеђивали да их увек буде. На Светога Саву (1815) набијено је на колац 20 свештеника, међу којима и поп Симо Сјеничанин, поп Радован Вујовић парох трнавски, поп Мијаило из Љутовнице и други.

За попа Радована се прича кад су га повели са осталима на колац Турци су га терали да иде брже говорећи:
"Ајде брже, пексијане"!

"Нисам пексијан но поп", одговори Радован.
"А шта му је то ријеч поп? Ваљда исто што дервиш или оџа"? упита један Турчин.
"Изговарај за мном прва слова ових речи: П(астир) О(ваца) П(равославних)''.
Турчин је изговорио: ПОП.

Турци, пре него што би узеди живот Србима, покушавали су да им узму најпре душу. Они су, научени од оца сваке лажи - ђавола, обично нудили све које су водили на губилиште да приме њихову погану веру, опраштајући им притом све кривице и поклањајући им живот. Мало је било оних који су се хтели тиме користити да би избегли љуте муке. Радије су одлазили и на колац, говорећи: "Боље са коца лајати, него са Турцима клањати". Па ипак било је и таквих, који су пристајали да изневере своју веру.
Када отац Генадије, прошавши поред живог на коцу набијеног игумана Паисија, стиже у тамницу, њега озари срећа, и на себе заборави када у тамници београдскога града затече жива свога јединца Стојана, кога су са игуманом Паисијем и ђаконом Авакумом дотерали из Трнаве у Београд. Стојан је био заједно са ђаконом Авакумом. Али се оцу Генадију срце брзо поче парати, јер га заокупи страх од предстојећих мука, удружен са мислима у којима је гледао сина Стојана како се увија заједно са њим на коцу. Зато се реши да прихвати понуду Турака и да се потурчи. Своју одлуку саопшти сину Стојану. Рече му да он ово чини у великој невољи, а највише ради њега јединца, обећавајући му да ће се једнога дана чим се прилика укаже, поново вратити у своју свету веру православну. Тај разговор међу њима текао је отприлике овако:
Стојан: Бабо, Лепоју церов колац спремају.

Генадије: Свима је нама суђено, синко, да га носимо, неко пре а неко касније. Спаса нам Нема ни с које стране. Можда ће честито дјете прећи у пашчећу вјеру да колац не омасти.
Стојан: Неће, богами, бабо, добро ја њега познајем. Тврда је вера његова. Тај се смрти не боји. Зна он како треба волети Бога и ову свету земљу.
Генадије: Знам, дјете, али добро утуви што ти кажем: Муке су то превелике, треба истрајати. Ја од живота ништа неМам. Свеједно ми је кад ћу колац понети, али тебе ми је жао, твоје младости и лепоте. Послушај ти твог баба, не треба забраздити. Турско је време одзвонило, треба нашој земљи мишица.
Стојан: Знам, бабо, али шта ће рећи .. .
Генадије: Нема ту али. Примићемо погану вјеру за кратко време, док прође овај покољ, па ћемо после, у име Бога, опет бити што смо и били.
Стојан: Ама, бабо, како ћемо мимо осталу нашу браћу?
Генадије: Ласно ћемо, синко. Нека Турци чине своје, а ми ћемо по нашем. Вјеру ћемо у срцу носити. И Лепоје ће пристати да се потурчи.
Стојан: Нека буде како ти велиш!

Тако дакле, наваљивањима и убеђивањима отац Генадије приволе на ово сина Стојана. О одлуци саопшти и ђакону Авакуму предлажући му турчење. Ђакон Авакум за овај предлог не хте ни да чује. Одвраћаше их од њихове намере, указујући игуману на двоструко достојанство - свештеномонашки анђелски образ и српски национални понос. Отац Генадије остаде при своме и саопшти Турцима своју и свога сина жељу, да хоће да се потурче. Уважише им Турци молбу и обојицу изведоше из тамнице, давши их Ибширу, који их на свечан начин потурчи. Од оца Генадија поста Мула-Салија, а од Стојана - Реџеп.
Турци занудише и Димитрија, Паисијевог брата, да се потурчи, опраштајући му сву кривицу. Он то одби. Једнога дана изведоше и њега из тамнице, изван градских зидова, одсекоше му главу па је натакоше на колац.
Од свих затвореника које су Турци похватали у Хаџи-Продановој буни, највише их је занимао млади и неустрашиви Ђакон Авакум. Ђакон Авакум лепотом својом беше сличан крину који се тек расцветава и Турци задивљени његовом лепотом и младошћу, хтели су пошто пото да га потурче еда би остао у животу. Беше дошао ред и на њега. Требало је сада и он да испије горку и тешку чашу коју је пре њега испио његов велики учитељ игуман Паисије. Турци су покушавали да га приволе на турчење, али ни молбе ни претње нису га могле на то приволети. На сва наваљивања и обећања Турака да се потурчи, презревши све ово - земаљска блага која му нуђаху, одговарао је молитвом Христу, Који га је невидљиво крепио и као правом војнику давао снагу.
Авакума нису само Турци убеђивали да се потурчи. Некадашњи његов игуман и духовник Генадије, а сада Мула-Салија и Реџеп, обилазили су га у тамници, али са њима није хтео ни једне проговорити. Говорио му је Мула-Салија: "Синко, Бог нека ти буде у помоћ. Потурчи се, не треба лудо мријети. Ето, Стојан и ја ...". - Не, оче, ја сам Христов војник. Смрт је олакшање за све нас. Радујмо се смрти.
Када све понуде о потурчењу осташе безуспешне, куцну и Ђакону Авакуму његов час. Једнога дана, када се сунце рађало и златним зрацима обасипало врх Авале и поробљену Шумадију, отворише се тешка тамничка врата и Турци изведоше ђакона Авакума из Небојше, давши му да понесе колац на који ће кроз који час бити набијен. Ова тужна поворка, коју праћаху и у којој уживаху Турци, упути се на Калемегдан. За Ђаконом Авакумом ишла је његова болом утучена мајка Божана, плачући и изговарајући полугласно молбе да се потурчи. Две три сузе скотрљаше се низ анђеоско лице овог младог војника Христовог и дивног српског младића, не ради бојазни од смрти, већ то беху сузе сажаљења, које су истовремено биле и одговор ојађеној мајци, коју са њима опомињаше да се окане узалудног преклињања. Ђакон је носио колац храбро и весело и целим путем од Небојше до места губилишта из гласа певао:

"Нема вјере боље од хришћанске! Срб је Христов, радује се смрти; Страшни Божји суд и Турке чека, Па ви чин'те што је вама драго! Скоро ћете и ви долијати. Бог је сведок и његова правда".

Пред Калемегданом, његова болом скрхана мајка гласно закука за својим јединцем, који мирно, као и Христос на своме голготском путу са Крстом на леђима, носаше заоштрен колац. Мајка не могаше одолети своме материнском болу, и у родитељском грчу са очима пуним суза приступи му и последњу молбу изрече, да се потурчи и спасе свој млађани живот. "Бог ће ти синко, опростити, јер то чиниш у невољи", говораше му она. И на ову, пуну бола и ужаса, мајчину молбу Ђакон Авакум кроз Богом надахнуту песму одговори:

"Мајко моја на млеку ти хвала!
Ал' не хвала на науци таквој!
Брзо ћеш се обрадоват' сину!
Док пред Божје изидемо лице;
Смрт избавља од свакијех беда;
Цвет пролетњи тек за зимом иде,
Благо томе ко раније умре,
Омање је и муке и греха,
Па што коме Бог и вера дадне,
А још има браће на свијету".

Дошавши на место погубљена, Турци поново почну саветовати Ђакона Авакума да се потурчи, те да тако млад не умре пре времена.

"А збиља, умиру ли и Турци кадгод"? упита младић смешећи се.
"Е, па умиру дабогме"! - "Онда је свеједно а пре а после. Што пре умрем омање ми је греха", одговори он одлучно.

И најзад, у последњем моменту када му се већ и сејмен пашин приближи да обави овај трагичан и страшан чин, у коме Турци уживаху, приближи му се гласник' везиров и рече поруку господара свог који све ово са уживањем посматраше:

"Авакуме, српски сине, ти Паисијев ђаче верни,
Још тренутак имаш само - одреци се свога Христа?
Не хтеднеш ли - ти знаш добро Паисијеву судбу црну!
И тебе ће овог часа, покосити судба иста".

- "Смрт избавља од свих беда;
Благо оном ко пре умре,
Омање је мука прошо, Богу ће се пре узнети.
Од хришћанске вере лепе нема нигде вере лепше,
Чин'те Турци што вам драго, и тако се мора мрети"!
Бурни жагор "дивно дете" кадуне се чудом чуде!
"Зар на колац ту лепоту? Не чинимо, Турци криво"!
И душеван Турчин један, - да уштеди дечку муке,
Прободе му јатаганом мученичко срце живо".

И изврши се овај последњи чин драме мученика Христовог у којој Турци не остварише своју жељу, јер млади Ђакон Авакум испи чашу смрти са радосном надом на нетрулежно живљење у васкрслом Христу Богу.
Мајка је дуго нарицала код коца, који је са њеним сином јединцем био усправљен међу друго коље, на коме издисаху раније набијени мученици. Миловала је и љубила руке и ноге његове, док се није стропоштала под колац, заривши главу у млаку крв свога јединца, која се беше разлила по земљи. Негде у току ноћи освестила се, прекрстила и изгубила у мраку.
Колац на који је тога дана набијен млади мученик Ђакон Авакум, усправљен је баш на истом месту где је равно десет година раније погубљен боговађски архимандрит Хаџи Рувим. Ту је шездесетогодишњи архимандрит, 29. јануара 1804. године старачким дрхтавим гласом сам себи читао молитву "На исход душе", и по свршетку исте изговорио последње речи:
"Готов сам, чин'те Турци своје"!
Дакле након десет година, нана истом месту, Ђакон Авакум је поновио скоро исте речи: "Чин'те Турци што је вама драго", те је тако Калемегдан уистини постао место добрих мегдана, на коме су ови преподобномученици показали своје неустрашиво јунаштво, извојевали неувенљиву победу и задобили венац славе од Господа свога и Подвигоположника, да се вечно радују у царству Његовом, молећи се за све оне који верно поштују свети спомен њихов. Амин.
http://www.svetosavlje.org/.../Zitij.../ZitijaSvetih1217.htm

среда, 05. децембар 2012.

Ниш: Отац Влајко - пензионер

С. БАБОВИЋ
 Човек не треба да се граби, посебно ако се презива Грабеж - каже отац Влајко
 Protojerej stavrofor Vlajko Grabež
Протојереј ставрофор Влајко Грабеж
НИШ -НајпопуларниЈИ овдашњИ свештеника, протојереја ставрофора Влајка Грабежа, који је током последње деценије и по у Епархији нишкој био, модерно речено, пи-ар. Али овај необични духовник постао је познат и као велики заљубљеник у спорт: још 2009, свет је обишла његова фотографија на којој, ватрено, прославља злато наших ватерполиста на шампионату у Риму. Отац Влајко тада је први пут ставио ватерполо капицу на главу и од ње се више није раздвајао.
Отац Влајко Грабеж, рођен у Пецкој код Мркоњић Града, прогнан је из Дрвара кад и остали српски живаљ, 1995, после чега је дошао у Ниш. Због заслуга у приближавању црквеног живота народу, те сарадње са медијима и културним посленицима, дрварског попа - највишим признањем, правом на ношење напрсног крста - одликовао је лично патријарх Иринеј.
Свестрано ОТАЦ Влајко годинама је био свакодневни учесник јутарњег програма Радио Ниша, па је добио и награду "Златни микрофон". Истовремено, истраживао је старе рукописе, те пронашао оригинално издање "Охридског пролога" Светог Николаја Велимировића из 1928, штампано у Нишу.
После четири деценије дуге свештеничке каријере, отац Влајко каже да се није уморио, а пре свега се трудио да - демантује презиме ...
- У цркву сам ступио у најгоре време, био је комунизам, а мој отац Петар пола века појао је у дрварској цркви - каже саговорник "Новости".
- Умео сам да беседим у богомољи пред 5-6 верника, који су кришом дошли, па је и оскудица за свештенике била велика. Ипак, успели смо да обновимо цркву светог Илије у Бастаси, а најпоноснији сам био на нови храм Светог Саве у самом Дрвару, у којем је, 1989, прослављено 600 година од Боја на Косову.
Онда су дошле најтеже године: иако га је тадашњи владика далматински, високопреосвећени митрополит Николај одликовао чак три пута, прави мисионарски подухват започео је у Епархији нишкој. Тадашњи епископ Иринеј не само што му је спасао живот када се, после "Олује" буквално нашао на улици, већ га је довео у Ниш, примио у епархију и дао парохију.
- Ту сам најпре почео да организујем часове веронауке у Саборном храму, па је од те деце формиран и данас успешан, мали хор "Бранко" - каже отац Грабеж. - Ипак, најпоноснији сам на покретање "Видовданских свечаности", које трају од 1996, а међу Беседнић су се нашле многе познате личности: од легендарног фудбалског голмана Милутина Шошкића, до министра Драгана Шутановца. И иначе, највише сам радио са Војском, која данас блиско сарађује са Црквом.
Пре десетак дана, на скупу Дрварчана, одлучио је да породичну кућу поклони граду Дрвару. Каже, у Нишу је успео да се збрине, познато је да човек не треба да се "граби", посебно ако се презива - Грабеж.

И ДЕЦА У ЦРКВИ
СИН Влајка Грабежа, јеромонах Дамаскин, био је један од три најбоља магистра Богословије у Москви, те служио уз московског патријарха - пред Путином и Медведевим. Данас је у манастиру Ђунис, а ускоро креће на докторске студије у Грчку. Ћерка Божидарка завршила је Богословски факултет у Београду и предаје веронауку у новосадској гимназији "Исидора Секулић". Удата је за свештеника Миодрага Андрића, који служи у Саборној цркви.

субота, 24. новембар 2012.

др Војиславу Шешељу-Развојни пут

Управо нађох несто занимљиво о др Војиславу Шешељу,што доказује да је  његова интелигенција неоспорна!!

''-Развојни пут"
Мој ћале је студирао на ЕТФ-у у Сарајеву у исто време кад и блесави Воја на правном. Причао ми је да су сви студенти са универзитета једва чекали да он пријави испит да оду да га слушају, јер је и тада, као и данас, од свега правио циркус. Професори су чак њега увек првог испитивали, како би га што пре скинули с 'врата иако по абецедном реду би требало да одговара негде на средини испита. А по ћалетовој причи, Војино полагање испита је изгледало отприлике овако:
-Колега Шешељ, изволите.-Зашто ја друже професоре? Има њих на списку пре мене, будимо парламентарни.-За вас сам, колега, сигуран да сте спремни, па да друговима студентима мало пробијете лед.-Е онда добро.Скида сако, седа на столицу.-Колега, извуците картицу са питањима.-Друже професоре, сматрам да нема потребе, питајте ме шта год желите.-Молим вас, колега, извуците картицу.-Онда ви извуците, друже професоре, да не буде неко лако питање, па да колеге кажу како сам имао среће.-Молим вас колега, ради процедуре, извуците картицу.-Ако је до процедуре, онда добро.Извлачи картицу, прочита је и каже:-Могу ли да заменим питања?-Зашто, не знате или нисте сигурни?-Ма не, сувише је лако, ово су кратке лекције.-Молим вас колега, дајте да почнемо. Идемо прво питање.Воја креће да везе као из рукава, јер је поред уџбеника, вероватно прочитао и пола библиотеке на ту тему.-Добро колега, довољно је, следеће питање.-Али, дозволите ми да завршим излагање, зашто ме прекидате на пола?-Да бисмо стигли да завршимо данас, видите колико људи чека.-Добро онда.И тако сва питања. Професор на крају поставља и подпитање, не би ли га ухватио да не зна, на шта Воја одговара:-Одлично подпитање друже професоре. Права тема за расправу. Знате ја сам прочитао у делу ...Воја везе, професор чупа косу, студенти падају од смеха ... ''

субота, 13. октобар 2012.

ДЕЧАНСКИ ПОДВИГ-АНХРИМАНДРИТА ЈУСТИНА ТАСИЋА




 Тасић Милисав-Анхримандрит Јустин Дечански и Савински 


  Можда некоме изгледа и чудно тражити повезаност између Републике Српске и Косова, али свако од нас носи свијесно или несвјесно Косово у срцу. 

Први дио можете прочитати ОВДЈЕ
Промисао је хтијела да је игуман Макарије, који га је дочекао у Дечанима био везан и за први Милисавов Манастир Бању код Прибоја у којем је боравио пошто су припаднлци ОЗНЕ, затворили тадашњег игумана Пахомија, а послије повратка игумана Пахомија, игуман Макарије враћа се у Манастир Свету Тројицу код Пљеваља, али и он је безаконито ухапшен и држан три године без суђења у затвору у Богдановом крају на Цетињу.У пролеће 1956.године игуман Макарије, после пуштања из затвора одлази у фрушкогорски Манастир Беочин, одакле на позив новопостављеног епископа рашко- призренског Павла, долази у Дечане где је завршио пре рата завршио монашку школу и провео неко време иу току рата.Игуман Макарије дошао је у готово опустио Манастир у коме су послије упокојења дотадашњег ахримандрита Теодосија били стари јеромонах Калиник и млади, али тешко болесни монах Јаков .
 Отац Макарије постављен је за Игумана дечанског 15.новенбра 1957.године, где у то смутно време обнавља дух монашке ревности у богослужењу, а поред редовних богослужења уводи и молебан са Акатистом Светом Краљу.Осим тога успео је да обнови манастир заједно са конацима и да уведе ред у обраду манастирског имања и винограда у Великој Хочи. Ипак најважније дијело оца Макарија у тим тешким временима била је обнова монашког братства у Дечанима, а међу њима је био и Милисав Тасић као искушеник, чији ће каснији постриг обележити ту обнову, а касније дати и печат манастирском животу.Искушеник Милисав, кога анхримандрит Јован Радосављевић описује као ведрог и готово увек насмејаног, примио је монашки постриг из руке тадашњег епископа рашкопризренског Павла, 6.марта 1963.године и дато му је име Јустин, исто оно које је носио духовни отац анхримандрита Макарија, који је без трага нестао на Косову у току ИИ светског рата.На Томину недељу 1964.године монах Јустин биће рукоположен за јеромонаха.Дечани су тада били духовно гнездо за многе монахе чија имена до данас блистају у нашој помијесној Цркви.Прије оца Јустина 1961.године у Дечанима замонашен је Милан Столић из Руме-данашњи епископ жички Хризостом, а потом у Манастир долази и Милорад Микић који 1962 године постаје расофорни монах са именом Николај.Станко Рашковић из Пећи замонашио се 17.августа 1963.године, добивши име Гаврило, а касније ће бити анхримандрит манастира Светог Марка у Америци.Убрзо у Дечане из Пећке патријаршије прелази и млади монах Гаврило Вучковић, родом из Источне Србије, који после неколико година одлази у Хиландар, где остаје више од 2година, сада је анхримандрит и старјешина Манастира Лепавина у Загребачкој митрополији.Привремени искушеници и богослови били су Милош Милошевић, садашњи анхримандрит студенички Сава и Владимир Гроздановић-отац Варнава, анхримандрит и игуман манастира Савина у Херцег Новом.Тада су у Дечанима боравили и Ристо Радовић -садашњи митрополит Амфилохије, као и будући свештеници Живко Тодоровић, Драгомир Рвовић, Радослав Филиповић и Звонко Тодоровић, двојица задњих касније су били свештеници у Америци. Од монаха у Дечанима су се дуже или краће време подвизавали јеромонах Калиник, монах Јаков, јеромонаси Доротеј, Јован, Георгије, Пантелејмон, Мирон, Андреј и монаси Урош и Данило.Седамдесетих година прошлог вијека у Дечане долазе и два свршена теолога, као искушеници Томислав Гачић из села Чечаве у Републици Српској, сада епископ врањански Пахомије, и Миломир Богићевић из Пећи, сада анхримандрит Алекреј у манастиру Св. Л уке у Бошњану.Дечанским духом напајао се и владика Иринеј Буловић.Скоро сви искушеници оца Макарија успијешно су окончали богословске школе. Тако је отац Јустин 1971 године завршио призренску богословију где су му професори били садашњи патријарх Иринеј, блаженопочивши анхримандрит Никодим Ђураков, протојереј Милутин Тимотијевић ...1977.године због болести оца Макарија за игумана мангстира Дечани постављен је отац Јустин, који ће наредних година водити бригу о старом и слепом Игуману Макарију, за кога му није било тешко ни да нешто прочита, одведе га до цркве, окупа га пресвуче, јер њему ништа није било тешко да уради за свога Машу како су сви звали свог мудрог старца и духовног оца.Све до своје смрти 1981.године, отац Макарије биће му увек ослонац и савјетндавац око материјалног пословања, администрације, рацуноводства.Из тог времена потичу и многа пријатељства оца Јустина и многих истакнутих научника и интелектуалаца који су били укључени у радове на обнови Манастира.Приповједајући о оцу Јустину, академик Владета Јеротић каже: "посећујући православне манастире током низа година, нисам срео" природнијег "монаха од игумана дечанског (30 година игуман манастира који је најмање од свих манастира био угрожаван од Шиптара), а онда и анхримандрита савинског Јустина.Од младих дана калуђер, стекао је знање и умеће хришћанског живљења поред надалеко чувеног пре оца Јустина Дечанског, игумана Макарија.Причајући о свом духовном оцу, игуману Макарију, увек са вољом и задовољством, отац Јустин га наводи као редак пример калуђера у српском православном свету, који је склјио, носио и живео православну хришћанску духовност са природношћу живљења простог српског човека, али и са мипломатским умећем, тако ретким даром у православљу уопште, у православној црквеној политици поготово (такав редак дар по мишљењу оца Јустина имао је и српски патријарх Герман). Говорећи са уважавањем и синпатијама о оваквим особинама дугогодишњег игумана дечанског Макарија, отац Јустиа као да непрестано говори о себи.Идентификација сина са оцем, ученика са учитељем, у случају оца Јустина и игумана Макарија, остваривала се током година њиховог заједничког живота у Дечанима природно и лако , јер су неке битне урођене карактерне црте, као и тенперамент једног и другог дечанског игумана биле скоро истоветне.Није ту било потребно ни наметање, ни претерано угледање; једноставно син је волео оца, а отац сина. "Због живота у више националној средини, прво у Босни где се родио, затим више деценија на Косову, у манастиру Дечани у коме је духовно узрастао уз оца Макарија, Војвођанин, отац Јустин показује задивљујућу толеранцију према свим народима бивше Југославије, али и свим религијама на том простору. Отац Јустин није био оптерећен човијек.Своје српско и монашко опредељење чувао је за себе и није га истицао у први план зато је био много поштован од локалног шиптарског становништва, па су га много уважавали, за савијете питали, на измирења, сахране и свадбе звали . Када би се повело питање о вијери са припадницима других вијероисповијести отац Јустин никада није улазио у било каква полемисања већ је увек цитирао тумачење једног локалног старца, монаха Дамјана, родом из села Оптеруша, код Манастира Зочиште у Метохији, који би на такво питање одговарао : "Ми ги имамо наше, ви ги имате ваше, а они тамо имају ги њино."Отац Јустин има иза себе читаву историју односа са локалним Шиптарима и успео је да изгради међусобно поштовање, дешавало се да шиптарски сватови понекад изненада дођу у Манастир, тако су једном приликом Игуману Јустину показали младу, што је изузетна части, пошто младу испод вела неможе видети нико па чак ни младожења, отац Јустин се није дао збунити већ је младу, кад му је целивала руку, даривао петоликом (златним дукатом), што се код Шиптара посебно цени, и тако им је показао да познаје њихове обичаје.Поред тога међу локалним становништвом уживао је такво поверење и поштовање да је понекад морао ићи код њих и да изјављује саучешће, а онда би га домаћини постављали поред хоџа и најближе родбине па је и сам често примао саучешћа, а онда и разне догодовштине од обичаја бацања цигара, преко испијања безбројних чајева, до питања које се по хиљаду пута понавља: ​​"Како ти је фамиљија, како су ти деца, жена ..."Имао је потпуно разумевање и за људе друге вијере који су долазили у Манастир и молили се Богу на свој начин, објашњавајући да никог не треба ометати у молитви.У свакој вери има моралних и честитих људи, а Божија помоћ сваком је потребна, па је отац Јустин често знао да пред моштима светог Краља, чита молитве и сиптарка, које су га често ради својих разних невоља молиле за то.Дирнуле су га једном речи 01:00 сиптарка која му је после очитане молитве рекла: "Ме пљунт гоја" (уста ти се позлатила).

Разумије се да је у оно време и на оном мијесту отац Јустин морао доживљавати и разне непријатности, а за њега су права напаст биле шиптарске школске ескурзије, пошто је знао да њих уопште не интересују ни свети Краљ, ни лоза Немањића, ни вера православна, већ само да што пре уђу и изађу. Колонама шиптарских основаца сметала је светиња и мирис тамјана у њој, па би сви запушили носеве, протрчали кроз Цркву и кренули према излазу како би напољу удахнули "свежег ваздуха", а по својственом му хумору и довитљивости-уствари проницљивости без које међу њима неби могао опстати-старац би им се у том њиховом трчању придруживао, тако да нити су они њега нешто питали нити им је он ишта објашњавао.Исто тако Шиптари би имали у току лета обичај да дођу на Бистрицу и ту остајали по неколико дана пуштајући гласну музику чак иу току ноћи, а келија оца Јустина била је баш окренута на ту страну.Када оца Јустина питали како подноси да слуша песме на шиптарском , он им одговори питањем да ли они знају грчки, посто су окупљени рекли да незнају, а грчки, они такође рекоше да незнају, онда им отац Јустин одговори, да ни он незна ни шиптарски ни грчки, па једноставно само замисли да је грчки умијесто шиптарског и све то лакше поднесем.Поред свих тих ситних искушења која су невјерујући правили многи шиптари ценили оца Јустина, па су га често питали за савет, помоћ или да се пред Светим Краљем помоли за њих, а многима се захваљујући њиховој вијери у помоћ Светог Краља тражено и испунило.Заиста отац Јустин би као какав искусан душезналац са сваким човеком дуго и детаљно протресао његову "анамнезу", занимао се за сваки значајни детаљ живота, па је његова молитва била праћена и психотерапеутске саветом болесноме.Отац Јустин био је упамћен по врлинама које су обасјавале сваког ко би се сусретао с њим.


Са радошћу и Аврамовски гостољубља дочекивао је све добронамјерне људе без разлике, и Србе и Албанце: у личности духовника и монаха он је сијединио лик традиционалног србског домаћина, који плени љубазношћу, благодарношћу и достојанством.Садашњи епископ рашко-призренски Теодосије Шибалић присећа се карактеристичне сцене која би се откривала посјетиоцу манастира: отац Јустин, љети ис јесени, седи на пространој манастирској тераси, прима госте и намернике, насмијан и спокојан, спреман да утеши и нађе благу реч, која лечи сваку тугу и бол.


Отац Јустин често је говорио да Дечани нису обичан манастир: то је царска Лавра, чији је домаћин свети Краљ.Попут свих правих Дечананаца, он је био и остао дубоко духовно везан за Светитеља дечанског, прибегавајући му у тузи и невољи, црпећи од њега утијеху .О односу државе и Цркве, отац Јустин говорио је са својственом му уравнотеженошћу: "Било каква да је власт, немогуће је поделити односе на 'ми' и 'они'. Треба бити више сарадње, неке сагласности, тежње ка хармонији.Црква увек треба да налази начине да се људи измире, ваљали и неваљали, и поштари и књижевници, и попови и лопови ... Сви су људи сви Божији поданици ... "Иако увек обасјан радошћу, отац Јустин је непрестано туговао што у манастиру није било више монаха, па се увек трудио да тај недостатак надокнади сопственим трудом и жртвом: на првом мијесту било му је богослужење, молитва и гостопримство, богољубље и човекољубље.Живећи за манастир и за све што му је као игуману било поверено, отац Јустин свиједочио је велику одговорност и савјесност.Непрестано се опомињући речи Светог Краља из Дечанске повеље-да од повереног ништа не изгуби нити занемари-настављао је велики подухват свог предходника анхимандрита Мандарија . Њима је допао наручит подвиг-да ову древну светињу чувају у време безбожних власти и албанских зулума. "Ко жели да служи Светом Краљу овде у Дечанима, тај мора себе и своје биће да преда на службу овој светињи.Другачије се овде неможе опстати" говорио је отац Јустин: и како је учио тако је годинама служио Богу, преносећи на сваког духовно расположење и љубав према Богу и Његовом угоднику светом Краљу Дечанском.Љубав оца Јустина према Дечанима никад није била себична, увек је тежио да Манастир буде испуњен великим бројем монаха, зато је његова радост била неизмерна када је марта 1992. године, по благослову тадашњег епископа рашко-призренског Артемија, братство из Манастира Црна Река прешло у Дечане.Према свједочењу сабратника оца Јустина, осећало се да се у оцу Јустину борила његова лична везаност за Дечане и Светога Краља са свешћу да је потребно манастир духовно обновити и подмладити.Као и увек он је потребе манастира предпоставио својим личним, те је иу овом тренутку препознао Божију Промисао и вољу Светога Краља Стефана, који је манастир спремао за једно време пуно нових искушења, а њега позивао да духовни дар Дечана, као и своје богато искуство пренесе бројним душама којима је била потребна духовна помоћ и утијеха.

Новопридошле монахе отац Јустин дочекао је поред кивотом светитеља речима: "Срећан сам што сада у манастиру видим, младе и образоване монахе.Бог и свети Краљ ће Вас све благословити, ако будете савијесно служили овом мијесту, знајте да вас свети Краљ ни у једном тренутку неће оставити неспокојне и жалосне. "Пред сам одлазак из Дечана отац Јустин је и своју пастирску и духовну дужности на један чудан начин предао новоизабраном младом Игуману.Наиме у манастир је дошла једна стара сиптарка да се опрости како је рекла од светог Краља, јер је снаја неможе да трпи, а она не жели да буде на сметњи и разлог свађи.Отац Јустин разумијевши њену невољу поче је одвраћати од намере да учини самоубиство, посавјетова је да премоћи у манастиру и да се сутра заједно помоле Богу, те да ће онда бити све много боље.Старица се замислила, па послушала савет духовника, који потом позва младог игумана да и он чује причу.Тиме му је отац Јустин и синболично предао дужност коју је годинама обављао, оставивши му у наслеђе и пастирску бригу, да би сам свој монашки подвиг наставио на другом мијесту.