Покренута иницијатива за изградњу спомен костурнице погинулим војницима из Црне Горе

29 новембар 2013  palelive.com

Група грађана Пала покренула је иницијативу за изградњу спомен костурнице погинулим војницима из Црне Горе који су се под командом Сердар Јанка Вукотића у јесен 1914. године пробили до Пала и зауставили покољ српског народа послије сарајевског атентата.
О том пробоју смо писали у тексту "Evo nas braćo Paljani".

 Током борби против аустроугарске војске велики број војника је сахрањен на мјесту погибије. Њихови гробови никада нису обиљежени, али сазнање о локацији гдје се ти гробови налазе је остало у народу и често је спомињано у причама старијих. Намјера нам је да прикупимо што је могуће више података о овоме и да иницирамо изградњу спомен - костурнице, када сазнамо приближан број страдалих и локације гробова.
Позивамо све људе који мају више информација о гробовима настрадалих, о војним положајима и рововима, као и било какве друге информације које би могле утицати на ширење сазнања о овим војним акцијама, које су у то вријеме српском живљу на овим просторима значиле слободу, да нам се јаве.
Контакт е-маил: inicijativazaizgradnju@gmail.com. Контакт телефон +38766/206-342.

СУТРА ПОЧИЊЕ ФЕСТИВАЛ КОРАЛ - ВЕЧЕ РУСКЕ МУЗИКЕ

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 1. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - У концертној сали Музичке академије Универзитета у Источном Сарајеву /УИС/ сутра ће бити отворен Корал фестивал, током којег ће умјетници из Русије, Србије и БиХ публици представити дио огромног музичког блага Русије.

 

Фестивал руске музике, који ће трајати до 6. децембра, први пут организују професори Музичке академије УИС-а, уз подршку домаћина фестивала - Музичке академије, и Амбасаде Руске Федерације у БиХ.

Током пет фестивалских вечери и концерата, публици ће се представити гости фестивала - прослављена примадона београдске опере Радмила Бакочевић, познати руски пијанисти Елена Тарасова и Андреј Дубов, пијанисткиња из Србије Биљана Горуновић, као и Василиј Моисенко, гитариста из Русије.

Концерт ће одржати и професори Музичке академије УИС-а, а публици ће се представити и најбољи полазници мајсторских курсева за соло пјевање и клавир, који ће се одржавати за вријеме трајања фестивала.

Фестивал Корал, чији је умјетнички директор магистар Клаудија Кркотић, доцент на Музичкој академији УИС-а, биће отворен концертом њеног професора, прослављене примадоне Радмила Бакочевић, уз клавирску пратњу Елене Тарасове, Биљане Горуновић и Маје Жуже.

Друго фестивалско вече резервисано је за концерт руских пијаниста Елене Тарасове и Андреја Дубова, у пратњи гитаре Василија Моисенка, док ће се треће вечери публици представити најбољи полазници мајсторског курса за соло пјевање и клавир.

Четврте фестивалске вечери концерт ће одржати професори Музичке академије УИС-а Данијела Газдић /хармоника/, Сања Стијачић /флаута/, Ехлимана Тиквеша /клавир/ и Владимир Марковић /виолина/. Фестивал ће бити затворен у петак, 6. децембра, солистичким концертом руске пијанисткиње Елене Тарасове.

Све фестивалске вечери биће одржане у концертној сали Музичке академије УИС-а, у згради Електротехничког факултета у истом термину, од 19.00 часова.

Обична жена

Ријетко пишем,просто јер има битнијих вијести и писменијих и умнијих од мене.

Међутим ово морам написати више као АПЕЛ И МОЛБУ ЗА ПОМОЋ.

Као што ставих у наслову Обична жена,стварно је обична али у потпуности ставрна.

Не знам о Њој ништа,лично ни како се зове,ни гдје живи.

Сретнем је по некада у једној Установи од значаја за њу(не друштвеној нити градској),борави тамо извјесно вријеме,а онда се упути према свом мјесту боравишта журним кораком.

Увјек је оскудно одјевена,али не запуштена.

Сретох је и вечерас,чиними се да је мршавија него прошли пут и исцрпљенија,као да је у финансиској кризи.

 

Вјерујем да јесте,али изузетно је поносита,а ми смо слијепи код очију или можда нисмо,а немамо храбрости да је питамо,да не би нешто потражила,а да јој не можемо дати,толико смо се уплели у кучини хуманизма и материјализма.

Виђао сам је у Нишкој Бањи,са куфером у коме носи ствари које сама прави,(бројанице,привјеске,крстиће,хеклане ствари и сличне ситнице) и од тога зарађује неки динар.

Чисто сумњам да прима неку помоћ од Институција,јер би била у много бољем стању.

Пошто је сада јесен,гостију више нема у Нишкој Бањи,ако има заинтересованих да јој помогнемо тако што ће имати сигуран пласман својих производа и онога што ради,да би могла да издржи наступајући период кад нема коме да прода свој труд нека ми се јави на prekodrincinis@gmail.com или у коментару поста.

Хвала свима унапријед,што ће те ми помоћи да се осјетим корисним помажући овој Обичној жени,а у исто вријеме да сачувамо њено достојанство,а у Вама пробудимо ону истинску Љубав према ближњем која се у вама успавала.

Бог Вас Благословио   

Прича о нама отуда и одавде

Позитивна и...

Пријатељ из Ниша,написа како је једна босанка(вјероватно римокатолкиња),дошавши на прославу Миланског едикта коју је организовала Римокатоличка црква,била одушевљена гостопримством и пажњом Нишлија.

Даде ми то идеју да размишљам о нама,када смо били тамо и нашем односу према гостима и односу Нишлија овдје,невјероватно колика подударност.

Та усредсретљивост,пажња,срдачност и поштовање,какву су ових дана по пресијама поменуте гошће, изазвале Нишлије према посјетиоцима, била је својствена Сарајлијама прије посљедњег грађанског рата.

Сви се можемо подсјетити са колико смо пажње и поштовања излазили у сусрет посјетиоцима из других средина,пружали им помоћ и упућивали их на право одредиште, за које су се распитивали или пружали неку другу помоћ коју смо били у могућности у датом тренутку да пружимо.

Колико су се пута суграђани Сарајева,спонтано у таквим ситуацијама укључивали у разговор,нудећи своју помоћ,да би ријешили дати проблем посјетилаца,што је код њих изазивало осјећај благостања и међусобне љубави које је владало у Сарајеву.

Да ли је наш међусобни однос  био заснован на љубави?

Одговор су нам дала дешавања из деведесетих и коначно смо ријешили проблем и расчистили рачуне,да можемо да живимо једни поред других,а не једни са другима и да сада федеративно и Српско Сарајево међусобно доста добро функционишу и сарађују.

Е сад везано за Ниш?

Чини ми се да је тај међусобни однос међу Нишлијама исти као што је био међу  Сарајлијама,неслога,нетрпељивост,грамзивост и многе друге ствари које се дешавају међу становницима једног града,а шта посјетиоци који дођу са стране не могу да примијете.

Срећа па Ниш неће проћи као Сарајево,али због таквог међусобног односа Нишлија,Ниш полако,али сигурно пропада као што је пропадало Сарајево,оно право истинско,а остало је тамо неко да не кажемо без Душе,папанско.

Ово су лична запажања,надам с еда су погрешна,мада када се нешто тако преживи...  

Данас у Медијани-Ниш

 

Према пројекту улаз у Археолошко налазиште "Медијана" поводом прославе 17 вијекова "Миланског едикта" требао је да изгледа овако

Археолошко налазиште Медијана на путу из Ниша према Нишкој Бањи,могући потенцијални извор прихода Музеја града Ниша,али апсолутно неискоришћен.

Предходне политичке структуре које вршише функцију власти као и ова садашња само су обећавале како ће направити нови Винимнацијум од Медијане,али је то остало само на обећањим.

Археолошко налазиште Медијана,неће ни сутра бити отворено за посјетиоце,на дан када се очекује да ће у Ниш доћи римокатолици на њихову прославу годишњице Миланског едикта.

Прописана цијена карте је за обилазак једног објекта 150 динара,а више објеката 200 динара.

Шта се може видјети?

Обновљене зидине предграђа Наисуса у Медијани које су ове године донекле обнаовљене и рестауране под надзором Завода за заштиту споменика културе у Нишу у времену од фебруара до маја 2013.године.Затим наткривке над појединим дијеловима нлазишта гдје су пронашени значајни и вриједни мозаици,а који су прекривени наилоном и пијеском ради заштите.

панорамски изглед налазишта не одаје изглед наткривки у садашњем стању

Наткривке су најблаже речено у жалосном стању и уствари одавају слику или општег стања Ниша када се изађе из центра Града или наше небриге,али се савршено као и цио Конплекс који је запуштен уклапа у изглед Електронске индрустрије Ниш која се налзи преко пута Медијане.

И лаицима је јасно да нишка привреда није у могућности да подржи било какво значајно улагање у даљу реализацију пројекта на Меијана из простог разлога што она више као Нишка привреда и не постоји већ су то све компаније које своју зараду преносе у земље у којима им је сједиште,а Нишлијама остављају само плату и то испод сваких европских стандарда.

Да ли је до сада Археолошко налазиште Медијана могло бити,бар у одређеној фази довршено и једним дијелом наткривено како би било доступно евентуалним посјетиоцима?

Сигурно јесте,а зашто није одговор знају они који су требали то да реализују.

У сваком случају Народни музеј у Нишу,остао је без једног значајног извора прихода од посјетилаца који би долазили у Ниш,а поготово иностраних.

Тужна је сцена била данас на Медијани гледати Талијане који су дошли да виде Медијану и оно што су видјели.

Надам се да смо испали добри домаћини и да им нисмо наплатили карту,јер је ваљда разгледање наше бруке бесплатно.

Трава на подручју Археолошког налазишта Медијана изузев дијела које је у фази рестаурације и истраживања није покошена,па и то одаје слију једне запуштености и небриге,али ту бар можемо дати занимљиво објашњење.Та трава симболизује жито јер је Медијана некад нила царска житница.

Шта ће бити у неком наредном периоду са Археолошким налзиштем"Медијана" остаје да се види.

Надам се да ће свој предвиђени облик и функцију добити прије прославе 18 вијекова Миланског едикта 2113.године

Изложба поводом Миланског едикта у Нишу

Вечерас је у Галерију "ДИН-а" у Нишу отворена изложба Константин велики и Милански едикт 313.Један од најзначајнијих догађаја у оквиру обиљежавања 17 вијекова миланског едикта

 

Рађање хришћанства у римским провинцијама на тлу Србије.
Испред организатора изложбе у Нишу присутнима се обратио директор Народног музеја у Нишу господин Поповић ријечима "Часни Оци,уважени господине Градоначелниче,господо Хришћанска"...

Само обраћање говори о значају и духу изложбе и самог Светог Цара Константина,провог међу Царевима који се посветио и још уз то Равноапостолног како је нагласио г.Поповић.
На крају свог говаора захвалио се свим Музејима који су уступили своје експонате и учинили их доступним да их и грађани Ниша и гости могу погледати,а ради се  о експонатима непроцијењиве вриједности пронађеним на тлу Србије.
Изложбу је звнаично отвориом градоначелник Ниша г.Зоран Перишић,који је присутнима обећао да ће се заложити да Ниш добије Култирни центар и адекватно мјесто гдје ће с емоћи чувати све оне археолошке вриједности које су пронађене на тлу Ниша,а које се због непостојања услова чувају у другим Музејима.
Експонати су од непроцијељиве историске,културне и историске вриједности који много говоре о начину живота и способности тадашњег становништва које је живјело на тлу Србије.
Уживајте у фотографијама

ЗА ПОДСТИЦАЈ ПОЉОПРИВРЕДЕ 89 МИЛИОНА КМ

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 10. СЕПТЕМБРА /СРНА/ - Предсједник Народне скупштине Републике Српске Игор Радојичић рекао је данас у Источном Новом Сарајеву да је ове године за подстицај у пољопривреди у буџету издвојено 89 милиона КМ.

 

Након посјете фирми "Агарикус", која се бави производњом шампињона, Радојичић је рекао да је највише средстава из подстицаја предвиђено за млијеко и млијечну производњу.

Он је навео да постоје гране пољопривреде којих нема у класификацији и правилницима пољопривредне производње, али да ће, према најавама ресорног министра, сљедеће године законом бити регулисано додјељивање подстицаја и за те гране.

"Вјероватно ћемо идуће године имати закон који ће уредити трајније и стабилније начин додјеле подстицаја", додао је Радојичић.

Он је нагласио да се и посредством Инвестиционо-развојне банке /ИРБ/ обезбјеђује посебна линија са нижом каматном стопом и дужим роковима отплате, која треба да помогне пољопривредну производњу.

Према његовим ријечима, на овај начин обезбјеђује се могућност за проширење производње и модернизацију.

Радојичић је додао да је са власником "Агарикуса" Ранком Пандуревићем разговарао о плановима и могућностима за аутоматизацију производње и начинима финансијске подршке.

Пандуревић је рекао да је 1990. године регистровао ово предузеће које се бави производњом шампињона и буковача, те да је капацитет достигао око 12.000 брикета.

Он је нагласио да фирма због тешких тржишних услова ради са око 60 одсто капацитета, јер је робу тешко пласирати и наплатити.

"Планирам и нове инвестиције у аутоматизацију производње и модернизацију постројења", рекао је Пандуревић и додао да има пет запослених радника.

Предсједник парламента Српске Радојичић посјетио је данас и предузеће "Махагони" које се бави производњом намјештаја и столарије.

Начелник општине Источно Ново Сарајево Љубиша Ћосић рекао је да ово предузеће запошљава 20 радника и да има намјеру да шири производњу.

Ћосић сматра да политичари било ког нивоа власти треба да имају контакт са привредницима и упознају се о проблемима са којима се суочавају.

Он је пренио да је Радојичић поручио власницима и запосленима да је спреман да у домену његове надлежности помогне у области инвестиција и запошљавања.

Ћосић је истакао да предузеће "Махагони" жели да проширује производне погоне, да је примјер доброг пословања, те да Република Српска и локална заједница треба то да подрже и помогну.

СРБИН ИЗ БОСНЕ ИЛИ БОСАНАЦ

Неке недевоумице које се јаве у човјеку,након информативних прилога као што је прилог на РСТ-у о Босанском језику http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/1389022/Nastava+na+bosanskom+izme%C4%91u+dve+vatre.html.

Зашто је то недвоумица?

Из простог разлога што су за обичне људе у средини гдје живимо сви рођени у Босни босанци,а поистовјећују их са припадницима Бошњачког народа или муслиманима,па сад пошто је у Србији званично признат Босански језик,а језик је један од одлика нације или народа аутоматски тај обичан човјек ће све људе рођене у Босни без обзира на нихово национално убјеђење сврстати у "босански народ".

Поставља се питање да ли је званично признавање постојања Босанског језика од стране Државе Србије само један од увода одрицања од Републике Српске и Српског народа западно од Дрине.

Не желим да вјерујем у то,али када се присјетим да су сви који су рођени и живјели на Космету за многе неупућене Србе из уже Србије "шиптари",онда се плашимо да ово одрицање није далеко од истине и то многе ово погађа из простог разлога што морамо бранити и свој национални идентитет у рођеној матици и припадницима сопственог народа доказивати своју националну припадноста.

Вјерујемо ипак у свијест суграђана и народа да су коначно схватили да у БиХ постоје три конструктивна народа и да је ово званично прихватање Босанског језика од стране власти Р.Србије политичка нужда која неће имати далекосежне послиједице по Српски народ западно од Дрине,тј да их се матица неће одрећи.

Што се лично тиче нас у матици,па можда ће мо и боље проћи као босанци на путу ка ЕУ док се нешто не промијени.

Још у федруару мјесецу писано је о Подвала звана Босански језик мада нажалост нико званично није реаговао и сада се то усталило и озваничило,а што ме подстакло да напишем све ово.

ТУ ЈЕ БОГОРОДИЦА НОГОМ КРОЧИЛА...

Мјештани нису повјеровали да је видјела Мајку Божију, чак ју је дио свештенства и осудио и анатемисао, па су је власти и хапсиле... Богомајка је рекла Милојки да разгласи народу да је воду на извору освештала и да ће спас у њој наћи многи болесници...

 
Пише: Радоје ТАСИЋ

КРУШЕВАЦ, 18. АВГУСТА /СРНА/ - Храм посвећен Покрову пресвете Богородице у селу Ђунис код Крушевца познат је по предању, према коме је Богородица сишла на земљу и одредила гдје да се црква подигне - на извору, поред потока, у густој храстовој шуми, гдје уз јек звона пјевају славуји, а сунце другачије сија.

У овој светињи је и камен, на коме је Пресвета Богородица, у свој својој љепоти и божанском миру, сједила 24. јула 1898. године и поруке људима, за спас њихове душе, упутила по тринаестогодишњој дјевојчици Милојки.

Корачајући овом светом земљом ка извору, гдје се мајка Исуса Христа више пута јавила, човјек осјећа неку нивидљиву снагу, тијелом му струји слатка језа, оно подрхтава, а душа трепери. Ту долазе истински вјерници, болесници, обесхрабрени и ојађени да се напију свете воде, да оздраве, очисте душу и добију жељу за битку са новим животним искушењима.

Свештеник Влајко Грабеж подсјећа на књижицу "Чудесна повест" коју је 1938. године написао земљорадник из села Ђуниса Драгутин Јоцић, брат Милојкин. У књизи је детаљно описано шта се све тог јулског дана 1898. године догађало на сеоском извору и потоку, али и оно што је слиједило касније.

"Баш тог врелог дана дјевојке Перса и Милојка Јоцић, са комшиницом Аном окопавале су виноград. Пошто је Милојка била најмлађа, послале су је на оближњи извор по воду. Кад је дјевочица дошла са крчагом до извора, примијетила је да је на камену код извора сједила дјевојка сва у блиставом златном одијелу"- прича свештеник Влајко.

Дјевојчица је тада испричала да се златна коса дјевојке просула на плећа до појаса и да бијаше сва у свјетлости као у сунцу. Из њених очију исијавала је доброта.

"На питање Милојкино - ко је она - дјевојка је одговорила да је Мајка Божија и да јој приђе да јој нешто каже. Богородица је узела од Милојке крчаг са водом и бацила га, рекавши да поручи људима у селу да ту гдје је пао подигну цркву и посвете је Покрову пресвете Богородице" - прича свештеник Грабеж.

Богомајка је, према причи, рекла дјевојчици да оде до другарица и каже им да ће ускоро велико невријеме и да се морају склонити у оближњу колибу да не би настрадале.

"Милојка је дошла до другарица, испричала им све, а онда су отрчале до колибе. Над тим крајем се онда стуштило страшно невријеме, љетина је уништена, мостови однесени, стока страдала. Дјевојке су изашле из колибе и дошле кући, потпуно суве" - прича свештеник.

Мајка Исуса Христа се више пута јавила дјевојчици из Ђуниса на истом извору. Мјештани нису повјеровали да је видјела Мајку Божију, чак ју је дио свештенства и осудио и анатемисао, па су је власти и хапсиле. Богомајка јој је рекла да разгласи народу да је воду на извору освештала и да ће спас у њој наћи многи болесници.

Тада су се десила и прва исцељења оних који су пили чудотворну воду.

Свештеник Грабеж прича да су онда сељаци начинили дрвену црквицу код извора.

"Али, тадашње власти и даље нису вјеровале у причу тринаестогодишње дјевојчице, па су наредиле да се црква брвнара сруши. Том догађају присуствовали су и неки челници из општине. Кад су се враћали кући, кочије у којим су се возили преврнуле су се и сви су касније од задобијених повреда умрли.

Син начелника општине Младена Тодоровића је полудио, а касније му се сва фамилија утрла. Локалног попа Љубодрага, који је са властима радио на рушењу цркве, задесила је иста судбина, јер су му сви из породице умрли прије њега" - прича Грабеж.

Тек 1934. године, по благослову владике Николаја, подигнута је нова црква брвнара код извора у Ђунису, а одлуком Светог архјерејског синода СПЦ касније је проглашена манастиром.

У порти манастира Ђунис данас су двије цркве. У малој цркви испред олтара чува се дио камена на коме је Богородица 24. јула 1898. године сједила и разговарала са Милојком Јоцић. Године Господње 2001. руком блаженопочившег патријарха српског Павла освештана је нова црква, велељепно здање које је понос овог краја.

Марија, игуманија манастира Покрова пресвете Богородице у Ђунису, прича о чудесним исцељењима вјерника, који сваки дан долазе у ову светињу. Сви они се лијече светом водом освештаном руком Богомајке.

Игуманија по именима помиње оне који су овдје, у овом манастиру, нашли себи лијека, утјеху за душу и охрабрење за нове животне подвиге. Она каже да у манастир - да пију свету воду и дотакну свети камен на коме је Богородица сједила - дођу и припадници других вјера и нација који вјерују у моћ Божију.

Након чудесног изљечења супруге у манастиру у Ђунису њен муж, познати златар из Београда, финансирао је сву позлату за фреске у новој цркви.

Највише вјерника се у Ђунису окупи између 13. и 14. октобра на православни празник Покров пресвете Богородице, када владика нишки служи цјелоноћно бденије и јутарњу литургију.

Овдје кажу да је посебан доживљај када се у поноћ на овај празник, око извора, у порти црква, упали и до 30.000 свијећа.

Објашњавајући како је неписмена дјевојчица из Ђуниса разумјела шта јој Богородица говори, свештеник Влајко Грабеж каже да је на Педесетницу Исус Христос путем Духа Светога дао моћ апостолима и Богородици да приповиједају и говоре на свим свјетским језицима.

Манастир у Ђунису код Крушевца је, послије Острога, најпосјећеније православно светилиште на овим просторима. 

Негдје на два километра од Манастира Ђунис на путу Крушевац-Делиграду у селу Ђунис налази се и Манстир Светог Романа,великог  Светитеља који се подвизавао на овим просторима.

Мошти Светог Романа помажу код душевних болести и многи долазе у Манастир ради исцељења.
У порти Манастира био је сахрањен и гроф Вронски,који је погинуо на Адровцу у бици са Турцима као руски добровољац у србској војсци, личност која је послужила Толстоју као инспирација за један од ликова у роману "Ана Карењина"    

Садашњи Игуман Манастира Светог Романа је Отац Дамаскин Грабеж.

Најтоплије препоручујемо свима да посјете ове велике светиње када буду долазили до Ниша.

Бања Нишка-балгодат купатила 5

Идеја  ангажовања на Блогу била је првенствено у циљу промовисања мјеста пребивалишта.

Онда се идеја проширила на привлачење потенционалних корисника услуге смјештаја,које би били у могућности да обезбједимо,а пажња је била усмјерена на Сјеверну Србију(АПВ) из простог разлога јер велики број људи са тог простора води поријекло или је рођен западно од  Дрине.

Бања је из неког разлога по мишљењу многих недпустиво неискориштена,што се руку на срце у задњих неколико година почело мијењати уз посредовање једне политичке опције која је била у власти,а што ће даље бити можемо само да нагађамо.

Није поената овог текста у горе наведеном већ у купатилу броју 5.

Купатило број 5 ради само у јулу и августу,а вода у њему изразито погодује за особе које имају проблеме са живцима или ти нервима.

Понекад смо сви скеприци,али помаже.

Прије десет дана дође гошћа,тражи смијештај  у Бањи.

Смијестила се,а из ње избија депресија на све могуће стране из простог разлога јер је у задњу годину дана изгубила супруга и брата,а већ 13 година брине о непокретној свекрви.

Дошла је сва утучена,сломљена и стално прича о својим проблемима и јадима,просто да  човјека језа ухвати,а у истом тренутку да се потврди и она народна „да од горег има горе“.

Данас оде опорављена у односу на оно како је изгледала када је дошла.

Боравак у Бањи,блато,масажа и купање у купатилу број 5 учинили су право чудо.

Толико од мене да се зна да нису џаба три србска Краља боравила у Бањи Нишкој

Добро дошли!

КАКО ЈЕ АДВОКАТ ЦИСТЛЕР ОДБРАНИО "МЛАДУ БОСНУ"

Адвокат Рудолф Цистлер доказао да је и по аустријском закону анексија БиХ била нелегална, јер није верификована у аустријском парламенту...

 

Разговарала: Весна ШУРБАТ

БЕОГРАД, 13. АВГУСТА /СРНА/ - Режисер Срђан Кољевић крајем септембра почиње снимање филма "Бранио сам Младу Босну“, о аустријском адвокату који је на суђењу припадницима ове организације успио да докаже да је Аустроугарска извршила агресију на БиХ.
Кољевић је у интервјуу Срни појаснио да ће филм бити рађен у копродукцији Србије и Републике Српске, те да ће се снимати у Београду, Новом Саду и Панчеву, као и на неким локацијама у БиХ.

Прича филма је, наводи Кољевић, из визуре аустријског адвоката Рудолфа Цистлера који је бранио чланове "Младе Босне" по службеној дужности.

Он је озбиљно схватио свој задатак и, на запрепашћење суда, почео заиста да их и брани у правном смислу.

Цистлер је, каже Кољевић, оборио оптужницу против Гаврила Принципа и припадника "Младе Босне", чиме је угрозио свој живот и извргао се линчу, пошто је успио да докаже да је анексија БиХ била нелегална и да због тога не може да се суди, као што је оптужница говорила, "за велеиздају"...

"Он је доказао да је и по аустријском закону сама анексија Босне била нелегална, јер није верификована у аустријском парламенту“, навео је Кољевић.

Кољевић истиче да је Сарајевски атентат само повод, али не и узрок Првог свјетског рата.

"Оно што ће моћи да се види и што је утемељено у документарном материјалу јесте да је Први светски рат већ био спремљен и испланиран, а да Сарајевски атентат с тим нема никакве везе“, рекао је Кољевић.

Кољевић је додао је ово класични "судски филм", гдје највећи дио представља судски процес који је базиран на стенограму са суђења члановима "Младе Босне", док је уводни дио везан за сам атентат, али кроз визуру адвоката Цистлера.

Он наводи да су глумачке реплике - оригиналне реплике са суђења, пошто је комплетан сценарио филма базиран на документарној грађи и материјалу и стенограму са суђења, који је сачуван, као и на књигама истражног судије, адвоката и документарној грађи која постоји.

Кољевић истиче да ће се много шта сазнати у овом филму, јер смо у школи учили само неке опште црте, те да ће цијела драма бити освијетљења из угла непристрасног човјека, док ће се, с друге стране, видјети и портрет чланова "Младе Босне", њихови идеали, спремност на жртвовање зарад слободе, као и југословенски сан који је постојао.

Коментаришуићи најаве снимања документарних филмова поводом предстојеће стогодишњице Сарајевског атентата и покушаја ревизије историје, Кољевић је рекао да ће бити много документарно-играних филмова и у Аустрији и у Сарајеву, али да ће његов филм успјети да се испријечи том ревидирању историје својом утемељеношћу.

"Филм се прича из визуре некога ко је адвокат по службеној дужности и ко са стране непристрано посматра ствари и на искрен начин осветљава суштину, па својом непристрасношћу постаје херој“, рекао је Кољевић.

Према његовим ријечима, осим ликова чланова "Младе Босне" Гаврила Принципа и осталих, гледаоци ће моћи да виде и ликове битних интелектуалаца тог времена, који су били повезани са "Младом Босном", као што су Иво Андрић и Тин Ујевић.

"Практично сви наши крајеви који су били по окупацијом Аустроугарске имали су младеж која је, на неки начин, била организована", рекао је Кољевић.

Филм је копродукција Србије и Репубике Српске, продуцент у Србији је Кошутњак филм, а у Српској Радио-телевизија Републике Српске (РТРС), ће добити и тв серију од четири епизоде.У наредном периоду предстоји кастинг за глумце.

Планирано је да филм буде завршен прије обиљежавање сто година Првог свјетског рата 28. јуна идуће године

Како схватити људе око себе?

Питах једном давно једну жену која оде из града у једно мало мјесто да живи не својом вољом,како јој се чини нова средина,а она одговори "касаба ко касаба".

Може ли и град постати касаба?Може!

То схватих данас.како?Шетајући по друштвеним мержама и насловима локалних новина везани за град у коме живим.

Није тај град касаба,али га повремени испади значајних личности тог града ћине Касабом.

Осјетих велико разочарење јер сам вјерово ставовима тих личности.

Цијеним и даље оно што се објављује у локалним медијима да те личности предузимају,везано за град у ком живим,али се плашим да је то само добар маркентинг,а да се уствари не уради ништа значајније од онога што је и раније рађено већ да се то само лијепо упакује и сервира.

Докле ће бити тако?

Док становницима буде одговарало,а да се то промијени још ће много воде протећи ријеком која тече кроз овај град.

Зашто је то тако?

Одговор је врло једноставан:

„Има експеримент с пацовом у психологији. Ставе га у кавез, под је под напоном и пуштају му струју. Пацов инстинктивно покушава да побегне, али су ивице превисоке. Мучи се, научи да се згрчи, чека да прође. У једном моменту он престаје да покушава да изађе, научио је да трпи – такозвани концепт научене беспомоћности. Научници после спусте ивице кавеза, он може да изађе, али више ни не покушава. Ћути, трпи и “покрива се ушима”. Онда научник стави узицу пацову, покушава да га превуче преко ивице ка безбедности и пацов се опире! Као да каже- ’аман, видиш да ме муче, пусти ме да истрпим ово овде’... Више пута га научник мора провући на силу, да би пацов ’схватио’ да није беспомоћан. Тако и ми, као народ – научени смо на беспомоћност”.

СРБИ СУ САРАЈЕВО ГРАДИЛИ ВИЈЕКОВИМА - ДА ЛИ УЗАЛУД?

Еминентни позоришни и ликовни критичар и публициста из Сарајева Војислав Вујановић за Новинску агенцију Републике Српске СРНУ говори о Сарајеву, сарајевским Србима, српском духовном и споменичком благу кроз вијекове

 

Приредио: Огњен БЕГОВИЋ

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 9. ЈУЛА /СРНА/ - Позоришни и ликовни критичар и публициста из Сарајева Војислав Вујановић рекао је Срни да је Сарајево, иако су Срби његови исконски оснивачи и градитељи, вијековима неоправдано наносило српском народу незапамћене и некажњене злочине и патњу, а могуће је да им данас, у 21. вијеку, заувијек затвори своја врата.

"Прича о културном благу Срба у Сарајеву почиње од исконског податка, односно првог помена Срба на овим просторима, и то у књизи цара Константина Порфирогенета `Де администрандо империо` /О управљању царством/ из 10. вијека, гдје је први пут забиљежено име Србија са тако пластичним словним знаковима да је то заправо једна чиста фина ликовна арабеска", каже Вујановић.

Када се пак, додаје он, говори о духовном благу Срба у Сарајеву, треба истаћи још неколико чињеница које се намећу саме по себи.

"Прво помињање Срба као Срба у Сарајеву потиче из 1517. године. Извјесни поп Вук записао је да све мање и мање има његових сљедбеника, јер је узео маха прелазак Срба на ислам. Наравно, он је то рекао мало другачије, али ја сам то само данас поједноставио", наводи Вујановић.

Али, ако се говори о томе, наставља Вујановић, да је поп Вук у то вријеме живио у Сарајеву, он је онда сигурно у тај град морао доћи још раније, што важи и за његове сународнике који су се много раније почели насељавати на ове просторе, гдје су били изложени исламизацији.

То говори да их је можда било и у вријеме формирања града Сарајева 1461. године, на мјесту гдје се некада налазило село Бродац.

У том Бродцу сигурно су били и Срби, а њихова баштина коју су почели развијати у то вријеме пропала је, тако да више нема никаквих назнака тог бивствовања.

Од 1517. године може се рећи да су Срби на простору Сарајева већ били аутохтони или - како се то данас модерно каже, наводи Вујановић - конститутивни народ. Живјели су ту и већ негдје у 17. вијеку почели економски да јачају, што је омогућило и стварање њихових духовних елемената, знамена и вриједности.

То се посебно односи на сферу грађевинарства, изградњу људских настамби, формирање насеља, тим прије јер су Срби врло рано у Сарајеву имали своју "четврт", која се звала Варош и налазила се на простору гдје је данас Стара православна црква на Башчаршији.

За тачан датум почетка грађења ове цркве нема података, али је сасвим евидентно да је она грађена у вријеме Гази-Хусреф бега, који је био у Сарајеву турски гувернер. Земљиште за ту цркву, коју одликује стил средњовјековних српско-византијских грађевина, дала је кћерка православног свештеника, што све скупа свједочи о постојању Срба на овим просторима од почетка формирања Сарајева, истиче Вујановић.

Он упућује и на 1641. годину, када је забиљежен несвакидашњи случај - да су се због српске дјевојке, извјесне Вујане, потукла двојица заљубљених младића, један Србин и други који је већ био муслиман. У тучи под њеним прозором Србин је убио тог муслимана, након чега долази до једне фундаменталне карактеристике живљења у Сарајеву, у којем су Срби били важан фактор.

"Породица убијеног тражила је истрагу, али је убрзо опростила то убиство, што значи да је дошло до помирења, јер су у то вријеме становници Сарајева живјели у компактној цјелини, гдје није било подвајања, него су једни друге цијенили, поштовали и међусобно сарађивали у одређеним ситуацијама", каже Вујановић.

Он додаје да од 17. вијека Срби значајно економски јачају, баве се разним занатима, посебно кујунџилуком, и у то вријеме граде многе споменике у Сарајеву, од којих су неки и до данас опстали, док су многи други кроз вијекове доживљавали девастирање и разарања.

Посебан печат Срби су дали архитектури тог времена и изградили су много прелијепих објеката и грађевинских здања.

Истовремено, значајну пажњу тог времена привукли су и српски умјетници, посебно они који су се бавили сликарством. Стара православна црква била је један од пунктова и средишта ликовног стварања сарајевских Срба, али је примала и оне људе који су долазили са стране и који су се бавили зидним сликарством и иконописом.

Владимир Ћоровић је утврдио да се зна да су три српске школе у БиХ постојале прије 19. вијека, а да за најстарију, сарајевску, чак постоји вјероватноћа да је старија и од 18. вијека, јер се у Записнику Старе сарајевске православне цркве од 1682. године међу прилагачима за црквени зејтин помиње и Никола даскал, а 1684. године ту је био и калуђер Гаврило, даскал, из херцеговачког манастира Завале.

О томе свједоче двије фундаменталне књиге Здравка Кајмаковића који је написао књигу о фрескосликарству у Босни и другу о сликару Георгију Митрофановићу. У тим књигама је сакупљено огромно благо које су Срби стварали у тадашњој Босни и те двије књиге, препоручује Вујановић, требало би да се свакако нађу у свакој српској кући.

Кајмаковић је био један од пионира у оснивању фигуре у стручним и академским круговима, и то без премца на подручју заштите баштине, умјетности, конзервације и рестаурације, и у његово вријеме био је на самом челу босанскохерцеговачке, као и српске културе и науке.

Срби су развијали и књижевност у средњем вијеку и тада је настао и велики број љетописа, мада данас има покушаја да се ти писани документи покушавају преименовати у такозване босанске споменике културе, док се српски префикс изоставља.

"У 19. вијеку долази до одређене експанзије такозваног развоја нове књижевности, тако да можемо поменути групу писаца из Херцеговине који су писали своје љетописе. Ето, Стака Скендерова је у Сарајеву написала свој љетопис. Потом се почињу појављивати и српски писци модерне књижевности, који су, нажалост, данас потпуно заборављени, чак и од нас Срба", истиче Вујановић.

Он помиње Косту Хаџи-Ристића који је као гимназијалац био ђак учитеља Георгија Петрановића, сакупљача старих пјесама. Хаџи-Ристић, међутим, иако веома интелигентан и талентован, није пјесме које је сам писао или сакупио давао Петрановићу, него их је задржавао за себе. Нажалост, умро је рано, у 25. години, а његов књижевни опус пао је у немилост времена и заборава.

Сасвим случајно, каже Вујановић, у Академији наука и умјетности у Београду пронашао је, током једног истраживања, његов путопис "Од Сарајева до Тешња".

Хаџи-Ристић је, иако млад, био имућан и дио свог иметка планирао је да још далеке 1869. године уложи у оснивање академије наука и умјетности у БиХ, док је други дио имовине поклонио тадашњој српској академији наука и знаности за издавање његових дјела, казује Вујановић.

Та српска академија, нажалост, закључује он, није обавила своју дужност на прави начин, али су ипак 1873. године објављене неке његове пјесме. Међутим, и та књига је скоро потпуно заборављена. /наставиће се/об/фото