КОШАРАЦ: У САРАЈЕВУ НИШТА НИЈЕ СЛУЧАЈНО

Сарајево које су многи некада познавали,живјели у њему,радо се враћали поново у њега умрло је онога тренутка када су га Срби и остали становници напустили.Ово је само још један доказ да федертивно Сарајево је сабласан град својих садашњих становника.

Људи чине града,а наш град је Срб(п)ско (Источно)Сарајево!

САРАЈЕВО, 30. МАРТА /СРНА/ - Шеф Клуба српских делегата у Дому народа парламента БиХ Сташа Кошарац рекао је, након инцидента са српском повратничком породицом Бабић у Сарајеву чија је деветогодишња кћерка са школом посјетила музејску изложбу непримјереног садржаја, да се у Сарајеву ништа не дешава случајно.

 

"Одвођење малољетне дјеце у такве музеје и на изложбе са суровим и историјски сумњивим садржајима потпуно је неприхватљиво", рекао је Кошарац Срни.

Он је нагласио да је потребно испитати о каквим је фотографијама ријеч и каква се, односно, чија историја посредством њих пласира.

"Ми добро знамо да је Сарајево спремно да подвали све и свашта. Ово је потврда да се Сарајево не мијења", истакао је Кошарац.

Привођење у полицију екипе РТРС-а која је снимала прилог о породици Бабић и траумама кроз које су прошли након кћеркине посјете Историјском музеју у Сарајеву, Кошарац је окарактерисао као још један у низу покушаја да се сакрије истина о појединачним и колективним кршењима националних права Срба у том граду.

"РТРС је увијек квалитетно обавјештавао јавност о положају Срба у Сарајеву и ово је покушај застрашивања новинара ове медијске куће да убудуће не би информисали јавност о томе шта се дешава малобројним Србима и српским повратницима у Сарајеву, те Федерацији БиХ", закључио је Кошарац.

Он је истакао да у свему овоме не треба искључити утицај политичких елита које контролишу МУП Кантона Сарајево, као ни везу са политикама невладиног сектора окупљеног око "1. марта".

"Након свега, не би ме изненадило да сутра почну да хапсе представнике Републике Српске након изговорених јавних ријечи у Парламентарној скупштини БиХ у Сарајеву", рекао је Кошарац.

Отац дјевојчице, Гордан Бабић, који је директору школе изразио револт због одвођења дјеце на изложбе непримјереног садржаја, јуче је завршио у полицијском притвору, из којег је пуштен касно синоћ.

Познати Срби муслимани: ОМЕР ПАША ЛАТАС

Омер Латас (1806 — 1871) је био турски паша српског поријекла, родом из Војне крајине у Хабсбуршкој монархији. Право име му је било Михаило, Мићо. Рођен у Јањој Гори, код Плашког, на Кордуну, која се у то вријеме налазила у Аустрији, као син нижег официра у аустријској војсци, учио је средњу школу у Госпићу. Ту је остао само годину дана, док није добио бесплатно мјесто питомца у кадетској школи у Задру. Тек завршивши кадетску школу, због породичних проблема (отац му је био казнено пензионисан у војсци због поткрадања, што је представљало практичан крај његове војне каријере), пребјегао је 1827. у Босну, и доспио у Гламоч, одакле је ускоро прешао у Бањалуку, мучећи се да заради за преживљавање.
У Бањалуци је, по препоруци свог тадашњег газде муслимана, прешао на ислам и узео име Омер. Послије двије године отишао је у Видин. Ту га је заповједник тврђаве узео за учитеља цртања својој дјеци и задовољан његовим радом, препоручио га у Цариграду. С том препоруком постао је најприје наставник техничког цртања у цариградској војној школи, а касније учитељ престолонасљедника Абдул Меџида и убрзо (1838) пуковник у царској војсци.
Када је на пријесто дошао Абдул Меџид, Омер Латас је постао паша. Одличан војник, Омерпаша се истакао 1840. у Сирији против султанових одметника, 1842. код гушења буне у Албанији, 1845. поново у Сирији и 1846. у Курдистану, увијек у борби с бунтовницима против централне власти. Послије тих успјеха, још врло млад, именован је за мушира. Године 1848/49. са Русима је извршио окупацију дунавских кнежевина.
На подручју Балкана Омерпаша је остао запамћен по сламању отпора босанског беговата. Против султанових реформи јавила се у Босни и Херцеговини јака опозиција још од времена Хусеин-бега Градашчевића. Једно вријеме се чинило да се стишала, али је од револуционарне 1848. букнула новом снагом.
Устанак против Османлија избио је 1849. у Босанској Крајини, и босански везир Тахир паша није успио да га савлада. Затим су се јавили слични покрети и на другим странама, а међу противницима реформи био је и херцеговачки везир Али-паша Ризванбеговић. У мају 1850. године, Султан је послао у Босну Омерпашу, да угуши устанак. Стигао је у августу исте године и брзо и одлучно у крви угушио буну, похапсио главне вође, међу њима и Али-пашу, кога је убио један стражар, 1851.
Позатварано је око 1.000 најугледнијих ага и бегова, а око 400 их је оковано послато у Цариград. Босна је послије тога била смирена, а феудални став бегова и ага заувијек скршен. Стога је Омерпаша Латас проглашен у Босни за 'ђаурпашу' и највећег непријатеља домаћег племства.
Када је 1852. дошло до сукоба између Порте и кнеза Данила, Омерпаши је повјерено врховно заповједништво над турском војском. Челични обруч око Црне Горе почео је да стеже у јануару 1853, али је даљњу акцију спријечило посредовање Аустрије и Русије.
Године 1865. три српска студента посјетила су, у Паризу, изложбу француских ратних трофеја, добивених у разно доба и од разних народа. У одјељењу где су били француски трофеји добивени само од Турака, у разним ратовима између Француске и Турске, срели су два Турчина, у цивилним одијелима, са фесовима на глави. Старији, сиједи господин, заподенуо је разговор са младим студентима на српском. Био је то Омер паша Латас. Ево шта је, између осталог, рекао:
Вазда и у свакој прилици мога рада остао сам Србин и пријатељ Српства. Само моје српско срце и осећање руководили су ме те нисам скрхао Црну Гору, као што сам, у познатој прилици, то могао урадити онда када сам био главни војсковођа силне турске војске и са њом победно ушао у Црну Гору. Са мојим осећањем да сам Србин, одуговлачио сам даљи напад на Црну Гору и слао сам у Цариград извештаје да није вредно да турска војска гине за голе црногорске стене и врлети. А тиме сам дао времена те су се Русија и Европа заузела за Црну Гору и спасили је од сигурне тадашње пропасти, према броју турске војске под мојом командом.
Исто тако само моје српско срце одредило ме је те сам, као главни турски војсковођа, другом приликом, саломио, упропастио, и оковане тешким гвожђем и синџирима у Цариград послао босанске и херцеговачке бегове и спахије, потурчењаке и издајице Српства. Моје је срце тада куцало радосно јер сам знао да тиме служим Српству, коме и сам припадам.
Србија ће, зацело, једном ослободити и себи присајединити Босну и Херцеговину, што желим од свег срца. Ако тада будем жив, радоваћу се томе. Ну, један савет за тај случај чујте још сада, од мене. Бегови, спахије, потурчењаци, њихова назови интелигенција и, мањи део, искварени муслимани варошани у Босни и Херцеговини, никад неће бити пријатељи Српства. Према њима будите опрезни. Не верујте ни њиховим претварањима. То су издајице Српства, које Србија мора држати строго, ништа им не попуштати, да не би покварили остали муслимански народ тамошњи. Тај народ, напротив, сасвим је другачији. Он не зна други језик до српски. Он је и сад духом Србин. Он ће одмах бити добар Србин и са вама, својом браћом, или врло радо, мада га од вас раздваја мухамеданска вера.
Дајући вам овај савет, то чиним стога што ћу и у гробу, у мојим грудима понети српско срце, иако сам примио мухамеданску веру. Мени је, право да вам кажем, врло пријатно што сам, овако случајно истина, добио прилику да пред вама, српским младим нараштајем, овако братски отворим моје старе груди и срце. Ви ћете, можда, временом, заузети важна места у вашој отаџбини, па сам, говорећи вам овако искрено, рад да се вазда сећате ових мојих речи и да имате правилно мишљење о Омер-паши, који вам, ево, отворено каже: да је и као велики ратник турске царевине Омер-паша остао Србин.

Ријека Бистрица - краљица чистоће

palelive.com
У оно вријеме дјетињства док смо били водоноше косцима на мноби ишло се на врело Студенац по хладну воду,а награда је била гутљај хладне пиве из Бистрице.
Посебан доживљај је била лубеница охлађена у Бистрици послије ручка.

То се данас зове сеоски туризам,а ми смо тада то сматрали радном обавезом.

Дјетињство је то било,које се могло само пожељети

Бистрица је рјечица која извире на Јахорини, 7-8 километара јужно од Пала. За време Аустроугарске окупације је изграђен модерни водовод са изворишта Бистрице који је и данас у употреби.

Преко овог мостића иде се до извора Студенац

 Са изворишта Бистрице се водом снабдевају делови Пала и Сарајева. Водоводна цев ка Сарајеву иде преко Довлића, Бруса, долином Равна, северно од главног венца Требевића ...

  Водоток Бистрице је у почетку слаб и Бистрица је мали поточић који уливањем споредних вода јача, па Бистрица у кањону, неколико стотина метара до свог ушћа у паљанском Миљацку постаје мала рјечица.

 
Температура на изворишту Бистрице износи око 7-8 ° Ц, а на разним местима водотока досеже до 14 ° Ц. Дужина тока је 776 метара, а најљепши дио Бистрице је свакако кањон Бистрице у доњем делу њеног тока.

 Бистрица је планинска речица коју карактерише бистрина, по којој је и добила име. Бистрина воде је лети, при дуготрајној суши велика, у вировима дубоким преко 1 м види се дно.

Због бистрине и ниске температуре воде, као и усљед појачаног механичког додира са ваздухом на брзацима и буковима, јавља се и довољна засићеност кисеоником. Присуство у кањону иу близини оваквих планинских речица подиже расположење, па је Бистрица идеално место за одмор.

 Бистрица је богата поточном пастрмком, па ову рјечицу воле рибари. Захваљујући свом току и удаљености од Пала, Бистрица спада у најчистије речно корито на подручју паљанске општине. Од свог изворишта до ушћа Бистрица је кристално чиста. Кризно подручје је излетиште Радоњићи и део водотока поред пута за Јахорину.

 Нажалост, Бистрици као и другим рекама прети опасност због велике сече шуме на Јахорини иу близини њеног изворишта. Бистрица је у протеклих неколико година значајно изгубила на свом водостају и ако се у будућности значајније не посветимо заштити изворишта овом природном драгуљу прети нестајање.

Вишеград има велику развојну шансу у области туризма

22.02.2013 Агенције

 

Вишеград - Амбасадор САД у БиХ Патрик Мун рекао је данас да Вишеград има велику развојну шансу у области туризма, потврдио је портпарол начелника ове општине Здравко Жужа, преносе агенције.

Жужа је навео да Мун при томе мисли на мост Мехмед-паше Соколовића, Андрић град, туристички воз “ћиру” и вјерске објекте велике историјске вриједности.

Он је, након састанка са америчким амбасадором на коме су учествовали и предсједник Скупштине општине Суљо Фејзић и шеф кабинета начелника Неђо Савић, рекао да је Мун веома задовољан политичко-безбједносном ситуацијом у Вишеграду, јер се тако стварају услови за развој те општине и неометан и самоодржав повратак.

- Стекао сам утисак да је Мун био задовољан овим разговором и да је добио све релевантне информације о укупној ситуацији у општини - додао је Жужа.

Он је нагласио да је амаричком амбасадору предочено да не постоје било какве препреке за страна улагања у ову општину.

 Због раније преузетих обавеза начелник општине Вишеград Славиша Мишковић није присуствовао овом састанку.

Мун није давао изјаве медијима.

Подршка невладином сектору

Амбасадор САД у БиХ Патрик Мун рекао је приликом данашње посјете канцеларији Демократског центра “Нове наде” у Вишеграду да је на овим просторима недовољно позната улога невладиног сектора у развоју друштва, каже менеџер “Нових нада” Мила Грачанин.

Грачанинова је навела да је амбасадор упознат са свим пројектима које финасира америчка Амбасада као што је био “Теледом”, затим “Желим да знам” и “Жена, религија, политика”, чија се вриједност процјењује на више од 30.000 долара.

- Амерички амбасадор је рекао да је задовољан нашим радом - истакла је Грачанинова.

Амбасадор СДА боравиће данас и у Горажду, гдје ће посјетити предузећа “Бекто прециза” и “АСА привент/привент сејфти”.
 

Представљање туристичких потенцијала РС испунило очекивања

23.02.2013 Агенције

 

Београд - Представљање туристичких потенцијала Републике Српске на 35. Међународном сајму туризма у Београду испунило је, па и премашило очекивања, изјавила је директор Туристичке организације Републике Српске Нада Јовановић, преносе агенције.

- Већ данас можемо дати генералну оцјену, а то је да смо заиста презадовољни начином на који смо се представили, као и огромном заинтерсованошћу агенција, туроператера из Србије, али и из цијелог свијета - рекла је Јовановићева медијма из Републике Српске.

Она је истакла да су остварни добри контакти и да је пословне партнере на сајму пронашао чак и бренд флаширане воде, који се први пут појавио на сајму и представио - Рајска вода “Хевен” из Чајнича.

- Мислим да постоји побуђено интересовање за инвестирање у област туристичке индустрије, што је нама веома важно, а надамо се да ће, чим се појави могућност за овакве инвестиције, и Влада препознати интерес у овој грани, с обзиром на то колико су ту јефтина креирана радна мјеста и обезбијеђено запошљавање људи - рекла је Јовановићева на штанду Републике Српске.

Што боље представити потенцијале Српске

Удружење радника угоститељства и туризма, које је формирано у Републици Српској, радиће на што бољој промоцији туристичких потенцијала Српске, изјавио је предсједник овог удружења Жељко Татић.

Татић је истакао да је Удружење формирано ради увезивања људи који раде у угоститељству и туризму и да има одличну сарадњу са Туристичком организацијом Републике Српске.

- Они се труде да доведу што више туриста у Републику Српску, а Удружење је ту да едукује људе у угоститељству и туризму, па да људи који дођу у Републику Српску буду задовољни - рекао је Татић новинарима из Републике Српске.

Он је напоменуо да је Удружење радника угоститељства и туризма присутно на 35. Међународни сајам туризма у Београду како би подржали Туристичку организацију Републике Српске.

На штанду Републике Српске на сајму у Београду данас је промовисано Удружење радника угоститељства и туризма.

Представљена понуда Бањалуке

Туристичка организација Бањалуке представила је данас оригиналну гастрономску понуду и туристичке производе и потенцијале највећег града у Републици Српској на 35. Међународном сајму туризма у Београду.

Директор Туристичке организације града Бањалуке Остоја Барашин истакао је да Бањалука са својом културом, величином и садржајима, представља значајну туристичку дестинацију Републике Српске.

- Један од наших главних туристичких производа јесте авантуризам на води, у ваздуху и на земљи.Већ смо постали препознатљиви и по различитим спортским догађајима од међународног значаја, због чега протеклих година долази све већи број туриста - рекао је Барашин на штанду Републике Српске, гдје је присуствовао презентацији.

Мамац за многе туристе је, како је навео Барашин, постало и богато културно-историјско насљеђе Бањалуке, а све већа посјета туриста, који су жељни нових дестинација, резултат је и чињенице да је овај град туристичка дестинација која се тек отвара према свијету са свим својим посебностима.

Напомињући да је рурални туризам на овом подручју у успону, Барашин је истакао да Бањалука има оригиналне гастро брендове по којима је позната као што је бањалучки ћевап, сир “трапист” и пиво “нектар”.

Представљена туристичка понуда Шипова

Богата туристичка понуда општине Шипово, која је једна од најљепших локација за флај фишинг у Европи и свијету, представљена је данас на 35. Међународном сајму туризма у Београду.

- Подручје општине Шипово у Републици Српској једна је од најљепших локација за флај фишинг у Европи и свијету, а са својим планинама и ријекама, као и категорисаним туристичким објектима представља примамљиву и јединствену дестинацију за одмор - рекао је координатор еколошко–промотивног удружења „Еко зона Шипово” Ненад Бужанин на штанду Републике Српске.

Бужанин је истакао да Шипово има девет ријека, од којих двије велике, планину Виторог са израђеним планинарским и бициклистичким стазама, велики број лежаја и категорисане објекте за туризам, а сеоским туризмом бави се више од 26 сеоских домаћинстава.

Он је истакао да су у Шипову одржана два свјетска првенства у „флај фишингу”, али да ова општина нуди и бројне друге садржаје за еко туризам који је у тренду у свијету.

Удружење „Еко зона Шипово” већ десетак година ради на промоцији културно-историјског насљеђа и природних љепота општине Шипово, а тема данас организоване презентације била је „Љепота разноликости – Богата туристичка понуда општине Шипово”.
 

На 35. Међународном сајму туризма у Београду, на којем учествује више од 1.000 излагача из 46 земаља свијета, туристичка понуда Републике Српске представљена је на заједничком штанду у организацији Туристичке организације Републике Српске и Представништва Републике Српске у Србији.

Заједничко представљање одвија се у сарадњи са Министарством трговине и туризма и Министарством за економске односе и регионалну сарадњу Републике Српске.

МОСТ БРАТУНАЦ-ЉУБОВИЈА ДО КРАЈА 2014. ГОДИНЕ

БАЊАЛУКА, 22. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Пројекат изградње моста на ријеци Дрини између општина Братунац и Љубовија требало би да буде завршен ове године, а мост да буде изграђен до краја 2014. године, договорено је на састанку ресорних министара Републике Српске и Србије данас у Бањалуци.

 

Министар саобраћаја и веза Републике Српске Недељко Чубриловић изјавио је да ће мост имати заједничку царину са једним граничним прелазом са једне или друге стране, због појефтињења, док ће цијена изградње бити позната након завршетка пројекта.

Према његовим ријечима, циљ је да мост задовољи све стандарде и услове градње.

Чубриловић је подсјетио да је на заједничкој сједници влада Републике Српске и Србије донесена одлука да почне градња овог моста и изразио очекивање да, подјелом задатака свим институцијама с једне и друге стране, неће бити застоја у самом пројекту.

Министар грађевинарства и урбанизма Србије Велимир Илић рекао је да су Влада Србије и ресорно министарство уплатили комплетан аванс од 50 милиона динара или око 450.000 евра за израду пројектне документације, чија ће припрема почети сутра.

Он је изразио очекивање да ће пројекат бити завршен за три мјесеца, послије чега ће се расписати тендер, док би мост требало да се заврши до краја наредне године.

Илић је додао да се паралелно са пројектовањем ради и ревизија пројекта.

Према његовим ријечима, ово ће бити модеран мост који ће повезати Коридор 11 са Републиком Српском, а Србија креће у још један велики пројекат – изградњу пруге Ваљево–Лозница и спајање са Републиком Српском и пругом Београд–Бар.

"То је неопходно јер се ово подручје празни и са стране Републике Српске и Србије, слабе су комуникације и желимо да ово задржи младе на тим просторима", рекао је Илић.

Министар за просторно уређење, грађевинaрство и екологију Републике Српске Сребренка Голић рекла је да је ово министарство спремно да реализује закључак са заједничке сједнице влада и да ће пружити сву неопходну стручну и техничку помоћ руководству општине Братунац.

Она је додала да је постојећим регулационим планом дозвољена изградња граничног прелаза и да је у току израда новог просторног плана који би за три до четири мјесеца могао ријешити и питање евентуалног проширења.

Према њеним ријечима, Министарство је спремно за давање неопходних дозвола за изградњу моста на Дрини, јер Дрина није ријека која раздваја Републику Српску и Србију, већ која их спаја.

Начелник општине Братунац Недељко Млађеновић рекао је да је изградња моста Братунац-Љубовија историјски пројекат не само за ове двије општине, него и за двије регије.

Он је додао да ће мост допринијети развоју ових регија, што је прије свега био захтјев привредника који су морали користити и до 200 километара дуже обилазне путеве.

Замјеник предсједника општине Љубовија Видоје Јовановић истакао је да мост доприноси реализацији Споразума о специјалним паралелним везама и да ће омогућити везу ширег подручја централне Србије са централним подручјем Српске и БиХ.

Марко Шљивић и Страхиња Станишић наступили на ЕИОВФ у Брашову

22 фебруар 2013palelive.com

Босна и Херцеговина је ове године због финансијских проблема на Винтер Еуропеан Иоутх Олимпиц Фестивалс ВЕИОФ 2013 у Брашову у Румунији имала три представника.

Наш Марко Шљивић је наступио у велеслалому и слалому, док је Лејла Шехић наступила у уметничком клизању, а Ламија Авдић у брзом клизању. Паљани су имали још једног такмичара који је наступио за Србију - сјајног Страхињу Станишића.

Марко Шљивић је у велеслалому заузео 40. позицију у конкуренцији 98. пријављених такмичара. Трку слалома није завршио. Сјајне наступе је имао Страхиња Станишић! У велеслалому је био 33. док је у слалому завршио на 17. позицији, са временом 1:38.71, што је за 7 секунди спорије од победника из Словеније Стефана Хадалина.

Такмичарка БиХ у уметничком клизању Лејла Шехић заузела је последњу 28. позицију. Ламија Авдић на деоници од 1500 м је заузела 28. позицију у конкуренцији 30 девојчица. На деоници 1000 м Авдић се пласирала на 29. позицију. Трку на 500 м није завршила.

ЈОВАНОВИЋ: ПРЕДСТАВИТИ СРПСКУ НА ИМПОЗАНТАН НАЧИН

БЕОГРАД, 21. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Директор Туристичке организације Републике Српске Нада Јовановић изјавила је да Република Српска на 35. Међународном сајму туризма у Београду има прилику да се својом туристичком понудом "представи на импозантан начин".

 

"На нашем заједничком штанду представљамо се најбољим што имамо у области бањског, рекреативног туризма, бициклизма - углавном активног туризма који највише привлачи странце", рекла је новинарима Јовановићева на заједничком штанду Републике Српске на Београдском сајму.

Она је истакла да су на штанду представљени брендови из Републике Српске, међу којима и етно-село "Котроманићево" и "Вукоја вина", а сваког дана биће организована дешавања која ће туристичку понуду Српске представити својим специфичносима у најбољем могућем свјетлу.

"Из Републике Српске понудили смо оно за шта су највише заинтересовани учесници сајма и туроператери. Желимо да доведемо госте у Републику Српску, а они који једном дођу опет се враћају", рекла је Нада Јовановић.

У Београду је јутрос отворен 35. Међународни сајам туризма, на којем ће се више од 1.000 излагача представити понуде "првог минута" /first minute/, смјештајне капацитете, туристичке организације, бањска и климатска мјеста, резервационе системе, природне атракције, образовање у туризму и медије. 

ВЕЛИКО ИНТЕРЕСОВАЊЕ ТУРИСТА 

Директор Туристичке организације Источног Сарајева Саво Ковач истакао је да су капацитети Јахорине ове зимске сезоне добро попуњени, додајући да су на олимијској планини и даље добри услови за скијање.

"Сада покушавамо да афирмишемо мало и друге облике туризма, да заживи љетња туристичка понуда, јер је цијели простор Сарајевско–романијске регије једно велико излетиште и тамо заиста постоје добре претпоставке за развој љетњег туризма", рекао је Ковач на заједничком штанду Републике Српске на Сајму туризма у Београду.

Ковач је истакао да Туристичка организација Источно Сарајево учествује на сајму да би афирмисала различите облике туризма, уређене пећине, велике могућности у ловном и риболовном туризму, а прије свега чист ваздух, што је претпоставка за развој здравственог туризма и свих других облика туризма. 

 Требиње је ове године по први пут дошло самостално да излаже на Међународном сајму туризма у Београду, а разлог за то је што у Србији влада велико интересовање за овај град, изјавила је предсједник требињске Туристичке организације Татјана Булајић.
 
"Велики број туриста долази управо из Србије, а посебно из Београда. Забиљежили смо више од 60 одсто ноћења туриста из Србије", рекла је Булајићева новинарима на Београдском сајму.

На штанду Требиња, представљена је понуда требињских винарија, произвођача хране - сувомеснатих и производа од смокава, као и производи кућне радиности.

"Што се тиче обилазака Требиња, најзаступљенији је вјерски туризам, јер туристи редовно обилазе наше дестинације, манастире – од Херцеговачке Грачанице, манастира Тврдош и осталих, те Стари град, Музеј Херцеговине, али и језера и ријеку Требишњицу", додала је Булајићева.

ЗА ЛАКТАШЕ СРБИЈА ЦИЉНО ТРЖИШТЕ

 Туристичка организација општине Лакташи сваке године учествује на Међународном сајму туризма у Београду, јер је то један од најважнијих сајмова у овој регији, изјавио је директор те организације Драган Марић и додао да је Србија њихово циљно тржиште.

 

Марић је новинарима на штанду Републике Српске рекао да се понуда ове туристичке организације тиче, прије свега, бањског туризма, јер Лакташи имају двије бање са дугом традицијом и у лијечењу и у бањском туризму – Бању Лакташи и Бању Слатина.

Марић је навео да Лакташи имају велики број културно-историјских споменика и археолошких локалитета, те додао да је прошле године откривен још један споменик - ранохришћанска базилика из периода од 4. до 6. вијека.

"Лакташи су и сједиште спортских садржаја и дешавања. Недавно је отворена и нова спортска дворана са преко 3.500 мјеста, гдје ћемо, готово је извјесно, сљедеће године игради Евролигу, а већ ове године у априлу биће организовано Европско првенство у одбојци за кадете", рекао је Марић.

МАНАСТИР СВ. ПЕТКЕ ИВЕРИЦЕ У СИЋЕВАЧКОЈ КЛИСУРИ

Јединствен примјер у Историји СПЦ,налази се непосредно код Ниша

Посебну занимљивост представља чињеница да је указом краља Александра I Обреновића од 19. фебруара 1901. године “за старешину манастира војног Св. Петке” постављен војни свештеник г. Жунић. То недвосмислено потврђује да је манастир Св. Петке био војни манастир. Пуни назив манастира налази се на манастирском печату којим је оверен телеграм од 29. маја 1903. године, са обавештењем о погибији краља Александра и краљице Драге, а гласи - Краљевски српски војни манастир Св. Петка Иверица. Ова неуобичајеност посебно је значајна за историју српске православне цркве, којој није познат још један овакав пример.

Манастир Св. Петке Иверице

Манастир Св. Петке Иверице налази се на некад неприступачном месту десне обале Нишаве. Баш тамо где је савремени човек застао пред окомитим стенама Сићевачке клисуре, кроз које је пробио први тунел на путу за Софију, све до последње деценије XIX столећа виделе су се рушевине старог манастира Св. Петке Иверице. Својим присуством он нам још једанпут открива Сићевачку клисуру као колонију монаха. Историја првобитног манастира није нам позната. Ипак, то што је уз име светитељке додато “ Иверица “, упућује на претпоставку да су стари манастир основали монаси из грузијског манастира Ивириона са Свете Горе. По свој прилици, крајем XIV века, када је турска сила била најјача, многи монаси из тада окупираних балканских земаља, као и они са Свете Горе и манастира Ивириона, повукли су се пред османлијском најездом у скровите пределе Сићевачке клисуре. Ту су основали монашку колонију којој припада и манастир Св. Петка Иверица. Последњи помен манастира срећемо у турском катастарском попису начињен у време султана Мехмеда III (1595-1603). Крајем XVI века манастир доноси значајан приход од десетка на жито, воћа и кошница, од млинова и осталог, укупно 500 акчи.
Од тог првобитног манастира ми данас видимо само мутвак - оџаклију старог манастирског конака. Импозантна зарубљена камена пирамида, уз још увек живо предање, једино је сведочанство о старости манастира. Према предању, манастир је разрушен када је код њега био велики сабор. Том приликом,Турци су пред црквеним вратима живе закопали дванаест невеста заједно с накитом.
Данашњу цркву Св. Петке, на темељима старијег објекта, из основе су подигле 1898. године, инжињеријске јединице српске војске. Вест о чудотворном спасењу краља Александра I Обреновића од сигурног дављења у таласима мора код Бијарица у Француској, затекла је инжињеријске јединице на пробијању пруге и пута кроз Сићевачку клисуру. У знак захвалности према “ свемогућем што је очувао драгоцени живот Узвишеног Господара Србије “, како пише на спомен-плочи десно од улазних врата, цркву су саградили официри и војници инжињеријских трупа, под надзором капетана Живојина Дамјановића.

ЗАПИС МИНЕРА НА КАМЕНУ ПОТПОРНОГ ЗИДА

Црква Св. Петке саграђена је по типском пројекту оновременог министарства грађевина, у тада преовлађујућем српско - византијском стилу. У основи је једнобродна грађевина са полукружном апсидом на истоку. Изнад наоса уздиже се купола на осмостраном тамбуру. Фасадне површине декорисане су тако да одају утисак наизменичне употребе камена и опеке. У храм се улази са западне и јужне стране, кроз лучне улазне отворе, чије су архиволте зракасто украшене. Црква је добро осветљена преко четири прозора у облику бифора на наосу, три једноставна на апсиди, док је на свакој страни тамбура по један прозорски отвор. Сви прозори су лучно завршени и надвишени архиволтама у плитком рељефу. Иконе за иконостас радио је академски сликар Милутин Марковић, наставник гимназије “краљ Милан I” у Нишу.

УНУТРАШЊОСТ ЦРКВЕ

Посебну занимљивост представља чињеница да је указом краља Александра I Обреновића од 19. фебруара 1901. године “за старешину манастира војног Св. Петке” постављен војни свештеник г. Жунић. То недвосмислено потврђује да је манастир Св. Петке био војни манастир. Пуни назив манастира налази се на манастирском печату којим је оверен телеграм од 29. маја 1903. године, са обавештењем о погибији краља Александра и краљице Драге, а гласи - Краљевски српски војни манастир Св. Петка Иверица. Ова неуобичајеност посебно је значајна за историју српске православне цркве, којој није познат још један овакав пример.

 У том Манастиру како причају 35 година боравио је са својом женом која је била болесна и два сина отац Славче.

 
Бринуо се о болесној жени ишколовао два сина од којих је један завршио Теолагију и Филозофију, а други Теологију.

 
Како приповедају када је пре 35 година дошао служио је Литургију о Недељи и празницима. Онда му се отворио пут да оде на поклоњење моштима Св.Петке у Јаши, Румунија и од тада је служио Литургију поред празника и недеље и сваког понедељка, среде и петка.То је тако трајало до пре неких 15 година када се оцу Славчету испунила жеља да оде на Хиландар.Како је приповједао у току боравка на Хиландару уснио је сан да према њему трче три тигра да га нападну, али када би му се приближили нека сила их је одбацивала.Када се пробудио позвао је кући пријатељ кога је замолио да му припази жену и децу док је одсутан и рекао му је "Изгоре ми Црква". Пријатељ је отишао до Цркве и када је ушао унутра на Олтару је угледао свећу која је остала од дневног богослужења да гори која се искривила и њен пламен је захватио стари дрвени сандук који је стајао на Олтару, те је сандук почео да гори.

Тако је отац Славче по Божијој вољи спасио своју Цркву.

Од тада па до своје смрти отац Славче је свакодневно служио Литургију у знак благодарности Богу што је спаио Цркву од пожара.
Тако је било и онога дана када је племениту душу предао Господу, нашли су га пред вратима Цркве на земљи а прсти десне руке били су му стегнути у Свето тројство.

СРПСКА ОДБАЦИЛА ФЕДЕРАЛНЕ ТЕРИТОРИЈАЛНЕ КАЛКУЛАЦИЈЕ

Представници Републике Српске инсистираће да у предстојећем попису границе пописних кругова уз линију разграничења морају да приђу нултој линији међуентитетске границе....

 

Приредио: Вукан ДУБОЧАНИН

БАЊАЛУКА, 18. ФЕБРУАРА /СРНА - Маске су напокон пале и сада је јасно зашто није имплементиран други анекс Дејтонског споразума - Федерација БиХ, уз подршку међународног фактора, намјеравала је да уз међуентитетску линију разграничења формира још једну територијалну јединицу, област или појас површине од 300 квадратних километара?!

Ту намјеру уочили су у Управи за геодетске и имовинско-правне послове Републике Српске када су прије неколико дана од Агенције за статистику БиХ из Сарајева добили захтјев да им доставе одређену документацију - да би реализовали препоруку међународног експертског тима за праћење пописа становништва.

У неким међународним и сарајевским круговима очигледно су планирали да прошире међуентитетску линију разгранипчења и тако направе појас чија би ширина била наводно сто метара. У ствари, тај појас био би широк најмање 150 метара, јер би оба ентитета у ту територијалну област требало да унесу по 75 метара своје територије дуж цијеле линије разграничења.

Тренутно није јасно како би та територија била организована, коме ентитету би припадала и коме би се у предстојећем попису књижили људи и њихова имовина на том подручју.

Сви су изгледи да је неко већ планирао да се та питања ријеше међународном арбитражом пошто је више него јасно да се ентитети о томе никада неће моћи договорити.

Уосталом, ни за скоро 18 година од потписивања Дејтонског споразума нису могли да се договоре о идентификацији и маркирању линије разграничења чија је ширина 50 метара - ако се она са топографских мапа пренесе на терен.

Политичари у Федерацији БиХ једноставно нису хтјели ни да чују за "коначну подјелу БиХ" иако су њихови представници и представници међународне заједнице у Дејтону потписали мапе са међуентитетском линијом разграничења.

Због тога је Анекс 2 Дејтонског мировног споразума већ 18 година само празно слово на папиру.

Није се због тога много бринуо ни високи представник међународне заједнице који је имао мандат да штити Дејтонски мировни споразум и да брине о његовој имплементацији. Он је једноставно препустио примјену Анекса 2 Нато пакту и мислио је да је завршио посао.

Како ће се ријешити судбина многих људи којима је међуентитетска линија разграничења пресјекла имања? Чак 14 хиљада катастарских "честица" је на тај начин подијељено, тако да многи на том подручју не знају да ли они и њихова имовина припадају Републици Српској или Федерацији БиХ.

Да није предстојећег пописа становништва, ова агонија би још потрајала. Вјероватно никоме у Федерацији БиХ и неким круговима међународне заједнице још годинама не би пало на памет да коначно ставе на дневни ред примјену Анекса 2 Дејтонског мировног споразума.

"Српска већ годинама безуспјешно покушава да ријеши ово питање, али није било политичке воље у Федерацији БиХ" - рекао је за Срну директор Управе за геодетске и имовинско-правне послове Републике Српске Тихомир Глигорић.

Давно су у Републици Српској направили тзв. "плаву књигу" у којој је прецизно описана међуентитетска линија разграничења, коју су у Дејтону уцртали у топографске карте стручњаци америчког Министарства одбране.

Управа за геодетске и имовинско-правне послове Републике Српске прецизно је описала ту линију, утврдили куда она пролази и које катастарске "честице" пресијеца.

"Требало је да то уради и Федерација БиХ и да послије тога стручњаци изађу на терен и идентификују ту линију и на тај начин је озваниче. Тако би се реализовао Анекс 2 Дејтонског мировног споразума. Али Федерацији БиХ и неким моћницима међународне заједнице то никада није био интерес“ - упозорава Глигорић.

Високи представник међународне заједнице Валентин Инцко рекао је једном приликом да је имплементација Анекса 2 у надлежности Нато пакта, дакле војних и полицијских снага међународне заједнице.

"Онда су њихови представници дошли код нас у Управу и замолили нас да мало станемо са тим нашим активностима о идентификацији и маркирању међуентитетске линије док они не обаве разговор са надлежним у Федерацији БиХ да би их убиједили да и они на то пристану.

Ми смо им, уз сагласност Владе Републике Српске, уступили `плаву књигу` и осталу документацију о међуентитетској линији - наводи Глигорић.

Готово двије године из Федерације БиХ нема никаквог одговора. Прије осам мјесеци посљедњи пут је о томе разговарано са представницима Нато пакта, када су долазили због рјешавања питања војне имовине и тада су рекли да и они још чекају одговор Федерације БиХ.

Игра Федерације БиХ, али и неких представника међународне заједнице, око међуентитетске лииније разграничења разобличена је тек ових дана у оквиру припрема за предстојећи попис становништва.

Међународна посматрачка група, коју је на захтјев Савјета министара БиХ формирала Европска комисија да би помогла БиХ у провођењу пописа, умјесто препорука које у почетку нису имале обавезујући карактер, недавно је почела да издаје наредбодавне инструкције које проводи путем Агенције БиХ за статистику.

"Тако је прије непуна два мјесеца у шестом извјештају те мониторнинг групе затражена измјена методологије пописа. На тај начин практично је пропало све оно што је у посљедње двије године урађено на припреми пописа" - објашњава Глигорић и додаје:

"Намјера им је била очигледна. Довели су нас у временски цајтнот вјерујући да ћемо на брзину прихватити све оно што њих интересује о међуентитетској линији разграничења, али су се преварили у рачуници".

Попис становништва у овој години биће најзначајније политичко питање у БиХ, преко којег ће се преламати многе друге ствари. Због тога је Влада Републике Српске формирала радну групу од осам чланова за праћење свих активности о попису, која је практично у сталном засједању.

Већ сада је извјесно да ће представници Републике Српске инсистирати да у предстојећем попису границе пописних кругова уз линију разграничења морају да приђу нултој линији међуентитетске границе.

Другим ријечима, садашња линија разграничења дијелила би се по пола - тако да би на терену по 25 метара ширине те територије припадало и Републици Српској и Федерацији БиХ.

СРПСКУ БРАНИТИ И НИКОМЕ СЕ НЕ ИЗВИЊАВАТИ

Република Српска је важна државотворна чињеница и сав српски народ мора бити презадовољан што је до ње дошао послије силних жртава... Додик је политичар који фали Србији...Не прихватати хрватско тумачење посљедњег сукоба

 

Разговарала: Весна ШУРБАТ

БЕОГРАД, 17. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Српски академик и историчар Василије Крестић у интервјуу СРНИ истиче да Републику Српску треба бранити свим силама, да не треба чинити уступке Сарајеву и Загребу, као и да сумња у истинско помирење Срба и Хрвата.
Крестић поручује да никада не треба одустајати од Косова и Метохије те да не треба жртвовати националне интересе због уласка у ЕУ, нити тежити помирењу са Хрватима на штету српских националних и државних интереса.
Он сматра да Београд треба према Сарајеву и Загребу да води што помирљивију политику, али да не чини уступке који се траже од Срба и Србије, него да примјењује политику пуног реципроцитета.
„Признајмо да је био рат, да је било злочина и са једне и са друге стране, али да се за све окривљује само једна страна - то је више него апсурдно и неморално. Ми на то не можемо и не смемо да пристанемо ни у ком случају“, рекао је Крестић.
Крестић наглашава да је Република Српска важна државотворна чињеница и да сав српски народ мора бити презадовољан што је до ње дошао послије силних жртава.
„При томе не спорим ни жртве са друге стране, али Републику Српску морамо чувати као зјеницу ока. То је једини резултат крваве борбе коју Срби нису хтели. Републику Српску треба свим силама и средствима која нам стоје на располагању бранити“, рекао је Крестић.
Он оцјењује да међународна заједница жели да од БиХ направи „Југославију у малом“ и пита зашто сада стварају ту творевину, ако им „велика Југославија“ није ваљала.
„То је насиље очигледно и оно не` штима`. Мислим да и међународна заједница то увиђа, али, нажалост, и даље инсистира на томе“, рекао је Крестић, који је и директор Архива САНУ.
Он истиче „да могу да нападају предсједника Републике Српске Милорада Додика колико хоће, јер не преза од оштрог језика, али је очигледно да је Додик схватио да се другачије интереси Републике Српске не могу ни бранити“.
„За сада он то чини јако добро и мислим да такав један политичар фали и Србији“, рекао је Крестић, који је бивши сенатор Републике Српске.
Он истиче да захјеви Хрвата, Бошњака и Албанаца према Србима да им се стално извињавају немају оправдање, али имају јасан циљ да се скине њихова одговорност и кривица и да се бескрупулозно и безочно "набаци" Србима, који овај посљедњи рат нису хтјели, али, нажалост, нису успјели да га избјегну.
„То је перфидна дневна политика и очигледно неки нови политички тренд у целој Европи и свету - да се кривци амнестирају одговорности, а да се недужни окриве и осуде. То је безочно искривљавање историје“, сматра Крестић.
Он оцјењује да се Срби политици наметања кривице морају жестоко супротставити, али не само демантима, него чињеницама, објављивањем докумената и јавним наступима српских политичара, који не треба да се клањају и правдају, него да воде рачуна о достојанству нације и државе.
Крестић у интрвјуу СРНИ закључује да је за Србе у цјелини, а посебно за Србе у Србији, опасно помирење са Хрватима до којег би могло доћи на штету српских националних и државних интереса, и истиче да се не смије дозволити да Срби прихвате хрватско тумачење историје и посљедњег сукоба, односно да су се „Хрвати бранили, а Срби нападали“.

КУМСТВО

Урош Ћурковић

КУМСТВО је старинска народна установа, старија од хришћанства. Црква је санкционисала кумство и дала му данашње обележје. Назив кум познат је свим Словенима. У писаним изворима помиње се крајем IX века, за време Петра Гојниковић, управо непосредно после примања хришћанства. По том најстаријем спомену види се да су примарни облици кумства постојали и пре појаве хришћанства.  
Барски родословац (Дукљанин, око средине XI века) спомиње, по предању, кумство из времена жупана Војислава (око средине XIвека). Краљица Јелена писала је 1304: ¨ Лубавному ми сину и куму кнезу дубровачкому и всој опшчине. ¨ Године 1433. кумче је био син неког Иваниша, а кум град Дубровник, који су заступали Иван Гундулић и Нико Ђордић. Дубровник је издао наређење својим заступницима да: по домаћем обичају, приме кумство и, пошто дечаку Острижи косу, да му у праменове косе замотају дар од 30 златника. По овом кумству јасно се види да су се њума одржавали добри односи међу суседума, Босном и Дубровником. Једно кумство настало због вражду (убиства) спомиње се у Црној Гори 1442. године.
У народу постоје четири кумства: крштено (мокро), Венчано и шишано (оба сува) и кумство у невољи, ¨ кад ко кога у нужди окуме ¨.
По својим улогама у верском народном животу, кумство и братимство су сродне установе, али не и исте. Обе установе су за народ свете, везане мистичним сродством за божанство. Када су свеци делили улоге, свети Јован је узео кумство, братимство и крстове од часног дрвета. Па ипак народ казује: ¨ Прече је кумство од братимства. ¨ О крсном имену (слави) у Херцеговини испија се здравица: ¨ крснијем кумовима ¨; побратим, ако није присутан, не спомиње се у здравицама. Срећно кумство је дуготрајно, напушта се само у изузетним приликама (због немања деце или њиховог раног умирања, али и онда када су кумови теренски врло удаљени). Братимство је краткотрајно, траје само за живота оба побратима. Кумство се наслеђује, оно је духовно сродство, па се третира као крвно, предаје се потомцима; братимство се не наслеђује и застарева. Под утицајем кумства и братимства настаје орођавања, и оно траје док су живи побратими (посестриме). По здравици: ¨ Кумство се не променило од сад до суда божијега! ¨
У народу се за наслеђена стара кумства често не зна како су настала. Несумњиво је да нису изазвана једним утврђеним разлогом и на исти начин. По очуваним предањима и по оним која и сада настају, види се да се окумљују углавном за домаћи опстанак и напредак. Чим предстоји да се домаћинство гаси, онда се тражи срећнији кум, али и стари остаје у поштовању.
По предању, кумствсо настаје тек после трећег срећног кумовања (венчања и крштења). Напротив, ако кумство није срећно, онда се тражи друго: ¨ Умре кумче, раскиде се кумство. ¨ У околини Добоја, у Босни, одржао се старији начин кумовања. Тамо се кум три пута узастопно окумљују обредним хлебом о крсном имену домаћина који се куми. Куми се за венчање младенаца, па кум у већини нашег народа, крсти и децу младенаца које је привенчао. Окумљују се овим речима: ¨ Куме, кумим те Богом, часним крстом и св. Јованом! Кумим тебе (за себе или брата, синовца) и сву твоју чељад и твој род! ¨ Кумљени држи десну руку на прсима, поклони се и одговори: ¨ Куме, примам кумство Бога и светог Јована! ¨ кумовање оглашава трећи гост: ¨ Хвала, домаћине, Бог ти дао, он ти поклонио. Нека ваше кумство буде срећно, напредно, темељито, непроменито, међу браћом неоговарано. Где се овај хлеб месио, ту се месила свака срећа, род, летина, здравље, весеље ¨-итд. Безразложно одбијање кумовања је велики грех. По мотиву једне народне песме због одбијеног кумства ¨ од страха се потресе земљице! ¨ По другом мотиву, Тодор Јакшић је повео испрошена девојку, а Иван звијездица хтео да му је отме. Тодор га куми, али Иван одбија кумство, потеже мач да посече Тодора, али му га св. Јован задржава.
Кумство се сматрало за светињу а кум за свеца, јер се веровало да од њега зависи породични и домаћи напредак. Велико поштовање кума прелазило је у обожавање. У једној народној здравици казује се да је кум предодређен и послан од Бога. Кумство није шала. Кум се поштује као и родитељ. Кумова клетва је тешка. Пред кумом се скидала капа, дочекивао се на коленима и љубио у прса према срцу. По причању Гаје Пантелића, учесника у првом народном устанку, пред кумом се љубила земља. Он се први позивао на свадбу, без њега се није могло обавити венчање младенаца, за столом се посађивао на почасно место. Да не би искрсавале замерке међу кумовима, кумства су се тражила у другим селима. По једној народној песми, од три највећа греха једа је изводити кума на суд. Кумство има вредност крвног сродства. Мухамеданке нису криле лице пред кумовима хришћанима. По мотиву једне народне песме, дужд од Млетака, који, као странац, није познавао српске обичаје, покушао је да обљуби своју лепу куму, а она му се обратила: ¨ Болан, куме, дужде од Млетака, под нам 'ће се земља провалити , а више нас небо проломити, како ће се кума миловати? ¨
Кумови се нису мењали без неке велике невоље. У народу и сада има приличан број удаљених кумова. Род Минића, у селу Бањи код Аранђеловца, кумују Ђеровић у гружанском селу Бечевић; Милосављевић, у Лепенички селу Горњим Јарушицама, имају кумство у пределу Студеници. Врло су ретка народна саопштења, а још ређа предања о сукобима међу кумовима. По таквом једном предању из Мачве, ЈМ Веселиновић написао је приповетку Кумова клетва; по другом предању, народног јунака Николу Скобалића издала је Турцима његова кума. Из новије прошлости познато је да је, по наређењу кнеза Милоша, погубљен његов кум (који му је кумовао) Карађорђе, по повратку из Русије 1817.
Стари кум се замењивао новим приликом женидбе, да би младенци имали децу. Он се мењао иу приликама када се родитељима рађају само женска деца, када су мала деца болесна или ако умиру: не држе се. Удовци не узимају старог кума за друго венчање, него траже другог. Под утицајем цркве, ако се из једне конфесије пређе у другу, старо кумство се замењивало другим међу људима примљене конфесије. Усвојеници и домазети примају домаће кумство за живота домаћина, а ако он није жив, онда је домазет задржавао своје кумство. Уобичајено је да се и мимо оправданог разлога тражи опроштај од кума који се напушта. Род Јевтовић, у подибарском селу Рибници, напустио је старо кумство јер су му кумови били удаљени. Зато су их стари кумови проклели, па их никад не може бити више од две куће. У највише прилика, узимањем другог кумства, не напушта се старо: једни чланови држе старо кумство, а други ново.
Бирање новог кума је по прехришћанска веровања. На неколико дана пре крштења, дете се однесе на пут или на раскрсницу, па ко први наиђе, тај постаје кум детету. На Косову дете се изнесе у колевци, окренуто лицем западу. Ко први наиђе окрене дете лицем истоку и изговори: ¨ Бог нек те поживи и нек ти је срећно име Н. ¨ Скривена мајка се појави, па се обрату куму: ¨ Нека ти је лака и срећна рука! ¨ За венчање младенаца тражи се кум , човек без порока и који ужива углед у народу. По чл. 75. Грбаљског законика: ¨ Који би се Грбљанин одрекао кумства мокрога (крштеног) да плати глобу Грбљу 50 цекина као одметник (од) Бога и св. Јована, ¨ а по цл. 76: ¨ Кумство суво (Венчано и шишано) остаје на вољу ко хоће или ко неће; али за стидно нађосмо кад би ова два сува кумства одрекао. ¨
По Вуку: ¨ Значајан је обичај да убилац уз измирење моли противника да му буде крштени кум. То је, свакојако, једно због тога да би га лакше на мирење приволео, а друго, да би од дотадашњег непријатеља начинио искреног пријатеља. Понекад по више дана узастопце иду жене, 12 на броју, с малом децом у колевкама, и куме га Богом и светијем Јованом да се измире. Када се постигне умир, онда умирени постаје крштени и венчани кум убици и његовој деци, па је на тај начин осигуран мир. ¨ По цл. 114. Грбаљског законика: ¨ Који би човек човека у нефаљ (нехотично) ранио или макар и убио, да га нема братство тражити (ради крвне освете); али ваља да је вазда покоран и да да братству колико је више могуће кумстава. ¨
Шишано или Стрижено кумство је општи обичај у Босни, без обзира на вероисповести. Њиме се не стиче сродство, али се појачава пријатељство. Кум одстриже бич косе кумцету, у који стави новац. Затим се кум части јелом и пићем и дарује. Ако дете слабо напредује, родитељи га изнесу на пут, па ко први наиђе, био то и иноверник, узима се за шишаног кума. Том приликом дете добије још једно незванично име. У околини Стоца шишано кумство назива се кризмано. Кумује се деци пријатеља, да би се утврдило пријатељство сада и за потомке. Оно постоји и између мухамеданских и хришћанских верника. Шиша се само оно дете које се од рођења није никако сиса. Ошишана коса пада у суд са водом, у који кум убаци новчић. Од тада шишани кум постаје кумчету заштитник, па ће се за њега залагати и животом. После шишања кум се части и дарује. Шишано кумство траје док су кум и кумче живи, а када једно од њих умре, онда кумство престаје: ¨ Кумство било, кумство се развргло. ¨
У невољама се кумовало ис људима других вера: ¨ Ој, Турчине, за невољу куме! ¨ У једној пословици из Босне казује се: ¨ Ако не могу бити кум крштени, могу Стрижено (шишани) ¨, јер Венчано (црквено) могло је да буде само међу истоверницима. Срби су окумљивали мухамеданске вернике да би од њих имали заштиту од насилника или да се обезбеде од њихова насртања. Штавише, они су окумљивали и насилнике и лупеже, да би кумством заштитили своју имовину. Хајдуци су окумљивали или братимили своје јатаке, да би код њих на тај начин обезбедили уточишта. Према томе, било је две врсте кумства: верско и пријатељско. Ово друго настајало је уз већ постојеће верско кумство. Верски кум може бити само један, са својим наследницима, а пријатељских могло је бити неколико. Код Црногораца могло је бити посебних кумова за венчање, посебних за крштење, посебних за шишање, али је и код њих главни крштени кум. Верским кумством људи су се орођавали, ау пријатељском то није постојало; прво се наслеђивали, а друго није било наследно.
Кумство има видну улогу само у животу људи и њихову напретку, да су живи, здрави, и да имају потомство; ако тога нема, онда се кумство напушта и тражи друго, срећније, сродно мењању божићњег полазника. По мотиву једне народне песме, Сибињанин Јанко позвао је кума Ђурђа Смедеревца и оставио му у завет жену, децу и имовину. После Јанкове смрти Ђурђе је изневерио завет: куму је обљубио, децу затворио а имовину приграбио. Мотив очигледно не иде у прилог учествовању у култу мртвих. Што се деци радо дају имена предака, па, штавише, и живих родитеља, то се чини из пијетета према прецима, а не да би била у њихову окриљу, јер нико није рад да своје живо дете повери претку. По веровању, покојник повлачи за собом најмилије који су у животу: ¨ Умро је, да си ти жив и здрав! ¨ У поређењу са покојницима, каже се: ¨ Не буди примењено! ¨ Када се каже да унук личи на покојног деду, онда се дода: ¨ По сунцу ходио! ¨ - тј да је унук жив, да га греје сунце.
У народу се верује да се кумством може обавезати змија да не уједе, вук да не коље стоку, миш да не чини штету, итд Онда је разумљиво колико се цене и поштују готово до обожавања кумства међу људима. Кум уводи невесту у нову породицу и мистичним путем ствара породично сродство. Његовим учествовањем у обреду венчања осигурава се долазак потомства, које наставља домаћи култ, јача род и братство. Дете је с мајком, понегде ис оцем (кувада), нечисто, у власти ђавола - од рођења па до крштења. Кум преузима дете из власти ђавола, па га уводи у власт доброг божанства, сада Бога.
П.Ж.Петровић
(Из Српске митолошког речника)