Владика Кумановско-полошки Г. Г. Јоаким. Живи светац који хода земљом.

Jeromonah Petar Dragojlovic

 Има један ученик Патријарха Павла који му је, чини ми се, најсличнији. То је данашњи владика Кумановски Г. Јоаким (Јовчевски). То је светац који хода земљом и по понашању много личи на Патријарха Павла. Мислим да је он наследио највише његових дарова - молитвеност, скромност, истрајност, мудрост, смирење, подвижништво ... Ако га некада угледате, трчите да узмете Благослов Божији преко тог светог човека.

 

  Како је један пут причао Митрополит Амфилохије, он је као Митрополит једном приликом питао Патријарха Павла да ли да рукоположи за јерођакона па јеромонаха, тадашњег монаха Цетињског Манастира Јоакима (Јовчевског). Митрополит Амфилохије је размишљао у смислу - да ли је добро да га одмах рукополаже јер је недуго пре тога, мада већ у зрелој 47. години живота, брат Јоаким постао монах? Како је сам Митрополит знао да је монах Јоаким уствари дугогодишњи ученик Патријарха Павла, и његово духовно чедо док је Патријарх још био на Космету, решио је Митрополит да све провери са Патријархом, па га приупита: "Ваша Светости, шта мислите, да ли да рукоположим монаха Јоакима или да мало сачекамо?" Патријарх сав пун радости у мах одмах одговори: "Њега одмах можете рукоположити!" И ево и данас нашег доброг пастира словеснога стада - Епископа Полошко-кумановског Г. Јоакима како стопама Патријарха Павла смирено хода уским и трновитим путем који води у Царство Небеско.

 Искрено, никада нисам живео, и то годинама, са једним таквим човеком у истом Манастиру - Цетињском. Толику љубав и смирење у односу на друге, а толику строгост у односу на себе, нисам нигде и никада лично видео. Једном приликом, имао сам послушање да нешто доста касно пренесем тада још увек јеромонаху Јоакиму. Мислио сам да нешто чита или можда већ мало одмара, јер беше касно, и јер је читав дан био у Богословији и као професор и као дежурни васпитач, што је веома напорно. А знам да има проблема и са здрављем тј. са срцем. Закуцах на врата и после молитве чух - Амин. И видим седог и веома уморног монаха дуге браде како наслоњен једном руком на дрвену столицу, а у другој држи бројанице и моли се. Био је очевидно веома уморан и скрхан дневним обавезама. Можда је радио мале поклоне из монашког правила уз бројанице. Насмешивши се рече ми: "Реци оче Петре, о чему се ради? Кратко му пренесох послушање које је имао сутра обавити а које му је дато јер се нешто изненада променило у плановима и хитно је сутра требало одрадити. А он тихо рече - "Нека је благословено". Био сам задивљен. Човек који никада не пропушта ни једну Службу, човек који напорно ради са ђацима у Богословији од раног јутра до касно у ноћ и као професор и као васпитач и као исповедник, човек који има проблеме са срцем, такав човек у касне сате, иако сав скрхан од умора, неће да прескочи нити за јоту скрати правило за монахе. Баш је подсећао на Патријарха Павла. Увек је у свакој врлини много одскакао од свих нас и сви смо га волели. И монаси и ђаци. У Манастиру је био као нека сенка и толико пун Благодати и толико начитан, а у исто време толико скроман и врлинаст, да је пленио својим смирењем и својом љубављу. Благо браћи и сестрама у Куманову и Вардарској Македонији што имају оваквог молитвеника и смиреног архијереја Цркве Божије.

 Наш народ каже - ум царује, снага кладе ваља. Да, то је тачно. Али само ако је ум свети. А може се рећи и: Благодат царује - снага кладе ваља. А ево зашто. Пре једно 12 година, неки грмаљ од човека, који је предходно побегао из луднице дође у Цетињски Манастир. Нико није ни претпостављао да је овај човек ђавоиман већ се мислило да хоће да уђе у Митрополију да најави разговор са Митрополитом. Човек је био млађи, негде око 35 година, али баш огроман и сав као џин. Но, у једном тренутку ђаво је прорадио у њему и овај човек, у почетку наизглед миран, одједном је подивљао, и почео да виче и прети свима около. Шутнуо је и спољна врата на Митрополији и разбио их, па је кренуо да дивља и прети свима около. Ударио је том приликом и двојицу монаха и лакше их повредио. Кад је изашао напоље, кренуо је на још двојицу монаха, ваљда да их у своме лудилу удари. Наједанпут, створи се, као да је из земље изникао, малени растом владика Јоаким, који је иначе и веома крхке и слабашне телесне грађе. Појави се баш у тренутку кад је овај грмаљ поново хтео да уђе у Митрополију, и кад он крену, тада га владика Јоаким, на већ разбијеним улазним вратима, ухвати са обе руке и некако га стегну уз речи: "Стани брате, стани, стани". Мислили смо, шта ли ће сада бити. Овај грмаљ га може згромити. Сцена - Давид против Голијата. Међутим, владика Јоаким, тада још увек јеромонах, сву ту демонску силу укроти и порази Божијом помоћу и то тренутно и онај се грмаљ истог момента смири и као да потпуно издуши. Владика га је тако држао још пар секунди и извео у двориште Митрополије. Овај се потом тако смирио као да је изгубио сву снагу. И мирно је одведен из Митрополије. И тако је физички најслабији али духовно убедљиво најјачи члан Цетињског Манастира, смирио и на миран начин укротиио овог несретног човека.

Ниш: Отац Влајко - пензионер

С. БАБОВИЋ

 Човек не треба да се граби, посебно ако се презива Грабеж - каже отац Влајко

Протојереј ставрофор Влајко Грабеж

НИШ -НајпопуларниЈИ овдашњИ свештеника, протојереја ставрофора Влајка Грабежа, који је током последње деценије и по у Епархији нишкој био, модерно речено, пи-ар. Али овај необични духовник постао је познат и као велики заљубљеник у спорт: још 2009, свет је обишла његова фотографија на којој, ватрено, прославља злато наших ватерполиста на шампионату у Риму. Отац Влајко тада је први пут ставио ватерполо капицу на главу и од ње се више није раздвајао.
Отац Влајко Грабеж, рођен у Пецкој код Мркоњић Града, прогнан је из Дрвара кад и остали српски живаљ, 1995, после чега је дошао у Ниш. Због заслуга у приближавању црквеног живота народу, те сарадње са медијима и културним посленицима, дрварског попа - највишим признањем, правом на ношење напрсног крста - одликовао је лично патријарх Иринеј.
Свестрано ОТАЦ Влајко годинама је био свакодневни учесник јутарњег програма Радио Ниша, па је добио и награду "Златни микрофон". Истовремено, истраживао је старе рукописе, те пронашао оригинално издање "Охридског пролога" Светог Николаја Велимировића из 1928, штампано у Нишу.
После четири деценије дуге свештеничке каријере, отац Влајко каже да се није уморио, а пре свега се трудио да - демантује презиме ...
- У цркву сам ступио у најгоре време, био је комунизам, а мој отац Петар пола века појао је у дрварској цркви - каже саговорник "Новости".
- Умео сам да беседим у богомољи пред 5-6 верника, који су кришом дошли, па је и оскудица за свештенике била велика. Ипак, успели смо да обновимо цркву светог Илије у Бастаси, а најпоноснији сам био на нови храм Светог Саве у самом Дрвару, у којем је, 1989, прослављено 600 година од Боја на Косову.
Онда су дошле најтеже године: иако га је тадашњи владика далматински, високопреосвећени митрополит Николај одликовао чак три пута, прави мисионарски подухват започео је у Епархији нишкој. Тадашњи епископ Иринеј не само што му је спасао живот када се, после "Олује" буквално нашао на улици, већ га је довео у Ниш, примио у епархију и дао парохију.

- Ту сам најпре почео да организујем часове веронауке у Саборном храму, па је од те деце формиран и данас успешан, мали хор "Бранко" - каже отац Грабеж. - Ипак, најпоноснији сам на покретање "Видовданских свечаности", које трају од 1996, а међу Беседнић су се нашле многе познате личности: од легендарног фудбалског голмана Милутина Шошкића, до министра Драгана Шутановца. И иначе, највише сам радио са Војском, која данас блиско сарађује са Црквом.
Пре десетак дана, на скупу Дрварчана, одлучио је да породичну кућу поклони граду Дрвару. Каже, у Нишу је успео да се збрине, познато је да човек не треба да се "граби", посебно ако се презива - Грабеж.

И ДЕЦА У ЦРКВИ
СИН Влајка Грабежа, јеромонах Дамаскин, био је један од три најбоља магистра Богословије у Москви, те служио уз московског патријарха - пред Путином и Медведевим. Данас је у манастиру Ђунис, а ускоро креће на докторске студије у Грчку. Ћерка Божидарка завршила је Богословски факултет у Београду и предаје веронауку у новосадској гимназији "Исидора Секулић". Удата је за свештеника Миодрага Андрића, који служи у Саборној цркви.

БЕСПЛАТНА ПОДЈЕЛА НОВОГ ЗАВЈЕТА У НИШУ

Данас је у  Цркви Св.Цара Константина и Царице Јелене његово преосвештенсво Епископ нишки г.Јовдн уз саслужење свештенства нишке епархије служио је архијерејску литургију поводом обиљежавања јуаилеја миланског едикта и завршетка пројекта "Реч Божија у сваки дом Константиновог града", где ће 50.000 примерака Светог писма Новог завета бити подјељено грађанима Ниша.

У току литургије извршен је и обред крштења новог члана Цркве.слушкиње божије мале Петре

 

 Поводом успешне реализације наведеног пројекта његово преосвештенство Епископ нишки г.Јован додијелио је звање протојереја свештник Милану Драговићу, а Библијска друштва Србије и Аустралије даровао је највећим признајем Епархије Нишке Орденом Цара Константина,  

такође архијерејским граматама и благодарницама даровао је и секретаре ова два Библијска друштва због личног залагања да се овај пројекат реализује, као и ЈКП "Медијана" Ниш и Директора тог предузећа господина, који су организовали да преко њихових рачуна обједињене наплате сви грађани Ниша буду обавештени да могу преузети, уколико желе бесплатно примерак Светог писма.

Његово преосвештенство Еписоп Јован подсјетио је у беседи приликом поделе Светог писма, да то није обична књига која се чита седећи или лежећи већ достојно и усправно уз молитву и у страху Божијем.Благословио је окупљени народ да изутра чита делове Новог завјету, у току дана Псалме, а увече делове Старог завјету, поред уобичајних молитвених правила која врше.




У Цркви се окупио доста велики број вјерника и једина примједба могла би бити наша потреба да се гурамо да будемо први, што је стварало известан неред у Храму господњем.

Цркве Св.Архангела и Црква Св.Троице у селу Ћелије код Ниша

Ко Цркви даје Богу позајмљује а Бог ником дужан не остаје".

Мислимо на своју душу и помозимо обнову Храмова!
 
На само 24 километра од Ниша у подножију Соколовог камена са југозападне стране налази се село Ћелије у општини Гаџин Хан у коме постоје две цркве једна је према предању изграђена на оближњем брду изнад села у 12 вијеку, одакле је наводно у 17 вијеку пренета на данашњу локацију у село Ћелије.
Црква је према документацији на основу које је тражена адаптација посвећена Св.Архангелу Гаврилу, а на основу звона на звонику које је из 1882 године Св.Архангелу Михаилу, а утврђивање тачних чињеница оставиће мо историчарима и месно надлежном пароху.Црква је без крова, а на њој и поред топа што су изложени разним атмосверским утицајима на зиду стоје добро очуване фреске.Није познато када је Црква иконописана, али је неспорно да је урађено изузетно квалитетно и да би било неопходно да се ангажују надлежне Институције, да процијене стварну вредност тих фрески и иницирају одговорне да се исте заштите од даљег пропадања.Друга Црква посвећена је Св.Тројице и она је изграђена 1932.године.Иконостас у Цркви радили су руски мајстори пре II светског рата и може се сматрати солидно очуваним.Према неким подацима Литургија у цркви није служена од шездесетих година прошлог вијека.Покренута је иницијатива да се на комплексу где се налазе две поменуте Цркве и објекад сеоске Основне школе, која је изграђена на црквеном земљишту, а која је сада уступљена Црквеној општини Гаџин Хан формира Манастирски комплекс Ћелије.Не зна се од кога је потекла та идеја, али на њеној реализацији први је почео да ради 2008.године искушеник Гардаш Саша из Тузле БиХ који је ту боравио три месеца и за то време препокрио Цркву Св.Троице, поставио стакла на централној куполи и сређивао простор око Цркве.Мјештами су га ословљавали са монах Гаврило.Гдје и зашто је отишао нисмо успијели да сазнамо.

Такође, овом приликом упућујемо и апел свима да на све начине подрже акцију организатора за обнову и оживљавање Манастирског комплекса Ћелије.
Текући рачун за уплату донација: обнова Храма Свете Тројице у Ћелијама
Бр.рачуна 235-0000-96
позив на број:5022110-000.14-864377 Нишка Банка

Црква Свете Тројице у селу Ћелије код Ниша

Иконостас је радио непознати руски Иконописац

По предању на овом брду мала Црква је изграђена у 12. веку, а у 17. пренета на данашњу локацију.

Мала Црква светих Архангела која је на овом месту од 17. века

Поглед на небо из мале Цркве која је без крова

Текући рачун за уплату донација: обнова Храма Свете Тројице у Ћелијама
Бр.рачуна 235-0000-96
позив на број:5022110-000.14-864377 Нишка Банка

ВИШЕ ОД ХИЉАДУ ВЈЕРНИКА НА КТИТОРСКОЈ СЛАВИ

ДЕЧАНИ, 24. НОВЕМБРА /СРНА/ - Више од хиљаду вјерника окупило се данас у манастиру Високи Дечани на прослави ктиторске славе Светог Стефана Дечанског.

 

Свету архијерејску литургију служили су умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије, епископ рашко-призренски Tеодосије и епископ липљански Јован.

Велика дечанска црква није могла да прими све госте који су дошли из Србије, Црне Горе, Републике Српске, што је највећи број вјерника послије 1999. године.

У манастирској порти окупили су се и мјештани Велике Хоче, Грачанице, Срби из Косовске Митровице, Косовског Поморавља и других крајева Косова и Метохије, као и расељени из многих градова.

Након литургије, вјерници су приступили причешћу, а међу њима је био и велики број дјеце, преноси КиМ радио.

Од представника српских васти у Дечанима је боравио директор Канцеларије Владе Србије за вјере Милета Радојевић, који је изразио наду да ће српски народ докле год постоји чувати своју земљу и да се никада ниједна српска власт неће одрећи Косова.

"Ово свето место опстаје кроз векове и надам се да ће ту опстати у времену које долази. Ово је једно узвишено место где сваки Србин, који једном дође, осети да није у обичном свету и да није на обичној земљи", рекао је Радојевић.

Литургији су присуствовали и представници међународних институција на Косову, шефови Унмика Фарид Зариф, Еулекса Гзавије Де Марњак, представници Грчке и Руске канцеларије у Приштини Димитрис Мосхопулос и Алексеј Шогоров, представници Америчке и других амбасада акредитованих у Приштини.

За све присутне приређен је славски ручак у конаку манастира.

Заштита од магије, враџбинa,урока и клетве

 Архимандрит Нектарије Моулатсиати

Заштита од чинодејство и како да се размагнетишу магије, враџбине и уклони дејство урока и клетве

Чудотворна икона - Света Богородица Казанска

Постоји велико интересовање верника и пагана како да се неутралише дејство магије, како да се размагнетишу чинодејство злих духова и људи на особе. Многи с разлогом или без, верују да су зачињени, да је на њих бачена клетва, да су под дејством урока, чини, да су везани, да их је неко проклео. Дешавају им се ружне ствари, привлаче негативне људе и енергије, имају надприродна искуства. Мисле да су под утицајем црне магије. Због тога многи траже помоћ белих магова, читају јеретичке књиге о магијској заштити, купују и ките се амајлијама, покушавају сами да бајају.

Напомињемо и скрећемо озбиљну пажњу свима да су и црна и бела магија из истог извора, и да су штетне по цовеце душу. И не смете ићи код магичара по исцељење. Бели магови и назови духовни исцелитељи су само друга страна истог новчића, дјаволског утицаја. И црни и бели магови имају само један задатак, да вас што више вежу за њихову праксу и да вас кроз њихове ритуале демони који владају њима духовно окују и завладају вама.

Упозоравамо да се ни покоју цену не бавите ритуалима и обредима по сектама, да не призивате духове, да не гатате, да не одлазите видовњацима, врачарама, да не гледате у шољу, у пасуљ, да се не бавите радиостезијом, геомантија, да се не играте нумерологијом, астрологијом, да не користите тарот карте, руне, ји дјинг, да не обављате ритуале љубавне магије, фенг шуи обреде у стану, да не улазите у индијске и друге источне секте.

Не дозволите да било ко на вама врши иницијацију, било да је то бела гностичка црква, масони, розенкројцери, антропозофи, теозофи, реики мајстори, биоенергетичари, не одлазите код шамана, врачева и магова, не учите магију и кабалу, не подвргавајте се хипнози , регресији, телепатским методама, не бавите се индијским и тибетанским медитацијама, јогом, тантром, будизмом, таоизмом, ни по коју цену не одлазите код дервиша и хоџа по запис - ко зна колико снажним негативним утицајима можете себе изложити и упропастити себи живот.

Не посећујте паганске и јеретичке храмове, не користите се новокомпонованим и непотврдјеним молитвама, не улазите у новокомпоноване култове, не читајте сензационалистичку и богохулну литературу, не излажите се филмовима пуним демонских приказа и скривених ритуала, не поводите се за нев аге теоријама, за атеизмом и комунизмом, не бавите се старим паганским културама и веровањима као што су словенска пра религија, влашка магија, вештичарење, друидски и египатски обреди, и тако редом.

Све ове методе имају само један циљ са вама и вашом душом - да вас заробе и држе у свом свету, под утицајем демона и поднебеског света духова. И у свакој од ових метода и група стално дејствују зли дуси који траже начин да заробе вашу душу и разум, како би веровали и радили на начин на који они то хоће. Човек који потпадне под њихов утицај није свестан сопствене опседнутости.

За све оне којима треба помоћ преносимо вам упутство за скидање чини и магије из књиге грчког Архимандрита Нектарија Моулатсиати-а а све по благослову јеромонаха Серафима, манастир Света Тројице - Бијеле воде, Љубовија.

Како да се размагнетишу нечисте силе, негативне енергије и магије око вас

1. Обавити чисту и врло детаљну исповест - од детињства до дана данашњег

2. Да се ​​после прве такве детаљне исповести особа исповеда сваких месец дана, а и чешће ако има потребе

3. Да се ​​особа причешћује што чешће али само по благослову духовника или свештеника

4. Да се ​​иде недељом и празником у Цркву на литургију

5. Свако јутро и свако вече да се читају јутарње и вечерње молитве

6. Да се ​​после прочитаних молитава узме мало нафоре и свете воде (осим када се причешћујемо)

7. Да се ​​посте сви вишедневни постови, као и свака среда и петак да се пости

8. Да се ​​прочита сваки дан молива и Акатист Светом Кипријану

9. Да се ​​често свети вода у кући - једном месечно

10. Водом из манастира да се прска кућа сваки дан

11. Да се ​​кади кућа сваки дан и да буде упаљено кандило на славској икони домаћина

12. Сваки дан да се прочита једна глава из Светог Јевандјеља (Нови Завет) и једна глава из Дела Апостолских или Посланице.

13. Да се ​​из свег срца опрости онима који су нам то зло учинили (или мислимо да су га они учинили).

'Пријатељи Илијаша' - Прикупљено 60.000 КМ за спомен-обележје

Цафе.ба / Срна

Удружење грађана "Пријатељи Илијаша 'прикупило је око 60.000 КМ како би се за 900 погинулих бораца и цивила из тог краја изградило спомен-обележје у порти манастира Свете Петке у бијељинском насељу Пет језера.

Предсједник Удружења Миленко Зупур рекао је да је синоћ у Бијељини организовано донаторско вече на којем је скупљено 18.000 КМ, те да од градске управе очекују 5.000 КМ, као и значајна средства из Торонта, где ће ускоро бити организовано "Илијашке вече".

"Надамо се да ћемо скупити 100.000 КМ, колико нам је потребно да бисмо подигли спомен-обележје у порти манастира Свете Петке", рекао је Зупур Срни.

Он је додао да је у току изградња трема у оквиру којег ће се налазити спомен-обележје, за које Удружење издваја 60.000 КМ, као и 20.000 КМ за трошкове набавке плоче и исписивање имена погинулих бораца, цивила и несталих овог краја.

Удружење је одлучило да приступи подизању заједничког спомен-обележја свим погинулим борцима, цивилима и несталим српским јунацима за време одбрамбено-отаџбинског рата, у периоду 1992-1996. године, на простору општине Илијаш.

Епископ зворничко-тузлански Василије дао је благослов за подизање споменика у порти манастира Свете Петке.

Одлука о изградњи спомен-обиљежја у Бијељини проистекла је из чињенице да се највећи број Илијашани након Дејтонског споразума за БиХ, настанио у Бијељини и суседним општинама - Зворнику, Брчком, Милићима и Братунцу.

У манастиру Свете Петке у Бијељини већ две године одржава се парастос погинулим борцима и окупљањем и саборовања обележава слава Удружења "Пријатељи Илијаша" у прву суботу после Илиндана.

Izvor: Cafe.ba / Srna

Беседа о Митровдану на Призренској Богословији у Нишу

На Митровдан ове године, у Цркви Васкрсења Христовог, у Нишу, отац Бобан подучи присутни народ упућујући на речи једне богослужбене пјесме коју је спјевао надахнут Духом Светим псалма појац Цар Давид још у Старом веку, "Радујте се праведни у господу јер праведним приличи похвала, Алејула (Пс.32.1), а којом се већ више одXVIII вјекова подсећамо и на великог војводу Димитрија Солунског и прослављамо га као Св.Мученика Димитрија Мироточивог, јер из његовог Светог нетрулежног тела излази Свето миро које помаже и исцељује слепе и хроме ако приступају Свецу испуњени Вером и Надом.
Такође, напомену да је било много виђења Светог Димитрија и много вијекова послије његове смрти, да у телесном облику брани Солун или на другим местима где је било угрожено православље. 

 Требамо се овде присетити да су захваљујући тим виђењима и многи Срби, припадници разних племена, који су борили под заставм Цара Душана и држали Солун под опсадом угледавши Св.Димитрија на зидинама Солуна, одрицали се паганства, прихватали Православље и узимали тог Светитеља за заштитника своје породице и Крсну Славу.Кајући се за своје дотадашње грехове и живјећи по Јеванђељу ти наши преци заслужили су да им Св Димитрије помаже и нама у невољи.
Тако се десило и за вријеме посљедњег рата Отаџбинског када се стварала Република Србска, када је један Светогорски старац имао виђење Св.Димитрија са окрвављеним мачем који му је саопштио да се враћа из Херцеговине где је штитио угрожени Србски народ нападнут од мухамеданаца. 

С обзиром на две Митровданске офанзиве организоване о Митровдану 1992.године, када је 40.000 војиника регуларних јединица Војске Хрватске, ХВО-а и Армије БиХ, напало положаје које су бранили 4200 бораца Невесињске бригаде ВРС на целокупном фронту долином реке Неретве или она офанзива о Митровдану 1994.године када је више од 1000 специјалаца Армије и МУП-а БиХ убачено на подручије Вележа да би са леђа напали положаје Невесињске бригаде.
И један и други покушај завршио се потпуним неуспјех по нападача, тако да слободно можемо прихватити ово виђење светогорског старца као апсолутно тачно јер само је Чудо Божије и Сам Св. Димитрије могли у та два наврата спасити Србски народ у Херцеговини од пропасти и затирања.
Слава је и хвала Богу и Св. Димитрију у векове вијекова.Амин.

СЈЕЋАЊЕ НА "МИТРОВДАНСКЕ ОФАНЗИВЕ"

Пише: Предраг Лозо

Херцеговачки Митровдани“  '92. и '94. – Шта знамо о њима !? Невесињска бригада, Херцеговачког корпуса ВРС, тада ( '92.) је успјела да одбрани источну Херцеговину од насртаја прво здружених хрватско-муслиманских снага, а затим 2 године касније и самосталног напада тзв. „Армије БиХ“. Пажљиво бирање датума, напада  за вријеме  највећих празника српског народа није непозната појава  кроз дугу и крваву нам историју.  

О одбрани  „земље Херцега од Светога Саве“ у овим преломним данима отаџбинског рата (у Херцеговини), мало се зна у осталим дијеловима српског народа. Надати  се да институционални научни приступ , у односу на Одбрамбено – отаџбински рат којег тренутно немамо, не значи да га једног дана нећемо имати. Али, зато имамо појаву да сада кад више него икада једном изговорена лаж постаје истина „истину“ у историографском и публицистичком смислу о ратовима 1990-99. углавном  репродукују „историографије Загреба и Сарајева“ уз свесрдну помоћ Хашког „филтера“ чињеница. Да ли је временска матица  на страни испливавања чињеница или се сви заједно давимо у њој?  Међутим, постоји једна свијетла тачка с аспекта културе сјећања и меморијализације значајних догађаја из прошлости. Прича о великим одбрамбеним побједама о којима се овдје настоји рећи нешто више, уско је везана датумски, али и метафизички судбоносно  за велики црквени празник дан Светог Димитрија Солунског . И баш та чињеница апсурдно  исконструисана вољом пораженог  нападача  допринијела је да се обезбиједи јака основа континуитету колективног памћења као конструкта идентитета што Срби у  Херцеговини већ сада јако осјећају.  Сјећање на задњи рат праћено  је наративом о подјели догађаја прије и послије Прве или Друге Митровданске офанзиве. Оне су граница и исходиште, а са локалног нивоа  они изгледају преломни као Видовдан 1389. или 1914. за цјелокупни српски народ . Митровдан данас, у Херцеговини,  јесте синоним за опстанак.  Митровданска офанзива 1992. карактеристична по огромној  бројчаној предности у људству и техници и ширини удара који је обухавтао  и дијелове терена и Билећке бригаде и који опет нису помогли хрватско-муслиманским снагама.

Планина ВЕЛЕЖ

Изражено јединство, висок морал и воља за опстанком како  цивилног становништа тако и војске  одбраниле су Невесиње и источну  Херцеговину и удариле темеље  стратегијске стабилонсти РС на њеном југоситочном дијелу. Радио „Глас Америке „ јављао је о око  500 погинулих док  је на потезу од Јабланице до Чапљине по болничким евиденцијама и бројним свједочењима било око 1300 рањених  војника који су 8.новембра планирали тријумфални улазак у Невесиње. Без обзира на условност  прихватања ових цифара  као тачних, значајно је да оне говоре о реду величина у датом случају. Уз помоћ Светог Димитрија Солунског  борци  Долине Неретве, Невесиња и из скоро свих дијелова источне Херцеговине одржали су пламен слободе који је на тим просторима дио идентитета и традиције. Жртва  коју не смијемо и нећемо заборавити јесу  42 погинула борца и више од три стотине рањених. Гријех би било пишући о овим догађајима не споменути и јуначку чету „Билећки добровољци“ под командом покојног војводе Рада Радовића, која је (Херцеговци то знају) увијек била тамо гдје је најтеже. Трагична (српска ) судбина овог војсковође још више нас обавезује незаборавом.

Једна од најпознатијих ратних фотографија из Херцеговине

Иста мета исто одстојање други начин „Митровдан 1994“.Након крвавог развезивања застава „цвијећа и нецвијећа“ са почетка ратних сукоба и поновног „примирја“ овога пута  самостално тзв. „Армија БиХ“ покушава да убаци по свим расположивим  информацијама од 1000 до 2000 бораца(редовне јединице, специјалне и диверзантске јединице, плаћеници, муџахедини)   у позадину положаја  ВРС на подручју  Зијемља-Вележ-Подвележје. Међутим, као и поменута  операција кодног назива „Бура“ из 92.  и операција „Јесен 94“,која је смишљена као удар с леђа на прве линије одбране,  постаје велики пораз од којег се тешко опоравља нападач на огњишта источне Херцеговине.  По „признању“ нападачке стране, које се опет наравно на основу свих искустава мора узети са резервом, губици јој се опет броје  десетинма и стотинама. Анализирајући признате непријатељске  губитке  од 82 погинула, од којих je погинуло 5 команданата БАТАЉОНА , 20 командира водова и одјељења, 12 "златних љиљана" ,  долазимо  до закључка да је поменута почетна  бројка свакако вишеструко већа.  О таквом исходишту подмукле и до тада у Отаџбинском рату не забиљежене акције говоре и бројне чињенице као што је и око 120 тијела неутралисаних непријатељских војника сакупљених само на једном ужем локалитету током одбрамбених дејстава, слику коју су забиљежиле камере домаћих и страних медија, али и представници умпрофора. Иначе, за акције 8. Херцеговачке моторизоване бригаде  у одбрамбеним  дејствима митровданских офанзива не може се наћи ниједна мрља,злочин или невојничко понашање што ове чисте војничке побједе чини још већим и сјајнијим. То се не може , нажалост,  рећи и за нападачку страну  која ће за  недјела, у нпр. селу Жуберин, или нападе и злочине над санитетским особљем или  заробљеним и погинулим војницима(чија су тијела проналажена и без галава) одговарати пред историјом, јер систем хашке „правде“ окићен кривосуђем  БиХ такво нешто не занима. Подаци ВРС свједоче о 24 људска живота остала у одбрани РС у овој офанзиви. Много свједочи и податак да је акција „Јесен 94“ проглашена за  један од највећих пораза (неуспјелих акција) тзв. “ Армије БиХ“ илити муслиманске војске и да се и дан данас воде препуцавања ко је крив за тако нешто унутар тадашње муслиманске „војне структуре“ . Међутим, највећи „кривци“ за такав исход јесу они који су на својим униформама носили ознаке ВРС.

Пуковник Новица Гушић

Борачака организација Републике Српске, између осатлог,  и због горе помеутих побједа Светог Димитрија Солунског прославља као своју крсну славу. Невесињка бригада касније названа 8. моторизована бригада  Хереговачког корпуса  Војске Републике Српске основана је 16.06.1992. и  имала је око 4200 војника од којих је погинуло 476. Комадант бригаде био је Пуковник Новица Гушић, а послије њег ана чело је дошао мајор Зоран Пурковић. Бригада  је међу првима одлиована Орденом Немањића док је Невесиње прва општина  одликована оредном заставе РС са сребрним зрацима.   

Овом кратком тескту, свакако,  се може и мора  додати још  доста података и чињеница како би прича о Митровданским офанзивама што комплетнија. До неког озбиљнијег историографско-методолошког рада  препоручујем да погледате  снимак емисије ,,Некад било“ РТРС (из 4 дијела) из које можемо сазнати много података.

Некад било-РТРС-Митровданска битка(1/4) 

http://youtu.be/xuJcxrSzx1I

Ово је прича о можда највећој непријатељској офанзиви у Отаџбинском рату.Више од 40000 бораца удружених хрватско-муслиманских снага,под командом Јанка Бобетка напало је на положаје Невесињске бригаде,која је у том моменту имала око 4200 бораца,махом људи из долине Неретве и Невесињаца,са циљем да заузму Невесиње а потом и цијелу Светосавску Херцеговину.Оштрица непријатељске офанзиве била је уперена на подручје села Врањевићи,на положаје које је држао легендарни војвода Радован Раде Радовић,са својим Билећким добровољцима.Непријатељ на тврђе и није могао ударити!Војвода Раде,са својим људима и остали борци-витезови Невесињске бригаде,тога Митровдана 92. као Митровдана 94.године уписаше се златним словима у историју Републике Српске и цијелог Српског народа! Нека је вјечна слава борцима палим за слободу Отаџбине!

Некад било-Митровданска битка(2/4)

http://youtu.be/ez6Tblh3YeQ

Некад било-Митровданска битка(3/4)

http://youtu.be/fHB1o73NWhQ

Некад било-Митровданска битка(4/4) 

 http://youtu.be/_EEQTUnvHZI

ЦРКВА СВЕТИХ АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА,У СЕЛУ ЗАПЛАНИК, НА ЈУГУ ХЕРЦЕГОВИНЕ

ЦРКВА СВЕТИХ АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА НАЛАЗИ СЕ У СЕЛУ ЗАПЛАНИК,КОЈЕ ЈЕ СМИЈЕШТЕНО НА САМОМ ЈУГУ ХЕРЦЕГОВИНЕ,НЕДАЛЕКО ОД ГРАНИЦЕ СА ХРВАТСКОМ.ОВА ЦРКВА ЈЕ ТАКО ЈЕДНА ОД НАЈЈУЖНИХ ПРАВОСЛАВНИХ ЦРКАВА У ХЕРЦЕГОВИНИ.У ЦИЈЕЛОМ ТРЕБИЊСКОМ КРАЈУ ЈЕДНА ЈЕ ОД ЗНАЧАЈНИЈИХ ЦРКАВА,ДОК ЈЕ У ТРБИЊСКОЈ ШУМИ ПО ДУХОВНОЈ ВРИЈЕДНОСТИ ПРВА ПОСЛЕ МАНАСТИРА ДУЖИ.ЦРКВА СВЕТОГ ПЕТРА И ПАВЛА ЈЕ САБОРНА ЦРКВА,ОКО КОЈЕ ЈЕ С

АБРАНО 15 СЕЛА ЈУГА ХЕРЦЕГОВИНЕ.СВА ДОМАЋИНСТВА У ТИМ СЕЛИМА ПРИСЛУЖУЈУ ПЕТРОВДАН.КОД ЦРКВЕ СЕ ЗА ПЕТРОВДАН ЈОШ ОД ДАВНИНА ОДРЖАВАО ВЕЛИКИ САБОР.ОСИМ МЈЕШТАНА,ЊИХОВЕ РОДБИНЕ И ПРИЈАТЕЉА,ДОШАО БИ ВЕЛИКИ БРОЈ ГОСТИЈУ ИЗ ТРЕБИЊА,ДУБРОВНИКА ИЗ ИНОСТРАНСТВА...

 

ПОСЛИЈЕ БОГОСЛУЖЕЊА И САБОРА КОД ЦРКВЕ,ВЕСЕЉЕ БИ СЕ НАСТАВИЛО У КУЋАМА ДОМАЋИНА.ПЕТРОВДАНСКИ САБОР БИО ЈЕ ПРЕКИДАН ЗА ВРИЈЕМЕ РАТОВА,ПА ТАКО И 1991-1995 ГОДИНЕ.ПОНОВО ЈЕ ОБНОВЉЕН ИМА НЕКОЛИКО ГОДИНА.ЛОКАЛИТЕТ НА КОМЕ ЈЕ ЦРКВА ПОДИГНУТА НАЗИВА СЕ ПЕТРОВА ГЛАВИЦА И НА ТОМЕ ЈЕ МЈЕСТУ ПОСТОЈАЛА ЦРКВА ИЗ РАНИЈЕГА ПЕРИОДА.ИЗ ПОДАТАКА КОЈЕ ЈЕ НИЋИФОР ДУЧИЋ ДАО РУСКОМ КОНЗУЛУ ХИЉФЕРДИНГУ,ВИДИ СЕ ДА ЈЕ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ОВДЈЕ ПОСТОЈАЛА 1857 ГОДИНЕ И ДА ЈЕ БИЛА ПОСВЕЋЕНА СВЕТОМ ВЕЛИКОМУЧЕНИКУ ПАНТЕЛЕЈМОНУ.ТО ЈЕ НАЈВЈЕРОВАТНИЈЕ БИЛА СРЕДЊЕВЈЕКОВНА ЦРКВА МАЊИХ ДИМЕНЗИЈА,И ТАКВИХ ЦРКАВА НА ПОДРУЧЈУ ТРЕБИЊСКЕ ШУМЕ БИЛО 28.ОКО СВИХ ТИХ ЦРКАВА НАЛАЗЕ СЕ СРЕДЊОВЈЕКОВНЕ ГРОБНИЦЕ-ПЛОЧЕ,А НЕКЕ СУ И У САМИМ ЦРКВАМА.1864 ГОДИНЕ,НА МЈЕСТУ СТАРЕ ЦРКВЕ СВ.ПАНТЕЛЕЈМОНА ПОДИЖЕ СЕ НОВА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ВЕЋИХ ДИМЕНЗИЈА.КАДА ЈЕ ТЕ ГОДИНЕ ЦРКВА ПРОШИРИВАНА,ОНДА СУ НАЈБЛИЖЕ СТАРЕ ГРОБНИЦЕ-ПЛОЧЕ УЗИДАНЕ У ЦРКВУ ИЛИ ПОСТАВЉЕНЕ У ТЕМЕЉЕ ЦРКВЕ.ПЛОЧАМА КОЈЕ СУ БИЛЕ СА ЗАПАДНЕ СТРАНЕ ЦРКВЕ ПОДИЗАНА ЈЕ ГОМИЛА,А ТАКО СЕ ДОБИО И СЛОБОДАН ПРОСТОР ОКО НОВЕ ЦРКВЕ.И САДА СЕ ВИДЕ ДВИЈЕ ПЛОЧЕ КОЈЕ СУ ДО ПОЛА УЗИДАНЕ У СИЈЕВЕРНИ ЗИД ЦРКВЕ. НА ИСТОЧНОЈ ПЛОЧИ СЕ САЧУВАО И УКРАС.НА ЊЕНОЈ ВОДОРАВНОЈ СТРАНИ ЈЕ ДИО ПРАВОУГАОНЕ БОРДУРЕ,А У ИСТОЧНОМ И ЗАПАДНОМ КРАЈУ ПО ЈЕДАН КРСТ ЧИЈИ СЕ КРАЦИ ЗАВРШАВАЈУ КРУГОВИМА.НОВА ЦРКВА ЈЕ 1865 ГОДИНЕ БИЛА ПОСВЕЋЕНА ВАВЕДЕНИЈУ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ.1903 ГОДИНЕ ОБРЕН ЂУРИЋ-КОЗИЋ У КЊИЗИ"ШУМА ПОВРШ И ЗУПЦИ У ХЕРЦЕГОВИНИ"ЈЕ ЗАБИЉЕЖИО ДА ЈЕ ЦРКВА ТАДА БИЛА ПОСВЕЋЕНА СВ.АПОСТОЛИМА ПЕТРУ И ПАВЛУ И ДА ЈЕ НАРОД ЗОВЕ ЦРКВОМ"ПЕТРОВИЦОМ"ПОСТОЈИ ПОДАТАК КОЈИ ЈЕ НАРОДУ ПРАНИО БИВШИ ПАРОХ АРСЕНИЈЕ ЋОРОВИЋ ДА ЈЕ У ТЕМЕЉУ ЦРКВЕ УГРАЂЕНА ЧЕСТИЦА МОШТИ СВЕТОГ АПОСТОЛА ПЕТРА.УЗ ЦРКВУ СЕ НАЛАЗИ И ГРОБЉЕ КОЈЕ ЧИНИ ЈЕДНУ ЦИЈЕЛИНУ СА СРЕДЊОВЈЕКОВНОМ НЕКРОПОЛОМ.НЕДАЛЕКО ОД ЦРКВЕ СВ.ПЕТРА И ПАВЛА ПОСТОЈИ РУШЕВИНА ЈОШ ЈЕДНЕ ЦРКВЕ.ПРЕМА НЕКИМ НАЛАЗИМА,БИЛА ЈЕ ФРЕСКОПИСАНА.НА ЛОКАЛИТЕТУ ЦРКВЕ И ГРОБЉА НИСУ ВРШЕНА АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА,ШТО ЈЕ ПРОУЗРОКОВАЛО ДА СУ НЕКИ ИСТОРИЧАРИ.ДОНОСИЛИ ПОВРШНЕ ИЛИ ЧАК ПОГРЕШНЕ ЗАКЉУЧКЕ ПИШУЋИ О ОВОМЕ КРАЈУ.О ЗНАЧАЈУ ЦРКВЕ ГОВОРИ И СЛЕДЕЋИ ПОДАТАК.ТОКОМ ЧИТАВОГА ТРАЈАЊА ДУБРОВАЧКЕ РЕПУБЛИКЕ ПРАВОСЛАВНИМ ХРИШЋАНИМА НИЈЕ БИЛО ДОЗВОЉЕНО ДА САГРАДЕ ПРАВОСЛАВНУ БОГОМОЉУ У ГРАДУ ДУБРОВНИКУ.ПРАВОСЛАВНИ СРБИ ИЗ ДУБРОВНИКА НЕМАЈУЋИ СВОЈУ БОГОМОЉУ,ДОЛАЗИЛИ СУ У ЗАПЛАНИК НА БОГОСЛУЖЕЊА.ОД ДУБРОВНИКА ДО ЗАПЛАНИКА ТРЕБАЛО ИМ ЈЕ ОКО 2 САТА ХОДА.У ЈЕДНОМЕ ПЕРИОДУ БИЛО ЈЕ ЗАБРАЊЕНО ПРАВОСЛАВНИМА И ДА ПРЕНОЋЕ У КРУГУ ЗИДИНА ДУБРОВНИКА. ПРЕКО ДАНА СУ МОГЛИ ДА ОБАВЉАЈУ ПОСЛОВЕ У ГРАДУ,ДОК СУ ПРЕДВЕЧЕ МОРАЛИ ДА ГА НАПУСТЕ.ДУБРОВНИК ЈЕ ЈЕДАН ОД ВАЖНИЈИХ ЦЕНТАРА КАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ,ЧИЈА СЕ АГРЕСИВНА ПРОПАГАНДА ОСЈЕЋАЛА И У НАШЕМ ТРЕБИЊСКОМЕ КРАЈУ.У ПРОТЕКЛИМ РАТОВИМА НА НАШЕМ ПОДРУЧЈУ,БЕЗ ОБЗИРА О КОЈОЈ СЕ ВОЈСЦИ РАДИЛО,НИСУ ЗАБИЉЕЖЕНА РУШЕЊА ГРОБАЉА И ЦРКАВА.У РАТУ1991-1995ГОДИНЕ ЗА ВРИЈЕМЕ АГРЕСИЈЕ РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ НА ПОДРУЧЈЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ,ОКУПИРАНА ЈЕ И 1/3 ТРЕБИЊСЊКЕ ОПШТИНЕ. ВЕЋИНА ПРАВОСЛАВНИХ ЦРКАВА ЈЕ ПОРУШЕНА ИЛИ ОШТЕЋЕНА,ГРОБОВИ ПОЛОМЉЕНИ,СЕЛА ПОПАЉЕНА И ПОРУШЕНА.ЦРКВА И ГРОБЉЕ У ЗАПЛАНИКУ ДОЖИВЈЕЛИ СУ ИСТУ СУДБИНУ ХРВАТСКА ВОЈСКА ГАЂАЛА ЈЕ ЦРКВУ ТЕНКОВСКИМ И АРТИЉЕРИСКИМ ПРОЈЕКТИЛИМА.ПОШТО ЈЕ НА ТАЈ НАЧИН НИСУ СРУШИЛИ,ПОКУШАВАЛО СЕ МИНИРАЊЕМ ЈУГОЗАПАДНОГА ДИЈЕЛА ЦРКВЕ.ЦРКВА ЈЕ ИАКО ВЕОМА ОШТЕЋЕНА ИПАК ИЗДРЖАЛА СВА ТА РУШЕЊА УСТАША.ВРАТА ЦРКВЕ СУ ПОГОЂЕНА ПРОЈЕКТИЛОМ РУЧНОГА БАЦАЧА.УНУТРАШЊОСТ ЦРКВЕ ЈЕ БИЛО ПРЕТВОРЕНО У СМЕТЉИШТЕ И НУЖНИК,ЧАСНА ТРПЕЗА ПОЛОМЉЕНА МАЉЕМ,ИКОНОСТАС ИЗРЕШЕТАН МЕЦИМА,ПРОЗОРИ ПОЛОМЉЕНИ,СВИ СПОМЕНИЦИ У ГРОБЉУ БИЛИ СУ ПОЛОМЉЕНИ,ЈЕДНУ ГРАНИТНУ ПИРАМИДУ КОРИСТИЛИ СУ КАО СТО,ПОШТО СУ УЗ ЗИД ГРОБЉА ИМАЛИ БАРАКУ,ГДЈЕ СУ БОРАВИЛИ.СВА ТА РУШЕЊА И СКРНАВЉЕНА ПОЧИНИЛИ СУ ПРИПАДНИЦИ ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ ЗА ВРИЈЕМЕ ОКУПАЦИЈЕ ЈУГА ХЕРЦЕГОВИНЕ ОД ЈУЛА 1992 ДО КРАЈА 1995.ТО ЈЕ БИЛА СЛИКА ЦРКВЕ И ГРОБЉА КОЈУ СМО ЗАТЕКЛИ ДОШАВШИ ПРВИ ПУТ ПОСЛИЈЕ РАТА.ТО ВЕЛИКО СТРАДАЊЕ ЦРКВЕ,ГРОБЉА И ЦИЈЕЛОГА НАШЕГА КРАЈА СТВОРИЛО ЈЕ ЈАКУ ЖЕЉУ И ПОКРЕНУЛО НАС ДА ОБНОВИМО ПОРУШЕНО НАСЉЕЂЕ НАШИХ ПРЕДАКА.

Предање о виновој лози Светог Симеона (Стефана Немање).

Пре више од 800 година из гроба Св Симеона никла је винова лоза лоза.Та рађа већ 800 година, а једино што се око ње ради је орезивање и брање без икакве примене агротехничких мера, па чак и наводњавања.

 Према сазнањима до којих смо дошли тренутно се о лози брине један агроном из Србије, који је проучавао стање Лозе и на основу коришћених научних метода утврдио да је по свим карактеристикама та Лоза мртва и да неби могла да рађа.
Самим тим што сваке године доноси плод та Лоза је још један пример неизмерне Благодати Божије.
Плодове монаси сваке године оберу, осуше пакују у посебна паковања и то по три зрна и по делић гранчице винове лозе те се то дели вјерујућим бездјетним родитељима, који то користе по благослову на посебно прописан начин, што уз веру и молитву гарантује потомство бездјетним родитељима. Причу о благородности и чудотворност плода винове Лозе Св.Симеона потврдио нам је и један присутни слушалац који је прокоментарисао да у кући држи делић те чудотворне лозе која му је омогућила наслједника. Благодарни смо бесједник на овој дивној причу која још једном показује сву моћ Васкрслог Христа, исказану кроз своје Свете и кроз васцјелу творевину Божију.

ОБИЉЕЖАВАЊЕ 780 ГОДИНА МИТРОПОЛИЈЕ СРЕБРЕНИЧКЕ

СРЕБРЕНИЦА, 4. НОВЕМБРА /СРНА/ - Дочеком моштију Светог деспота Стефана Лазаревића и служењем свете архијерејске литургије данас ће у храму Покрова Пресвете Богородице у Сребреници бити обиљежено 780 година од оснивања Митрополије сребреничке.

 

Дочек честица моштију Светог деспота Стефана Лазаревића, које ће се чувати у сребреничком храму, очекује се у 10.00 часова, рекао је Срни сребренички свештеник Александар Млађеновић.

Свету архијерејску литургију служиће Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Василије уз саслужење свештенства Епархије.

Свети деспот Стефан Лазаревић, син Светог цара Лазара, био је српски владар, законодавац и пјесник. Након шест вијекова враћа се у Сребреницу гдје се још налазе зидине тврђаве коју је саградио и гдје је једно вријеме столовао.

Формирање Митрополије, чије је сједиште било у Сребреници, говори да је овај град у то доба био развијен економски и духовни центар који је имао изузетно важан значај у историји српског народа.

Сребреничка Српска православна општина очекује да ће обиљежавању овог јубилеја присуствовати велики број званица и вјерника. 

 РТРС

Православни вјерници из Сребренице дочекали су јутрос у Храму Покрова Пресвете Богородице мошти Светог деспота Стефана Лазаревића.

 http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=73474

ВИДЕО: Обиљежавање 780 година Митрополије сребреничке трајање: 0:00

Доношењем честица моштију Светог деспота Стефана Лазаревића, које ће се чувати у сребреничкој цркви и служењем свете архијерејске литургије обиљежава се 780 година од оснивања Митрополије сребреничке и 600 година од када је Сребреница дата на управу деспоту Стефану Лазаревићу.

Светој архијереској литругији у сребреничкој цркви присуствовао је велики број вјерника из свих крајева Републике Српске, а највише њих, организованим превозом дошло је из Бијељине, Власенице, Хан Пијеска, Добоја, Брода и Лопара.
Свети деспот Стефан Лазаревић, син Светог цара Лазара, био је српски владар, законодавац и пјесник. Након шест вијекова враћа се у Сребреницу гдје се још налазе зидине тврђаве коју је саградио и гдје је једно вријеме столовао.
Формирање Митрополије, чије је сједиште било у Сребреници, говори да је овај град у то доба био развијен економски и духовни центар који је имао изузетно важан значај у историји српског народа. Сада, 780 година касније, Сребреница поново добија значај у православљу какав заслужује, каже протојереј српске православне цркве Сребренице, Александар Млађеновић.
Мошти Светог деспота Стефана Лазаревића у Сребреницу донио је епископ зворничко-тузлански Василије који је потом у Храму Покрова Пресвете Богородице, уз саслужење свештенства Епархије, служио Свету архијерејску литургију.

ДЕЧАНСКИ ПОДВИГ-АНХРИМАНДРИТА ЈУСТИНА ТАСИЋА

 Тасић Милисав-Анхримандрит Јустин Дечански и Савински 

  Можда некоме изгледа и чудно тражити повезаност између Републике Српске и Косова, али свако од нас носи свијесно или несвјесно Косово у срцу. 

Први дио можете прочитати ОВДЈЕ
Промисао је хтијела да је игуман Макарије, који га је дочекао у Дечанима био везан и за први Милисавов Манастир Бању код Прибоја у којем је боравио пошто су припаднлци ОЗНЕ, затворили тадашњег игумана Пахомија, а послије повратка игумана Пахомија, игуман Макарије враћа се у Манастир Свету Тројицу код Пљеваља, али и он је безаконито ухапшен и држан три године без суђења у затвору у Богдановом крају на Цетињу.У пролеће 1956.године игуман Макарије, после пуштања из затвора одлази у фрушкогорски Манастир Беочин, одакле на позив новопостављеног епископа рашко- призренског Павла, долази у Дечане где је завршио пре рата завршио монашку школу и провео неко време иу току рата.Игуман Макарије дошао је у готово опустио Манастир у коме су послије упокојења дотадашњег ахримандрита Теодосија били стари јеромонах Калиник и млади, али тешко болесни монах Јаков .

 Отац Макарије постављен је за Игумана дечанског 15.новенбра 1957.године, где у то смутно време обнавља дух монашке ревности у богослужењу, а поред редовних богослужења уводи и молебан са Акатистом Светом Краљу.Осим тога успео је да обнови манастир заједно са конацима и да уведе ред у обраду манастирског имања и винограда у Великој Хочи. Ипак најважније дијело оца Макарија у тим тешким временима била је обнова монашког братства у Дечанима, а међу њима је био и Милисав Тасић као искушеник, чији ће каснији постриг обележити ту обнову, а касније дати и печат манастирском животу.Искушеник Милисав, кога анхримандрит Јован Радосављевић описује као ведрог и готово увек насмејаног, примио је монашки постриг из руке тадашњег епископа рашкопризренског Павла, 6.марта 1963.године и дато му је име Јустин, исто оно које је носио духовни отац анхримандрита Макарија, који је без трага нестао на Косову у току ИИ светског рата.На Томину недељу 1964.године монах Јустин биће рукоположен за јеромонаха.Дечани су тада били духовно гнездо за многе монахе чија имена до данас блистају у нашој помијесној Цркви.Прије оца Јустина 1961.године у Дечанима замонашен је Милан Столић из Руме-данашњи епископ жички Хризостом, а потом у Манастир долази и Милорад Микић који 1962 године постаје расофорни монах са именом Николај.Станко Рашковић из Пећи замонашио се 17.августа 1963.године, добивши име Гаврило, а касније ће бити анхримандрит манастира Светог Марка у Америци.Убрзо у Дечане из Пећке патријаршије прелази и млади монах Гаврило Вучковић, родом из Источне Србије, који после неколико година одлази у Хиландар, где остаје више од 2година, сада је анхримандрит и старјешина Манастира Лепавина у Загребачкој митрополији.Привремени искушеници и богослови били су Милош Милошевић, садашњи анхримандрит студенички Сава и Владимир Гроздановић-отац Варнава, анхримандрит и игуман манастира Савина у Херцег Новом.Тада су у Дечанима боравили и Ристо Радовић -садашњи митрополит Амфилохије, као и будући свештеници Живко Тодоровић, Драгомир Рвовић, Радослав Филиповић и Звонко Тодоровић, двојица задњих касније су били свештеници у Америци. Од монаха у Дечанима су се дуже или краће време подвизавали јеромонах Калиник, монах Јаков, јеромонаси Доротеј, Јован, Георгије, Пантелејмон, Мирон, Андреј и монаси Урош и Данило.Седамдесетих година прошлог вијека у Дечане долазе и два свршена теолога, као искушеници Томислав Гачић из села Чечаве у Републици Српској, сада епископ врањански Пахомије, и Миломир Богићевић из Пећи, сада анхримандрит Алекреј у манастиру Св. Л уке у Бошњану.Дечанским духом напајао се и владика Иринеј Буловић.Скоро сви искушеници оца Макарија успијешно су окончали богословске школе. Тако је отац Јустин 1971 године завршио призренску богословију где су му професори били садашњи патријарх Иринеј, блаженопочивши анхримандрит Никодим Ђураков, протојереј Милутин Тимотијевић ...1977.године због болести оца Макарија за игумана мангстира Дечани постављен је отац Јустин, који ће наредних година водити бригу о старом и слепом Игуману Макарију, за кога му није било тешко ни да нешто прочита, одведе га до цркве, окупа га пресвуче, јер њему ништа није било тешко да уради за свога Машу како су сви звали свог мудрог старца и духовног оца.Све до своје смрти 1981.године, отац Макарије биће му увек ослонац и савјетндавац око материјалног пословања, администрације, рацуноводства.Из тог времена потичу и многа пријатељства оца Јустина и многих истакнутих научника и интелектуалаца који су били укључени у радове на обнови Манастира.Приповједајући о оцу Јустину, академик Владета Јеротић каже: "посећујући православне манастире током низа година, нисам срео" природнијег "монаха од игумана дечанског (30 година игуман манастира који је најмање од свих манастира био угрожаван од Шиптара), а онда и анхримандрита савинског Јустина.Од младих дана калуђер, стекао је знање и умеће хришћанског живљења поред надалеко чувеног пре оца Јустина Дечанског, игумана Макарија.Причајући о свом духовном оцу, игуману Макарију, увек са вољом и задовољством, отац Јустин га наводи као редак пример калуђера у српском православном свету, који је склјио, носио и живео православну хришћанску духовност са природношћу живљења простог српског човека, али и са мипломатским умећем, тако ретким даром у православљу уопште, у православној црквеној политици поготово (такав редак дар по мишљењу оца Јустина имао је и српски патријарх Герман). Говорећи са уважавањем и синпатијама о оваквим особинама дугогодишњег игумана дечанског Макарија, отац Јустиа као да непрестано говори о себи.Идентификација сина са оцем, ученика са учитељем, у случају оца Јустина и игумана Макарија, остваривала се током година њиховог заједничког живота у Дечанима природно и лако , јер су неке битне урођене карактерне црте, као и тенперамент једног и другог дечанског игумана биле скоро истоветне.Није ту било потребно ни наметање, ни претерано угледање; једноставно син је волео оца, а отац сина. "Због живота у више националној средини, прво у Босни где се родио, затим више деценија на Косову, у манастиру Дечани у коме је духовно узрастао уз оца Макарија, Војвођанин, отац Јустин показује задивљујућу толеранцију према свим народима бивше Југославије, али и свим религијама на том простору. Отац Јустин није био оптерећен човијек.Своје српско и монашко опредељење чувао је за себе и није га истицао у први план зато је био много поштован од локалног шиптарског становништва, па су га много уважавали, за савијете питали, на измирења, сахране и свадбе звали . Када би се повело питање о вијери са припадницима других вијероисповијести отац Јустин никада није улазио у било каква полемисања већ је увек цитирао тумачење једног локалног старца, монаха Дамјана, родом из села Оптеруша, код Манастира Зочиште у Метохији, који би на такво питање одговарао : "Ми ги имамо наше, ви ги имате ваше, а они тамо имају ги њино."Отац Јустин има иза себе читаву историју односа са локалним Шиптарима и успео је да изгради међусобно поштовање, дешавало се да шиптарски сватови понекад изненада дођу у Манастир, тако су једном приликом Игуману Јустину показали младу, што је изузетна части, пошто младу испод вела неможе видети нико па чак ни младожења, отац Јустин се није дао збунити већ је младу, кад му је целивала руку, даривао петоликом (златним дукатом), што се код Шиптара посебно цени, и тако им је показао да познаје њихове обичаје.Поред тога међу локалним становништвом уживао је такво поверење и поштовање да је понекад морао ићи код њих и да изјављује саучешће, а онда би га домаћини постављали поред хоџа и најближе родбине па је и сам често примао саучешћа, а онда и разне догодовштине од обичаја бацања цигара, преко испијања безбројних чајева, до питања које се по хиљаду пута понавља: ​​"Како ти је фамиљија, како су ти деца, жена ..."Имао је потпуно разумевање и за људе друге вијере који су долазили у Манастир и молили се Богу на свој начин, објашњавајући да никог не треба ометати у молитви.У свакој вери има моралних и честитих људи, а Божија помоћ сваком је потребна, па је отац Јустин често знао да пред моштима светог Краља, чита молитве и сиптарка, које су га често ради својих разних невоља молиле за то.Дирнуле су га једном речи 01:00 сиптарка која му је после очитане молитве рекла: "Ме пљунт гоја" (уста ти се позлатила).

Разумије се да је у оно време и на оном мијесту отац Јустин морао доживљавати и разне непријатности, а за њега су права напаст биле шиптарске школске ескурзије, пошто је знао да њих уопште не интересују ни свети Краљ, ни лоза Немањића, ни вера православна, већ само да што пре уђу и изађу. Колонама шиптарских основаца сметала је светиња и мирис тамјана у њој, па би сви запушили носеве, протрчали кроз Цркву и кренули према излазу како би напољу удахнули "свежег ваздуха", а по својственом му хумору и довитљивости-уствари проницљивости без које међу њима неби могао опстати-старац би им се у том њиховом трчању придруживао, тако да нити су они њега нешто питали нити им је он ишта објашњавао.Исто тако Шиптари би имали у току лета обичај да дођу на Бистрицу и ту остајали по неколико дана пуштајући гласну музику чак иу току ноћи, а келија оца Јустина била је баш окренута на ту страну.Када оца Јустина питали како подноси да слуша песме на шиптарском , он им одговори питањем да ли они знају грчки, посто су окупљени рекли да незнају, а грчки, они такође рекоше да незнају, онда им отац Јустин одговори, да ни он незна ни шиптарски ни грчки, па једноставно само замисли да је грчки умијесто шиптарског и све то лакше поднесем.Поред свих тих ситних искушења која су невјерујући правили многи шиптари ценили оца Јустина, па су га често питали за савет, помоћ или да се пред Светим Краљем помоли за њих, а многима се захваљујући њиховој вијери у помоћ Светог Краља тражено и испунило.Заиста отац Јустин би као какав искусан душезналац са сваким човеком дуго и детаљно протресао његову "анамнезу", занимао се за сваки значајни детаљ живота, па је његова молитва била праћена и психотерапеутске саветом болесноме.Отац Јустин био је упамћен по врлинама које су обасјавале сваког ко би се сусретао с њим.

Са радошћу и Аврамовски гостољубља дочекивао је све добронамјерне људе без разлике, и Србе и Албанце: у личности духовника и монаха он је сијединио лик традиционалног србског домаћина, који плени љубазношћу, благодарношћу и достојанством.Садашњи епископ рашко-призренски Теодосије Шибалић присећа се карактеристичне сцене која би се откривала посјетиоцу манастира: отац Јустин, љети ис јесени, седи на пространој манастирској тераси, прима госте и намернике, насмијан и спокојан, спреман да утеши и нађе благу реч, која лечи сваку тугу и бол.

Отац Јустин често је говорио да Дечани нису обичан манастир: то је царска Лавра, чији је домаћин свети Краљ.Попут свих правих Дечананаца, он је био и остао дубоко духовно везан за Светитеља дечанског, прибегавајући му у тузи и невољи, црпећи од њега утијеху .О односу државе и Цркве, отац Јустин говорио је са својственом му уравнотеженошћу: "Било каква да је власт, немогуће је поделити односе на 'ми' и 'они'. Треба бити више сарадње, неке сагласности, тежње ка хармонији.Црква увек треба да налази начине да се људи измире, ваљали и неваљали, и поштари и књижевници, и попови и лопови ... Сви су људи сви Божији поданици ... "Иако увек обасјан радошћу, отац Јустин је непрестано туговао што у манастиру није било више монаха, па се увек трудио да тај недостатак надокнади сопственим трудом и жртвом: на првом мијесту било му је богослужење, молитва и гостопримство, богољубље и човекољубље.Живећи за манастир и за све што му је као игуману било поверено, отац Јустин свиједочио је велику одговорност и савјесност.Непрестано се опомињући речи Светог Краља из Дечанске повеље-да од повереног ништа не изгуби нити занемари-настављао је велики подухват свог предходника анхимандрита Мандарија . Њима је допао наручит подвиг-да ову древну светињу чувају у време безбожних власти и албанских зулума. "Ко жели да служи Светом Краљу овде у Дечанима, тај мора себе и своје биће да преда на службу овој светињи.Другачије се овде неможе опстати" говорио је отац Јустин: и како је учио тако је годинама служио Богу, преносећи на сваког духовно расположење и љубав према Богу и Његовом угоднику светом Краљу Дечанском.Љубав оца Јустина према Дечанима никад није била себична, увек је тежио да Манастир буде испуњен великим бројем монаха, зато је његова радост била неизмерна када је марта 1992. године, по благослову тадашњег епископа рашко-призренског Артемија, братство из Манастира Црна Река прешло у Дечане.Према свједочењу сабратника оца Јустина, осећало се да се у оцу Јустину борила његова лична везаност за Дечане и Светога Краља са свешћу да је потребно манастир духовно обновити и подмладити.Као и увек он је потребе манастира предпоставио својим личним, те је иу овом тренутку препознао Божију Промисао и вољу Светога Краља Стефана, који је манастир спремао за једно време пуно нових искушења, а њега позивао да духовни дар Дечана, као и своје богато искуство пренесе бројним душама којима је била потребна духовна помоћ и утијеха.

Новопридошле монахе отац Јустин дочекао је поред кивотом светитеља речима: "Срећан сам што сада у манастиру видим, младе и образоване монахе.Бог и свети Краљ ће Вас све благословити, ако будете савијесно служили овом мијесту, знајте да вас свети Краљ ни у једном тренутку неће оставити неспокојне и жалосне. "Пред сам одлазак из Дечана отац Јустин је и своју пастирску и духовну дужности на један чудан начин предао новоизабраном младом Игуману.Наиме у манастир је дошла једна стара сиптарка да се опрости како је рекла од светог Краља, јер је снаја неможе да трпи, а она не жели да буде на сметњи и разлог свађи.Отац Јустин разумијевши њену невољу поче је одвраћати од намере да учини самоубиство, посавјетова је да премоћи у манастиру и да се сутра заједно помоле Богу, те да ће онда бити све много боље.Старица се замислила, па послушала савет духовника, који потом позва младог игумана да и он чује причу.Тиме му је отац Јустин и синболично предао дужност коју је годинама обављао, оставивши му у наслеђе и пастирску бригу, да би сам свој монашки подвиг наставио на другом мијесту.