СРБИ И ЦРКВА ГРАДИЛИ - ДРУГИ КОРИСТЕ

Земљиште на којем су подигнуте двије зграде за потребе највиших институција БиХ, па чак и дио Хотела "Холидеј ин" - око 18.500 метара квадратних или 18,5 дунума - до 1941. године било је у власништву СПЦ, као и мјесто гдје је сада дворана "Зетра" и спортски терени око ње...

 
Пише: Невенко ЕРИЋ

САРАЈЕВО, 24. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Величина и вриједност имовине Српске православне цркве /СПЦ/ у Сарајеву, која јој je одузета у току и послије Другог свјетског рата, а још јој није враћена, вјероватно никад неће бити тачно утврђене, али је сигурно да је ријеч о десетинама милиона КМ.

Према ријечима секретара Митрополије дабробосанске протођакона Митра Танасића, на основу непотпуних података, комунистичке власти су од СПЦ у годинама послије Другог свјетског рата одузеле и национализовале 30-ак стамбених кућа са око 6.400 метара квадратних, пет стамбено-пословних зграда са око 11.500 метара квадратних, велики број пословних простора са око 1.500 метара квадратних и скоро 50.000 метара квадратних земљишта.

У то није урачуната зграда Богословије, са око 3.000 метара квадратних, у којој се тренутно налази Економски факултет Универзитета у Сарајеву, која још није враћена СПЦ иако су такву одлуку донијеле још комунистичке власти прије посљедњег рата у БиХ, и упркос чињеници да на томе инсистирају и представници међународне заједнице, а федералне власти већ неколико година дају обећања.

ПАРЛАМЕНТАРНА СКУПШТИНА И САВЈЕТ МИНИСТАРА НА ПРАВОСЛАВНОМ ГРОБЉУ

И тако, захваљујући прво усташким и комунистичким властима које су одузеле имовину СПЦ, а потом и садашњим федералним властима у Сарајеву које је не враћају, у зградама заједничких институција на Маријин-двору посланици и делегати у Парламентарној скупштини БиХ, чланови Савјета министара БиХ, министарстава и бројних агенција вијећају и доносе одлуке, не ријетко и на штету српског народа, на земљишту које је одузето СПЦ и на мјесту гдје је требало да буду зграда Богословије и православни храм.

Земљиште на којем су изграђене двије зграде за потребе највиших институција БиХ, па чак и дио Хотела "Холидеј ин" - око 18.500 метара квадратних или 18,5 дунума - до 1941. године било је у власништву СПЦ.

Прије рата ту су били православно и католичко гробље. Онда је СПЦ откупила земљиште на којем је било католичко гробље и ексхумирала посмртне остатке с намјером да на том локалитету изгради нову зграду Богословије, дом за њене ученике и цркву. Били су завршени земљани радови и требало је да 1941. почне градња, а онда је почео рат, након којег је то земљиште одузето СПЦ.

И преко Миљацке, на Врбањи, у власништву СПЦ било је око девет дунума земље на чијем се дијелу налазило православно горбље. И православно гробље на Кошеву је национализовано, дио је ексхумиран и пребачен на Баре, а на том мјесту направљен је надвожњак по средини гробља.

Спортска дворана "Зетра", направљена за потребе Зимских олимпијских игара у Сарајеву 1984. године, и спортски терени око ње изграђени су на дијелу земљишта које је било у власништву СПЦ. И земљиште уз Кошевски поток било је прије експропријације у власништву СПЦ.

Дио трга између Саборног храма Рођења пресвете Богородице и Издавачке куће "Свјетлост", који сада носи име бошњачког ратног лидера Алије Изетбеговића и гдје се некад налазила Женска школа, имовина је СПЦ.

У НЕВРАЋЕНОЈ ИМОВИНИ И ТРИ ЗГРАДЕ ПАТРИЈАРШИЈСКОГ УПРАВНОГ ОДБОРА

Међу зградама које су одузете СПЦ јесу и три које су припадале Управном одбору Патријаршије СПЦ.

Двије се налазе у Улици Симе Милутиновића – Сарајлије, а једна у бившој Улици Милоша Обилића, а сада Сафвет-бега Башагића број два на Башчаршији, а све три су сада власништво сарајевске општине Стари Град.

У једној од зграда у Улици Симе Милутиновића – Сарајлије смјештена је Пореска управа општине Стари Град, а у другој дио просторија Регулаторне агенције за комуникације /РАК/ БиХ и приватна стоматолошка радња.

Зграда гдје је смјештен РАК, када је одузета СПЦ, имала је 425 метара квадратних у тлоцрту и састојала се од приземља и спрата, а у међувремену је надзидана.

Зграда у којој је смјештена Пореска управа исто тако се у вријеме експропријације састојала од приземља и спрата, а сада има још два спрата и поткровље. Један дио спрата користи фирма "Фероелектро". Зграда која се налази на Башчаршији састоји се од подрума, приземља и два спрата и има 180 метара квадратних у тлоцрту.

У тој згради СПЦ је од општине добила подрум и приземље под закуп, а на првом спрату је књиговодствена агенција ФЕБ.

Све три зграде биле су власништво чувене сарајевске српске породице Јефтановић, тачније Димитрија Јефтановића. Његов син Александар је 1917. године продао зграде Великом управном просвјетном савјету, а 1936. су укњижене у корист Патријаршијског управног одбора СПЦ у Сремским Карловцима.

Један од највећих објеката који је у Сарајеву одузет СПЦ свакако је Палата Црквено-школске општине, односно стамбено-пословна зграда преко пута Старе српске православне цркве на Башчаршији, са 24 стана и 18 пословних простора.

Зграду је саградила Црквена општина сарајевска властитим средствима. Већина станова је откупљена, а у власништву СПЦ је остало четири до пет станова.

На два улаза зграде налази се по шест трособних и два двособна стана, те четири пословна простора. На трећем улазу су по један једнособан и двособан стан, четири трособна и пет четворособних станова.

И стамбена зграда у бившој Улици ЈНА 67, а сада Улици Зелених беретки 7, била је у власништву СПЦ, односно Црквене општине сарајевске, која ју је и изградила властитим средствима. Састоји се од приземља, три спрата са два пословна простора и четири стана.

Од четири стана три су откупљена на основу федералног закона о откупу станова који дозвољава откуп станова са станарским правом без обзира да ли су они били национализовани, чиме су федералне власти омогућиле да већ отуђена имовина СПЦ буде још једном отуђена.

Стан који није откупљен јесте онај у којем је живјела једна Српкиња, након чије смрти син није у предвиђеном року поднио захтјев за поврат станарског права. У њему је једно вријеме живио један од бивших начелника општине Стари Град, а након тога је стан дат СПЦ на кориштење.

И на самој Башчаршији велики је број магаза и пословних простора који су одузети СПЦ.

КАНТОНАЛНИ СУД У ЗГРАДИ КОЛА СРПСКИХ СЕСТАРА

До своје имовине не могу да дођу ни организације чији се рад наслања на СПЦ, попут Кола српских сестара "Света Текла" и Српског пјевачког друштва "Слога".

У згради бившег Дјевојачког завода, који је водило Коло српских сестара "Света Текла", у којем је до пред рат био Студентски дом "Младен Стојановић", сад је Кантонално тужилаштво.

Кантонално тужилаштво је у ту зграду у Радићевој улици, преко пута бивше Робне куће "Сарајка", која је дуго година била празна, ушло, најблаже речено, нелегално. Зграду је Колу српских сестара поклонила позната српска добротворка мис Аделина Ирби.

Коло српских сестара власник је и мање зграде у Улици Зелених бертеки. Враћен им је пословни простор у приземљу зграде, али не и станови у згради. Та зграда је задужбина једне жене, која је некад била предсједник Кола.

Зграда у којој је смјештено Културно-умјетничко друштво "Слободан Принцип - Сељо" у садашњој Улици Мехмеда Спахе, било је до национализације власништво Српског пјевачког другштва "Слога", најстаријег пјевачког друштва у Сарајеву, које сада нема својих просторија.

ЗАКОНИМА СПРИЈЕЧЕНО ВРАЋАЊЕ ИМОВИНЕ

Бројних кућа и имања познатих сарајевских српских породица Јефтановић, Деспић, Живковић, Обреновић, Спасенић... више нема, а на њиховом мјесту сада се налазе пословни објекти и небодери.

Тако је са кућама и имањима у бившој Улици Светозара Mарковића на бројевима 19, 20, 21 или у Улици краља Томислава, гдје је срушена кућа коју је СПЦ оставила једна од сарајевских српских породица, на чијем је мјесту изграђен небодер.

СПЦ једино је враћено земљиште у Рељеву, гдје се налази црква и зграда Богословије. Та је земља била власништво митрополита дабробосанског Саве Косановића, коју је он оставио СПЦ.

Представници СПЦ приликом увида у градске земљишне књиге често наилазе на ситуације да су подаци преправљани или мијењани на штету СПЦ, или им једноставно није дозвољен увид у тражена акта.

Кад је ријеч о враћању набројане имовине СПЦ у Сарајеву, највећи проблем је то што још није донесен закон о реституцији, тако да нема основе за њено враћање.

Тако је станове сада готово немогуће вратити, након што су федералне власти донијеле закон да их могу откупити они који су имали над њима станарско право, потпуно негирајући чињеницу да су они национализовани и да би требало да буду предмет реституције.

За разлику од станова, код пословних простора је ситуација боља само у том погледу што они који их користе још не могу да их приватизују, а СПЦ неке од њих може само да узме под правом пречег закупа, као бивши власник, дакле да плаћа општини као формалном власнику за кориштење своје имовине.

РАКИТА: БОШЊАЦИ ГРАДЕ ЏАМИЈУ НА СРПСКОМ СТРАТИШТУ И ЦРКВЕНОЈ ЗЕМЉИ

БЕОГРАД, 8. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Епископ бихаћко–петровачки Атанасије Ракита изјавио је да, и поред званичног неслагања Српске православне цркве, Исламска вјерска заједница у Босанској Крупи намјерава подићи џамију на стратишту Срба из Другог свјетског рата и мјесту гдје се пред посљедњи рат налазио православни парохијски дом.

  О ТОМЕ ПРОЧИТАЈТЕ ОВДЈЕ

Епископ Ракита је упозорио да је Исламска вјерска заједница већ подигла темељ џамије на свега неколико метара од мјеста гдје су усташе 1941. године убиле 50 крупљанских Срба и нагласио да су градске власти већ дале дозволу за то.

Он је за данашњу "Политику" изјавио да су му се власти овог града обраћале са захтјевом за одобри изградњу спорне џамије, али да није дао пристанак.

"Ја то не могу да учиним, иако се и даље врши притисак да се тамо изгради џамија и већ је подигнут темељ. Није ми јасна таква намјера, јер се може остварити и без наношење штете другима. Велика је Босанска Крупа и има још мјеста за подизање џамије", упозорио је епископ Ракита.

Он је подсјетио да је до почетка 90–тих година прошлог вијека на простору овог градића живио велик број Срба, а да сада на простору Босанске Крупе има само десетак српских породица.

Епископ је указао да су на простору епархије бихаћко–петровачке, која углавном покрива подручје босанске Крајине, Срби дубоко утемељили своје биће о чему свједоче бројни храмови и споменици, али да га растужује што на овом простору има све мање Срба.

Он је позвао Србију да обрати пажњу на Србе босанске Крајине, а Србе који су тамо рођени, да улажу у оживљавање привреде.

Епископ Ракита је нагласио да има изузетно добру сарадњу са предсједником Републике Српске Милорадом Додиком, који помаже у доградњи епархијског центра у Петровцу, као и са министром правде Србије Николом Селаковићем који је два пута посјетио епархију и тако показао да званични Београд није заборавио "сиромашне и прелијепе предјеле" босанске Крајине.

 

 

ТУ ЈЕ БОГОРОДИЦА НОГОМ КРОЧИЛА...

Мјештани нису повјеровали да је видјела Мајку Божију, чак ју је дио свештенства и осудио и анатемисао, па су је власти и хапсиле... Богомајка је рекла Милојки да разгласи народу да је воду на извору освештала и да ће спас у њој наћи многи болесници...

 
Пише: Радоје ТАСИЋ

КРУШЕВАЦ, 18. АВГУСТА /СРНА/ - Храм посвећен Покрову пресвете Богородице у селу Ђунис код Крушевца познат је по предању, према коме је Богородица сишла на земљу и одредила гдје да се црква подигне - на извору, поред потока, у густој храстовој шуми, гдје уз јек звона пјевају славуји, а сунце другачије сија.

У овој светињи је и камен, на коме је Пресвета Богородица, у свој својој љепоти и божанском миру, сједила 24. јула 1898. године и поруке људима, за спас њихове душе, упутила по тринаестогодишњој дјевојчици Милојки.

Корачајући овом светом земљом ка извору, гдје се мајка Исуса Христа више пута јавила, човјек осјећа неку нивидљиву снагу, тијелом му струји слатка језа, оно подрхтава, а душа трепери. Ту долазе истински вјерници, болесници, обесхрабрени и ојађени да се напију свете воде, да оздраве, очисте душу и добију жељу за битку са новим животним искушењима.

Свештеник Влајко Грабеж подсјећа на књижицу "Чудесна повест" коју је 1938. године написао земљорадник из села Ђуниса Драгутин Јоцић, брат Милојкин. У књизи је детаљно описано шта се све тог јулског дана 1898. године догађало на сеоском извору и потоку, али и оно што је слиједило касније.

"Баш тог врелог дана дјевојке Перса и Милојка Јоцић, са комшиницом Аном окопавале су виноград. Пошто је Милојка била најмлађа, послале су је на оближњи извор по воду. Кад је дјевочица дошла са крчагом до извора, примијетила је да је на камену код извора сједила дјевојка сва у блиставом златном одијелу"- прича свештеник Влајко.

Дјевојчица је тада испричала да се златна коса дјевојке просула на плећа до појаса и да бијаше сва у свјетлости као у сунцу. Из њених очију исијавала је доброта.

"На питање Милојкино - ко је она - дјевојка је одговорила да је Мајка Божија и да јој приђе да јој нешто каже. Богородица је узела од Милојке крчаг са водом и бацила га, рекавши да поручи људима у селу да ту гдје је пао подигну цркву и посвете је Покрову пресвете Богородице" - прича свештеник Грабеж.

Богомајка је, према причи, рекла дјевојчици да оде до другарица и каже им да ће ускоро велико невријеме и да се морају склонити у оближњу колибу да не би настрадале.

"Милојка је дошла до другарица, испричала им све, а онда су отрчале до колибе. Над тим крајем се онда стуштило страшно невријеме, љетина је уништена, мостови однесени, стока страдала. Дјевојке су изашле из колибе и дошле кући, потпуно суве" - прича свештеник.

Мајка Исуса Христа се више пута јавила дјевојчици из Ђуниса на истом извору. Мјештани нису повјеровали да је видјела Мајку Божију, чак ју је дио свештенства и осудио и анатемисао, па су је власти и хапсиле. Богомајка јој је рекла да разгласи народу да је воду на извору освештала и да ће спас у њој наћи многи болесници.

Тада су се десила и прва исцељења оних који су пили чудотворну воду.

Свештеник Грабеж прича да су онда сељаци начинили дрвену црквицу код извора.

"Али, тадашње власти и даље нису вјеровале у причу тринаестогодишње дјевојчице, па су наредиле да се црква брвнара сруши. Том догађају присуствовали су и неки челници из општине. Кад су се враћали кући, кочије у којим су се возили преврнуле су се и сви су касније од задобијених повреда умрли.

Син начелника општине Младена Тодоровића је полудио, а касније му се сва фамилија утрла. Локалног попа Љубодрага, који је са властима радио на рушењу цркве, задесила је иста судбина, јер су му сви из породице умрли прије њега" - прича Грабеж.

Тек 1934. године, по благослову владике Николаја, подигнута је нова црква брвнара код извора у Ђунису, а одлуком Светог архјерејског синода СПЦ касније је проглашена манастиром.

У порти манастира Ђунис данас су двије цркве. У малој цркви испред олтара чува се дио камена на коме је Богородица 24. јула 1898. године сједила и разговарала са Милојком Јоцић. Године Господње 2001. руком блаженопочившег патријарха српског Павла освештана је нова црква, велељепно здање које је понос овог краја.

Марија, игуманија манастира Покрова пресвете Богородице у Ђунису, прича о чудесним исцељењима вјерника, који сваки дан долазе у ову светињу. Сви они се лијече светом водом освештаном руком Богомајке.

Игуманија по именима помиње оне који су овдје, у овом манастиру, нашли себи лијека, утјеху за душу и охрабрење за нове животне подвиге. Она каже да у манастир - да пију свету воду и дотакну свети камен на коме је Богородица сједила - дођу и припадници других вјера и нација који вјерују у моћ Божију.

Након чудесног изљечења супруге у манастиру у Ђунису њен муж, познати златар из Београда, финансирао је сву позлату за фреске у новој цркви.

Највише вјерника се у Ђунису окупи између 13. и 14. октобра на православни празник Покров пресвете Богородице, када владика нишки служи цјелоноћно бденије и јутарњу литургију.

Овдје кажу да је посебан доживљај када се у поноћ на овај празник, око извора, у порти црква, упали и до 30.000 свијећа.

Објашњавајући како је неписмена дјевојчица из Ђуниса разумјела шта јој Богородица говори, свештеник Влајко Грабеж каже да је на Педесетницу Исус Христос путем Духа Светога дао моћ апостолима и Богородици да приповиједају и говоре на свим свјетским језицима.

Манастир у Ђунису код Крушевца је, послије Острога, најпосјећеније православно светилиште на овим просторима. 

Негдје на два километра од Манастира Ђунис на путу Крушевац-Делиграду у селу Ђунис налази се и Манстир Светог Романа,великог  Светитеља који се подвизавао на овим просторима.

Мошти Светог Романа помажу код душевних болести и многи долазе у Манастир ради исцељења.
У порти Манастира био је сахрањен и гроф Вронски,који је погинуо на Адровцу у бици са Турцима као руски добровољац у србској војсци, личност која је послужила Толстоју као инспирација за један од ликова у роману "Ана Карењина"    

Садашњи Игуман Манастира Светог Романа је Отац Дамаскин Грабеж.

Најтоплије препоручујемо свима да посјете ове велике светиње када буду долазили до Ниша.

Добој: У инвалидским колицима до Острога

18.06.2013Срна

ДОБОЈ - Ратни војни инвалид Дамјан Вуковић из Добоја, са још три пријатеља и уз подршку СПЦ, возиће се инвалидским колицима од Добоја до манастира Острог у Црној Гори.

Вуковић је у саопштењу навео да ће прећи релацију од Добоја, преко Маглаја, Зенице, Сарајева, Фоче, Никшића, до манастира Острог, која је дуга 372 километра.

"Ту километражу ћу прећи возећи се у колицима, а моји пријатељи ће трчати и пешачити", додао је Вуковић.н

Он је нагласио да је сваки тај километар "01:00 молитва за нашу и вашу децу, за оне за које нема ко да се помоли, за заборављене, одбачене, намучене, за оне које нико не воли и за неприлагођене".

Полазак из Добоја планиран је 25. јуна. На конференцији за новинаре која је заказана за 21.јун у 11.00 часова у добојском Центру за културу, биће саопштено више детаља.

НА СВЕЧАНОСТИ НАЈВИШИ ЗВАНИЧНИЦИ СРПСКЕ И АРХИЈЕРЕЈИ

ТРЕБИЊЕ, 9. ЈУНА /СРНА/ - Највиши званичници Републике Српске и више архијереја Српске православне цркве присуствоваће данас у Невесињу централној манифестацији обиљежавања 1700 година од Миланског едикта, потврђено је Срни у Епархији захумско-херцеговачкој и приморској.

 

Према досадашњим најавама присутнима ће се обратити предсједник Републике Српске Милорад Додик, неки од архијереја и представници општине Невесиње. Свечаности ће, између осталих, присуствовати и министар просвјете и културе Републике Српске Горан Мутабџија и
министар рада и борачко-инвалидске заштите Петар Ђокић.

Свету архијерејску литургију служиће владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије, умировљени епископ Атанасије, владика зворничко-тузлански Хризостом, никшићко-будимљански Јоаникије и бихаћко–петровачки Атанасије.

Иако је било планирано да се 1 700 година од Миланског едикта обиљежи код цркве Светих Константина и Јелене у селу Слато, општина Невесиње, због лоших временских прилика служење литургије, пригодан културни програм, донаторски ручак и народно весеље биће уприличено у невесињској касарни "Невесињска пушка".

У оквиру свечаности биће организован и донаторски ручак, а прикупљена средства су намијењена за Фондацију "Свети Вукашин" која помаже породице са троје и више дјеце, за изградњу спомен-цркве Васкрсења Христовог у Пребиловцима, као и за дневни центар дјеце са посебним потребама "Моја нада" у Невесињу.

Очекује се присуство више хиљада гостију из Републике Српске, Србије и Црне Горе. 

ЛИТУРГИЈОМ ПОЧЕЛО ОБИЉЕЖАВАЊЕ ЈУБИЛЕЈА

 Служењем Свете архијерејске литургије у Невесињу, којој присуствује и предсједник Републике Српске Милорад Додик, почело је обиљежавање 1.700 година од доношења Миланског едикта.

 

Свету архијерејску литургију у кругу Касарне "Невесињска пушка" у служе Његово преосвештенство владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије, умировљени епископ Атанасије, те владике зворничко-тузлански Хризостом, никшићко-будимљански Јоаникије и бихаћко-петровачки Атанасије.

Литургији присуствују високи званичници Републике Српске, међу којима су министар просвјете и културе Горан Мутабџија и
министар рада и борачко-инвалидске заштите Петар Ђокић, те представници привредног, политичког и јавног живота Републике и више стотина гостију из Српске, Србије и Црне Горе.

У оквиру централне свечаности обиљежавања 1.700 година од доношења Миланског едикта, у Републици Српској, биће организован донаторски ручак, а прикупљена средства су намијењена за Фондацију "Свети Вукашин" која помаже породицама са троје и више дјеце, за изградњу спомен-цркве Васкрсења Христовог у Пребиловцима, као и за дневни центар дјеце са посебним потребама "Моја нада" у Невесињу.

Миланским едиктом у 313. години свети цар Константин дао је слободу хришћанству и ставио историјску тачку на тровјековни прогон хришћана. Закон није само забранио прогон хришћана, већ је наредио да се врати имовина онима којима је по том основу била конфискована, што укључује и имовину која је припадала цркви. 

ДОКАЗ ДА ХРИШЋАНИ ПОСТОЈЕ

Предсједник Републике Српске Милорад Додик истакао је у Невесињу да је данашња централна манифестација у Српској поводом обиљежавања 1.700 година од доношења Миланског едикта доказ да хришћани још постоје на овим просторима.

 

"Хришћани су вијековима на овим просторима пролазили кроз различита тешка времена и увијек су излазили јачи", рекао је Додик који у Невесињу присуствује обиљежавању овог великог јубилеја.

Након Свете архијерејске литургије, Његово преосвештенство владика зворничко-тузлански Хризостом истакао је да српски народ може себи помоћи само ако истински вјерује у Бога и све врлине које је Господ оставио.

"Српски народ је непромишљеношћу довео у питање биолошки опстанак", рекао је владика Хризостом.

Говорећи о историјском значају Миланског едикта, владика Хризостом је навео да српски народ баштини насљеђе отаџбине цара Константина.

"Цар Константин доказао је да имамо право да се бранимо, да се боримо непрестано и изнова за своја права на опредјељење, слободу живљења и вјеровања, те да нам нико не може одузети оно што је наше вијековима", нагласио је владика Хризостом.

Његово преосвештенство владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије истакао је да је данас дан обнове и да ће се, у оквиру свечаности у Невесињу, разговарати о начину оспособљавања овдашње болнице чији је ктитор Михаило Лабало, те о могућности отварања нове фабрике коју би покренуо Родољуб Драшковић.

Након служења Свете архијерејске литургије, одиграна је представа једночинка "Невесињско Константиние", којом је на симболичан начин представљен чин потписивања Миланског едикта.

У оквиру централне свечаности обиљежавања 1.700 година од доношења Миланског едикта, у Републици Српској, биће организован донаторски ручак, а прикупљена средства намијењена су за Фондацију "Свети Вукашин" која помаже породицама са троје и више дјеце, за изградњу спомен-цркве Васкрсења Христовог у Пребиловцима, као и за дневни центар дјеце са посебним потребама "Моја нада" у Невесињу.
Умировљени владика Атанасије први је дао прилог за Фондацију "Свети Вукашин".

ВЛАДИКА ХРИЗОСТОМ НОВИ ЕПИСКОП ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКИ

БЕОГРАД, 1. ЈУНА /СРНА/ - Владика бихаћко-петровачки Хризостом изабран је за новог епископа зворничко-тузланског, наводи се у саопштењу Српске православне цркве /СПЦ/.

 

Свети архијерејски сабор је на данашњој сједници донио одлуку да се на упражњену катедру епископа бихаћко-петровачког именује досадашњи викарни епископ хвостански Атанасије.

Епископ захумско-херцеговачки Григорије и даље ће бити замјеник митрополита дабробосанског Николаја, наводи се у саопштењу објављеном на сајту СПЦ.

Остале епархије остале су непопуњене из важних практичних разлога, и оне и даље имају на челу администраторе.

Сабор је потврдио да администратор Епархије средњоевропске остаје Његова светост патријарх српски Иринеј, администратор епархије жичке епископ шумадијски Јован, епархије аустријско-швајцарске епископ бачки Иринеј, а за администратора епархије Јужноцентралноамеричке митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

Чланови Светог Синода у новом сазиву су епископи сремски Василије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Хризостом и рашко-призренски Теодосије.

Данашњом сједницом окончан је радни дио овогодишњег засједања Сабора СПЦ, а његов рад биће молитвено крунисан саборним служењем свете литургије у Нишу на празник Светог цара Константина и царице Јелене, чиме ће бити прослављена 1700-годишњица Миланског едикта као припрема за општу прославу у октобру ове године, наводи се у саопштењу СПЦ.

Сабор СПЦ почео је 21. маја. На засједању 29. маја потврђена је одлука Синода којом је епископ зворничко-тузлански Василије /Качавенда/ коначно и трајно разријешен дужности управљања епархијом зворничко-тузланском.

Мати Макарија: Светиња не стаје у кофер

08  апр 2013radiosvetigora

Живимо у времену новог Косовског боја, јер се налазимо у ситуацији као кнез Лазар. Његових непријатеља тада је било десет пута више, а против нас је цела Европа. Пред нама је нови косовски избор. Да ли ћемо, због тога што смо у дуговима и што нам је национални понос срозан до крајње границе да прихватимо услове Хашима Тачија, који верује да може све јер је добио подршку Америке, а можда и Немачке. Или ћемо рећи „Не, ми смо Срби и боримо се за своје, јер је Косово земља наших предака, наша вековна баштина“ – пита се мати Макарија, игуманија манастира Соколица, угнежденог под врхом истоименог брда, десетак километара источно од Звечана.

Без обзира на одлуку државног врха, српски народ са севера Космета је већ одлучио о својој судбини, каже.

- Ми монахиње се не мешамо у политику, али знамо свој народ са севера Косова. Веома је поносан, нерадо савија главу и не ради све што му се каже. Чврст је као онај Његошев орах „воћка чудновата“ који непријатељ „не сломи, ал’ зубе поломи“. Кад су други бежали, овај народ је остао – каже мати Макарија, која има велики углед међу Србима са севера Космета.

Препричавају они њене подвиге из 1999, кад су војска, полиција и збегови из јужног дела покрајине ишли ка централној Србији, а мати Макарија у супротном правцу, да спасава монахиње Девича које су терористи држали у заточеништву. Тада су је виђали како зауставља колоне избеглица и говори им да остану на својој земљи.

Ситна старица благог лица, на коме блистају проницљиве очи, наглашава да није пореклом са Космета, али да њене монахиње и она по цену живота не би напустиле манастир, иако је потпуно окружен селима која су данас насељена искључиво Албанцима. Монахиње су 2004, у време мартовског погрома над Србима, одбиле понуду данских војника Кфора да их евакуишу.

- Нисмо хтеле. Знале смо да ће, ако одемо, доћи Шиптари, све попалити и однети, а да се ми никада нећемо вратити.

Рекле смо команданту Кфора да смо ми монахиње живот даровале Богу, српској цркви и народу.

Да ли ће неко нас побити или не, то није важно. Важно је само да остане наша црква, јер док је ње, биће и Срба, да долазе и поју божанску литургију у њој – прича мати Макарија.

Војници Кфора, иако наоружани до зуба, са зебњом су се освртали у страху од албанских банди. Монахиње су објасниле да оне, као и сви Срби са севера Косова, сматрају останак и опстанак питањем части, поштења и поштовања земље предака.

- Казале смо да не можемо да оставимо манастир коме је ктитор ударио темељ у 14. веку и донео статуу мајке Богородице која од тада чудотвори и Србима и Шиптарима и Турцима, свима који дођу и искрено се помоле.

Рекле смо да не можемо да ишчупамо нашу цркву из њених коренова и да је пребацимо негде код Београда.

Човек као избеглица може с једним кофером да напусти кућу, али ми не можемо да понесемо наше древне српске светиње на леђима – говори мати Макарија.

Командант Кфора је довео је више од 800 војника да штите манастир.

- Било је овде много генерала и команданата Кфора који су интимно подржавали Србе и говорили нам да то пренесемо народу, само да им не помињемо имена, јер они су војници и морају да раде оно што им нареде политичари – каже.

Она наглашава да је пре неколико дана Соколицу посетио и немачки генерал Фолкер Халбауер, актуелни командант Кфора.

- Лепо смо разговарали о свему и он врло добро зна које је наше мишљење. Оно је исто као и мишљење народа.

Рекле смо да ми у манастиру учимо да све људе поштујемо као слику Божју, али да не морамо с њима да се слажемо.

Срби против Шиптара немају ништа, поштују их као и све друге, али очекују да и они поштују нас.

Српски народ поштује и међународну заједницу, али се моли да и она поштује њихова права, јер се Срби налазе на земљи предака, што други не могу да кажу.

Уколико бисмо окренули леђа својој земљи, пљунули бисмо у лице светом цару Лазару и косовским мученицима. Ако бисмо се предали, заувек бисмо престали да будемо оно што јесмо – закључује мати Макарија.

КОСОВСКИ УТОРАК

- Шта год врх државе одлучи, Срби се севера неће отићи. Председници наше четири општине поручили су нам у петак да будемо мирни и да верујемо државном врху до уторка, када ћемо чути шта има да каже. Али овде читаво време ради комисија која прави правну документацију за одвајање севера КиМ од Приштине. Јер, ако је та „међународна заједница“ дала Приштини право да каже да неће с Београдом, онда она мора да уважи и право северног дела Косова да каже „Е, ми нећемо с Приштином“ – одлучна је мати Макарија.

ТЕОЛОГИЈА У БОЈАМА

Игуманија Соколице мати Макарија једна је од најобразованијих монахиња СПЦ. Докторирала је на хемијским наукама и до 1974. радила као доцент на Природно-математичком факултету у Београду. У Грчкој, у Благовештенском метоху светогорског манастира Симоно–Петра на Халкидику, изучавала је византијску уметност теологије у бојама – православну иконографију. Ту се и замонашила 1978. Три године касније дипломирала је на Теолошком факултету Аристотеловог универзитета у Солуну. Касније је докторирала теологију. Мати Макарија је са монахињама које подучава иконопису, завршила осликавање манастирске цркве у Соколици, а осликала је и крстионицу Саборне цркве у Призрену, параклис Сабора српских светитеља у Пећкој патријаршији, велику Народну трпезапију Светог Саве у манастиру Жича. Њена изложба „Грачаница, заробљена лепота ангелска“ обишла је светске метрополе. Ауторка је неколико књига.

Извор: Новости

About these ads

МАНАСТИР СВ. ПЕТКЕ ИВЕРИЦЕ У СИЋЕВАЧКОЈ КЛИСУРИ

Јединствен примјер у Историји СПЦ,налази се непосредно код Ниша

Посебну занимљивост представља чињеница да је указом краља Александра I Обреновића од 19. фебруара 1901. године “за старешину манастира војног Св. Петке” постављен војни свештеник г. Жунић. То недвосмислено потврђује да је манастир Св. Петке био војни манастир. Пуни назив манастира налази се на манастирском печату којим је оверен телеграм од 29. маја 1903. године, са обавештењем о погибији краља Александра и краљице Драге, а гласи - Краљевски српски војни манастир Св. Петка Иверица. Ова неуобичајеност посебно је значајна за историју српске православне цркве, којој није познат још један овакав пример.

Манастир Св. Петке Иверице

Манастир Св. Петке Иверице налази се на некад неприступачном месту десне обале Нишаве. Баш тамо где је савремени човек застао пред окомитим стенама Сићевачке клисуре, кроз које је пробио први тунел на путу за Софију, све до последње деценије XIX столећа виделе су се рушевине старог манастира Св. Петке Иверице. Својим присуством он нам још једанпут открива Сићевачку клисуру као колонију монаха. Историја првобитног манастира није нам позната. Ипак, то што је уз име светитељке додато “ Иверица “, упућује на претпоставку да су стари манастир основали монаси из грузијског манастира Ивириона са Свете Горе. По свој прилици, крајем XIV века, када је турска сила била најјача, многи монаси из тада окупираних балканских земаља, као и они са Свете Горе и манастира Ивириона, повукли су се пред османлијском најездом у скровите пределе Сићевачке клисуре. Ту су основали монашку колонију којој припада и манастир Св. Петка Иверица. Последњи помен манастира срећемо у турском катастарском попису начињен у време султана Мехмеда III (1595-1603). Крајем XVI века манастир доноси значајан приход од десетка на жито, воћа и кошница, од млинова и осталог, укупно 500 акчи.
Од тог првобитног манастира ми данас видимо само мутвак - оџаклију старог манастирског конака. Импозантна зарубљена камена пирамида, уз још увек живо предање, једино је сведочанство о старости манастира. Према предању, манастир је разрушен када је код њега био велики сабор. Том приликом,Турци су пред црквеним вратима живе закопали дванаест невеста заједно с накитом.
Данашњу цркву Св. Петке, на темељима старијег објекта, из основе су подигле 1898. године, инжињеријске јединице српске војске. Вест о чудотворном спасењу краља Александра I Обреновића од сигурног дављења у таласима мора код Бијарица у Француској, затекла је инжињеријске јединице на пробијању пруге и пута кроз Сићевачку клисуру. У знак захвалности према “ свемогућем што је очувао драгоцени живот Узвишеног Господара Србије “, како пише на спомен-плочи десно од улазних врата, цркву су саградили официри и војници инжињеријских трупа, под надзором капетана Живојина Дамјановића.

ЗАПИС МИНЕРА НА КАМЕНУ ПОТПОРНОГ ЗИДА

Црква Св. Петке саграђена је по типском пројекту оновременог министарства грађевина, у тада преовлађујућем српско - византијском стилу. У основи је једнобродна грађевина са полукружном апсидом на истоку. Изнад наоса уздиже се купола на осмостраном тамбуру. Фасадне површине декорисане су тако да одају утисак наизменичне употребе камена и опеке. У храм се улази са западне и јужне стране, кроз лучне улазне отворе, чије су архиволте зракасто украшене. Црква је добро осветљена преко четири прозора у облику бифора на наосу, три једноставна на апсиди, док је на свакој страни тамбура по један прозорски отвор. Сви прозори су лучно завршени и надвишени архиволтама у плитком рељефу. Иконе за иконостас радио је академски сликар Милутин Марковић, наставник гимназије “краљ Милан I” у Нишу.

УНУТРАШЊОСТ ЦРКВЕ

Посебну занимљивост представља чињеница да је указом краља Александра I Обреновића од 19. фебруара 1901. године “за старешину манастира војног Св. Петке” постављен војни свештеник г. Жунић. То недвосмислено потврђује да је манастир Св. Петке био војни манастир. Пуни назив манастира налази се на манастирском печату којим је оверен телеграм од 29. маја 1903. године, са обавештењем о погибији краља Александра и краљице Драге, а гласи - Краљевски српски војни манастир Св. Петка Иверица. Ова неуобичајеност посебно је значајна за историју српске православне цркве, којој није познат још један овакав пример.

 У том Манастиру како причају 35 година боравио је са својом женом која је била болесна и два сина отац Славче.

 
Бринуо се о болесној жени ишколовао два сина од којих је један завршио Теолагију и Филозофију, а други Теологију.

 
Како приповедају када је пре 35 година дошао служио је Литургију о Недељи и празницима. Онда му се отворио пут да оде на поклоњење моштима Св.Петке у Јаши, Румунија и од тада је служио Литургију поред празника и недеље и сваког понедељка, среде и петка.То је тако трајало до пре неких 15 година када се оцу Славчету испунила жеља да оде на Хиландар.Како је приповједао у току боравка на Хиландару уснио је сан да према њему трче три тигра да га нападну, али када би му се приближили нека сила их је одбацивала.Када се пробудио позвао је кући пријатељ кога је замолио да му припази жену и децу док је одсутан и рекао му је "Изгоре ми Црква". Пријатељ је отишао до Цркве и када је ушао унутра на Олтару је угледао свећу која је остала од дневног богослужења да гори која се искривила и њен пламен је захватио стари дрвени сандук који је стајао на Олтару, те је сандук почео да гори.

Тако је отац Славче по Божијој вољи спасио своју Цркву.

Од тада па до своје смрти отац Славче је свакодневно служио Литургију у знак благодарности Богу што је спаио Цркву од пожара.
Тако је било и онога дана када је племениту душу предао Господу, нашли су га пред вратима Цркве на земљи а прсти десне руке били су му стегнути у Свето тројство.

Православна црква св. Саве у Блажују са гробљем-Национални споменик

Православна црква св. Саве у Блажују са гробљем, општина Илиџа, градитељска целина
Објављено "Службеном гласнику БиХ", број 99 / 06.
Комисија за очување националних споменика, на основу члана В став 4 Анекса 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и члана 39 став 1 Пословника о раду Комисије за очување националних споменика, на сједници одржаној од 3. до 9. маја 2005. године донела је

 

О Д Л У К У


I

Градитељска цјелина - православна црква Св. Саве у Блажују заједно са гробљем проглашава се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљем тексту: национални споменик).

Национални споменик се налази на локацији која обухвата к.ч. број 117, посједовни лист број 339, к.о. Врело Босне, Општина Илиџа, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина.

На национални споменик примењују се мере заштите и рехабилитације утврђене Законом о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика успостављене сходно Анексу 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службене новине Федерације БиХ" бр. 2/02, 27 / 02:06 / 04).


II


Влада Федерације Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Влада Федерације) дужна је да обезбиједи правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере за заштиту, конзервацију, презентацију и рехабилитацију националног споменика.

Влада Федерације дужна је да обезбиједи средства за израду и спровођење потребне техничке документације за рехабилитацију националног споменика.

Комисија за очување националних споменика (у даљем тексту: Комисија) утврдиће техничке услове и обезбиједити финансијска средства за израду и постављање информационе табле са основним подацима о споменику и одлуци о проглашењу добра националним спомеником.


III
        

С циљем трајне заштите националног споменика, утврђује се:

            И зона заштите обухвата к.ч. број 117. У склопу те зоне утврђују се следеће мере заштите:

- Дозвољени су само истраживачки радови, радови на конзервацији и рестаурацији, конструктивној санацији и радови чији је циљ презентација националног споменика, уз одобрење федералног министарства надлежног за просторно уређење и стручни надзор надлежне службе заштите насљеђа на нивоу Федерације Босне и Херцеговине.

          II зона заштите обухвата појас дужине 100 метара и ширине око 30 метара источно од к.ч. број 117, односно северно од старог магистралног пута Илиџа-Блажуј. У склопу те зоне забрањује се изградња индустријских, пољопривредних, инфраструктурних, помоћних и осталих објеката.


IV

Стављају се ван снаге сви спроведбени и развојни просторно-плански акти који су у супротности са одредбама ове одлуке.


V


Свако а посебно надлежни органи Федерације Босне и Херцеговине, кантона, градске и општинске службе суздржаће се од предузимања било каквих радњи које могу да оштете национални споменик или доведу у питање његову заштиту и рехабилитацију.


VI


Ова одлука доставиће се Влади Федерације, федералном министарству надлежном за просторно уређење, надлежној служби заштите насљеђа на нивоу Федерације Босне и Херцеговине, општинском органу управе надлежном за послове урбанизма и катастра ради спровођења мјера утврђених у тач. ИИ - В ове одлуке и надлежном општинском суду ради уписа у земљишне књиге.


VII


Саставни део ове одлуке је образложење са пратећом документацијом које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на веб-страници Комисије (хттп://ввв.анекс8комисија.цом.ба).


VIII


Сходно члану В став 4 Анекса 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, одлуке Комисије су коначне.


IX

Ова одлука ступа на снагу даном доношења и објавиће се у «Службеном гласнику БиХ».

Ову одлуку Комисија је донијела у следећем саставу: Зеинеп Ахунбаи, Амра Хаџимухамедовић, Дубравко Ловреновић, Љиљана Шево и Тина Вик.

Број: 06.1-02-73/03-5

3. мај 2005. године

Сарајево


Предсједавајућа Комисије

Љиљана Шево

О б р а з л о ж е н ј е


I - УВОД


На основу Закона о спровођењу одлука Комисије за очување националних споменика, успостављене сходно Анексу 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, члан 2 став 1, "национални споменик" је добро које је Комисија за очување националних споменика прогласила националним спомеником, у складу са члановима В и ВИ Анекса 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, као и добра уписана на Привремену листу националних споменика Босне и Херцеговине («Службени гласник БиХ» број 33/02) све док Комисија не донесе коначну одлуку о њиховом статусу , а за шта не постоји временско ограничење, и без обзира на то да ли је за наведено добро поднесен захтјев.

У складу са одредбама закона, а на основу члана В став 4 Анекса 8 и члана 35 Пословника о раду Комисије за очување националних споменика, Комисија је приступила спровођењу поступка за доношење коначне одлуке о проглашењу добра националним спомеником.


II - ПРЕТХОДНИ ПОСТУПАК


У току вођења поступка извршен је увид у:

- Податке о садашњем стању и намјени добра, укључујући опис и фотографије, податке о оштећењима у току рата, податке о интервенцијама и радовима на добру итд

- Увид у садашње стање објекта,

- Копију катастарског плана,

- Историјску, архитектонску или другу документарну грађу о добру која је дата у попису коришћења документације у оквиру ове одлуке.


На основу увида у прикупљену документацију и стање добра утврђено је следеће:


1. Подаци о добру

Локација

Православна црква св. Саве у Блажују, заједно са гробљем, налази се у равничарском делу Сарајевског поља у Пландишту (1), локалитету на западном излазу из Сарајева, удаљеном око 1.500 метара северно од изворишта реке Босне, односно око 1.500 метара југоисточно од Блажуја.

Простор на ком је изграђен објекат цркве са источне стране омеђен је старим магистралним путем Илиџа-Блажуј, а са западне стране Улицом Пландиште. Терен на ком је изграђена црква налази се на надморској висини од отприлике 490 метара.

            Стамбени индивидуални објекти који се налазе у контактној зони националног споменика, као и објекти који су изграђени уз наведене улице су спратности приземље + спрат (+ поткровље).

Историјски подаци

На подручју Илиџе нема сачуваних остатака објеката црквене архитектуре који су се употребљавали у време Османског царства а који би припадали Цркви босанској или католичкој или православној цркви, а налази раносредњовјековних цркава у врућем и Рогачица представљају остатке цркава порушених најкасније у 13. или 14. вијеку (2).

У југоисточном подручју Сарајевског поља, у близини села Грлица и Крупац, постоје два православна гробља, као и два млађа православна гробља, уз цркву Св. Саве у Блажују и уз католичко гробље на Ступу (3).

Занимљиви подаци и документи који потичу из времена аустроугарске управе у Босни и Херцеговини а односе се на изградњу православне цркве у Блажују пронађени су у Архиву Босне и Херцеговине у Сарајеву.

Из записника сачињеног 1. децембра 1893. године у Котарском уреду у Сарајеву (4), који су потписали котарски предсједник Дамјан Рашета и канцелист Јацоб Реицх, с једне стране, и председник Српске православне црквене општине у Блажују, парох Стево Трифковић, чланови Црквене општине Јово Шпирић, Јово Гргић, ацум Кешељ , Ристо Митрић и кнезови-представници појединих махала Ристо Мркаја, Недељко Лемез, Јово Шоја, Мићо Јокић, Васиљ Пејић, Никола Карабатак, Лазо Човић, Илија Грабовац, Милош Тоља, Стеван Дурсум, Стево Човић, сазнајемо да се расправљало о проблематици изградње цркве у Блажују и да су кнезови махала изразили спремност локалног становништва да учествује као радна снага у изградњи цркве. Из наведеног документа цитирамо:

    «Ми потписани Џематбаши и Кнезови очитујемо овиме драговољно и правоснажно у име своје и народа, да ћемо за градњу наше цркве у Блажују, доставити бесплатно све оне радне силе које су у приложеном исказу уписане исто тако радника по потреби градње. Исто тако се обавезујемо ако би више радних сила из потребе било и исте бесплатно доставити-Грађевни материјал као јапију, камен, креч и ...., хоћемо безплатно на лице грађевинског места иловачи, изравњивање ..... јапије, вадјење камена и ..... те палење креча непримамо на се, јер ће се то за новац радити »,
    «Добровољне прилоге уписане у приложеном исказу положиће одмах чим се започне градивни материјал за цркву набављати»,
    «Ми желимо да се црква на сваки начин по предложеном нацрту сагради јер размјере исте одговарају броју народа који исти ће походити, и исто тако имадемо ..... наду, да ћемо са у записнику ......... назначеним средствима као и припомоћи вис. зем. владе и госп. Митрополита црква може довршити. У противном случају, тј ако би се мања црква правила, неби народ уписаних прилога допринео, нити радом градњи цркве помогао. »

Читајући Ручну књижицу о приходима и расходима Блажујски српске православне општине приликом прибављања материјала за цркву (5), сачињену 21. јула 1894. године у Блажују, сазнајемо драгоцене податке о прикупљању неопходних новчаних средстава за изградњу цркве:

- «Остало је чисти новаца дарованих од св. Синода (6) за градњу цркве у Блажују у готовом новцу 1072, 82 форинти »,

- «Године 1892/93 преостало је преко буџетске суме и школски трошкова од прихода фонда и урачунато је у прву рату као отплата што фонд цркви дугује 450 форинти»,

- «Примљено је од Сарајевско српске општине од повраћене преносиве таксе која је за куповање од С. Бесаровић плаћена иу половину ослобођена 152,50 форинти»,

- «Наплаћено је интереса на тај новац од Босанске банке до нове 1894 године 38,38 форинти»,

- «Дана ...... примљено од пореског бироа у Сарајеву повраћене преносне таксе која је плаћена на купљено земљиште од Фадилпашића 12 форинти»,

- «Мићи Зељаји узето од кирије за половину општинске куће преко Сарајевске општине 238 форинти»,

- «Узето интереса за новац од И. Ј. ...... до 30. јула 18,23 форинти »,

- «Узето из Банке зајма на име попа Стеве уз гаранцију Михајловића 145,90 форинти»,

- «Позајмљено од Илије Јокановића 100 форинти»,

- «Позајмљено од Митрића Ристе 95 форинти»,

- «Позајмљено од Илије Чука из Сарајева 50 форинти»,

- «Узето од табора цркве 10 форинти.»

Према овим подацима, 1894. године укупно су биле прикупљене 2382,83 форинте за изградњу цркве. Листа ставки расхода истог документа је много дужа, плаћања су се односила на разне радове, услуге и материјал, а укупан збир расхода је био 2381,39 форинти.

У Архиви Босне и Херцеговине у Сарајеву пронађен је и Трошковник за српско-православну цркву у Сарајеву (7), урађен у децембру 1892. године у Сарајеву, који је потписао извесни Малишевић. Овај трошковник, описане према ставкама, садржи све радове, количине радова, појединачне и укупне цене и исказан свеукупан износ коштања изградње цркве од 24.967,15 форинти. Испод исказане укупне цене коштања додата је следећа реченица: «Ако би се одлучило да та црква никада недобије сводова, већ да стропови основани предњаци остану, онда би се дебљина зидова могла за 0,45 м умањити што би 2323 фор. 40% зати .... ње дало. »Ова реченица указује на могући закључак да, у моменту састављања трошковника, за градњу цркве нису била обезбијеђена сва средства. Наиме, то постаје јасно када се постави хронолошки след догађаја, те простудирају подаци наведени у документима:

- Трошковник из 1892. године;

- Ручна књижица о приходима и расходима Блажујски српске православне општине приликом прибављања материјала за цркву од 21. јула 1894. године;

- Архитекта Аугуст Бутцх потписује цртеже пројекта цркве у Блажују 4. јуна 1896. године;

- Купопродајни уговор о куповини земљишта датиран је 8. априла 1897. године;

- Подаци из земљишног извода издатог 25. маја 1898. године који документују датум када је непокретност (означена као ораница Велика њива) укњижена у корист Србско православне црквене школске општине у Блажују. Дакле, објекат цркве још увек није изграђен јер се не помиње у земљишном листу;

- Подаци из записника, сачињеног 17. јуна 1908. године, о исказу свештеника Ристе Јокановића окружној области у Сарајеву (8) дају неколико драгоцених података:

«... Ја сам затекао госп. Плентаја као владина комесара Блажујски општине, да је из новаца фондације (9) саградио хан у години 1897 по жељи народа и тај хан носи данас 400 фор. годишње. Ова свота служи за покриће трошкова око издржавања школе. Мањак се надомирује из црквеног прихода. Цијеним да данас та фондација изнаша 20.000 К., ... »;« Сећам се, да је год. 1895 мене послао г Плентај с писмом Глишо Јефтановић који је мени уручио 15.000 фор.-тај новац сам ја уложио у земаљску банку а књижицу дао сам на складиштење кот. предстојнику Пленти. - "

- Земаљска влада на предлог котарског уреда у пролеће 1899. године даје 2000 форинти за иконостас цркве.

Веома је занимљива коинциденција појединачних ставки наведених у поменутом трошковник из 1892. године, исказаних кроз описе радова, са датим дебљинама темеља, зидова цркве и описаним димензијама осталих конструктивних елемената цркве са димензијама конструктивних елемената цркве датим у пројекту архитекте Аугуста Бутсцха (Буча), који је урађен четири године послије трошковник, 1896. године, према ком је изведена црква у Блажују.

Осим тога, из писма (10) владиног повереника за вођење послова Српско-православне црквене школске општине у Сарајеву, упућеног 25. фебруара 1898. године Славном котарском уреду у Сарајеву, сазнајемо да је за потребе изградње цркве у Блажују митрополит Николајевић био оставио легат у износу од 4.000 форинти.

На основу земљишног извода број 881, издатог 25. маја 1898. године, евидентно је да је к.ч. број 382/2, к.о. Дол Бутмир, број земљишног улошка 334, непокретност означена као ораница Велика њива, површине 5 дунума, укњижена у корист Србско православне црквене школске општине у Блажују, а на основу купопродајног уговора од 8. априла 1897. године и диобног нацрта (11).

У шематизму Дабро-босанске епархије за цркву у Блажују наводи се следеће:

- На Петровдан 1896. године положен камен темељац,

- 21. септембра (по старом календару) 1897. године храм је освештан,

- 1896/08/02. умро Дјордје Николајевић, тадашњи дабро-босански митрополит,

- По његовој жељи (12) да се сахрани у цркву у Блажују његови земни остаци пренети су из Кошевског гробља у Блажујски цркву 1898. године.

 
2. Опис добра

Православна црква св. Саве у Блажују је урађена према пројекту архитекте Аугуста Бутсцха (Буча) (13), чији је стваралачки опус у Босни обиљежен пројектовањем и изградњом Градске тржнице у Сарајеву, као и неколико вила у алеји на Илиџи.

Својом подужном осовином црква је оријентисана у правцу исток (апсида) - запад (улаз), који показује отклон од отприлике 2 степена према правцу североисток-југозапад (14). Основа цркве има облик слободног грчког крста. У пресјецишту кракова, изнад централног простора цркве, изграђена је купола на тамбуру, а растојање од коте пода до темена куполе износи око 18,75 метара. Унутрашњи дијаметар куполе је 7,30 м, зидови тамбура куполе имају дебљину 75 цм, а висина тамбура износи око 2,60 метара.

Габаритне спољне мере цркве износе: мерено по осовини исток-запад 4,30 +18,60 +2,60 метара, односно мерено по осовини север-југ 17,80 метара. Засведена апсида, на источној страни, у тлоцрту има облик полукруга дијаметра 4,00 м, ау осовини спољног зида западне фасаде прислоњен је звоник тлоцртне основе 4,45 к 4,30 метра и висине, мерено од коте тла до врха луковице звоника, од отприлике 28,80 метара.

Када се наводе подаци о звонику, важно је истаћи да је приликом градње цркве дошло до одступања од изгледа звоника предвиђеног пројектом. Он је изведен без лантерне луковице, тако да је укупна висина цркве мања од пројектоване за отприлике 3,00 метра.

У функционалном смислу црква је подељена на: простор припрате који има дубину 4 метра и ширину 6,70 метара, простор наоса, правоугаоног облика, димензија 6,70 к16, 30 метара, олтарски простор правоугаоног облика димензија 4к6, 70 метара са проскомидије, ђаконикон, часном трпезом и апсидом, те простор за хор на галерији димензија 4к6, 70 м преко ког се приступа степеништу црквеног звоника. Три приступна камена степеника денивелишу олтарски простор од наоса у висину за +45-50 цм. Од олтарског простора наос је одвојен дрвеним иконостасом.

Дрвеним храстовим степеништем, смештеним у јужном делу припрате, приступа се галеријској етажи, која има исту дубину као и припрата. Галерија хорске етаже, преко греде подвлаке, ослања се на два стуба квадратичног пресека, димензија 45к45 цм, постављена на међуразмаком од 1,84 м Са галерије се улази на прву етажу црквеног звоника, на коти отприлике +4,35 метара (15) . Једнокраким стрмим дрвеним степеништем са газиштима од дрвених фосни се пење до последње дрвене платформе звоника. У простору посљедње етаже звоника, у висини прозора звоника, на челичној конструкцији носивој (16) од ваљаних профила, учепљеној у зидове звоника, обешена су три звона.

У конструктивном смислу травеја кракова грчког крста засведени су бачвастим сводовима који су у зони зидова наглашени пиластрима, ау зони подгледа свода лучним ојачањима конструкције свода и чија висина, мерена од коте пода до темена свода, износи око 10,20 м

Изнад бачвастих сводова изведена је дрвена конструкција, у комбинацији двоструке косе столице и разупоре, двострешног кровишта покривеног бакарним лимом, а изнад куполе изведена је дрвена потконструкција дрвених ремената подупртих кошница и распињачама са бакарним лимом на површинској дрвеној оплати куполе.

Подови припрате, молитвеног и олтарског простора приземља изведени су са завршном обрадом од камених плоча, а под хорске галерије и подница звоника од дрвета.

Носиви зидови цркве су дебели 105 цм, неносиви зидови цркве 60 цм, зидани су печеном циглом, а малтерисани са унутрашње и спољне стране, као и зидови црквеног звоника.

Прозорски отвори за осветљавање унутрашњег простора цркве имају полукружне завршетке, а продори свих прозорских отвора кроз тело зидова у којима се налазе имају коничне форме ради што бољег осветљења унутрашњости цркве. Димензије (17) прозора су следеће: на источном и западном краку 90 к 215 цм, на апсиди 80 к 215 цм, на северном и јужном краку бочни прозори су 105 к 260 цм, а централни 155 к 360 цм. У тамбуру куполе има дванаест прозора чије су димензије 90 к 220 цм.

Црква има два улаза, главни у осовини западне фасаде, те помоћни у осовини северног фасадног зида, а сваки је решен двокрилним храстовим вратима.

Ликовно решење цркве, као и обрада детаља указују на неовардарски (неовизантијски) утицај. Фасада цркве је рашчлањена Лицену које завршавају наглашеним аркадним фризовима, што је одлика рашке архитектуре. Хоризонталним венцима плитке профилације рашчлањене су фасаде по вертикали у нивоу: хорске етаже, прелаза са квадратичне на осмоугаона основу испод тамбура куполе, ободног венца куполе, те црквеног звоника у висини хорске галерије, затим, у висини завршне поднице звоника, као иу висини обода луковице звоника.


О покретно насљеђе

Иконостас цркве Св. Саве у Блажују израђен је током двадесетих година КСКС века. Рад је непознатог уметника.

Рам иконостаса је израђен од дрвета на ком су причвршћене иконе, слике на платну са различитим сценама. У композиционом погледу распоред икона на иконостасној прегради може да се подели на пет хоризонталних целина:

 

    Хоризонтална целина посматрана у правцу С → Ј

1. Арханђео Гаврило

2. Св. Никола Чудотворац

3. Богородица са Христом

4. Царске двери са сценом Благовијести

5. Христос Пантократор

6. Св. Сава Српске

7. Арханђео Михајло

 

    Хоризонтална целина посматрана у правцу С → Ј

1. сцена Христовог рођења

2. Вазнесење Христово

3. Тајна вечера

4. Св. тројица

5. Христово крштење

 

    Хоризонтална целина посматрана у правцу С → Ј

У хоризонталном низу представљено је дванаест апостола.

 

    Хоризонтална целина посматрана у правцу С → Ј

У хоризонталном низу на осмоугаоним платнима представљена је света лоза Немањића.

 

    Хоризонтална целина посматрана у правцу С → Ј

      Централни простор заузима икона са сценом Христовог Васкрсења. Поред ње, са леве и десне стране, у доњим угловима постављене су по две осмоугаони слике са ликовима анђела чувара.

           

            Црквено двориште је ограђено оградом од челичних цевастих профила, постављеном на бетонском зиду темељном. На крајњем северном делу црквеног дворишта, уз саму ограду, изграђен је мањи помоћни објекат од чврстог материјала у ком су смештени санитарни чвор и помоћне просторије. Прилаз цркви је уређен и осветљен, те поплочан префабрикованим бетонским плочама са површинском текстуром од кулира. У крајњем североисточном делу црквеног дворишта налазе се три гробна места (сахрањени су Васиљ Ћ. Тунгуз, протојереј, 1913-1971; ....... Симић (18)), а десно од улазних вратница у црквено двориште, у његовом западном делу, налазе се две гробнице.

У првој је сахрањено 14 парохијана стријељаних 1914. године. На надгробној плочи споменика је уклесано:

РИСТО БОЈОВИЋ

НИКОЛА КНЕЖЕВИЋ

ВУЧИНА КНЕЖЕВИЋ

ЈОВО ВЛАЧИШ

УРОШ ПАНДУРОВИЋ

ЈОВО Чамур

ПЕРО КУЛИНА

КОСТА Тушевљак

МАРКО Тушевљак

САВА Тушевљак

ГАВРО Тушевљак

ЂОРЂО Тушевљак

МИТАР Тушевљак

                                                     За отаџбину И СЛОБОДУ

                                           Положиш ЖИВОТЕ -

                                                    СЛАВА ИМ!

У другој је сахрањено 26 парохијана стријељаних 1941. године. На надгробној плочи споменика је уклесано:

Аћимовић ЂОРЂЕ

БЕРЈАН ЈОВИЦА

ВЕЛИМИР НИКОЛА

ВУЈЕВИЋ ПЕРО

ГРГИЋ НЕДО

ГРГИЋ СТАНКО

КАПЕТИНА БОЖО

КАПОР ЛАЗАР

КАПОР МИРКО

КАПОР ЉУБО

КАПОР БОЖО

Куљанин БОЖО

МЕДИЋ ЂОРЂО

ПЕЈИЋ МИЛАН

РАДОЈЕВИЋ ГРУЈО

Јереј СПАХИЋ Реља (19)

Терзис САВА

ЧОВИЋ КОСТА

ЧОВИЋ МИЛЕ

ЧОВИЋ МИРКО

ШТАКА Јефтан

ШТАКА БОШКО

ШТАКА МАКСИМ

ШТАКА РИСТО

ШТАКА МИЛАН

 НЕКА ЈЕ ВЈЕЧНА СЛАВА

ПАЛИМ ДРУГОВИМА

ОВАЈ СПОМЕНИК ПОДИЖУ

ОРГАНИЗАЦИЈЕ САВЕЗА БОРАЦА

НОР-А Блажуј Илиџа И ПОРОДИЦЕ

7 АВГУСТ 1955 ГОДИНЕ

           

3. Досадашња законска заштита

Добро није било стављено под заштиту државе, нити уписано у Регистар непокретних споменика културе Земаљског завода за заштиту споменика културе и природних ријеткости НРБиХ из Сарајева (ни Завода за заштиту споменика културе НРБиХ из Сарајева), нити је ово добро било евидентирано Просторним планом Босне и Херцеговине из 1980. године као културно-историјско добро.

На листи заштићених споменика и природних добара Кантоналног завода за заштиту културно-историјског и природног наслијеђа Сарајево добро се налази на листи претходно заштићених споменика културе.

Свештеник Зоран Јеринић 29. априла 2004. године поднео је петицију за проглашење цркве Св. Саве у Блажују националним спомеником Босне и Херцеговине, те сходно одредбама члана 5 став 3 Анекса 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини: «Током периода од једне године, након подношења такве молбе Комисији, односно док се не донесе одлука у складу са овим анексом, већ према томе шта се догоди прије, све ће се стране суздржати од предузимања било каквих поступака који би могли да оштете ту имовину. »

 

4. Истраживачки и конзерваторско-рестаураторски радови

Пошто објекат није био уписан у Регистар непокретних споменика културе, нема података о конзерваторско-рестаураторским радовима.

Године 2004. фирма "Мис грађење" из Бијељине извела је следеће санационе радове на цркви: променила је пријашњи покров цркве од поцинкованог лима, који је био дотрајао и оштећен, покровом од бакарног лима са свим потребним опшивка; променила је крстове на крову; оба улазна црквена врата (постављена су нова храстова врата); поправке, малтерисање, глетовање и кречење зидова и плафона цркве; уградила нову носећу челичну конструкцију од ваљаних профила за вешање звона (пријашња конструкција вешања звона је била од дрвета а дрвене греде су биле трошне); променила је оштећене и дотрајале греде дрвене конструкције крова и луковице звоника; обновила је фасаду цркве.

Радови су изведени без одговарајуће пројектне документације и стручног надзора и урађене су неодговарајуће интервенције на објекту (боја фасаде, глетовање ентеријера). У току следеће обнове објекта важно је извршити рестаурацију фасаде одговарајућим бојама.

          
5. Садашње стање добра

Објекат цркве се налази у добром стању и добро је одржаван.

Због оштећења кровног покривача (стање пре интервенције 2004. године), конструкција свода је била изложена дуготрајном деловању атмосферске (кише и снега) влаге која се, највјероватније, није била исушила, а ови делови свода санирали, тако да су приметна оштећења проузрокована влагом на мањим површинама свода изнад хорске етаже.

 

III - ЗАКЉУЧАК

 

Примјењујући Критеријуме за доношење одлуке о проглашењу добра националним спомеником ("Службени гласник БиХ" бр. 33 / 02:15 / 03), Комисија је донела одлуку као у диспозитиву.

Одлука је заснована на сљедећим критеријумима:

А. Временско одређење

            (Добра настала од праисторије до краја КСКС вијека.)

Б. Историјска вредност

            (Веза грађевине, цјелине или подручја са историјском личношћу или значајним догађајем у историји.)

Ц. Умјетничка и естетска вредност

1 Квалитет обраде,

2. Квалитет материјала,

3. Пропорције,

4. Композиција,

5. Вредност детаља,

6. Вредност конструкције.

Д. Читљивост (документарна, научна, образовна вредност)

1 Материјално свједочанство о мање познатим историјским периодима,

2. Свједочанство о историјским мијенама,

3.Дјело значајног уметника или градитеља,

4.Свједочанство о одређеном типу, стилу или регионалном маниру,

5. Свједочанство о типичном начину живота у одређеном периоду.

Е. Симболичка вредност

1 Онтолошка вредност,

2.Сакрална вредност,

3.Традиционална вредност,

4.Везаност за ритуале или обреде,

5. Значај за идентитет групе људи.

Ф. Амбијентална вредност

1 Однос облика према осталим деловима целине,

2. Значење у структури и слици града,

3.Објекат или група објеката је део целине или подручја.

Г. Изворност

1 Облик и дизајн,

2.Материјал и садржај,

3.Намјена и употреба,

4.Традиција и технике,

5. Положај и смештај у простору,

6.Дух и осећања,

7.Други унутрашњи и спољни чиниоци.

И. Целовитост (целине, подручја, збирке)

1 Физичка целовитост (компактност),

2. Хомогеност,

3.Заокруженост (комплетност),

4.Ненарушеност стања.

 

Саставни део ове одлуке су:

- Копија катастарског плана,

- Посједовни лист,

- Фото-документација:

о фотографије снимљене у априлу 2005. (Снимио Емир Софтић),

      - Графички прилози: документација Архива БиХ, Нацрти, Техничко одељење, архивске јединице 18 и 64 (из пројекта архитекте Аугуста Бутсцха, датирано 1896/04/06. Године):

о тлоцрт темеља,

о тлоцрт приземља,

о тлоцрт галерије,

о јужна фасада,

о вертикални попречни пресек кроз цркву (АБ) и хоризонтални пресек кроз тамбур,

о вертикални попречни пресек кроз цркву (ЦД).


Коришћена литература

У току вођења поступка проглашења градитељске цјелине-православне цркве Св. Саве у Блажују заједно са гробљем националним спомеником БиХ коришћена је сљедећа литература:

             Документација Архива БиХ, Нацрти, Техничко одељење, архивске јединице 18 и 64.

1925. Јеремић, Ристо, Хас Хоча, Гласник Географског друштва, том 11, Београд (коришћене услуге библиотеке Бошњачког института, фондација Адила Зулфикарпашића-Сарајево).
    

1966. Слијепчевић, др Ђоко, Историја Српске православне цркве, ИИ књига, Од почетка КСИКС века до краја Другог светског рата, Минхен, 1966. (Коришћене услуге библиотеке Бошњачког института, фондација Адила Зулфикарпашића-Сарајево).
     
1985. Скарић, Владислав, Изабрана дела, књига И, Сарајево и његова околина од најстаријих времена до аустроугарске окупације, библиотека "Културно наслеђе", Сарајево, 1985.

1987. Архитектура Босне и Херцеговине 1878-1918. (Каталог), Концепција изложбе и избор дела Ибрахим Крзовић, Умјетничка галерија Босне и Херцеговине.      

1991. Крешевљаковић, Хамдија, Изабрана дела ИИ, библиотека "Културно наслеђе", Сарајево, 1991.

1993. Мушета-Ашчерић, Весна, Средњовјековна насеља на месту данашњег Сарајева, Прилози историји Сарајева, радови са научног скупа "Пола миленијума Сарајева" одржаног од 19. до 21. марта 1993. године, стр. 35-46.      

1995. Џомић, В. Велибор, Усташки злочини над србским свештеницима, издавач Светигора.     

1996. Целеби, Евлииа, Путопис, Одломци о југословенским земљама (превод, увод и коментар написао Хазим Шабановић), 3. издање, Сарајево, 1996     

2000. Ћеман, Мирза Хасан, Исход на Илиџу, Илиџа, монографија, издавач Општина Илиџа, 2000, стр.203-294.

(1) Локалитет који се налази уз стари магистрални пут Илиџа-Блажуј, у потезу од Римског моста преко ријеке Босне све до подножја обронака планине Игман.

(2) Мирза Хасан Ћеман: Исход на Илиџу, Илиџа, монографија, издавач Општина Илиџа, 2000. година, стр. 272.

(3) Мирза Хасан Ћеман: Исход на Илиџу, Илиџа, монографија, издавач Општина Илиџа, 2000. година, стр. 285.

(4) Документација Архива БиХ, Нацрти, Техничко одељење, архивске јединице 18 и 64.

(5) Документација Архива БиХ, Нацрти, Техничко одељење, архивске јединице 18 и 64.

(6) Из једног другог документа сазнајемо да се ради о руском Синоду (у заглављу документа пише: КРЕИСБЕХОЕРДЕ САРАЈЕВО, Зур Захл: 322 рес. Ек. 1908, Протокол мит Поп Ристо Јокановић, Нр 426/рес. 1908. Документација Архива БиХ , Нацрти, Техничко одељење, архивске јединице 18 и 64.

(7) Документација Архива БиХ, Нацрти, Техничко одељење, архивске јединице 18 и 64.

(8) У заглављу документа пише: КРЕИСБЕХОЕРДЕ САРАЈЕВО, Зур Захл: 322 рес. ек. 1908, Протокол мит Поп Ристо Јокановић, Нр 426/рес. 1908. (Документација Архива БиХ, Нацрти, Техничко одељење, архивске јединице 18 и 64).

(9) На основу претходних реченица у тексту јасно је да се мисли на закладу Блажујски цркве.

(10) Писмо Српско-православне црквене школске општине у Сарајеву, означено под бројем 35 (из документације Архива БиХ, Нацрти, Техничко одељење, архивске јединице 18 и 64).

(11) Документација Архива БиХ, Нацрти, Техничко одељење, архивске јединице 18 и 64.

(12) "У додатку свог тестамента од 2 / 14. фебруара 1893. тражи у цркви блажујској уза зид десни нека се начини ... гробница у коју ће се из Рељева пренети и сахранити земни остаци, ако у Рељеву буду сахрањени. "Цитат из књиге др Јеле Божић," Наше старине ", Бања Лука, 1998. године (податак преузет из Босанскохерцеговачоги источника, св. ВИИ-ВИИИ, 1896, стр. 224)
(13) Архитекта ((Немеш? Над Ославон, Моравска, 1855/08/05 - Брно, 1925/01/12). Завршио умјетничку школу, Специјалну школу за архитектуру на Академији ликовних уметности у Бечу. Службовао код архитекте Георга демског у Бечу. У Босни 1894 . године (Архитектура Босне и Херцеговине 1878-1918. (каталог), концепција изложбе и избор дела Ибрахим Крзовић, Умјетничка галерија Босне и Херцеговине, 1987, стр. 248).
(14) Измјерено са геодетске мапе локалитета, Р 1:1000
(15) Назначено на цртежу Пресек ЦД постојећег стања (као референтна кота 0,00 узета кота приземља цркве).
(16) Оригинална дрвена конструкција на којој су била обешена звона потпуно је уништена у пожару 1992.
(17) Димензије прозора које су наведене у тексту представљају спољне зидарске мере прозора, сходно котираним оригиналним нацртима пронађеним у Архиву Босне и Херцеговине (документација Архива БиХ, Нацрти, Техничко одељење, архивске јединице 18 и 64).
(18) На другом споменику остали део уклесаног текста је нечитак (слова избледела), а на трећем је потпуно непрепознатљив.
(19) "158. јереј Реља Спахић, парох у Блажују код Сарајева, Епархија дабро-босанска
Рођен је 3. јануара 1906. године у Рогатици. Богословију је завршио у Сарајеву. Рукоположен је 19. септембра 1927. године и постављен је за пароха у Рогатици. У Блажуј је прешао 1931. године.
Отац Реља је и после проглашења НДХ остао са својим народом на парохији вршећи своју пастирску службу. Тако је 10. августа 1941. године служио Свету Литургију у цркви блажујској (те ноћи усташе су спалили село Раковицу). Сутрадан је пред цркву стигао пун камион Срба из његове парохије. Усташе су му наредили да и он пође са њима.
Отац Реља је успео да напише неколико опроштајних речи својој породици, које је оставио у цркви, а потом кренуо.
Одведени су у Бутмир и сви су стрељани.
У писму је написао: 'Мила моја Вукосава и дјечице, када умрем жеља ми је да ме укопате код Блажујски цркве. Тамо ћемо се опет наћи. Будите, дјечице, до краја овог ништавног живота честити и поштени. Нека вас све Бог благослови. '
Писмо је написао 10. августа 1941. године испред четири сата поподне. "Цитат из књиге Велибора Џомића В.," Усташки злочини над србским свештеницима ", издавач Светигора, 1995.године.