СРЕБРЕНИЦА ИЗДАНИ ГРАД-ТРИБИНА У НИШУ

У Организацији Српског Покрета Слободна Србија из Ниша,21.09.2012. године у Нишком културном Центру Одржана је Трибина под називом сребреница-гробница истине.Мала сала НКЦ-а била је испуњена до посљедњег мијеста.
 http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=RUuhSGnLvv8#!
СРЕБРЕНИЦА ИЗДАНИ ГРАД

На трибину су учествовали:

● Др Зорица Митић - лекар, писац и преводилац која борави и долази из Норвешке. Аутор документарног филма ,, СРЕБРЕНИЦА - Издан град“ .

● Љиљана Булатовић - новинар и публициста која је написала скоро двадесет књига о Сребреници, нашим генералима и целокупном вођству Републике Српске;

● Горан Петронијевић - врхунски адвокат и шеф одбране Радована Караџића у Хагу, експерт за дешавања у Сребреници и све последице које нам као држави доноси усвојена резолуција и све што се чини ( или не чини ) у погледу те исконструисане међународне теме којом запад хоће данас да угрози на милионе наших људи.

● Зоран Јовановић - ратни репортер из Власенице, новинар и коаутор са господином Александром Дорином из Швајцарске, на по Србију и истину капиталном књижевном делу: ,, СРЕБРЕНИЦА - Књига која је зауставила лаж“ .

Присутни су прво поздравили националну химну Републике Србије Боже правде,а потом је почела проекција филма Сребреница-издани град .

Након проjекције филма,прво се присутнима обратила госпођа Митић др Зорица,подсјетивши све присутне да је рођена у Владичином Хану,да је као добровољац провела у периоду од 1992-1995 године на простору Републике Српске и републике Српске Краине,гдје се ставила у службу Српског народа и сво с воје стручно умијеће користила  да помогне народу на том простору,али да никада није одвајала пацијента по националној и вијерској припадности и да је увијек према свима исто поступала.

Такође ја напоменула да су њене кљиге уствари један лични дневник о судбинама обичних људи које су стицајем њених професионалнох околности пошто је била у контакту са тим људима дошле до ње и она их је само ради очувања истине преточила у књиге.

Србију је напустила 2000 године и отишла је за Норвешку гдје и данас живи.Напомиње да је тамо послије рата у бих настањено око 30000 муслимана из Бих и око 4000 Срба,та да на тим просторима рат за токазивање истине и не само тамо већ у цијелој дијаспори још увијек траје,једино да медији инстуисани влашћу о томе ћуте.

Захваљујући томе Срби су жртве етничког хуманизма јер су на западу још увијек представљени као агресори и злочинци,а једино муслимани као жртве.

Осврћући се на тематику приказаног филма сребреница-издани град,напомиње  да је филм промуслимански,а ли да је аутор  норвешки редитељ  и независни новинар-истраживача, Ола Флума,на терену утврдио једну другачију истину од оне коју су годинама пропагирале муслиманске власти из Сарајева.

Госпођа Митић напомиње да је било изузетно тешко радити на овом материјалу јер су пријетње од стране муслиманских екстремиста на западу члановима који су радилли на овом пројекту биле непрестане.

Ипак у Скандинавији Срби су успијели да организују и анимирају једну велику групу истомишљеника која се бори да докаже да срби у Сребреници нису извршили геноцид.

Неизмјерно се захваљује и аслександру дорину,који несебичнос војим радом помаже у откривању стварне истине о Сребреници.

Такође, госпођа  Митић напоменула је да су глообалистички владаоци из сјенке,користили Сребреницу ко оправдање за  окупацију Ирака,Либије и сада Сирије,како би се наводно спријечио поновни сребренички геноцид.

Послије госпође Митић,окупљенима се обратио г. Зоран Јовановић,новинар из Власенице иначе у току рата начелник за информисање Дринског корпуса ВРС,поријеклом по оцу Нишлија,јер му је отац из Ниша отишао на службу у Власеницу гдје се оженио Српкињом из Босне и тамо остао да живи до краја живота.

Г Јовановић је видно потрешен послије проекције филма,као неко ко је непосредно учествовао у тим догађајима и који их истражује и покушава своји радом да отргне од заборава судбине обичних људи,говорио са новинарског аспекта о приказаном филму,такође говорио је и о својој књизи   ,, СРЕБРЕНИЦА - Књига која је зауставила лаж'' ,која говори о манипулацији Сребреноцом,покушају да се сакрију српске жртве око Сребреницеза коју није могао да нађе издаваче међу Србима,па је да би апсурд био већи књигу издала јеедна Њеначка издавачка кућа и књига је на Њемачком језику доживјела већ 4 издање,а ове године издата је и на Италијанском језику,што значи да је нашао издаваче међу потомцима нациста и фашиста чији су преци у току Првог и другог свијетског рата имали за циљ уништење Српског народа.веома му тешко пада што није могао наћи издаваче за то дијело у Србији или Р.српској и што му је пласман књиге отежан из разлога што се продавци не усуђују да је дистрибуирају да се не би замјерили тренутној проевропској власти.

Послије господина Јовановића присутнима се обратила Љиљана Булатовић,писац,живи извор мучних судбина српских страдалника са простора Републике Српске,МХФ БиХ,и Косова,биограф Ратка Младића и Радована Караџића,неко ко стоји иза сваке своје написане ријечи јер све што је написала је гола истина и нико до сада од многих критичара није како сама каже није могао наћи примједбу

Љиљана је изнела своје мишљење да је српска власт издала Српски народ зарад личних интереса.

Нагласила је да је жалосно што не постоји ни један Српски филм који би говорио о страдању Срба у подрињу и присутне је подсетила на судбину Нађе Обрадовић коју су снаге Насера ​​Орлића 4 мијереца држале у заробљеништву, физички и психички је малтретирајући, којг је пошто је у моменту заробљавања била у другом стању, услед силовања и малтретирања подбацила.

Ипак, Нађа је победила јер је 17 мијесеци после, размијене, замисли те апсурда размијењена је као ратни заробљеник, родила здраву девојчицу, а послије 15 мијесеци близанце и мушком је дала име Чеда.И данас Нада живи на подручију Сребренице и среће се са својим мучитељима, које је Вером и достојанство победила и која их са поносом и достојанством гледа у очи, мада се они склањају од ње.Затим је Љиљана исприча како је Нађин муж, одговорио на њено питање "Како брате издржаваш да срећеш мучитеље своје жене, је ли ти долазило кад да им се осветиш? "

Одговор: "Како није сестро моја, поготово јад Нађу ухвати бес па хоће да скочи у Дрину, њу некако смирим, а онда ми крв узаври и дође ми да одем од једног до другог да их рукама задавим, али погледам на моја три анђела и нађу, па кажем себи крвници ће под земљу, ја у затвор, а шта ће ми бити са децом!? Онда се сви ујутро спремимо, најљепше дотјерамо, што можемо од ово наше сиротиње, па прођемо кроз село да нас виде крвници јер њихова највећа казна је грижа савест и смрт би за њих била награда ".

Затим је г-ђа Булатовић наставила своје излагање констатацијом да је велаки проблем што се у Србији не говори о Сребреници и да је ово прва Трибина на ову тему.Напоменула је и незаинтересованост медија да прате овакве Триаине или промоције књига и сведочанстава о страдању Срба.

Напоменула је такође, да је дешавање и злочини који су се дешавали над Србима у Босни у периоду 92-95 година наставак само оних догађаја из периода 41-45 година.

Затим је изнела свиједочење Ратка Младића, које је чула лично од њега када му је била у посети у Хагу, који јој је рекао да је допустио да га ухвате и испоруче да би бранио истину о Србима, а њој је поручио да говори свима да нам је неопходна неђусобна слога јер на свим оним просторима где су Срби били сложни и даље тамо живе и ти простори чине Републику Српску и на таквим просторима није било злочина над Србима.

На крају је своје излагање закључила констатацијом да је наша радост јака Русија, јер она стаје у заштиту Српског народа који је нажалост издат од сопственог руководства.

Послилје излагања госпође Љиљане Булатовић,окупљенима се обратио,господиг Горан Петронијевић,адвокат,шеф тима за одбрану Радована Караџића,који је са правног аспекта говорио о разлозима зашто се нешто тако одиграло у Сребреници и да је уствари све то исконструисано у америци,а да су Срби у тој конструкциоји требало да одиграју улогу извршилаца злочина,пошто у моменту када се план око тога стварао Срби су једини на том простору били који нису имали ничију подршку због тадашње лоше позиције Русије.

По мишљењу,Горана Петронијевића неопходно је да народ почне мислити својом главом,јер ако то не буде радио,о судбини Српског народа одлучива ће други.

Такође Горан петронијевић изузетно је замјерио и трнутној власти што ништа не предузима да се срамна Декларације о Сребреници,која ће бити црна мрља у раду Скупштине Србије на неки начин не поништи.

На крају свог излагања Горан Петронијевић напоменуо је да ће Срби, Муслимана и Хрвати и даље морати да живе једни поред  других на многим просторима,али је неопходно да сви прихвате и признају  своју одговорност и своје злочине јер једино тако могу да опросте једни другима.

Такође, напоменуо је да је јако добро што је Русија ојачала,а ли се брине да не дође вријеме да Русија овдје неће имати коме да помогне,јер и прошла и тренутна власт врло мало рада на националном отрежњењу.  

 

Код Зимоњића у Старој Гори

Дара Секулић15.09.2012 

Кад из Сарајева кренеш према Трнову, и за собом оставиш велико село, скоро град, Војковиће, угледаћеш Крупац. 

Ту људи од давних дана ломе камен, потом и свој хљеб замијешен каменим знојем. Од Крупца крени десно уским путем, јер лијево, шира цеста води према Игману. Идући тим путем, десно, са обје стране указаће ти се и понеко сеоце. И кад помислиш да те даље чекају само густи обронци Бјелашнице, која као да је протрчала поред Игмана и полукружно га претекла - одједном ћеш наићи на двије прекрасне камене куће. Једна поред друге, окружене многом воћком и зеленилом, осамљене на обронцима планине, оне зауставе сваког намјерника. И да нећеш, пред њима мораш застати. С ове стане, с које си дошао, куће су посљедње, а да стижеш од Бјелашнице, са супротне стране, оне би биле прве српске куће у Републици Српској. Тим путем према планини, можеш докле год хоћеш, и до Никшића. Али кад се враћаш мораш проћи кроз Стару Гору.

Заљубљеник у живље и растиње

 

Никшић није поменут случајно. Неке далеке јесени, има томе више од четрдесет година, кроз Стару Гору, пјешачећи преко брда и долина, прошао је и Мијо Мијушковић. Већ тада познат вајар, радио је и живио у Метеоролошкој станици на брду изнад Никшића. Занесењак, фантаста загледан у небо, слушао је вјетар и олује, у природи налазио чудесно, природом обликовано коријење, дрвеће и камење, вукао то на леђима узбрдо, до Станице и преобликовао према свом лику и свом постојању. Тако је, рецимо, од само једног накривог дрвета и два троугласта камена, извајао лик чувеног београдског пјесника, боема и могуће дивне дворске луде да је било двора, Јакова Гробарова. Знао је Мијо Мијушковић да је то некадашњи дјечак Миле Ковачевић који је из Мостара кренуо бос, преко Сарајева у Београд, којем је и он дао даха из своје душе. 

 Мијо је зором бануо у Сарајево, у улицу Ђиђиковац, у којој је становао други заљубљеник у живље и растиње, чувени биолог и научник европског гласа, проф. Радомор Лакушић и његова, сада нажалост удовица, прекрасна Миња рођена у Гацку, у чувеној породици. Они заслужују неупоредиво већу почаст и пажњу од овог скромног подсјећања у Старој гори, пред кућом Зимоњића. Скокнуће Мијо и до Тилаве, гдје сам за њега оставила два трупчића брезе. Код сестре у школи у њих ћу уписати своје ријечи за "Нијемо коло", а само Мијо зна како ће их преобликовати у скулптуру. Да ми је знати је ли сачувана Мијина најнеобичнија и најљепша пјесничка антологија. Јесу ли сачуване пјесме о маслини, руком Весне Парун уписане у дрво маслине. Добри Боже, је ли сачувано оно: "Иде човјек поред реке, певач бескрајни... склањај децу мајко моја иде злочинац..." Бранислава Петровића, "Дечанска звона" Даринке Јеврић у стаблу јасике...

Село са двије куће

Стара Гора је село, боље, име села са двије куће, једна Мочевића, једна Зимоњића. Од Илиџе, па све до Трнова, у селима и засеоцима слијева и здесна, свуда има Мочевића, а Зимоњића на тим потезима има мало, иако су и они познати, а траг им чувен и свијетао. У Старој Гори је Милош Зимоњић, осамдесетпета му је, сједимо на клупама око овећег стола испред куће и шалимо се, задиркујемо. Тако се људи најбоље упознају и долазе до озбиљних разговора. Милош је духовит, позна живот и људе с многих страна и лијепо приповиједа.

Малим подсјећањем прво помињемо Петра Зимоњића, онако како се помињу свети, јер је светост заслужио својим часним и добротом посутим путем, као и својом мученичком смрћу у паклу Јасеновца. "Тебе пеку, мене кољу..." прекида Милош саговорника и скраћује причу о страшној смрти Владике, чијим именом се назива и Крсна слава Града Источно Сарајево. "Петар Зимоњић, покој му чистој и светој души његовој, да...из истог смо гнијезда, из Гацка, али је свако полетио својој судбини...     

Мог дједа су Турци протјерали из Гацка, одбио је бесплатно да ради на агином имању, као и да обавезу намирује у новцу, ништа није хтио, а зашто и би, било је то за српског сељака робовање." Млад и вриједан, дјед се убрзо настанио у селу Страјишта, гдје се и Милош родио и гдје је живио све док се није оженио. Страјишта су у општини Трново, а Стара Гора је илиџанско село, сада је то Источна Илиџа. "Свако мисли да је ово Богу за леђима, каже Милош, а није. Зађи само пет метара иза ове крушке, стани, и видјећеш како ти пред очима пукне видик преко цијелог сарајевског поља - које су од шибља и шикара, мочвара и баруштина, деценијама крчили наши људи, сад их тамо више неме... А само мало окрени погледом од куће, видјећеш наше гробље, малено је, али у њему су сви наши људски и по нашем обичају заслужили свој починак. Тамо је и моја жена Вукосава. Од 2003. она чека да јој дођем".

Млади неће да се жене

Вукосавини родитељи имали су само њу, дјеца су им умирала, равно деветоро су изгубили до пете године живота. Тада је важило оно "моли се Богу, не иди доктору...", јер тешко је било смоћи динар, а и народ је био неписмен, заостао. Ја сам се овдје приженио и дјецу стицао у другом времену, можемо ми причати којешта, али ни ти ни ја не можемо знати оно што зна доктор. Дјецу треба сачувати, него шта". О својој Вукосави Милош говори као да је жива, као да је ту поред нас, што у ствари и јесте. Упознали су се на збору код Цркве у Блажују. "Чим сам је видио знао сам да ће бити и остати моја Вукосава...Ти се са мном шали, али знај, ја се никад нисам оженио нити би икад... нећу да издам кости своје жене, хоћу с њом да будем и у смрти лијепо као што сам био и у животу. Неки млади људи данас неће да се жене, ја не могу замислити живот без жене. Највише што живот значи јесте то да мушки и женски човјек роде дјецу, да их створе и од њих направе људе. Вукосава и ја заимали смо сина Крсту и кћер Живану. Крсто се оженио Драгицом, имају два сина, Далибора и Владимира. Живана ми, Богу хвала, има Предрага, Миодрага и Драгану. Један син јој је погинуо у овом рату, шта ћемо, да Бог да био то посљедњи..."

Милошевог сина Крсту и његову Драгицу упознала сам прошле године. Пошла сам од Крупца путем којим раније нисам пролазила, слабо сам познавала крај према Трнову, а намјеравала сам да берем дрењине. Свега тамо има, чула сам, купина, малина, трава за чајеве и за лијека. По осунчаним падинама има и сунчаница. Било је дрењина, родиле су, али лани у ово доба још нису биле сазреле. У нади да ћу наићи и на зреле ишла сам све даље и нашла се крај малог гробља Мочевића и Зимоњића. Боже, помислила сам, како је лијепо овдје одморити се од живота, све своје буре и буке оставити у овој тишини. Гробљанска враташца била су отворена и полако сам ушла. Од двадесетак крстова, прво сам угледала један необичан, најмањи, друкчији. Кад сам се приближила схватила сам да је и најстарији. Скромни, скоро неугледни надгробни споменик без имена, јасно се још увијек види у њему урезана, усликана - ружа! Никада то нигдје нисам видјела.

Примијетили су ме Мочевићи и Зимоњићи и позвали на чашицу ракије од дивљих крушака. Пијем је уздравље већ годину дана и све ми се живот продужава. А Милошу Зимоњићу, драгом имену и мог оца, од срца поручујем да и даље мисли на своју Вукосаву, јер ни мени не пада на памет да још који пут будем удавача.

Разрјешен ЕНИГМА КО ЈЕ ТИТО

романијапрес 

 

Момчило Јокић, истраживач забрањених историјских истина, књижевник, публициста, новинар и аутор сензационалне књиге „Тајни досије – Јосип Броз“
 

Тито је био ванбрачно дете рођено из ''велике љубави'' угледне пољске грофице Марије која је удајом добила латифундију близу Сегедина и управника њеног имања Франца Амброза, која је чувајући част удовице обезбедила детету изузетно школовање и третман. Отац ће младог интелигентног сина коначно признати када исти дорасте за војну.
Замена идентитета Јосипа Амброза, касније алијас Тита, одиграла се у марту 1913. године када Јосип Броз умире, а његову животну биографију преузима витални Јосип Амброз, колега из војнообавештајног школског сектора гарнизона у Печују Аустроугарске монархије. Јосип Броз ће својом смрћу (рођен у Бечу, истински Хрват), без своје воље и знања, на предлог начелника школе Штанцера ''оживети'' поново у Јосипу Амброзу, алијас Титу!
Ви сте у књизи „Тајни досије – Јосип Броз“ изашли са сензационалном тврдњом да бивши председник Југославије маршал Јосип Броз Тито није Хрват, рођен у загорском селу Кумровец, већ неко други. Ко је, у ствари, био човек који се представљао као Јосип Броз Тито, а кога је тадашња послератна државна идеологија представила као онда „највећег сина наших народа и народности“?

- Моја истраживања започела су далеке 1968. године, оне незаборавне године студентских немира широм Европе. Знао сам многе загонетне чињенице повезане с Брозом, али, нико се није усуђивао да говори део истине. Истину нико није знао. Одлучио сам се да лагано, тајно истражујем и слажем мозаик сазнаних чињеница, да загледам далеке документе из архива Европе, наши су за ту тему били челично затворени. И свака сумња тражила је аутору главу! Ја сам се одлучио на стрпљиво истраживање корак по корак. Тако је прво настала моја чувена – БЕЛЕЖНИЦА: КО ЈЕ ЈОСИП БРОЗ? Да би се годинама обогаћивала и нарастала контрадикцијама, које сам морао стално, вишеструко упоређивати као компаративни истраживач који је одлучио да за истину понуди своју главу, у име свих убијених невиних жртава, и оних идеалиста, револуционара, који су веровали у нову ''зору човечанства'', а који су сишли у гробове не знајући ко им је вођа и за чије циљеве умиру! Моја књига: ТАЈНИ ДОСИЈЕ ЈОСИП БРОЗ је дала више одговора на загонетну биографију и дело Јосипа Броза. Књига је у првој варијанти требало да се појави далеке 1974. године, у мају пре 9. конгреса Савеза комуниста Југославије, а само месец дана после одржаног тајног Конгреса обнове (Пети и оснивачки конгрес) илегалне Комунистичке партије Југославије, који је одржан 6. априла 1974. године ноћу, а ми смо ухапшени, проваљени и лишени слободе, као непријатељи народа и рушиоци уставног поретка самоуправне Титове Југославије. Наредбом савезног тужиоца СФРЈ били смо истовремено похапшени: сви учесници Барског конгреса, прве организоване опозиционе партије против Броза, као непријатељи народа и завереници против Тита! Тако смо додирнули врата пакла и осетили хуманизам ''самоуправљања'' црвеног фараона, диктатора који је једини у Европи имао своју приватну државу, човека који је био јединствени тројански коњ у структури Коминтерне, великог ликвидатора у ''белим рукавицама'', човека са манирима барона, а истовремено аустроугарског поднаредника, крвника са Дрине у Првом светском рату, човека који је радио за четири обавештајне службе... Био је то човек са хиљаду лица, са седам лажних аутобиографија, загонтар са 77. шифрованих псеудонима, клавијатуриста који зна Моцарта, хусарски сабљаш првог реда, лажни машинбравар и ''тринаесто'' дете са Сутле, шармантни Пеливан и играч на жици, велики интригант, заљубљеник у власт и ингениозни ослушкивач времена у којем живи, ласкавац који се шармом заљубљене кокете надмеће са збуњеним угледницима и сарадницима, дресер примитиваца и малограђанских ''башибозлука'', народа који више верују туђину, него свом сину! Нашао је плодно тло да одигра најчудеснији покер политичке завере и издаје у Европи 20. века. Велики мештер, мајстор 32. реда масонерије, ванбрачно дете рођено из ''велике љубави'' пољске грофице која је удајом добила латифундију ближу Сегеда, син Јеврејина Франца Амброза и мајке Марије, угледне племкиње... која је чувајући част удовице обезбедила детету изузетно школовање и третман, док је отац Франц Амброз, као Јеврејин, управник њеног великог имања, бринуо о малом Јосипу, растао је будући велики загонетар – ЈОСИП АМБРОЗ, будући БРОЗ - алијас Тито. Отац ће младог, интелигентног сина коначно признати када исти дорасте за војну. Далеке 1912. године, док Србија крвари у Балканским ратовима, будући господар живота и смрти, наћи ће се као питомац војно-обавештајне школе црно-жуто монархије у Печују. Ту ће будући алијас Тито упознати питомца Мирослава (Леополд) Фридриха Крлежу, будућег великог хрватског писца и несуђеног нобеловца, а из те тајне и угледне обавештајне школе која је спремала шпијуне и извиђаче, у левом крилу зграде великог гарнизона Монархије, тих дана ће бити у клупи штркљасти кошчати младић, несуђени уметник и сликар, несуђени архитект Адолф Хитлер! Тај податак ме је фрапирао и први сам од свих истраживача истерао лисицу историје из јаме загонетке времена. Сви су касније били запањени, сви су то преписивали из моје књиге ''откровења'', из књиге: ТАЈНИ ДОСИЈЕ ЈОСИП БРОЗ, која ће угледати прво издање тек 1992. године, у издању ''Нове светлости'' у Крагујевцу и која је имала промоцију невиђену широм Србије, а посебно у Међународном ''Прес центру'' у Београду, у фебруару, када се сјатило бирано друштво војних аташеа, новинара, агената, страних и домаћих, да присуствују чину рашчовечења нечовечне загонетке историје – Јосипа Броза-АМБРОЗА, алијаса Тита! Знао сам, да свом народу и осталим народима, једино могу помоћи, ако му супротставим своја открића, своје истине сазнате иза ''седам тајних печата'' како би у огледало истине и историје, коначно народ схватио: ко је убица његовог права на срећу и мир, и како је српски народ следио ''као слуга покорни'', част изузецима и усамљеним херојима, вођу који је брже од самог сатане овај простор Југославије претворио у велику касапницу, да би он био запамћен као човек којег ''мајка више не рађа''! Тако се и кроз послушност и жељу да буде ''нешто друго'' наш народ одрекао себе и своје историје, па је новим ''измишљеним'' победама поразио самога себе! Моја књига је замишљена као ПРОЛОГОМЕНА ИСТОРИЈЕ, као ОПТУЖНИЦА ЈОСИПУ БРОЗУ-АМБРОЗУ, алијасу Титу, пред судом части и историје ове земље. Нажалост, он је нас први (као и много пута раније) уграбио, а сам је од свих светских диктатора, фараонски сахрањен, и побегао је од таквог суђења у свој загонетни, небески пакао, остављајући још једну тајну: где је стварно сахрањен, а сахрањен је осмог маја 1980. године, а ја сам ухапшен осмог маја 1974. године! Шта значи број судбине: ОСАМ у животу фараона и једног професионалног истраживача забрањених историјских истина 20. века, писца и новинара Јокића? Тако је Броз у смрти остао загонетка као ''највећи син наших народа и народности'', а уопште није био наш, није Хрват, а још мање дете Сутле и Кумровца – то сам у књизи документовано доказао, али, и даље, наша српска јавност чита да је рођен 25. маја, да је умро 5. маја и слично, а све је то обична, али, упорна лаж идиотске школе обмане овог народа, која још траје, на нашу срамоту. Сви се плаше истине, а истина неће да умре због свих оних племенитих снова и идеала невиних жртава ове земље и нашег народа! Ја сам овим својим истраживачким делом свима њима упалио свећу коју више нико не може угасити, ниједна власт, ниједна генерација!
Како се десило да Јосип Амброз, као што Ви тврдите, преузме идентитет правога Јосипа Броза? Ко је био прави Јосип Броз?
- Замена идентитета Јосипа Амброза, касније алијаса Тита, одиграла се у марту 1913. године када Јосип Броз умире, а његову животну биографију преузима витални Јосип Амброз, колега из војнообавештајног школског сектора гарнизона у Печују Аустроугарске монархије. Ту се срели Мирослав Фридрих (по некима записима Леополд, у част аустријског цара Леополда I) Крлежа будући писац Хрватске, Адолф Хитлер, син цариника... болешљиви јефтичар велике, скоро срушене наде да ће бити сликар и архитекта... Каква судбинска спрега. Хитлер ће због болести напустити школу, а Јосип Броз ће својом смрћу (рођен у Бечу, истински Хрват), без своје воље и знања, на предлог начелника школе Штанцера, ''оживети'' поново у Јосипу Амброзу, алијас Титу! То је та чудесна и једина замена која је остварена и као загонетка пратила нашег диктатора и вишеструког агента кроз капију историје Балкана. Зашто је то урађено? Аустроугарска је већ од 1908. године спремала рат против Србије. Она је уласком у Босну и њеном анексијом, уз благослов Енглеске, отворила свој пут на Исток, а на том путу корачаће Фрањо Јосиф и Немачки Кајзер заједно. Србија је требало да буде гробље на путу њихове славе. Истовремено сам открио први и податак о Брозовој улози на Дрини у Првом светском рату. Он, као елитни извиђач на челу 72. аустријска, извидничка борца, дошао је у Мионицу, похватао неколико десетина тек мобилисаних српских добровољаца, мучио их по систему '''живих језика'' и обесио о свето дрво – шљиве као пример застрашивања српског народа! У Другом светском рату ту ће доћи на партизанску територију, у улози самозваног секретара Комунистичке партије Југославије и команданта партизанских одреда, где ће га дочекати лично Милош Минић, секретар окружног немачког обавештајца. Има све то у књизи. Велика је то прича. Саслушао сам и последње живе сведоке, учеснике историје, борце, мученике, инвалиде и просјаке, заборављене хероје одбране Србије у рату од 1914. до 1918. године. Имао сам срца и ума да чујем њихове поруке, пре њихова заборављена умирања. Србија никада није знала да се својим мученицима одужи незаборавом. Када се рат заврши, сва слава припада профитерима рата, а сиротиња не зна за своје гробове, ни синове, ни очеве, ни мајке, ни кћери, ни осрамоћене сестре, зна само за црне мараме и црне барјаке! Куку, теби, Србијо, докле ћеш тако?


Крштеница правог Јосипа Броза


Такође, прилично је била и енигматична улога Броза у Првом светском рату. Да ли је он заиста био на Дрини и Церу као аустро-угарски војник и чиме се то може поткрепити?
- Како на Дрини? Ту се нашли у магични балкански троугао креатори будуће историје Србије и српског народа. С једне стране Јосип (Амброз) Броз са друге стране, браниће Србију Дража Михаиловић, као потпоручник, затим три брата Недића, а оно што је још занимљивије, Броз ће за своју храброст бити одликован гвозденим крстом. Друштво у походу на Србију правиће му питомац из Печуја Мирослав Крлежа и добровољац на фронту Адолф Хитлер, као и млади потпоручник Беме (будући заповедник окупиране Србије 1941. године у Другом светском рату)! Сви су се истакли храброшћу, у борби једни против других. Хитлер добија гвоздени крст, исто Беме, исто и Броз! Орден за храброст има и Дража Михаиловић и браћа Недић. Зар Србија није уклета земља? Шта је све требало ишчитати да се дође до ових сазнања? Један велики број савремених ''преписивача нове ресавско-београдске историјске школе'', позајмљивали, на нечастан су начин, моја открића и пласирали их као ''своја'', док испијају виски по београдским елитним кафанама! Такви су то људи. Не цитирају друге већ све себи приписују, као што је и радио њихов велики узор Броз!
Још једна Ваша прилично сензационална и широј јавности непозната тврдња заслужује пажњу; а то је да је Јосип Броз учествовао у припреми атентата на краља Александра у Марсеју. Појасните нам то.
- После 4. дрезденског конгреса КПЈ и победе нове фракције у којој ће Хрвати имати кључеве самог врха одлучивања, а посебно што ће они инсистирати 9. новембра 1928. године на погледе неодрживости овакве нове уједињене државе Јужних Словена, на Версајску Југославију, као вештачку творевину, као ''тамницу народа'' коју треба разбити, пошто су они себи осигурали слободу и велики животни простор, захваљујући ратничким победама српске војске у Првом светском рату, захваљујући великим жртвама и разарањима Србије и њеном сељачком гуњу и опанку, наточеном крвљу и ранама од Кајмакчалана до Марибора, од Косова до Темишвара, њима више није била потребна Југославија. Почели су да харангама код Коминтерне и за време 4. конгреса у Дрездену, истичу право нације на самоопредељење и отцепљење од нове матичне државе. И пре него што је она залечила ране, они спремају ножеве за клање. То је њихова захвалност. Тако је та далека 1928. година била увертира за крваву 1941. годину. Јао, теби, Србијо, што ниси знала да слушаш своју децу и своју памет, што си гајила своје будуће гробаре, што си се њима заклињала на верност, што си им уступала огњишта своје историје да се огреју разни сатанисти, зидари, пробисвети, плаћеници, убице свих боја и раса, а да се ти на ловорикама ''славе'' не можеш освестити, да ћеш ускоро остати без своје главе! И тако је дошао још један важан, показаће се кобан, датум - 1934. година. Јосип Броз ће изаћи са допунске робије из Огулина 12. марта те године. Ову казну нико од историчара није тумачио. Ово није саставни део оне казне из такозваног Бомбашког процеса, као ни казне за такозване синдикалне мере када је у Огулину суђен пред Судбеним столом у Огулину 28. октобра 1927. године и када је пуштен да се брани са слободе! То суђење окривило је Броза за хулиганство! Изласком са робије, он ће испричати нове верзије, и као сви понављачи историје, отићи ће у Свето Тројство, каква симболика, човека који никада није био светац, а ни припадник Тројства, ако се не узму у обзир три агентуре као страни плаћеник своје будуће биографије!!! Изласком са робије, овај нечасни пробисвет, који је иначе још за време Аустрије у току првог великог рата у Војводини хапшен као поднаредник за силовање Српкиња и касније послат на Источни фронт, овај чудесни маг црне магије у својој аутобиографији коју прихватају неки биографи каже следеће: до доласка на рад у Комунистичку интернационалу ради углавном у земљи, у оквиру Покрајинског комитета чије је седиште у Бечу (такав Комитет тада није постојао)? Као да је Комитет нека врста железничке станице, где свако може боравити и отићи када хоће и где хоће? А зна се каква је била конспиративност. Све полиције Европе сарађивале су у борби против комуниста. Установио сам да је Броз у Светом Тројству боравио мање од месец дана и да је на наговор свог старог друга, пајташа, свог претпостављеног официра Аустрије Томашека (Словака), отпутовао за Јанка Пусту – логор где су вежбале усташе уз благослов, немачке, мађарске, али и уз знање енглеске обавештајне службе и Ватикана, као и Павелићевог штаба из Италије. Тако Броз долази са Томашеком средином априла 1934. године, где постаје један од помоћник инструктора за атентаторе и заверенике, за специјалне задатке. (Напомињем да Броз после изласка са робије није имао запослење.) Новац му је био потребан и оне ће га ускоро имати по сваку цену. Активира своје старе агентурске везе и тако постаје инструктор за обуку младих и полетних злочинаца. Јанка Пуста је била тада велики логор и вежбалиште за специјалне службе мађарске војске. Терезу Штанцер, братаницу пуковника Штанцера (у Другом светском рату биће генерал и заробиће га партизански генерал Баста, и њега и Томашека, на крају рата, и по Титовој наредби биће стрељани са још десет генерала), да не би открили његову прошлост из Првог светског рата. Типичан заводник са манирима барона, изузетне интелигенције, брзих одлука, и сјајног инстинкта, Броз види своју шансу: осветити се краљу Александру и Србији. Зна да Мусолини, као и Геринг, заједно са Павелићем, имају своју карту. За покерским столом – злочинци деле плен историје. За команданта Јанка Пусте 1934. године био је постављен усташки мајор у мађарској војсци Вјекослав Сервеци (у Другом светском рату усташки генерал), његов помоћник је био командант војне обавештајне школе у Печују – Славко Штанцер! Оба су знали Броза. Они су његови војни учитељи, они су створили његову нову биографију! Тада и Тереза Штанцер прихвата да буде један од поверљивих курира атентатора, она ће пребацити оружје за убице у Марсеју. Она је она загонетна плавуша коју није успела да идентификује истрага полиције после атентата на краља Александра и импровизованог суђења! Само је пуковник Штанцер знао све о њој као и сам Броз. Она је после атентата неопажено отишла за Аргентину! Најбољи агенти су добијали награде и путовања широм Европе. Броз је међу награђенима. А када је почела да ради Јанка Пуста као центар обавештајаца Мађарске? Ево шта је тада записала служба Војске Југославије: ”Шпијунска школа против наше земље... Из поузданих извора се сазнаје да је у Сегедину отворена шпијунска школа која спрема младе против наше земље и Румуније. До сада се за ту школу већ јавило шест особа које официри из Генералштаба припремају у касарни Пука у Сегедину”, 21. 08.1923. године, страна 6.
Исти метод као 1913. године у Печују. Не одустаје се лако од метода који су проверени и доносе успех када је у питању агентура за рушење једне земље. Плаћеници ВМРО завршиће посао. Уједињене убице Европе одрадиле су злочин. Тако је убиством краља започела агонија Југославије. Внутрена македонска револуционарна организација даровала је усташама, Мусолинију и Герингу, извршиоце атентата... У књизи су обрађени детаљи и изјава организатора убиства.
Јосип Броз Тито се показао прилично вешт унутар партијских обрачуна. Како је Јосипу Брозу Титу пошло за руком да се ослободи Петка Милетића и преузме контролу над југословенским комунистима?
- Моја књига је пробудила, документовано, да из вишедеценијског ћутања, заборављених тајних убистава, злочина, отмица и пљачком списа и докумената, коначно проговори: БАЛКАНСКА СФИНГА – Јосип Броз Амброз, алијас Тито, на срамоту бројних и наших ''историчара'' славопеваца и папагаја! После ликвидације Горкића, када је резервни Комитет КПЈ био у Паризу, а Јосип Броз је тада благајник тог ''Комитета'' – никада није био секретар, увек је био тамо где је злато и где су жене, интригант који шармом разоружа своје противнике, а хипнотише своје љубавнице – Јосип Броз, бољи од свих других из свога окружења знао је шта треба радити и како уклонити боље од себе! Одласком 1937. године Горкића за Москву, после лажне оптужнице коју је припремио против Горкића као генералног секретара КПЈ лично Броз уз помоћ енглеског обавештајца Владимира Велебита, дипломираног правника са Сорбоне из далеке 1928. године, и – Родољуба - Рођка Чолаковића (који је у томе наивно као Босанац видео своју шансу) и када остаје упражњено место; када се чека на повратак без повратка, оклеветаног Горкића, једини истински комуниста и револуционар који је имао легенду око свог имена и добијања у Сремској Митровици, иначе руководилац Комитета прослављене робијашнице, херој без мане и страха, био је Петко Милетић, који је иначе био члан најужег партијског руководства у земљи – члан Комунистичке партије Француске, члан Комунистичке партије Мађарске, револуционарни друг Беле Куна, истакнути часник јунаштва и Црногорац са интернационалним, револуционарним искуством, човек у којег су се заклињали млади комунистички идеалисти... Робијао је као херој у Лепоглави у Сремској Митровици вишедеценијске робије. Непобеђен, непоражен, стамен, човек истине и борбе. Праведан и одан. Воли свој народ и Србију више од своје родне колевке. Такав је био легендарни Петко Милетић. Објаснио сам све детаље у књизи. Броз пише Хебрангу, Моши Пијаду и Миловану Ђиласу да Петка треба спречити по сваку цену да буде изабран за челника Партије. Моша Пијаде преко адвоката и бившег полицијског писара Продановића чини све да се интрига пусти уз благослов југословенске тајне полиције; да Милетић није херој легенда, да он наводно сарађује са полицијом, тај текст је спремио Моша Пијаде и Хебран, а пустио у оптицај ''несвршени студент'', ''црногорска усијана глава'' Милован Ђилас, и то тако да буде упућено као писмо Коминтерни – поверљива дојава!!!!
Овај перфидни злочин обмане и издаје који су пројектовали Броз, Хебран, Пијаде и Ђилас разоткрио је метод борбе и обрачуна како да сатанско семе преузме кормило Комунистичке партије Југославије. А шта је Петко Милетић записао о тој игри и сукобу изаткане лажи и обрачуна:
''На робији су постојале и постоје двије политике ликвидаторско-опортунистичка коју су водили Андрија Хебранг и Моша Пијаде, те на другој страни бољшевичка коју се труди да води Кекић (Казниони комитет КПЈ). Прва сматра да су робијаши, заробљеници избачени из класне борбе, чији је сада главни задатак преживјети робију, те сачувати по сваку цену физичко и духовно здравље да би могли, кад их класни непријатељ пусти да изађу кући, опет у редове класне борбе. Ми бољшевици сматрамо, напротив, да су робијаши комунисти који су силом прилика и околности доспјели на посебно, изузетно тешки сектор отворене класне борбе. Они нијесу нити смију, ни један једини час да прекину своју борбу против класног непријатеља... Јер, овдје на робији је концентрисан и затворен стварни динамит наше револуције. Скоро 300 комунистичких кадрова... ''
То је став непоколебљивог револуционара који не може да опрости сарадњу комуниста Хрватске у затворима Лепоглаве са усташким покретом и споразум Хебранг-Будак који је подржао и Моша Пијаде, иза којег стоји и открива се завереничка улога Јосипа Броза који се тада потписује као Фридрих Георгијевич! Тај чудесни синоним, псеудоним, говори за себе: створен је од немачког имена и руског презимена. Није то случајно! Тада је господин већ радио за обе службе, али се није знало да га је вајар Авустинчић и Владимир Велебит већ укључио да ради строго поверљиво за британску службу. Свето Тројство постоји, али мало људи зна. Ко сазна бива убијен. Смрт не трпи сведока. Зато ће Броз стићи да 4. новембра пошаље писмо комунистима робијашима у Митровици да је пре четири дана 1. новембра 1937. године као ''непријатељ народа'' осуђен и стрељан у Москви - Милан Горкић! А информацију је Титу донео - дао Јосип Копинич!!! Све гори од горега. У књизи сам детаљно доказао поступак ликвидација и обрачуна у борби за врх КПЈ од 1934. до 1948. године. Све несреће овога свега завериле се против часних људи, а нечасни коло воде, јер желе да српски народ сваког добра ослободе... Познато је, оно лукаво састављено писмо Јосипа Броза Андрији Хебрангу из Париза октобра 1937. године... и где се лажно указује на Петка Милетића уз прекор. Броз покушава да завара Казниони комитет и тражи подршку за своју прљаву игру. Увек тако до краја. Други ће обавити ликвидацију, а он ће носити беле рукавице као барон лажни.

Реците нам нешто о трагичној смрти Мустафе Голубића, једног од најмоћнијих људи у коминтерни и, чини се, човека од поверења самог Стаљина. Како је Мустафа Голубић пао у немачке руке и каква је улога у томе „јунака“ нашег интервјуа?
- Чини ми част, да сам први истраживач који је установио ток и узрок драме, као и издају и ликвидацију хероја Голубића. Мустава Голубић, младобосанац, солунски добровољац, млади пријатељ легендарног Аписа, одбио је на солунском процесу да буде лажни судски сведок, млади Мостарац, неустрашив, хладнокрван, генерал НКВД-а, Стаљинов лични повереник за велике и тајне акције, човек челик са срцем детета, песник револуције и свештеник патње. То је истина...
Мустафа Голубић, витални, лепи, стасити човек са шеширом и мантилом преко руке, шетао је већ у мају 1941. године Теразијама, са лулом у устима, по сунчаном времену, лажне ведрине, заљубљеник у град и људе. А волео је само Србију и матушку Русију. Био је заљубљен у руски народ и нашег човека мученика. Веровао је у будућност која ће попут Христовог хлеба бити дарована овој земљи паћеници и хероју. Дошао је у Београд да би се срео са Брозом, загонетком, коме је Коминтерна изрекла смртну пресуду 1938. године, управо у лето 1937. године! Дошао је да казни тог самозванца, интриганта и страног агента, уљеза, који је успео, да у редове Коминтерне за Балкан створи своју тајну ''паукову мрежу'' шпијуна, доушника, провокатора и агената. Дошао је, да га казни што је злоупотребио поверење и уз помоћ Копинича на осмој конференцији у Загребу, именован као генерални секретар КПЈ без икаквог указа и пуномоћја Комитерне и Георги Димитрова. Дошао је да се коначно обрачуна и са Брозовим самозваним Политбироом КПЈ који није ништа друго до играчка самозванца коме није био дорастао ни Распућин! Лажно именовани генерални секретар КПЈ за земљу, Тито, осетио је опасност, јер га је на време обавестио Стево Крајачић, који ће тих дана бити у Земуну. Голубић је био одсео код породице Поповић. Био је хладнокрван и самоуверен. Људи тог кова могу бити хероји или свештеници истине. Умиру ћутањем, а њихова патња и бол поражавају и саме мучитеље. На знак Крајачића, Тито шаље Ђиласа и Ранковића да пролуњају градом и ослушну старе партијске везе... Голубић је дошао из Беча. Пре тога, у три наврата, прошао је кроз Србију на путу за Грчку. Шта је Крајачићу, Копиничу и Брозу било обећано за ликвидацију Голубића? Чија је рука стајала? Није само Гестапо, већ и Енглези. Голубића су уочили, пратили Ђилас и Ранковић и, коначно, откривен је стан где је смештен. Дана 9. маја требало је да се Голубић састане са Титом. Преко женског курира (име није важно) достављен је предлог за сусрет. Тито је једва чекао, да идеално улови златног паука совјетске легенде агентуре, Стаљиновог човека првог ранга, и заљубљеника Србије. Наредио је да Ђилас и Ранковић учине све да Гестапо сазна какав се опасни совјетски агент налази у Београду, са станом ту и ту. И тако је Гестапо, захваљујући Титу, уловио златну птицу за којом је трагао годинама. У кавезу је легенда. Ухапшен је у рану зору. Он је говорио: ''Ја имам једно око на леђима и видим шта се ради....'' Овог пута био је слеп. Гестапо није успео да сазна од Голубића, нити да изнуди признање ко је он! И коначно, измрцвареног, везаног за столицу, полумртвог стрељали су у Пионирском парку у Београду, где је био привремено сахрањен. Руси су 1946. године пронашли и откопали своју мртву легенду, хероја СССР-а, генерала НКВД-а Мустафу Голубића, где је уз војне почасти сахрањен у зидине Кремља. Занимљиво је сведочење новинара и публицисте Синише Пауновића: ''Мустафа је био мој школски друг, мој интимни пријатељ. Он је муслиман из Херцеговине, који је прешао у Србију и борио се у Балканском рату. Добио је орден Обилића за храброст. Краљ Александар га је волео. Био га је послао на студије у Швајцарску, стипендирао, ту је упознао Русе, комунисте и заволео их.
Почетком светског рата 1914. године дошао је као добровољац на Солунски фронт... Био је необичан, поштен човек, просто модел поштења, а с друге стране необично храбар...  Појавио се поново 1941. Није се крио, већ је ишао са неким девојкама преко Теразија... Такав је остао у сећањима оних који нису знали другу страну његове биографије... Био је увек спреман да умре за Русију, за комунизам, за светску револуцију!''
Непријатељи Србије ни данас не спавају, они размишљају како убити Србију. То је истина коју још не схватамо. Жао ми је мог народа. Истражујући више од три и по деценије тајну биографију Јосипа Броза, ишчитао сам на десетне хиљада страница из тајних архива, музеја, војних записа и библиотека од Ватикана до Омска, да бих пришао тој енигматској змији, том удару нашег народа, чија се чак и треба генерација његове идеолошке ванбрачне деце и данас шепури Србијом, приказујући се као њени усрећитељи и спасиоци, као европејци, чија ће демократија отворити нова гробља за све оне који се части, поноса и пркоса нису одрекли.
Ваша несумњива заслуга је то што сте у књизи открили српској јавности непознат лик Живојина Павловића, комунистичког интелектуалца, новинара, публицисте који је убијен у току трајања Ужичке републике. Реците нам нешто о томе ко је одговоран и ко је учествовао у ликвидацији Живојина Павловића. Нашој јавности је такође непозната чињеница, а коју сте Ви објавили, да је Живојин Павловић објавио књигу „Трагични биланс Стаљиновог термидора“.
- Један частан новинар Политике и Времена, публициста, Златиборац, под надимком Ждребе – Живојин Павловић, некада потписани Владо, власник књижаре ”Хоризонт” у Паризу, уредник и власник листа Пролетер, листа КПЈ који је повремено излазио у Бриселу, а понекад у Паризу, био је жива, виспрена, умна личност. Париз је био центар обавештајних служби Европе. Коминтерна је у књижари ”Хоризонт” имала свој центар, у којем се окупљају прокомунистички интелектуалци, интернационалисти, француски писци и сликари, комунисти Балкана и Русије на пролазу, као и из других европских земаља, а посебно будући интербругадисти на путу за Шпанију и одбрану Републике. Заслуге Живојина Павловића су безмерне за комунистички покрет и слободарску борбу Шпаније. Он обједињава информације, има своју тајну чудесну ''црвену бележницу'', у којој уписује запажања и оцене свих који прођу кроз књижару и Париз. Он је човек оцене, искуства, и коначно, човек великог поштења и угледа. Интелектуалац који зна душу Француске а прати судбину Црвене Русије! У тој књижари свраћају Тин Ујевић, Арагон, Барбис, Превер, Пикасо, чак и Копинич и Пежихов Воранц (Ловро Кухар – Брозов миљеник), свраћали су и Милан Бартош, Марјан Брецељ, Кардељ, Дедијер, Кидрич, Кристина Ђорђевић и други... Та књижара је, у ствари, париска веза преко које наши интербригадисти одлазе у Шпанију у грађански рат слободе, као и одред Црвене помоћи солидарности са шпанским народом. Павловић својим оценама и индиректно, у име Интернационале, даје визу за одлазак кадрова у Шпанији или не. Брозу је одбио да изда визу. Броз му то неће опростити. Јосип Броз уз помоћ Копинача одлази у Шпанију, не да се бори, већ да се преко својих агената обрачуна са свим интербригадистима који су на тајном Барселонском конгресу осумњичили њега као страног агента, и гласали за Петка Милетића као генералног секретара КПЈ па су чак и једној батерији топова, на шпанском револуционарном фронту дали Петково име као хероја партије. Главни егзекутори били су Влајко Беговић и Коста Нађ! Влајко Беговић ће ликвидирати орг. секретара ЦК КПЈ Благоја Паровића, у књизи сам све то разјаснио, док ће Коста направити списак људи који су гласали против Броза и који се из Шпаније на чудесан начин неће вратити, а други ретки појединци, који су успели, после слома 1938. године да се врате из Шпаније, биће ликвидирани у Југославији; као накнадне жртве због истине које су изрекли... Тако је Коста у НОБ стигао међу последње у нашој револуцији, али му Броз првом додељује чин генерала армије, генерала са пет звездица, за заслуге из Шпаније. Велики ликвидатори и ловци на главе били су Копинич и Крајачић до краја живота.
Али, прича о Живојину Павловићу, човеку који је прикрио заборав оних уобичајених титовских тајних гробова, човеку који је први написао самоиницијативно, у име истине, књигу ”Трагичан биланс Стаљиновог термидора ”– чиме ће навући сумњу, гнев и бес на себе крајем тридесетих година, напустиће Париз и вратити се у Београд, да би 1941. године, за време партизанске ''Ужичке републике'', био ухапшен и ликвидиран под тешким мукама, по заповести Броза. Павловићева књига била је бревијар истине о многим злоупотребама и одмаздама, великим чисткама у СССР-у, а све је написао човек који је већ пуних двадесет година био комуниста, идеалиста, без мане и страха! Био је позната личност у радничком, студентском и комунистичком покрету Србије. Добровољац у Првом светском рату, члан СКОЈ-а и КПЈ од 1919. до 1920. године, живи у Ужицу, студира права у Београду, од 1923. године је на партијском раду у Македонији, послат од легенде Симе Марковића. Био је окружни секретар за Македонију, да би почетком 1925. године отишао за Русију. Враћа се после годину дана и постаје дописник ''ПРАВДЕ'' из Македоније, да би 1929. године емигрирао у Француску, где остаје пуних десет година, пише и уређује партијски лист Против Главњаче, постаје секретар КПЈ за целу емиграцију, секретар Патроната Црвене помоћи, издавач и администратор партијског листа КПЈ – ПРОЛЕТЕР и часописа: КЛАСНА БОРБА, оснивач Радничке библиотеке у Паризу, управник партијске књижаре и власник ”ХОРИЗОНТА”. После хапшења Горкића Тито пише 2. маја 1939. године Прежихову Воранцу да су Карло Худомаљ и Живојин Павловић на његов предлог искључени из партије, али да то неће бити објављено у ''Пролетеру''?! Настаје забуна међу члановима КПЈ и КП Француске. Тито је успео, преко својих пулена, да сруши мит о Павловићу. Јер, под његовом руком од маја 1936. године до јануара 1939. године изашло је 19 бројева ''Пролетера''. И коначно, трагична судбина и крај. Жика Павловић, Владо звани Ждребе, Златиборац, новинар, члан Покрајинског комитета СКОЈА за Србију, бива откривен од стране Крцуна на територији завичајног Ужица у селу Мачкату, и позива га на предају, и хапси, на велику радост Тита, Кардеља Ђиласа, Дедијера и Ранковића, и Петра Стамболића! После невиђених мучења и премлаћивања од стране Дедијера, Стамболића, Ранковића, Ђиласа који су се такмичили у наношењу бола часном Павловићу коначно је стрељачки строј којим је командовао изванредни Крцунов убица Видан Мицић, убио Живојина Павловића и још четири стотине других недужних људи из Чајетине и Ужица!!! Брозов Термидор није чекао јесен. Грабио је туђе главе ради своје лажне револуционарне славе и морала. Издајници су убијали часне људе, и тако добијали признања и ордене за славу ''слободе'', чије су градитеље сместили у јаме и неозначене гробове. Србија није знала истину. Србија је крварила у братоубилачком рату, грађанском рату са обележјем револуције. Зла коб за историју и генерације које лако верују, а брзо сањају...

Живојина Павловића је ликвидирао Видан Мицић, који је о сопственом признању, по налогу партије, ликвидирао још четири стотине људи. Реците нам нешто о овом убици и кога је још ликвидирао овај егзекутор Комунистичке партије?
- Припала је част новинару Горану Лазовићу да објави свој разговор са Виданом Мицићем, убицом Живојина Павловића, носиоцем споменице 1941. године. ''Крцун је био срећан што је такав човек ухапшен'', пише Видан. Били смо га преко пања, кладе, до смрти, ломили му кости... По табанима пендреком, али узалуд, ништа није признао. Тражили су да призна где је његова ''црвена бележница''. Хтели су да му изнуде признање. Доносили су му папир у ћелију да напише шта зна... То је требало да буду имена великих људи, функционера који су били против нас! Покушао је од силних мука да парчетом стакла изврши убиство и пресече вене. Он је желео да што пре буде стрељан, јер су му муке досадиле. На питање: ”Ви сте убили Живојина Павловића?” одговорио је: ”Да, јесам, убио сам га, али не својом вољом. То је био партијски задатак...” Опростите, колико сте људи убили? Не знам тачно, али више од четири стотине. То је одлучивао Крцун, затим Стамболић.../ Пола века касније убица се бавио гајењем цвећа, каква идила историје, и какав злочин скривен у лепоту. Где је ту правда, а зашто ћути истина?
Јосип Броз у бескрупулозној борби за власт служио се физичким ликвидацијама политичких противника унутар земље и ван њених граница. Да ли је познати бугарски револуционар Георгиј Димитров отрован у Москви, Бугарској или на Топчидерској станици у Београду?
- Моја тврдња је плод проучавања више десетина списа, телеграма и докумената. Тито није подносио Димитрова. Знао је да он никада није дао налог за његово именовање за генералног секретара КПЈ и да је то чиста лаж и подвала, да је Броз самозванац – нека врста Лажног Шћепана Малог али дрзак агент који шпијунира и Димитрова Стаљину! У књизи сам описао, начин ликвидације Димитрова ''мирним средствима''', лековима од којих се дугорочно, али сигурно умире. 

FUCK NATO - BATAJNICA 2012

 http://www.youtube.com/watch?v=ObUHUMAWqVQ

У оквиру кампање „Не желимо НАТО убице на српском небу", активисти организација СНП НАШИ, КАНОН и Корак Србије, као и присутни грађани, извиждали су делегацију САД и НАТО-а испред изложених авиона Ф16 на Батајници.

Грађани су непрекидно узвикивали пароле против НАТО пакта и САД, од којих се најчешће чула FUCK FUCK NATO PAKT, тако да су припадници Војске Србије морали да смирују окупљене грађане, а војна обележја САД и НАТО пакта која су била изложена, морала су бити склоњена јер је пар грађана почело да пљује на њих у знак протеста.

Затим је испред авиона САД отворен транспарент „NATO FUCK OFF!" што је изазвало одушевљење грађана који су прилазили да се сликају са транспарентом.
Делегацији САД и НАТО пакта активисти патриотских организација и грађани Србије јасно су кроз ову акцију ставили до знања да убице српског народа, који су нас бесомучно бомбародвали 1999. године нису пожељни на српском небу.

Информативна служба СНП Наши

 Игор Маринковић: Хвала Војној полицији која је мало зажмурела на једно око и пустила нас да мало злостављамо НАТО зликовце по Батајници 

Партија шаха: Лењин и Хитлер - Беч 1909.

Дошли смо до врло занимљивих података да су Хитлер и лелњин били велики пријатељи и да су имали заједнички циљ уништења хришћанских народа,а све инструисано од стране њихових налогодаваца и инспиратора.

Аутор ове графике, која је 2009. године продата на аукцији у Лондону, је Хитлерова професорка цртања, јеврејка Ема Ловенстрам која је посматрала игру.

Слика, која на полеђини има потписе двојице диктатора, настала је 1909. године у Бечу где је млади Хитлер учио сликарство, а Лењин био у изгнанству - док су чекали инструкције за преузимање својих улога. Обојица су имали истог газду - Језуитског генерала.

Лењин је умро од сифилиса, а Хитлер од старости у Аргентини, у месту Мендоза, 1962 године, у вили Ресиденциа Иналцо, имању на језеру Нахуел Хуапи у аргентинској Патагонији, као сувласник једне фабрике чоколаде. Био је унук јеврејског барона Соломон Мејер Ротшилд из Беча. Зато су га Ротшилди финансирали преко Енглеске Банке и преко Рокфелера од доласка на власт па до краја рата. Оставио је више потомака од којих неки данас завршавају посао око Европске уније.

Весна Радојловић

Целокупна званична историја је скуп бесмислица и фалсификата(Хенри Форд,масон 33 степена),,,
А ово је њихов производ.Добро припремани и тренирани за своју нову дужност.Побити и ликвидирати што више хришћана.И успели су.Први је повукао за собом преко 50 милиона у смрт,други у садејству са Стаљином пеко 41 милион побијених хришћана.Али после престанка 2 светског рата!Дали је данас у овом електронском логору,привиду мира,другачије?
Историја је уствари најлажљивији предмет који је под заштитом закона ушао у школско образовање за обмањивање умова у самом старату њихових младих и незрелих живота. Сви смо стасали на лажљивим историјама, хтели ми то признати или не.

Само зависи чије смо историје кроз школско образовање учили и у којим државама на овој планети су се Србе затекли...,ала се србоубилачки тим на челу са титом одликовао са златом које су покрали од србске династије Крађорђевић и Монархије Србије и прекалили у њихове партизанске које какве сатанистичке ордене са којима су даривали празноглаве србе који су убили свој "србски идентитет" за рад титине југо-партизанштине.

Гусле кроз историју

Гусле су стари, изворни Србски инструмент, који је кроз све векове опстајао и остајао у Србском народу, сведочећи и преживљавајући све народне воље и невоље.

Уз гусле се рађало, крштавало, стасавало, венчавало, у бојеве ишло и умирало. Свака кућа и огњиште је имало гусле, па и ако нико у кући није знао загудити, оне су стајале и чекале госта који је знао загудити и уз гусле запевати.

Замагљена и бечком школом искривљена, славна историја нашег народа, сакрила је и порекло гусала као изворно Србског инструмента. Поуздано знамо да је наш владар Стефан Немања са гуслама дочекао германског владара Фридриха Барбаросу, када је Немац дошао да преговара са Стефаном Немањом око преласка западних војски преко Србије при њиховом походу у Крсташке ратове. Немачки владар се одушевио гуслама и њиховим звуком. То су неки најстарији помени гусала у званичној историји нашег народа. Међутим, како знамо да је та званична историја нашег народа, на Бечком Конгресу прекројена, измењена и замагљена, можемо предпоставити да је историја Срба, као и Србских гусала, много старија и богатија. Зна се да су гусле пореклом са простора древне Персије, односно средње Азије. Неке историјске школе говоре да су и Срби пореклом са тих простора (за шта има основаних доказа), тако да није искључено да су Срби, досељавајући са простора средње Азије на просторе Северне, Средње, Источне и Јужне Европе (али далеко пре 7. века, како нас учи званична историја), донели са собом и свој инструмент – гусле.

Познато је да Лужички Срби, који су населили данашње крајеве Немачке у истом валу када смо и ми дошли у ове крајеве, имају свој национални инструмент – хусле! При том Србске гусле и Лужичкосрбске хусле личе, само су кроз дугу историју оба инструмента доживљавала промене и усавршавања.

Како наш народ од памтивека прати проклетство издаје, неслоге, цепања, те како се, од кад постоји, наш народ прелива и стапа у друге народе или се чак од нашег народа одвајају делови народа стварајући друге, нове „народе“ (обично непријатељски настројене према народу из кога су потекли), тако су са народом и гусле прешле из нашег народа у друге, околне народе, који су их прихватили и представљају их као изворно свој национални инструмент!

Тако данас имамо „хрватске гусле“, „бугарске гусле“, „македонске гусле“, „босанске или бошњачке гусле“, „црногорске гусле“, итд…

Као и многа друга обележја Србске нације и културе, ти „народи“, у недостатку сосптвене културе и националних обележја, својатају и тај наш древни инструмент!

Делови гусала:

1. Варјача – звучно тело – издубљено дрво преко кога је натегнута јагњећа, зечја или јарећа кожа на којој је на средини направљена перфорација ради звучности инструмента.

2. Држач се састоји од «врата» и «главе». «Глава» је сам врх гусала и обично је врло богато украшена, може бити изрезбарен лик човека, коња, птице итд, док је «врат» део за који гуслар држи гусле, док другом руком гудалом прелази преко натегнутих струна.

3. Струне су направљене од длака из коњског репа.

4. Опута – део за који је струна причвршћена при дну гусала.

5. Кочић – налази се између «главе» и «дршка» и на њега се намотава струна.

6. Коњ или коњић – комадић дрвета који одваја струну од звучног дела. Налази се између «опуте» и перфорације, а може бити до «три прста» висине.

7. Лучац – гудало направљено од природно закривљене гране и струне од коњске длаке.

Неки од најпознатијих гуслара Српског народа: Тешан Подруговић, Филип Вишњић, Лека Мастиловић, Старац Милија, Старац Рашко, Ђуро Милутиновић, Стојан Хајдук, Анђелко Вуковић, Ђорђије Ђоко Копривица, Душан Додеровић, Петар Перуновић Перун, Будимир Чавић, Зоран Племић, Бранко Перовић, Саша Лакетић, Славко Јекнић, Ђорђе Тановић, Бошко Вујачић… Ненад Јокановић, Бања Лука

 Иво Андрић, у свом чувеном роману На Дрини ћуприја, изнова и изнова, сваким новим читањем, образује једну слику. Мали број људи, тајно, са неким побожним осећањем, слуша безименог гуслара из Црне Горе како пева уз своје мале гусле, довољно мале да се могу сакрити под гуњ. Иво Андрић то назива – жмарци низ кичму.

Чувена је она забрана гуслања пре почетка боја, локализована у Црну Гору 19. века. То је још једна потврда мотивацијске особености гусала. Међутим, није довољно само констатовати ову особину гусала. Потребно је применити је, на сопственој кичми осетити жмарке. Баш њих. Јер без њих нема будућности гусала, а ако је Његош у праву (и овај пут) ни народа. Ништа без жмарака.
Уз жмарке, гусле су оно што јесу, оно што им је намена. Уз жмарке, слушаоци су оно што треба да буду – ратници, не само сабљом, пиштољем, не, много шире. Једно непрекидно стање акције на свим пољима је оно што гусле јесу.
Зато нема гусала у мирнодопским условима. Зато, гусл

е су сушто стваралаштво. Гусле су и прогрес. Гусле су креативне, гусле су онај полет који нас тера сваки дан радити, на свим пољима. На тај начин, гусле су младе.
У фолклористици се може наћи да гусле имају мнемотехничку функцију. Но, и то је потребно осетити на сопственој кожи, ту жељу бити упеван и опеван, памћен обрасцима и формулама којима се памте Марко Краљевић, Бановић Страхиња. Све су то начини акције. А оно што их повезује је човекова жеља за акцијом. Гусле су ту само катализатор, нема гуслара без жеље за акцијом. Нема их, нити их може бити само на нивоу гусларских друштава. Какве су то гусле којих нема свуда, у свакој кичми?
Крајње је време да се престане са псевдоромантичарским и отрцаним фразама о некаквој, чак онтолошкој вредности гусала по себи. Време је да се престане са причом како су нас гусле одржале. Одржале? Одржале је граматички облик настао од старог партиципа перфекта. То је сувише прошлог времена за мој мозак од двадесет година. Гусле треба да постану еквивалент данашњег времена, да од партиципа перфекта пређу у партицип презента, макар оно што је после Вука остало од њега. Само такве гусле, одржавајуће а не одржаване, могу опстати, заслужују да опстану. И зато, гусле сада и свуда.
Без жмарака нема гусала, нити много чега другог – суштинског по нас.

Организација словенских племена на Балкану

За племенску организацију, која се данас очувала само у неким брдским динарским областима (источна Херцеговина, Црна Гора, Бока, и у Арбанаса), има неколико значајних архаистичних карактеристика. Свако племе има своју одређену територију. "Свуд је седиште племена са његовим сталним насељима у средини племенске територије", казује Ј. Ердељановић, који је та питања посебно проучавао, "а одасвуда унаоколо је широк појас или зона ненасељеног, делом неутралног земљишта. Негде је та зона тако широка, да се по њој може ићи по цео дан и више, а да се не наиђе ни на какво стално насеље. У њој су само планине са шумама и пасиштима, око којих су се суседна племена редовно борила и отимала". Тај појас земљишта својина је целог племена и зове се племенска заједница.

Стару Црну Гору чине четири нахије: Катунска, Љешанска, Ријечка и Црмничка. Свака од њих се дели на племена:

Катунска нахија има девет племена: Цетиње, Његуши, Ћеклић, Бјелице, Цуце (Веље и Мале), Озринићи (Чевљани), Пјешивци (Горњи и Доњи), Загарач (Горњи и Доњи) и Комани (Комани у ужем смислу и Бандићи);

Љешанска нахија у недовршеном племенском груписању има "племена": Дражевина, Градац и Буроње;

Ријечка нахија има пет племена: Косијер, Добрско село, Цеклин (Горњи и Доњи), Љуботињ (Горњи и Доњи), Грађани,

Црмничка нахија се дели на: Подгор, Дупило, Брчели, Сотонићи, Глухи До, Лимљани и Бољевићи.

Племена су састављена из брастава, а браства из родова. Браства су "увек настањена у групи, у засебним селима или у групама од села". Веза између њих је: исто крсно име и традиција о заједничком пореклу. Тих појава, без крсног имена наравно, има и код муслимана, и то чак и у областима даљим од ових брдских предела. У општини Брези, на пример, у височком срезу, у сред Босне, имају неколика насеља муслимана старинаца, где једно или два браства сачињавају читава села. Вук Караџић забележио је 1837. за Црногорце, да и немају правих села. "Тамо се зна само за племена, па и ако поједина браства или породице, које чине племе и граде (понајвише од камена) куће на једном мјесту, то се таква гомила кућа не може назвати селом, јер нема ни свога имена ни атара". Сва већа браства хришћанска имају обично и своју цркву. Та појава лепо се да пратити још и сада у требињској области. Браственици се, наравно, узајамно помажу у сваком погледу; увреда, невоља или погибија једног члана преноси се одмах на читаво браство. То се нарочито манифестује у крвној освети, које још и данас има по Црној Гори, Боки и међу Арнаутима. На челу брастава стоји главар или кнез, у задње доба готово с наследним правом за извесне породице, исто као и војвода, који је био најпре војнички представник племена. У Семберији породица Иве Кнежевића (име казује традицију) била је дуго на челу кнежине, главар је од старине био наследан. У Дробњаку, међутим, војводе су се бирале. Као у старо време, племена су живела чисто демократски. Имала су своје освештано обичајно право (н. пр. Грбаљски Законик, или Пољички Статут, или Васојевички Закон). Скупљали су се браственици или представници родова на своје редовне или ванредне зборове за решавање разних питања; а задржавали су за се, понекад чисто формално, право избора својих старешина.

Нека од наших племена дошла су у везе са староседелачким и можда се, судећи по њиховим називима, као Кучи, Матаруге, Букумири, Цуце итд., и стопила с њима. Том стапању несумњиво је много допринео и њихов географски положај у планинама динарског система, где посебна конфигурација земљишта уветују извесну подвојеност и ограниченост према другима, а ужу узајамну везу. С тим су у вези и јаке конзервативне склоности код њих.

Племена "седморо Брда": Бјелопавлићи (Вражегрмци, Мартинићи, Павковићи и Петрушиновићи),
Пипери (Црнци, Стијена и Ђурковићи), Братоножићи, Кучи, Ровца, Морача (Горња и Доња) и
Васојевићи (докомски и прекокомски).

Херцеговачка племена се простиру и на територији Црне Горе и на територији Републике Српске. Нема разлога да се не набрајају заједно. Херцеговачка племена су: Дробњаци (са Језерима), Ускоци, Пива, Шаранци, Никшићи, Бањани, Грахово, Кривошије, Требјешани, Билећа, Гацко, Љубибратић, Зупци, Рудињани, Приједојевићи и Малешевци.

Племенске територије биле су, у главном, поједине релативно мале жупе, формиране у малим природним јединицама око појединих река (Топлица, Врхбосна, Рама, Коморица, Морача и др.) у њиховим долинама и на обалама, или у карсним пољима (Фатница, Љубомир, Чево и др.) или на згодним комбинацијама долина и пасишта (Рудине, Драчевица, Подлужје и др.). Занимљиво је, да данас жупа или "жупно место" означава, по В. Богишићу, само "предио гдје је питомо, т.ј. гдје снијега нема и гдје рађа виноград." Име Жупе за извесне области очувало се све досад (код Крушевца, Дубровника, у Грбљу). Родови и браства живели су у тим жупама у несумњивој кохезији, али да су имали нарочито развијен живот у задрузи, са врло разгранатим породицама у једном ужем кругу, није сигурна ствар. Ма колико да је индивидуално осећање било подвргнуто племенском, ипак није вероватно, да би се рашчлањавање породице у нешто слободније јединице спречавало неком општом дисциплином. И народна традиција и извесна хисторијска казивања доносе често пута вести о том, како су нека браћа или чак и синови за жива оца кретали својим путевима, да нађу повољније увете за живот. Једино, што се гледало да очува била су имања у земљи и с тим у вези положај и углед, који долази из њеног поседа. С племенским животом уветован је култ традиционализма и у личним и у духовним стварима. Код првих он се изражава посебно у поштовању коленовића и у незгодном положају оних који су инокосни или дошљаци; а у другим у општем развијању племенских предања. Реч племенит и племић, као ознака нечег бољег, дошле су као израз тог патријархалног морала и култа племена. У средини жупе био је обично град, уточиште у случају напада. Као у Француској и у нас је временом име град постало исто и за ville и chateau, јер се у тој првобитној утврди временом развило и градско насеље. У нашем језику градови за одбрану, односно, у случају потребе и као бојни објекти, имају и своје посебне називе, као Добој, Самобор, Котор и Которац. "По овоме значењу и град Подзвизд у Босанској Крајини садржи у имену неку фортификатирну карактеристику. Има је, нешто искварен, стари апелатив подзвиздъ , који значи подземни ходник, водени ров, зидани канал." Испод града обично се развијало Подграђе као насеље; тако, на пример, код Благаја. В. Скарић упозорио је на доста често име Самоград. Он је приметио, да на местима с тим именом "нема солидније грађе и конструкције, што упућује на неко давно вријеме, када наши претци, ваљда, још нијесу били доста вјешти подизању већих и солиднијих градова".

На челу жупе били су жупани, и то као наследна господа. Порфирогенит наводи за требињску област четири рода наследних жупана, а у једном натпису из времена око 1180. год. иза требињског жупана Грда, ваљда до пунолетства његових синова, спомиње се као жупан његов брат Радомир. Над жупанима био је владар,       , чија власт обухвата неколико суседних жупа, али чији народни назив чина није познат. Тих владара у српским земљама у IX веку беше више. Поред Властимира спомиње се требињски жупан Крајина коме Властимир даје кћер за жену и титулу владара, "хотећи га одликовати" и дајући му том приликом самосталност. Централизација власти не постоји; у том Властимировом акту има нечег што потсећа на поступке наших задружних обичаја. У Захумљу је наследна династија Вишевића водила своју државну политику. Жупан који је успео да савлада већину суседних и да се истакне изнад њих постао је велики жупан. Та титула одржала се у Србији све до 1217. године, односно до прогласа Краљевства. Граничне жупе звале су се крај и крајина, и то име одржало се у многим областима све до данас, иако су се у некима границе већ одавно измениле. Због несигурности у њима и честих сукоба њихов назив постао је синоним за четничко ратовање ("закрајинити", "Кочина Крајина"). Јачањем централне власти опадала је власт жупана, али се одржавала све до пред крај XIV века, истина толико ограничена, да се код Дубровчана јављала замена жупана и судије.

И жупан и владари били су у својој власти ограничавани донекле старом установом народних сабора. Од жупских скупштина, проширивањем територија, развијали су се државни сабори, једна установа која је била потпуно туђа савременој Византији. Власт тих сабора и њихов углед били су доста велики. Немања је на сабору, после дуге дискусије и отпора сабраних, доносио одлуке о гоњењу јеретика; на сабору се одрекао престола и утврдио наслеђе; Душанов законик објављиван је на сабору. На Немањин сабор били су позвати: приставници, кнезови, војводе и војини. На сабору пред смрт краља Драгутина били су присутни сви епископи и игумани и сва властела његове државе. У слично састављеним саборима вршени су и избори архиепископа. Сељацима саборисање без учешћа власти није било дозвољено од времена Душанова Законика; с учешћем власти, да саслушају извесне наредбе или да помогну при разграничавањима или у другим локалним питањима, сеоски се зборови јављају и доцније. Облик и изглед малих племенских сабора познат нам је из описа пољичких скупштина код Спљета. Пољичани су пореклом из Босне. Њихове скупштине, одржаване под ведрим небом, под Грацом код Гате, сачињавала су само племенита господа тога краја, која су се скупљала на одређено место, "зборишће", где су расправљала о уређењу и законима своје области и вршила судску власт. У нарочитим случајевима и ту се доцније сазивао "збор подимски", т. ј. са преставницима сваке куће, у којој има живих људи ("по диму"). Помен о таквим племенским скупштинама у Паштровићима има и Љубиша у свом Кањошу Мацедоновићу: "На сред приморја општине паштровске има једна мала лука, пусто жало, коју људи и дан данашњи зову Дробнијем Пијеском. То је земаном бивало мјесто гдје се народ купио на збор и на одлуке... Четири суђе и дванаест властела, од сваког племена по један човјек, слободно и на порође изабрани, сједили би под једном међом врх пијеска, а остали домаћини један до другога по пијеску, и ту вијећали и судили о најважнијема послима". Без ближе ознаке ко у њима учествује наводе се чести зборови у старој требињској области. Како се једном приликом, у једној поруци (1463. год., porte nobilium et sbori de Trebigne), растављају племићи од збора изгледа да је овај био састављен од простог пука. Скупштина у Кучима бивала је обично на Марков Дан, на висоравни Рогама. На њу су долазили сви војници из племена, наоружани. Од XVI века, после турских освајања, таквих зборова бива све мање. У старом опсегу и значају јављају се само пред неке велике акције или од невоље. Али се установа памти. У Дробњацима још се и сад зна "Зборна Главица". Код Гацка постоји "Зборна Гомила", "на коју се састајао народни сабор у прастаро време". Кроз све време робовања под Турцима сабором се стално звао народни скуп код цркве у извесне празнике. Народни сабор обележио је 1804. у Орашцу и почетак Првог Устанка и датум стварања обновљене Србије.

Већ за старе Словене забележио је Јорданис у VI веку, да им се "имена мењају према различитим породицама и местима". Та особина племенског уређења јавља се још увек код Јужних Словена. Већ је К. Јиричек истакао, како су извесна племена потиснула својим називима имена ранијих области; тако се место жупа Врсиње, Оногошт или Папратна јављају Зупци, Никшићи, Мркојевићи. И међу самим браствима доста су честе измене назива појединих родова. Народно предање памти донекле те везе, али их доста често меша и претвара у легенду. Ипак, даду се на више страна пратити читави низови родова из једне старе породице. У неретванској Крајини живело је чувено племе Качића – Грци га зову чак "народ" (     ), – чије племе иде врло далеко. Од њега потичу многа браства, хисторијски потпуно аутентична: Миошићи, Жарковићи, Андријашевићи, Стипићи, Петковићи, Бартуловићи и др. У требињској области моћно беше браство Љубибратића, које се под тим именом помиње од XIV века. Већ 1432. наводи се пет линија тога рода: Љубишићи као најважнији, затим Медвједовићи, Дабиживовићи, Добрушковићи. У Попову се од 1342. помињу Николићи, чија презимена после налазимо као Вукосалиће, Богишиће, Гргуревиће. Црногорска династија Петровића изводила је своје порекло од неке босанске лозе, која да је преко Никшића и Бањана стигла под Ловћен. Као родоначелници њихова браства означавана су два брата: Рајич, од кога су Радонићи, Жутковићи и др., и Херака, од кога су сами Петровићи, Поповићи, Кустудије и још неки.

Племенске организације сличне нашима имају још и данас од балканских народа само Арнаути са својим фисовима. Нема сумње, да је у обе организације, на тако блиском и географски истоветном терену, било доста узајамних утицаја. Кучи се, у осталом, и сматрају као неки прелаз од Срба Арнаутима, као и Клименте прелаз од Арнаута Србима.

Од наших покрајина никаква трага развијенијој племенској организацији нема у источној Србији и Маћедонији, као ни у Славонији и савској долини. Главни услов за то биће најпре и понајвише у самом терену, где је, у богатим и широким долинама, просто немогуће провести онако природно разграничење племена и жупа, какво су давали кланци и увале динарског система. Други је, исто тако важан, разлог и тај, што је померање становништва у тим долинама, као главним прометним путевима и као због богаства нарочито привлачним тачкама, било много интензивније, него у споредним и теже приступачним западним горама. Разбијени тип тамошње групације словенске документује се, међу осталим, нарочито и тим, што су постали апсолутно пасивна подлога бугарских освајача и што не могоше да створе нигде националне државне организације са својим натуреним племенским карактером. Државе Срба и Хрвата настале су у подручју динарске и племенске системе.

Читаво балканско подручје које су населили Словени звало се, према нашем општем називу, "словенска земља", "Словенска", Σκλαβινια, Sclavenia и Sclavonia, у арбанашком Љk’enija, или Љk’inikea. У млетачким, дубровачким и которским латинским документима читаво словенско подручје од Приморја до Вардара, чак и за време кад су се у унутрашњости јасно разазнавале државне диференцијације Срба и Хрвата, звало се Sclavonia. То је подручје словенског насеља за разлику од романског. У Котору и Дубровнику од краја XIII века ознака Sclavonia сужава се често на ознаку Србије. Иначе, траг тог старог назива очуван је и данас у имену покрајине Славоније.

На основу вести код цара Константина Порфирогенита иза средине X и вести Дукљанске Хронике из XII века може се дати доста сигуран преглед о географској подели наших области X-XII века. Граница између српског и хрватског подручја у средини X века била је на рекама Цетини и Пливи; Хрватској припадале су области од Ливна до Јајца. Од Цетине почињало је подручје Неретљана, чувених гусара, које Порфирогенит помиње као потомке непокрштених Срба. Њихово подручје обухватало је три жупаније: макарску, расточку (од Имотског до Љубушког) и "даленску" (можда "далменску" = Dalmisium, Dalmesium – Омиш). У њиховој власти беху острва Мљет, Корчула, Брач и Хвар. Главни неретљански градови били су: Вруља (данас Горња Брела), Макарска, Острог и Лавћен врг Граца; али од свих је најзнатнији тврди Омиш. На Неретви, докле је допирала неретљанска граница, почињала је архонтија захумска. Име је добила по Хуму изнад Боке (Благаја), испод кога је извирала река Буна. На том Хуму постојала су два града: Бона и Хум, од којих су остали трагови све до данас. У тој области владао је род Вишевића, који своје порекло изводе из старе постојбине око Висле. Главна места ове области беху: Стон, Ошље, Добар; градови Мокриски (можда Мокро код Мостара) и Глумаиник (можда Глумине) нису још сигурно утврђени. Источна граница Захумља ишла је вероватно до планина око Калиновика (можда је и то назив за грчко Галуманик) или Гатачког Поља, где се додиривала с границом Травуније.

Тачне границе између Травуније и Захумља не могу се данас повући; сигурно је, да су Попово, Љубиње и Дабар припадали Захумљу и да се требињско-захумска граница рачвала код самог Дубровника. Дукљанин наводи девет захумских жупанија: стонску, поповску, Дубраве, Луку, Дабар, Вељаке, Жапску, горичку и непознате Веченике, Веченик негде око Неретве. То су границе Захумља из друге половине XII века, када се оно почело ширити на рачун неретљанског поседа. Требињска архонтија, која је почињала од Котора, имала је целу леву обалу Боке и Конавље; допирала је до пред сам Дубровник, а на север до Гацка, а на истоку јој је граница ишла Требишњицом и планинама бањанским. Од увек су, казује византински цар, требињски управљачи били вазали архонту Србије, односно Рашке. На овом подручју спомињу се градови: Требиње, Рисан, Врм, Луковац и можда Сливје (старо Зетливи- Сетливи, Стиливи). Дукљанин зна за девет требињских жупанија: Љубомир, Фатница, Рудине, Крушевице, Врм, Рисан, Драчевица, Конавље и Жрновица. Дубровник, стешњен у својим зидинама, ширио се у главном на рачун требињских и захумских суседа; његова пољска добра, посебно виногради, лежали су у главном на њиховом земљишту и ради тога су Дубровчани плаћали суседним владарима по 36 златника годишње кирије, зване могориш. Дукља, која се од XII века све чешће зове Зета, хватала је од византиског драчког темата, од Бара до Травуније. На западу је, од Скадарског Језера и самог Скадра ишла Зетом до Пиве. У њој се спомињу само три стара места: Градац (Стари Град – Будва), Нови Град (можда Превлака) и још неутврђена Лонтодокла (Л8 та – љута, у вези с Дукља). Најважнији град била је свакако стара Диоклеа, Доклеа, по којој је цела област добила име; али је тај град у X веку већ био у рушевинама. И овде се код Дукљанина јавља карактеристични број од девет жупанија и градова: Луска – љешка, Подлужје, Кучево – Кчево – Чево с Будвом, Коплик, Облик, Папратна (између Бара и Улциња), Црмница, Грбаљ. Дукљанин спомиње и област подгорје са жупанијама: Оногошт, Морача, Комарница, Пива, Језеро, Тушина, Гусиње, Ком, Дабар, Неретва, и Рама. Ова последња жупа суседна хрватском подручју, ушла је од 1138. год у службену титулу мађарских краљева. Ова област Подгорја обухватала је такозвану стару, северну Херцеговину од Раме до Мораче. Босна, која је у X веку била мала област око извора реке истог имена, имала је свега два града: Которац и непознати Десник (можда Сутеска). Она је била у вези са Србијом и сматрана као српско подручје. Крај Соли (североисточна Босна око Тузле) Порфирогенит изрично наводи као српски. Уз Сол, Соли помиње се после и Усора са облашћу око те реке; од XIV века Со са Усором иду обично заједно и област им допире све до Дрине. Доњи Краји беху северозападно од Усоре, с градовима Кључем и врбањским Котором. У једној повељи мађарског краља Беле из 1244. год. помињу се обе жупе босанске: Врхбосна, око извора реке Босне, у сарајевском пољу, Лепеница у фојничком, Видоши с Љубинчићем, Миле (код Зенице), Лашва, Ускопље – Скопље, а на истоку Борач с градом Прачом и жупа Боред (можда Бирач). Жупе западне, од Ускопља до Ливна, јављају се и под општим именом Завршја. Ту су се границе Босне мешале с хрватским и врло су често те жупе биле и у саставу хрватске државе. У самој Србији, коју од Босне дели Дрина, настањени су ови градови: Дестиник или Достиник, који није идентификован, исто као ни град црнобушки или црновршки, затим Међуречје, по свој прилици читава област с градом (можда Самобор код Горажда или Соко над спојем Пиве и Таре), Дрежник (можда данашњи ужички Дрежник или, мање вероватно, стари Брезник, Брезница – Плевље), Лесник – Лешница и Соли. Старе области српске из средине XII века, подељене међу Немањину браћу, беху Бијело Поље на доњем Лиму, Будимље на горњем Лиму, Градац на Морави (сад Чачак) и Рас с ибарском и расинском долином, која се везала уз Топлицу. Источна граница Србије средином IX века беше код Новог Пазара, а у XI веку око Звечана. До Немањине акције Србија није прелазила Мораву; на север није ишла преко Рудника, а на југоисток не даље од Пећи и Ђаковице. Главна снага српског народа беше, према том, у планинском подручју источне Херцеговине, средишње и источне Босне, Новог Пазара, југозападне Србије и Зете. Ниједна од богатих долина, ни Косово, ни Морава, ни Метохија, ни Мачва не беху тада потпуно у српској власти. Српска племена, недовољно повезана међусобно, и без поуздања у успех, понешто и заплашена судбином својих словенских саплеменика на истоку, који беху постали плен Бугара и Византинаца, остају у својим планинама читавих пет векова; а кад се крајем XII века јави набујала снага за експанзију њен пут је био унапред одређен. Као планинске лавине спустиће се тад та племена у суседне долине и већ за два века она ће постати господари њихови у највећем делу и одржаће се на том подручју кроз све векове своје хисторије.

Добар део тих жупа и области има, као што се види, нова имена. Чак је и стару Дукљу заменила Зета, а један део Далмације добио је називе Неретљанска Област и Црвена Хрватска. У Боки и у Приморју жупе имају називе Драчевица и Жрновница. Очувани називи у вези су понајвише са старим именима река, али и ти су знатно славизирани (Врх-босна, Подриње). Значи, дакле, да се нова подела жупа није много ослањала на старе традиције те врсте. Али је ипак несумњиво, да је подржавана и делом развијана у вези са старим романским катунима. Многа племена означавана су просто тим именом (Катун Дробњаци, Катун Мириловићи). У једној турској канунами, која је одређивала по старом начину уређај Влаха око Тимока, вели се, да један катун чини педесет кућа; то је, дакле, постао неки технички израз за врсту и обим једне уже организације. У XIV веку, у Крбави, за "Влахе" се изрично каже, да се узајамно боре "са својим катуном". Вероватно је назив катуна, пре само једне пастирске заједнице, ушао у народ као ознака уже организације једног краја и једне племенске групе.

Посед земље, који је дуго бивао у заједници, добио је по племену назив племеншћина и племенита земља. Индивидуалније ознаке, настале несумњиво по личној својини, зову се дедина, очина или очевина и најобичније баштина (од башта – отац; отуд баштинити – наследити од оца). Дедина у чешком праву означава "непокретна добра, која су сачињавала колективну својину целе породице и прелазила су од предака (дедова) на потомке". Владари су доцније ограничили право наслеђа, нарочито у поседу шума. У Дечанској Повељи, на пример, изрично се каже: "у планинама нема нико баштине осим краља и цркава којима су краљеви дали". Кад је владарска моћ ојачала, они често поклањају не само поједина добра, него и читаве жупе, и то са наследним правом, исто као што им их и одузимљу у случају немилости. Касније се јавља и пронија, као развијена установа римског граничарског права (limitanei). То су поседи, које је владар давао појединцима за извесне услуге уз право личног уживања, али не као сталне баштине. К. Кадлец мисли, да се "паше и шуме нису уопште делиле, него су остајале у заједничком уживању свију породица. Учешће у уживању те општинске земље сачињавало је принадлежност појединих господарских имања и у чешком се праву називало vola, доцније zvole, у руском праву угодье, код Хрвата – pristojanje, код Срба и Бугара правини... Њиве и ливаде су одређивале само на извесни рок. Кад је он истекао, земља се је опет поново одређивала појединим породицама, евентуално у другим размерама, јер у току времена неке су се породице услед умирања смањивале, а друге су се напротив због обилног рађања повећавале. Такво периодично одређивање земље још данас долази под називом "передěль" у руским селима, где се је одржао т.з. "миръ", т.ј. земљишна општина". У нас је ово поново одређивање земљишног поседа вршила Дубровачка Република; у унутрашњости немамо за то довољних примера.

У старим нашим споменицима, у рано време, има доста спомена о извесној диференцијацији међу појединим људима, до које је дошло услед њихова изузетног положаја у племену. Ма колико да је народ био сав једнак и демократских схватања, у њему се врло рано јављају разне старешине и поглавице. Има више примера о том да се у раном Средњем Веку спомињу словенске поглавице, свакако у првом реду племенске. У нашим земљама, у најранијим временима, господари или владари појединих области помињу се као наследна господа. А чим се до власти долази по праву наследства – а у нас су, с почетка, сви синови наслеђивали оца и делили област на своје делове – одмах се издваја и једно повлашћено браство, које, после, својим споредним линијама женидбама и удадбама, ствара свој виши круг. Племенске организације уветују и саме собом извесно поштовање своје снаге и традиција и врло су кочоперне према скоројевићима и приселицама. Реч бојар, бојарин, у нас бољар долази од турско-монголско бајар, што је најпре значило "богат", па онда "одличан"; она показује и код нас, као свуда на свету, да се утицај и углед стицао и богатством. Св. Сава наводи у биографији свога оца српске бољаре, који с његовом браћом и свештенством иду у сусрет моштима Немањиним, а Првовенчани, описујући Немањин збор против јеретика, помиње старце и велможе. Етимологија ове речи је јасна вели моужь је моћни, ,угледни господин’. Општи обичнији назив за те истакнутије људе био је властелин, властела; име казује и њихову прву функцију (Стеван Првовенчани изрично помиње "кнезе земли своје иже над власт’ми"). Војници "војини", беху мање племство, после звано и властеличићи. Остали свет, сеоски и грађански, били су себри; тек доцније постао је "себар" синоним за сељачки, простачки. Реч је позната и Русима и Литавцима и означавала је заједничара и судеоника. Закупци или најамници звали су се меропси (назив је дошао од родопске провинције Меропе). Кмет од comes-comitis-comet и није имао своје данашње значење у нашим западним областима. То су најпре, у Босни, били племићи, а у Зети сеоски старци и судије. Тек од XV века јавља се реч у смислу ,закупника’. У Дубровнику је кмет одавно означавао сељака. У Србији, међутим, од новијег времена реч се употребљава за представнике општинске власти. Робови су отроци и иду као "вечна баштина" господара, док их не ослободи.

Грађански сталеж постојао је само у Приморју и управљао се, са племићским водством, по својим прописаним законима или статутима. Сви важнији градови, Дубровник, Котор, Бар, Дриваст, Улцињ и др. имали су своје статуте, од којих су нам неки до данас очувани. У унутрашњости грађана је било врло мало. Још у XIV веку писао је један западни путник, како Србија готово и нема тврдих градова, а и што их има они су без ровова и зидова. "Зграде и дворови како краљевски тако и осталих племића саграђени су од брвана и од дрвета; нити ја тамо где видех двора или куће од камена или од земље, мањ у латинским градовима на приморју". Наше градске колоније у унутрашњости развиле су се уз рударска места, као Брсково, Сребреница, Фојница, Рудник, Ново Брдо, Јањево, Кратово итд., где су била насеља саских рудара и приморских трговаца. То су с почетка били тргови и тек су се временом развили у градове. Од краја XII века под српску власт почињу долазити стари градови Маћедоније Скопље, Прилеп, Охрид, Сер и др., а на северу одавно изграђени Београд. Добар део старих римских насеља остао је напуштен и неискоришћен, у рушевинама.

Народ се у главном вратио свом старом занимању: сточарству и земљорадњи. Сточарством се бавио, истина посредно, и сам краљ, као у XIX веку кнез Милош. Његова стока имала је на тргу предност пред сваком другом. Босански краљеви су у масама извозили свој сир преко Дубровника. Као у старој домовини, гајила се у главном овца и свиња, а у мањој мери говеда, козе и коњи. Хранили су их на ливадама и сеном, које је познато свима Словенима. Да је између наших досељеника и старих балканских сточара било жива додира и тесних узајамних веза види се најбоље по том, што је све до данас за сточарске предмете и производе остало у нашем језику врло много романско-влашких и арнаутских назива. Вуна се зове: каба, реја и руда; пастири се купе у катуне; сир се назива: урда, качкаваљ, кунуздра, бучалина, шулина; сухо месо зове се пршут; сир се доноси у бронзину. Повици и усклици за животиње готово су истоветни код нас и код Арнаута, а исто тако и називи за поједине животиње. Из тих старих времена је и обичај бачија и назив балија за једну врсту муслиманских сточара. Сточари су се кретали по целом Балкану, лети у планине, а зими у хумнине; због њихових испаша, солила и планина долазило је од памтивека до тешких сукоба. Пастирских заједница, које случај тако занесе, има понекад и у местима где се не би очекивале. У столачком крају, у сред Херцеговине, налазимо у XIV веку Бурмазе, очевидно пастире албанског порекла. У арбанаском зот значи ,господин’, а у Херцеговини постоји угледно браство Зотовића. Током Дрине, све до иза Сребренице, продрло је неколико арбанаских речи и одржало се тамо у такозваном "баналачком" тајном говору. Од сточарских арбанаског су порекла: каљац, каљче – коњ (kal’, рум. cal < caballus), миш – месо, ћем – пас; а од других: буке – хлеб, руша – вино, вајза – девојка, виза – вода. Врло је важна појава, коју је забележио Ј. Цвијић, да све сточаре при њиховим важнијим кретањима "зову Арнаутима, па и кад су српскога порекла". У Солунско Поље, питомо и погодно за зимовник, силазили су сточари не само из мађедонских и албанских страна, него чак и из Пештери. "Шкријељи из села Боровштице", казује Бор. Милојевић, "спуштали су се са својим стадима преко Новог Пазара, Митровице и Скопља низ Вардар и почетком зиме стизали у околину Лугадинског Језера". Богаство у стоци било је у нашим странама врло велико; број се, наравно, не зна, али од стоке су живели читави крајеви и области.

Сем сточарством, приморски наши крајеви и људи око великих маћедонских језера бавили су се још и риболовом. У народне песме ушла је "риба од Охрида". Неретљани су том занимању придодали још и гусарство, које је дуго угрожавало трговину на Јадранском Мору.

Рано се помиње и лов на многобројну дивљач у великим и тешко проходним шумама. Синови жупана Властимира послали су бугарском кнезу Борису два пса и два сокола као "гостинско уздарје", а за лов са соколовима прича се већ у биографији Св. Ћирила Солунског, да је то "обичај богатима". Млади Немањин Раско изговорио се оцу, пред бег у Свету Гору, да иде у лов на јелене. Као у старој постојбини, коже збијених животиња служиле су не само за домаћу употребу и зимско одело, него и за извоз и за плаћање дажбина. У Хрватској је за то највише служила куна и отуд је дошла не само на бански новац, него и у земаљски грб.

Гоњен и гонећи, у борби и пљачки, спустио се словенски елеменат са разних страна истока и севера у дунавску долину и одатле у унутрашњост Балкана. Још примитиван и усплахирен читавим вртлогом Сеобе Народа он је запао у балканске шуме и кланце, с почетка врло мало сигуран да ће ту и остати. С неповерењем су пратили нови дошљаци не само сваки покрет византиских власти, него и кретање својих саплеменика и брзо су, у грабљивости примитиваца, стали сртати једни на друге, да би, узајамно истрти, били сигурнији за плен. Хисторија балканских Словена, у првим вековима њихова живота на Балкану, то је низ сукоба са суседима и властима, који их потискују или покушавају подјармити, узајамно вребање и неповерење, и постепено привикавање на ново земљиште и културу нове средине.