ОБИЉЕЖАВАЊЕ 780 ГОДИНА МИТРОПОЛИЈЕ СРЕБРЕНИЧКЕ

СРЕБРЕНИЦА, 4. НОВЕМБРА /СРНА/ - Дочеком моштију Светог деспота Стефана Лазаревића и служењем свете архијерејске литургије данас ће у храму Покрова Пресвете Богородице у Сребреници бити обиљежено 780 година од оснивања Митрополије сребреничке.

 

Дочек честица моштију Светог деспота Стефана Лазаревића, које ће се чувати у сребреничком храму, очекује се у 10.00 часова, рекао је Срни сребренички свештеник Александар Млађеновић.

Свету архијерејску литургију служиће Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Василије уз саслужење свештенства Епархије.

Свети деспот Стефан Лазаревић, син Светог цара Лазара, био је српски владар, законодавац и пјесник. Након шест вијекова враћа се у Сребреницу гдје се још налазе зидине тврђаве коју је саградио и гдје је једно вријеме столовао.

Формирање Митрополије, чије је сједиште било у Сребреници, говори да је овај град у то доба био развијен економски и духовни центар који је имао изузетно важан значај у историји српског народа.

Сребреничка Српска православна општина очекује да ће обиљежавању овог јубилеја присуствовати велики број званица и вјерника. 

 РТРС

Православни вјерници из Сребренице дочекали су јутрос у Храму Покрова Пресвете Богородице мошти Светог деспота Стефана Лазаревића.

 http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=73474

ВИДЕО: Обиљежавање 780 година Митрополије сребреничке трајање: 0:00

Доношењем честица моштију Светог деспота Стефана Лазаревића, које ће се чувати у сребреничкој цркви и служењем свете архијерејске литургије обиљежава се 780 година од оснивања Митрополије сребреничке и 600 година од када је Сребреница дата на управу деспоту Стефану Лазаревићу.

Светој архијереској литругији у сребреничкој цркви присуствовао је велики број вјерника из свих крајева Републике Српске, а највише њих, организованим превозом дошло је из Бијељине, Власенице, Хан Пијеска, Добоја, Брода и Лопара.
Свети деспот Стефан Лазаревић, син Светог цара Лазара, био је српски владар, законодавац и пјесник. Након шест вијекова враћа се у Сребреницу гдје се још налазе зидине тврђаве коју је саградио и гдје је једно вријеме столовао.
Формирање Митрополије, чије је сједиште било у Сребреници, говори да је овај град у то доба био развијен економски и духовни центар који је имао изузетно важан значај у историји српског народа. Сада, 780 година касније, Сребреница поново добија значај у православљу какав заслужује, каже протојереј српске православне цркве Сребренице, Александар Млађеновић.
Мошти Светог деспота Стефана Лазаревића у Сребреницу донио је епископ зворничко-тузлански Василије који је потом у Храму Покрова Пресвете Богородице, уз саслужење свештенства Епархије, служио Свету архијерејску литургију.

Сама међу хиљаду Албанаца

понедељак - 22. октобар 2012(Политика)

Наташа Марковић, једина Српкиња у Брежанику, селу на путу између Пећи и Гораждевца, после смрти сестре, живи своје метохијске дане

Брежаник, Пећ – На четвртом километру магистралног пута Пећ–Гораждевац, у селу Брежаник, међу хиљаду Албанаца, сама, заборављена од свих, своје метохијске дане живи Наташа Марковић, храбра и неустрашива српска душа.

У мају ове године, када јој је умрла сестра, с којом је последњих 13 година преживљавала свакодневну страхоту, насртаје дојучерашњих комшија, ова Српкиња која је превалила шесту деценију живи у кући свог комшије, Србина, јер је њена у лето 1999. године, као и 23 остале српске куће, до темеља порушена.

Нападали су их Албанци из села Лођа, ОВК је палила све пред собом, а Наташа и Слободанка, која је „умрла због небриге, јер није било ни хране ни инсулина за њу”, месец дана су проборавиле у шуми, са својих десетак коза и неколико кучића, хранећи се копривама, зељем ако га је где имало, и лишћем, истим оним које су козе брстеле.

Најтеже Наташи пада што је држава Србија заборавила. Већ неколико година без икакве помоћи, без иједног динара, живи у албанском окружењу, у гротлу, надомак Пећи, где јој свакодневно харају имање, секу воћке, а у мрклу ноћ, када се све утиша, око куће шетају…

– Од маја месеца, када ми је сестра умрла, сама сам, али и с Богом. Оде ми сестра, јер није било инсулина ни хране. Некако смо заједно преживљавале ову нашу голготу, а најтеже нам је падао мук српске државе. Тражиле смо помоћ свуда, одлазиле у нашу полицију, у КПС у Гораждевац, али ништа – говори Наташа, промишљено, онако како и приличи метохијској жени, док успут наводи да је некад била студент Београдског универзитета.

Научила је за ових 13 година неколико страних језика. Говори румунски, немачки, енглески, а учила је онако успут, све у зависности од тога како је која инострана војска или полиција долазила. Прича док јој тешке сузе падају на отврдле руке. Неколико коза и паса данас су јој једини пријатељи.

– Све се променило те 1999. године, када је за ноћ отишло више од 20 српских кућа. Горело је метохијско небо, а нас две, не желећи никуд, отисле смо се у шуму. И то прође, али после наиђе тегоба. Ево, већ пету годину ни динара из Србије не добијам. Оболела сам, као и моја сестра после рата, а нити имам личну карту нити здравствену књижицу–казује нам ова храбра и горда жена, док седимо на некаквим пањевима, а метохијско сунце се просуло по утрини.

А Наташа има пет хектара и 26 ари плодне земље, али то сада раде неки Албанци, преоравају јој ливаде и њиве, посекли 50 стабала ораха, на десетине стабала воћки.

Потребно је Наташи све, од обуће, одеће до покућства.

– Немам шта од црнине да обучем. А, иде зима, а требала би ми нека дебља јакна, црна, да бар тамо у зиму на задушнице сестри изађем – слушамо њену причу, док људи с којима смо дошли, из покрајинског Црвеног крста, износе нешто намирница које су донели. Додадосмо и ми оно мало што смо успели да понесемо.

– Купила сам ручну тестеру. Полако ћу овако сваки дан док се сунце не угаси, до пред ноћ, да тестеришем колико могу. Тек однедавно почела сам да излазим из овог мог зачараног круга. Одем пешке до Пећи, онако сва у страху, утрнула, али с вером у Бога да ми се ништа неће догодити. Знам да ме чува Бог, ово моје једно једино метохијско небо, ови ветрови с Проклетија – казује Наташа.

Потребна јој је помоћ, ако ништа друго, а оно да јој се бар дотури црна јакна, једна шерпа, а и да неко помогне да ова храбра, метохијска Српкиња, чије је вековно огњиште овде у Брежанику, добије бар здравствену књижицу, да може да се лечи. Да, како каже, не оде као њена сестра јер је затајила лекарска помоћ, а „могла је и поред свих невоља још дуго поживети”.

БИЋЕ ОПЕТ: КАЗУЈ СТРИНА, ГДЕ ЈЕ ДРИНА

Петар Милатовић

  Кад су У Првом светском рату, после изгубљене Церске битке, аустроугарски солдати, бежећи и убијајући испред себе изнемогле, рањене, старце, жене и децу, у безнадежности урлали: Казуј стрина, где је Дрина!; док су за њима српски пукови певали: Дођи Швабо да видиш где је српски Текериш!
Међутим, највећи део њих нису биле Швабе него Срби из ондашње империјалне Аустрогарске са српских територија.
Историја, за коју кажу да је учитељица живота, понавља се ако се не савладају све њене лекције.
С обзиром да Срби нису савладали лекције из историје, она се понавља у неоимперијалном Бечу, с том разликом што је у Првом светском рату Беч користио српско топовско месо из западних српских покрајина, а сада намерава да користи српско топовско месо баш из Србије и с још једном разликом: будући бечки окупатори српског порекла из Србије неће урлати: Казуј стрина, где је Дрина!, него ће до неба завапити: Задеси нас зло ново, главе нам дође Косово!
Нејасно је само да ли ће овај вапај до неба нових бечких содата српског порекла из Србије добро разумети њихови саборци пореклом из Анадолије и осталих турских покрајина!
Они који претекну после планираног новог косовског полома мораће, по законима физике и логике, опет да завапе: Казуј стрина, где је Дрина!
Да овај увод није плод ауторове маште (камо лепе среће да јесте?) потврђују нам чињенице из Беча. Наиме, „аустријска Академија за националну одбрану, на свом Институту за јужнословенске језике, организује курсеве српског језика за аустријске официре и аустријске полицајце, а на тим курсевима, поред српског језика, аустријски официри, подофицири и полицајци изучавају српске обичаје и културу“.
Управо тако је дословно, од речи до речи, рекао аустријски официр Звонко Орешковић приликом посете аустријских официра и полицајаца некадашњој комунистичкој „Заједници југословенских клубова“, касније по ДОС-манлијском наређењу са Дедиња преименованој 2005. године у „Заједницу српских клубова“ у уторак 7. септембра 2010. године.
Том приликом аустријски официр Звонко Орешковић, који је предводио групу аустријских официра и полицајаца у посети некадашњој комунистичкој „Заједници југословенских клубова“, посебно је нагласио да они траже контакте са постојећим српским заједницама у Аустрији, а оно што нормалном човеку боде очи до бола, јесте јавна изјава аустријског официра Орешковића да они „имају већ добро развијену сарадњу са Српском православном црквом у Бечу“!
То што аустријска Академија за националну безбедност сарађује са некадашњом „Заједницом југословенских клубова“ која је, сада под новим именом (Заједица српских клубова) обећала „да пружи подршку и помоћ“ аустријским официрима, подофицирам и полицајцима, и није никакво изненађење за боље познаваоце прилика, али јавно признање аустријског официра Орешковића да аустријска Академија за националну безбедност има „већ добро развијену сарадњу са Српском православном црквом у Бечу“, мора дубоко да забрине све мислеће људе.
СПЦ у Бечу треба, пре свега, да има развијену сарадњу са српским верницима, а не са аустријском Академијом за националну безбедност! Немам намеру да подучавам никога, али имам намеру да јавно упозорим: Не копајте гробове властитој деци! Ту врсту зле работе неће опростити Бог, а народ још мање!

ДЕЧАНСКИ ПОДВИГ-АНХРИМАНДРИТА ЈУСТИНА ТАСИЋА

 Тасић Милисав-Анхримандрит Јустин Дечански и Савински 

  Можда некоме изгледа и чудно тражити повезаност између Републике Српске и Косова, али свако од нас носи свијесно или несвјесно Косово у срцу. 

Први дио можете прочитати ОВДЈЕ
Промисао је хтијела да је игуман Макарије, који га је дочекао у Дечанима био везан и за први Милисавов Манастир Бању код Прибоја у којем је боравио пошто су припаднлци ОЗНЕ, затворили тадашњег игумана Пахомија, а послије повратка игумана Пахомија, игуман Макарије враћа се у Манастир Свету Тројицу код Пљеваља, али и он је безаконито ухапшен и држан три године без суђења у затвору у Богдановом крају на Цетињу.У пролеће 1956.године игуман Макарије, после пуштања из затвора одлази у фрушкогорски Манастир Беочин, одакле на позив новопостављеног епископа рашко- призренског Павла, долази у Дечане где је завршио пре рата завршио монашку школу и провео неко време иу току рата.Игуман Макарије дошао је у готово опустио Манастир у коме су послије упокојења дотадашњег ахримандрита Теодосија били стари јеромонах Калиник и млади, али тешко болесни монах Јаков .

 Отац Макарије постављен је за Игумана дечанског 15.новенбра 1957.године, где у то смутно време обнавља дух монашке ревности у богослужењу, а поред редовних богослужења уводи и молебан са Акатистом Светом Краљу.Осим тога успео је да обнови манастир заједно са конацима и да уведе ред у обраду манастирског имања и винограда у Великој Хочи. Ипак најважније дијело оца Макарија у тим тешким временима била је обнова монашког братства у Дечанима, а међу њима је био и Милисав Тасић као искушеник, чији ће каснији постриг обележити ту обнову, а касније дати и печат манастирском животу.Искушеник Милисав, кога анхримандрит Јован Радосављевић описује као ведрог и готово увек насмејаног, примио је монашки постриг из руке тадашњег епископа рашкопризренског Павла, 6.марта 1963.године и дато му је име Јустин, исто оно које је носио духовни отац анхримандрита Макарија, који је без трага нестао на Косову у току ИИ светског рата.На Томину недељу 1964.године монах Јустин биће рукоположен за јеромонаха.Дечани су тада били духовно гнездо за многе монахе чија имена до данас блистају у нашој помијесној Цркви.Прије оца Јустина 1961.године у Дечанима замонашен је Милан Столић из Руме-данашњи епископ жички Хризостом, а потом у Манастир долази и Милорад Микић који 1962 године постаје расофорни монах са именом Николај.Станко Рашковић из Пећи замонашио се 17.августа 1963.године, добивши име Гаврило, а касније ће бити анхримандрит манастира Светог Марка у Америци.Убрзо у Дечане из Пећке патријаршије прелази и млади монах Гаврило Вучковић, родом из Источне Србије, који после неколико година одлази у Хиландар, где остаје више од 2година, сада је анхримандрит и старјешина Манастира Лепавина у Загребачкој митрополији.Привремени искушеници и богослови били су Милош Милошевић, садашњи анхримандрит студенички Сава и Владимир Гроздановић-отац Варнава, анхримандрит и игуман манастира Савина у Херцег Новом.Тада су у Дечанима боравили и Ристо Радовић -садашњи митрополит Амфилохије, као и будући свештеници Живко Тодоровић, Драгомир Рвовић, Радослав Филиповић и Звонко Тодоровић, двојица задњих касније су били свештеници у Америци. Од монаха у Дечанима су се дуже или краће време подвизавали јеромонах Калиник, монах Јаков, јеромонаси Доротеј, Јован, Георгије, Пантелејмон, Мирон, Андреј и монаси Урош и Данило.Седамдесетих година прошлог вијека у Дечане долазе и два свршена теолога, као искушеници Томислав Гачић из села Чечаве у Републици Српској, сада епископ врањански Пахомије, и Миломир Богићевић из Пећи, сада анхримандрит Алекреј у манастиру Св. Л уке у Бошњану.Дечанским духом напајао се и владика Иринеј Буловић.Скоро сви искушеници оца Макарија успијешно су окончали богословске школе. Тако је отац Јустин 1971 године завршио призренску богословију где су му професори били садашњи патријарх Иринеј, блаженопочивши анхримандрит Никодим Ђураков, протојереј Милутин Тимотијевић ...1977.године због болести оца Макарија за игумана мангстира Дечани постављен је отац Јустин, који ће наредних година водити бригу о старом и слепом Игуману Макарију, за кога му није било тешко ни да нешто прочита, одведе га до цркве, окупа га пресвуче, јер њему ништа није било тешко да уради за свога Машу како су сви звали свог мудрог старца и духовног оца.Све до своје смрти 1981.године, отац Макарије биће му увек ослонац и савјетндавац око материјалног пословања, администрације, рацуноводства.Из тог времена потичу и многа пријатељства оца Јустина и многих истакнутих научника и интелектуалаца који су били укључени у радове на обнови Манастира.Приповједајући о оцу Јустину, академик Владета Јеротић каже: "посећујући православне манастире током низа година, нисам срео" природнијег "монаха од игумана дечанског (30 година игуман манастира који је најмање од свих манастира био угрожаван од Шиптара), а онда и анхримандрита савинског Јустина.Од младих дана калуђер, стекао је знање и умеће хришћанског живљења поред надалеко чувеног пре оца Јустина Дечанског, игумана Макарија.Причајући о свом духовном оцу, игуману Макарију, увек са вољом и задовољством, отац Јустин га наводи као редак пример калуђера у српском православном свету, који је склјио, носио и живео православну хришћанску духовност са природношћу живљења простог српског човека, али и са мипломатским умећем, тако ретким даром у православљу уопште, у православној црквеној политици поготово (такав редак дар по мишљењу оца Јустина имао је и српски патријарх Герман). Говорећи са уважавањем и синпатијама о оваквим особинама дугогодишњег игумана дечанског Макарија, отац Јустиа као да непрестано говори о себи.Идентификација сина са оцем, ученика са учитељем, у случају оца Јустина и игумана Макарија, остваривала се током година њиховог заједничког живота у Дечанима природно и лако , јер су неке битне урођене карактерне црте, као и тенперамент једног и другог дечанског игумана биле скоро истоветне.Није ту било потребно ни наметање, ни претерано угледање; једноставно син је волео оца, а отац сина. "Због живота у више националној средини, прво у Босни где се родио, затим више деценија на Косову, у манастиру Дечани у коме је духовно узрастао уз оца Макарија, Војвођанин, отац Јустин показује задивљујућу толеранцију према свим народима бивше Југославије, али и свим религијама на том простору. Отац Јустин није био оптерећен човијек.Своје српско и монашко опредељење чувао је за себе и није га истицао у први план зато је био много поштован од локалног шиптарског становништва, па су га много уважавали, за савијете питали, на измирења, сахране и свадбе звали . Када би се повело питање о вијери са припадницима других вијероисповијести отац Јустин никада није улазио у било каква полемисања већ је увек цитирао тумачење једног локалног старца, монаха Дамјана, родом из села Оптеруша, код Манастира Зочиште у Метохији, који би на такво питање одговарао : "Ми ги имамо наше, ви ги имате ваше, а они тамо имају ги њино."Отац Јустин има иза себе читаву историју односа са локалним Шиптарима и успео је да изгради међусобно поштовање, дешавало се да шиптарски сватови понекад изненада дођу у Манастир, тако су једном приликом Игуману Јустину показали младу, што је изузетна части, пошто младу испод вела неможе видети нико па чак ни младожења, отац Јустин се није дао збунити већ је младу, кад му је целивала руку, даривао петоликом (златним дукатом), што се код Шиптара посебно цени, и тако им је показао да познаје њихове обичаје.Поред тога међу локалним становништвом уживао је такво поверење и поштовање да је понекад морао ићи код њих и да изјављује саучешће, а онда би га домаћини постављали поред хоџа и најближе родбине па је и сам често примао саучешћа, а онда и разне догодовштине од обичаја бацања цигара, преко испијања безбројних чајева, до питања које се по хиљаду пута понавља: ​​"Како ти је фамиљија, како су ти деца, жена ..."Имао је потпуно разумевање и за људе друге вијере који су долазили у Манастир и молили се Богу на свој начин, објашњавајући да никог не треба ометати у молитви.У свакој вери има моралних и честитих људи, а Божија помоћ сваком је потребна, па је отац Јустин често знао да пред моштима светог Краља, чита молитве и сиптарка, које су га често ради својих разних невоља молиле за то.Дирнуле су га једном речи 01:00 сиптарка која му је после очитане молитве рекла: "Ме пљунт гоја" (уста ти се позлатила).

Разумије се да је у оно време и на оном мијесту отац Јустин морао доживљавати и разне непријатности, а за њега су права напаст биле шиптарске школске ескурзије, пошто је знао да њих уопште не интересују ни свети Краљ, ни лоза Немањића, ни вера православна, већ само да што пре уђу и изађу. Колонама шиптарских основаца сметала је светиња и мирис тамјана у њој, па би сви запушили носеве, протрчали кроз Цркву и кренули према излазу како би напољу удахнули "свежег ваздуха", а по својственом му хумору и довитљивости-уствари проницљивости без које међу њима неби могао опстати-старац би им се у том њиховом трчању придруживао, тако да нити су они њега нешто питали нити им је он ишта објашњавао.Исто тако Шиптари би имали у току лета обичај да дођу на Бистрицу и ту остајали по неколико дана пуштајући гласну музику чак иу току ноћи, а келија оца Јустина била је баш окренута на ту страну.Када оца Јустина питали како подноси да слуша песме на шиптарском , он им одговори питањем да ли они знају грчки, посто су окупљени рекли да незнају, а грчки, они такође рекоше да незнају, онда им отац Јустин одговори, да ни он незна ни шиптарски ни грчки, па једноставно само замисли да је грчки умијесто шиптарског и све то лакше поднесем.Поред свих тих ситних искушења која су невјерујући правили многи шиптари ценили оца Јустина, па су га често питали за савет, помоћ или да се пред Светим Краљем помоли за њих, а многима се захваљујући њиховој вијери у помоћ Светог Краља тражено и испунило.Заиста отац Јустин би као какав искусан душезналац са сваким човеком дуго и детаљно протресао његову "анамнезу", занимао се за сваки значајни детаљ живота, па је његова молитва била праћена и психотерапеутске саветом болесноме.Отац Јустин био је упамћен по врлинама које су обасјавале сваког ко би се сусретао с њим.

Са радошћу и Аврамовски гостољубља дочекивао је све добронамјерне људе без разлике, и Србе и Албанце: у личности духовника и монаха он је сијединио лик традиционалног србског домаћина, који плени љубазношћу, благодарношћу и достојанством.Садашњи епископ рашко-призренски Теодосије Шибалић присећа се карактеристичне сцене која би се откривала посјетиоцу манастира: отац Јустин, љети ис јесени, седи на пространој манастирској тераси, прима госте и намернике, насмијан и спокојан, спреман да утеши и нађе благу реч, која лечи сваку тугу и бол.

Отац Јустин често је говорио да Дечани нису обичан манастир: то је царска Лавра, чији је домаћин свети Краљ.Попут свих правих Дечананаца, он је био и остао дубоко духовно везан за Светитеља дечанског, прибегавајући му у тузи и невољи, црпећи од њега утијеху .О односу државе и Цркве, отац Јустин говорио је са својственом му уравнотеженошћу: "Било каква да је власт, немогуће је поделити односе на 'ми' и 'они'. Треба бити више сарадње, неке сагласности, тежње ка хармонији.Црква увек треба да налази начине да се људи измире, ваљали и неваљали, и поштари и књижевници, и попови и лопови ... Сви су људи сви Божији поданици ... "Иако увек обасјан радошћу, отац Јустин је непрестано туговао што у манастиру није било више монаха, па се увек трудио да тај недостатак надокнади сопственим трудом и жртвом: на првом мијесту било му је богослужење, молитва и гостопримство, богољубље и човекољубље.Живећи за манастир и за све што му је као игуману било поверено, отац Јустин свиједочио је велику одговорност и савјесност.Непрестано се опомињући речи Светог Краља из Дечанске повеље-да од повереног ништа не изгуби нити занемари-настављао је велики подухват свог предходника анхимандрита Мандарија . Њима је допао наручит подвиг-да ову древну светињу чувају у време безбожних власти и албанских зулума. "Ко жели да служи Светом Краљу овде у Дечанима, тај мора себе и своје биће да преда на службу овој светињи.Другачије се овде неможе опстати" говорио је отац Јустин: и како је учио тако је годинама служио Богу, преносећи на сваког духовно расположење и љубав према Богу и Његовом угоднику светом Краљу Дечанском.Љубав оца Јустина према Дечанима никад није била себична, увек је тежио да Манастир буде испуњен великим бројем монаха, зато је његова радост била неизмерна када је марта 1992. године, по благослову тадашњег епископа рашко-призренског Артемија, братство из Манастира Црна Река прешло у Дечане.Према свједочењу сабратника оца Јустина, осећало се да се у оцу Јустину борила његова лична везаност за Дечане и Светога Краља са свешћу да је потребно манастир духовно обновити и подмладити.Као и увек он је потребе манастира предпоставио својим личним, те је иу овом тренутку препознао Божију Промисао и вољу Светога Краља Стефана, који је манастир спремао за једно време пуно нових искушења, а њега позивао да духовни дар Дечана, као и своје богато искуство пренесе бројним душама којима је била потребна духовна помоћ и утијеха.

Новопридошле монахе отац Јустин дочекао је поред кивотом светитеља речима: "Срећан сам што сада у манастиру видим, младе и образоване монахе.Бог и свети Краљ ће Вас све благословити, ако будете савијесно служили овом мијесту, знајте да вас свети Краљ ни у једном тренутку неће оставити неспокојне и жалосне. "Пред сам одлазак из Дечана отац Јустин је и своју пастирску и духовну дужности на један чудан начин предао новоизабраном младом Игуману.Наиме у манастир је дошла једна стара сиптарка да се опрости како је рекла од светог Краља, јер је снаја неможе да трпи, а она не жели да буде на сметњи и разлог свађи.Отац Јустин разумијевши њену невољу поче је одвраћати од намере да учини самоубиство, посавјетова је да премоћи у манастиру и да се сутра заједно помоле Богу, те да ће онда бити све много боље.Старица се замислила, па послушала савет духовника, који потом позва младог игумана да и он чује причу.Тиме му је отац Јустин и синболично предао дужност коју је годинама обављао, оставивши му у наслеђе и пастирску бригу, да би сам свој монашки подвиг наставио на другом мијесту.

Тасић Милисав-Анхримандрит Јустин Дечански и Савински

 

Додајте натпис

Можда некоме изгледа и чудно тражити повезаност између Републике Српске и Косова, али свако од нас носи свијесно или несвјесно Косово у срцу. 

Има и много оних који су све дали за Косово, такав је и Тасић Милисав, пођен 5.2.1936.године у засеоку Тасићи, село Бијела општина Вишеград, крштен је у Манастиру Добрун, који је био на сат времена од Тасића, па су као и сав народ тог краја,били везани за свето мијесто.

 Породица Тасић била је чувена због своје бројности и угледност па је због тога много пропатила од комунистичких власти, јер су их због изражене Православне вере и стабилне породице били проглашени четничком.Основну школу завршио је у Добрунској Ријеци, Гимназију у Вишеграду, а послије одлази у Вучитрн на одслужење војног рока, где се разбољева и после операције бива одпуштен из Војске.

 После повратка из Војске често је одлазио у Цркву селу Кршење, подно Мокре Горе.Љета 1957.године изненада Милисав одлази у Манастир Бању где постаје искушеник.Због деловања УДБЕ, на простору Добруна и угрожености његових родитеља, браће и сестара, Милисав се морао вратити из Манастира кући, што му је изузетно тешко пало.Да би лакше преболео повратак из Манастира, старији брат Милован налази му посао у Сарајеву у једној Грађевинској фирми где бива постављен на мијесто благајника и референта за пријаву и одјаву радника.Због жеље за проширивањем знања и усавршавањем у Сарајеву завршава и Вишу економску школу.У том периоду упознаје се и са градским начином живота што ће му касније бити од великог значаја за његов пастирски подвиг.Нико међутим није наслуђивао шта је у Милисавовој срцу.Њега није интересовало напредовање у предузећу, нити је имао планове за заснивање породице.Добар део свог градског живота он је проводио читајући Јеванђеље, напајајући се вером, молећи се Богу и чекајући тренутак да му он отвори пут ка манастиру.И коначно, с пролећа 1961 године, по промислу Божијем и савјету игумана Пахомија из манастира Бање Прибојске, Милисав као двадесетпетогодишњи младић, одлази у Метохију, у манастир Високи Дечани на реку Бистрицу.

Милисав Тасић непосердно по доласку у Манастир Високи Дечани

 Настави ће се

СРЕБРЕНИЦА ИЗДАНИ ГРАД-ТРИБИНА У НИШУ

У Организацији Српског Покрета Слободна Србија из Ниша,21.09.2012. године у Нишком културном Центру Одржана је Трибина под називом сребреница-гробница истине.Мала сала НКЦ-а била је испуњена до посљедњег мијеста.
 http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=RUuhSGnLvv8#!
СРЕБРЕНИЦА ИЗДАНИ ГРАД

На трибину су учествовали:

● Др Зорица Митић - лекар, писац и преводилац која борави и долази из Норвешке. Аутор документарног филма ,, СРЕБРЕНИЦА - Издан град“ .

● Љиљана Булатовић - новинар и публициста која је написала скоро двадесет књига о Сребреници, нашим генералима и целокупном вођству Републике Српске;

● Горан Петронијевић - врхунски адвокат и шеф одбране Радована Караџића у Хагу, експерт за дешавања у Сребреници и све последице које нам као држави доноси усвојена резолуција и све што се чини ( или не чини ) у погледу те исконструисане међународне теме којом запад хоће данас да угрози на милионе наших људи.

● Зоран Јовановић - ратни репортер из Власенице, новинар и коаутор са господином Александром Дорином из Швајцарске, на по Србију и истину капиталном књижевном делу: ,, СРЕБРЕНИЦА - Књига која је зауставила лаж“ .

Присутни су прво поздравили националну химну Републике Србије Боже правде,а потом је почела проекција филма Сребреница-издани град .

Након проjекције филма,прво се присутнима обратила госпођа Митић др Зорица,подсјетивши све присутне да је рођена у Владичином Хану,да је као добровољац провела у периоду од 1992-1995 године на простору Републике Српске и републике Српске Краине,гдје се ставила у службу Српског народа и сво с воје стручно умијеће користила  да помогне народу на том простору,али да никада није одвајала пацијента по националној и вијерској припадности и да је увијек према свима исто поступала.

Такође ја напоменула да су њене кљиге уствари један лични дневник о судбинама обичних људи које су стицајем њених професионалнох околности пошто је била у контакту са тим људима дошле до ње и она их је само ради очувања истине преточила у књиге.

Србију је напустила 2000 године и отишла је за Норвешку гдје и данас живи.Напомиње да је тамо послије рата у бих настањено око 30000 муслимана из Бих и око 4000 Срба,та да на тим просторима рат за токазивање истине и не само тамо већ у цијелој дијаспори још увијек траје,једино да медији инстуисани влашћу о томе ћуте.

Захваљујући томе Срби су жртве етничког хуманизма јер су на западу још увијек представљени као агресори и злочинци,а једино муслимани као жртве.

Осврћући се на тематику приказаног филма сребреница-издани град,напомиње  да је филм промуслимански,а ли да је аутор  норвешки редитељ  и независни новинар-истраживача, Ола Флума,на терену утврдио једну другачију истину од оне коју су годинама пропагирале муслиманске власти из Сарајева.

Госпођа Митић напомиње да је било изузетно тешко радити на овом материјалу јер су пријетње од стране муслиманских екстремиста на западу члановима који су радилли на овом пројекту биле непрестане.

Ипак у Скандинавији Срби су успијели да организују и анимирају једну велику групу истомишљеника која се бори да докаже да срби у Сребреници нису извршили геноцид.

Неизмјерно се захваљује и аслександру дорину,који несебичнос војим радом помаже у откривању стварне истине о Сребреници.

Такође, госпођа  Митић напоменула је да су глообалистички владаоци из сјенке,користили Сребреницу ко оправдање за  окупацију Ирака,Либије и сада Сирије,како би се наводно спријечио поновни сребренички геноцид.

Послије госпође Митић,окупљенима се обратио г. Зоран Јовановић,новинар из Власенице иначе у току рата начелник за информисање Дринског корпуса ВРС,поријеклом по оцу Нишлија,јер му је отац из Ниша отишао на службу у Власеницу гдје се оженио Српкињом из Босне и тамо остао да живи до краја живота.

Г Јовановић је видно потрешен послије проекције филма,као неко ко је непосредно учествовао у тим догађајима и који их истражује и покушава своји радом да отргне од заборава судбине обичних људи,говорио са новинарског аспекта о приказаном филму,такође говорио је и о својој књизи   ,, СРЕБРЕНИЦА - Књига која је зауставила лаж'' ,која говори о манипулацији Сребреноцом,покушају да се сакрију српске жртве око Сребреницеза коју није могао да нађе издаваче међу Србима,па је да би апсурд био већи књигу издала јеедна Њеначка издавачка кућа и књига је на Њемачком језику доживјела већ 4 издање,а ове године издата је и на Италијанском језику,што значи да је нашао издаваче међу потомцима нациста и фашиста чији су преци у току Првог и другог свијетског рата имали за циљ уништење Српског народа.веома му тешко пада што није могао наћи издаваче за то дијело у Србији или Р.српској и што му је пласман књиге отежан из разлога што се продавци не усуђују да је дистрибуирају да се не би замјерили тренутној проевропској власти.

Послије господина Јовановића присутнима се обратила Љиљана Булатовић,писац,живи извор мучних судбина српских страдалника са простора Републике Српске,МХФ БиХ,и Косова,биограф Ратка Младића и Радована Караџића,неко ко стоји иза сваке своје написане ријечи јер све што је написала је гола истина и нико до сада од многих критичара није како сама каже није могао наћи примједбу

Љиљана је изнела своје мишљење да је српска власт издала Српски народ зарад личних интереса.

Нагласила је да је жалосно што не постоји ни један Српски филм који би говорио о страдању Срба у подрињу и присутне је подсетила на судбину Нађе Обрадовић коју су снаге Насера ​​Орлића 4 мијереца држале у заробљеништву, физички и психички је малтретирајући, којг је пошто је у моменту заробљавања била у другом стању, услед силовања и малтретирања подбацила.

Ипак, Нађа је победила јер је 17 мијесеци после, размијене, замисли те апсурда размијењена је као ратни заробљеник, родила здраву девојчицу, а послије 15 мијесеци близанце и мушком је дала име Чеда.И данас Нада живи на подручију Сребренице и среће се са својим мучитељима, које је Вером и достојанство победила и која их са поносом и достојанством гледа у очи, мада се они склањају од ње.Затим је Љиљана исприча како је Нађин муж, одговорио на њено питање "Како брате издржаваш да срећеш мучитеље своје жене, је ли ти долазило кад да им се осветиш? "

Одговор: "Како није сестро моја, поготово јад Нађу ухвати бес па хоће да скочи у Дрину, њу некако смирим, а онда ми крв узаври и дође ми да одем од једног до другог да их рукама задавим, али погледам на моја три анђела и нађу, па кажем себи крвници ће под земљу, ја у затвор, а шта ће ми бити са децом!? Онда се сви ујутро спремимо, најљепше дотјерамо, што можемо од ово наше сиротиње, па прођемо кроз село да нас виде крвници јер њихова највећа казна је грижа савест и смрт би за њих била награда ".

Затим је г-ђа Булатовић наставила своје излагање констатацијом да је велаки проблем што се у Србији не говори о Сребреници и да је ово прва Трибина на ову тему.Напоменула је и незаинтересованост медија да прате овакве Триаине или промоције књига и сведочанстава о страдању Срба.

Напоменула је такође, да је дешавање и злочини који су се дешавали над Србима у Босни у периоду 92-95 година наставак само оних догађаја из периода 41-45 година.

Затим је изнела свиједочење Ратка Младића, које је чула лично од њега када му је била у посети у Хагу, који јој је рекао да је допустио да га ухвате и испоруче да би бранио истину о Србима, а њој је поручио да говори свима да нам је неопходна неђусобна слога јер на свим оним просторима где су Срби били сложни и даље тамо живе и ти простори чине Републику Српску и на таквим просторима није било злочина над Србима.

На крају је своје излагање закључила констатацијом да је наша радост јака Русија, јер она стаје у заштиту Српског народа који је нажалост издат од сопственог руководства.

Послилје излагања госпође Љиљане Булатовић,окупљенима се обратио,господиг Горан Петронијевић,адвокат,шеф тима за одбрану Радована Караџића,који је са правног аспекта говорио о разлозима зашто се нешто тако одиграло у Сребреници и да је уствари све то исконструисано у америци,а да су Срби у тој конструкциоји требало да одиграју улогу извршилаца злочина,пошто у моменту када се план око тога стварао Срби су једини на том простору били који нису имали ничију подршку због тадашње лоше позиције Русије.

По мишљењу,Горана Петронијевића неопходно је да народ почне мислити својом главом,јер ако то не буде радио,о судбини Српског народа одлучива ће други.

Такође Горан петронијевић изузетно је замјерио и трнутној власти што ништа не предузима да се срамна Декларације о Сребреници,која ће бити црна мрља у раду Скупштине Србије на неки начин не поништи.

На крају свог излагања Горан Петронијевић напоменуо је да ће Срби, Муслимана и Хрвати и даље морати да живе једни поред  других на многим просторима,али је неопходно да сви прихвате и признају  своју одговорност и своје злочине јер једино тако могу да опросте једни другима.

Такође, напоменуо је да је јако добро што је Русија ојачала,а ли се брине да не дође вријеме да Русија овдје неће имати коме да помогне,јер и прошла и тренутна власт врло мало рада на националном отрежњењу.  

 

Код Зимоњића у Старој Гори

Дара Секулић15.09.2012 

Кад из Сарајева кренеш према Трнову, и за собом оставиш велико село, скоро град, Војковиће, угледаћеш Крупац. 

Ту људи од давних дана ломе камен, потом и свој хљеб замијешен каменим знојем. Од Крупца крени десно уским путем, јер лијево, шира цеста води према Игману. Идући тим путем, десно, са обје стране указаће ти се и понеко сеоце. И кад помислиш да те даље чекају само густи обронци Бјелашнице, која као да је протрчала поред Игмана и полукружно га претекла - одједном ћеш наићи на двије прекрасне камене куће. Једна поред друге, окружене многом воћком и зеленилом, осамљене на обронцима планине, оне зауставе сваког намјерника. И да нећеш, пред њима мораш застати. С ове стане, с које си дошао, куће су посљедње, а да стижеш од Бјелашнице, са супротне стране, оне би биле прве српске куће у Републици Српској. Тим путем према планини, можеш докле год хоћеш, и до Никшића. Али кад се враћаш мораш проћи кроз Стару Гору.

Заљубљеник у живље и растиње

 

Никшић није поменут случајно. Неке далеке јесени, има томе више од четрдесет година, кроз Стару Гору, пјешачећи преко брда и долина, прошао је и Мијо Мијушковић. Већ тада познат вајар, радио је и живио у Метеоролошкој станици на брду изнад Никшића. Занесењак, фантаста загледан у небо, слушао је вјетар и олује, у природи налазио чудесно, природом обликовано коријење, дрвеће и камење, вукао то на леђима узбрдо, до Станице и преобликовао према свом лику и свом постојању. Тако је, рецимо, од само једног накривог дрвета и два троугласта камена, извајао лик чувеног београдског пјесника, боема и могуће дивне дворске луде да је било двора, Јакова Гробарова. Знао је Мијо Мијушковић да је то некадашњи дјечак Миле Ковачевић који је из Мостара кренуо бос, преко Сарајева у Београд, којем је и он дао даха из своје душе. 

 Мијо је зором бануо у Сарајево, у улицу Ђиђиковац, у којој је становао други заљубљеник у живље и растиње, чувени биолог и научник европског гласа, проф. Радомор Лакушић и његова, сада нажалост удовица, прекрасна Миња рођена у Гацку, у чувеној породици. Они заслужују неупоредиво већу почаст и пажњу од овог скромног подсјећања у Старој гори, пред кућом Зимоњића. Скокнуће Мијо и до Тилаве, гдје сам за њега оставила два трупчића брезе. Код сестре у школи у њих ћу уписати своје ријечи за "Нијемо коло", а само Мијо зна како ће их преобликовати у скулптуру. Да ми је знати је ли сачувана Мијина најнеобичнија и најљепша пјесничка антологија. Јесу ли сачуване пјесме о маслини, руком Весне Парун уписане у дрво маслине. Добри Боже, је ли сачувано оно: "Иде човјек поред реке, певач бескрајни... склањај децу мајко моја иде злочинац..." Бранислава Петровића, "Дечанска звона" Даринке Јеврић у стаблу јасике...

Село са двије куће

Стара Гора је село, боље, име села са двије куће, једна Мочевића, једна Зимоњића. Од Илиџе, па све до Трнова, у селима и засеоцима слијева и здесна, свуда има Мочевића, а Зимоњића на тим потезима има мало, иако су и они познати, а траг им чувен и свијетао. У Старој Гори је Милош Зимоњић, осамдесетпета му је, сједимо на клупама око овећег стола испред куће и шалимо се, задиркујемо. Тако се људи најбоље упознају и долазе до озбиљних разговора. Милош је духовит, позна живот и људе с многих страна и лијепо приповиједа.

Малим подсјећањем прво помињемо Петра Зимоњића, онако како се помињу свети, јер је светост заслужио својим часним и добротом посутим путем, као и својом мученичком смрћу у паклу Јасеновца. "Тебе пеку, мене кољу..." прекида Милош саговорника и скраћује причу о страшној смрти Владике, чијим именом се назива и Крсна слава Града Источно Сарајево. "Петар Зимоњић, покој му чистој и светој души његовој, да...из истог смо гнијезда, из Гацка, али је свако полетио својој судбини...     

Мог дједа су Турци протјерали из Гацка, одбио је бесплатно да ради на агином имању, као и да обавезу намирује у новцу, ништа није хтио, а зашто и би, било је то за српског сељака робовање." Млад и вриједан, дјед се убрзо настанио у селу Страјишта, гдје се и Милош родио и гдје је живио све док се није оженио. Страјишта су у општини Трново, а Стара Гора је илиџанско село, сада је то Источна Илиџа. "Свако мисли да је ово Богу за леђима, каже Милош, а није. Зађи само пет метара иза ове крушке, стани, и видјећеш како ти пред очима пукне видик преко цијелог сарајевског поља - које су од шибља и шикара, мочвара и баруштина, деценијама крчили наши људи, сад их тамо више неме... А само мало окрени погледом од куће, видјећеш наше гробље, малено је, али у њему су сви наши људски и по нашем обичају заслужили свој починак. Тамо је и моја жена Вукосава. Од 2003. она чека да јој дођем".

Млади неће да се жене

Вукосавини родитељи имали су само њу, дјеца су им умирала, равно деветоро су изгубили до пете године живота. Тада је важило оно "моли се Богу, не иди доктору...", јер тешко је било смоћи динар, а и народ је био неписмен, заостао. Ја сам се овдје приженио и дјецу стицао у другом времену, можемо ми причати којешта, али ни ти ни ја не можемо знати оно што зна доктор. Дјецу треба сачувати, него шта". О својој Вукосави Милош говори као да је жива, као да је ту поред нас, што у ствари и јесте. Упознали су се на збору код Цркве у Блажују. "Чим сам је видио знао сам да ће бити и остати моја Вукосава...Ти се са мном шали, али знај, ја се никад нисам оженио нити би икад... нећу да издам кости своје жене, хоћу с њом да будем и у смрти лијепо као што сам био и у животу. Неки млади људи данас неће да се жене, ја не могу замислити живот без жене. Највише што живот значи јесте то да мушки и женски човјек роде дјецу, да их створе и од њих направе људе. Вукосава и ја заимали смо сина Крсту и кћер Живану. Крсто се оженио Драгицом, имају два сина, Далибора и Владимира. Живана ми, Богу хвала, има Предрага, Миодрага и Драгану. Један син јој је погинуо у овом рату, шта ћемо, да Бог да био то посљедњи..."

Милошевог сина Крсту и његову Драгицу упознала сам прошле године. Пошла сам од Крупца путем којим раније нисам пролазила, слабо сам познавала крај према Трнову, а намјеравала сам да берем дрењине. Свега тамо има, чула сам, купина, малина, трава за чајеве и за лијека. По осунчаним падинама има и сунчаница. Било је дрењина, родиле су, али лани у ово доба још нису биле сазреле. У нади да ћу наићи и на зреле ишла сам све даље и нашла се крај малог гробља Мочевића и Зимоњића. Боже, помислила сам, како је лијепо овдје одморити се од живота, све своје буре и буке оставити у овој тишини. Гробљанска враташца била су отворена и полако сам ушла. Од двадесетак крстова, прво сам угледала један необичан, најмањи, друкчији. Кад сам се приближила схватила сам да је и најстарији. Скромни, скоро неугледни надгробни споменик без имена, јасно се још увијек види у њему урезана, усликана - ружа! Никада то нигдје нисам видјела.

Примијетили су ме Мочевићи и Зимоњићи и позвали на чашицу ракије од дивљих крушака. Пијем је уздравље већ годину дана и све ми се живот продужава. А Милошу Зимоњићу, драгом имену и мог оца, од срца поручујем да и даље мисли на своју Вукосаву, јер ни мени не пада на памет да још који пут будем удавача.