Мало позната историја: како је завршио злочинац Анте Павелић

Прича Благоја Јововића, србског четника, човека који је убио усташког злочинца, кољача, Анте Павелића

 10. 07. 2012 Славиша Лекић, свештеник

Благоје Јововић

Благоје - Благо Јововић (рођен 1922. године, у селу Косићу, у близини Даниловграда, умро 2. јуна 1999. у Росарију у Аргентини) је био борац Југословенске војске у Отаџбини у Бјелопавлићкој војно-четничкој бригади, и наводно човек који је извршио атентат на Анта Павелића 10. априла 1957. у Ломас де Паламор, предграђу Буенос Ајреса. Рођен је у племену Бјелопавловића, од оца Јова и мајке Радуше (девојачко Делибашић).

Други светски рат
Априлски рат га је затекао на војној служби у Струмици, на граници Краљевине Југославије и Грчке. Ту је без ичије команде пуцао на Немце и за то добио одликовање. После кратког рата упутио се у родни крај у село Косић у Бјелопавлићима.
Јула 1941. прикључио се народном устанку против фашистичке Италије. Био је изабран за командира Косићког партизанског одреда и са њим учествовао у борбама на Пљевљима.
Када је добио наређење од команданта Ивана Милутиновића да са својим одредом крене у напад на Баја Станишића, који се под Острогом дигао на оружје јер је чуо да комунисти убијају политичке неистомишљенике, Благоје се повукао са дужности командира и одбио да учествује у братоубилачкој борби.
После тога прешао је у четнике, код пуковника Баја Станишића, који му је пре рата био претпостављени у школи за подофицире у Билећи. 1942. године комунисти су били протерани из Црне Горе. Године 1943. био је премештен у штаб поморског официра и новог команданта Бјелопавлићке војно-четничке бригаде, капетана Јакова Јововића. Благоје постављен за водника у штапској чети.
Марта и априла 1943. године учествавао је у борбама у Херцеговини за одбрану Јадранског залеђа од комунистичких снага, које су пробојем до приморја желеле да спрече најављено савезничко искрцавање.
Септембра 1944. године налазио се у саставу делегације која је била одређена да крене у Италију на преговоре са Енглезима. За председника мисије је одређен Душан Влаховић, а за потпредседника Јаков Јововић. Путовали су малим бродом који се звао „Тендер“ од Котора до Тарантоа у Италији. Када су пристали, сачекао их је амерички капетан и одвео их у њихов клуб. После пар дана ступили су у преговоре са Енглезима, који су их обавестили да се савезничка политика променила у корист Тита и партизана.
Емиграција
Благоје је у Италији боравио у разним избегличким логорима. Радио је једно време у Интелиџенс сервису и том приликом упознао Рандолфа Черчила.
За време рада у Интелиџенс сервису упознао је неке Јевреје који су га обавестили да Анта Павелића у Италији крије Католичка црква, под лажним именом.[1]Тада је Благоје први пут дошао на идеју да пронађе Павелића и да га ликвидира.
Септембра 1947. испловио је из Ђенове за Буенос Ајрес. У Аргентини Благоје је радио разне послове, био је каменорезац, конобар, морнар, хотелијер и трговац. Створио је знатан капитал и постао индустријалац.
Благоје је био утемељивач и добротвор црквене општине „Свети Сава“, један од оснивача Удружења бораца „Дража Михаиловић“ и члан управе удружења "Његош".
Повратак у отаџбину
После 55 година Благоје Јововић је 1999. године посетио први пут СР Југославију, Црну Гору од 1944. године. Јововић је допутовао из Аргентине и посетио манастир Острог, сусрео се са митрополитом Амфилохијем Радовићем и том приликом је рекао да је он човек који је убио Анту Павелића. После тога шира јавност је сазнала прави идентитет човека који је пуцао на Павелића 1957. године у Ломас де Паламору, Буенос Ајресу. Благоје боравећи под Острогом, посетио је родно село Косић и гробље својих предака. Благоје је умро 2. јуна 1999. године у Росариу, Аргентини, само неколико месеци после посете, прве и последње, свом родном крају.

Анте Павелић je рођен у малом херцеговачком селу Брадина код Коњица на Иван Планини, тада делу Аустроугарске Монархије. Његов отац Миле, пружни радник, и мајка Марија доселили су се из личког села Криви Пут. У потрази за послом, његова породица се прво сели у Језеро код Јајца, где Павелић похађа основну школу, муслимански мектеб. Ту је Павелић слушао о муслиманским обичајима и лекције које су касније утицале на његов став према Босни и према босанским муслиманима. Након тога Павелић похађа језуитску школу у Травнику, одрастајући у граду где је већинско становништво било муслиманско. Култура босанских муслимана одиграла је важну улогу у његовој каснијој политичкој каријери. Године 1909. наставља образовање у Карловцу, где је завршио шести разред. Седми разред поново завршава у Сењу, да би матурирао у Загребу 1910. Након матуре уписује се на Правни факултет Универзитета у Загребу. У исто време постаје адвокатски приправник Александра Хорвата, тадашњег председника Странке права, где такође добија и докторат у јулу 1915.

Независна Држава Хрватска је проглашена 10. априла 1941, истог дана немачкa 14. оклопнa дивизијa ушла je у Загреб, и бива примљенa са ентузијазмом од стране становништва. Инвазијом на Југославију од стране Хитлерових трупа доводи до поделе на две независне државе. Хрватска католичка, је у овоме видела остварење свог сна: независност од православне Србије. У смислу организације и идеологије, нова хрватска држава је била тоталитарна држава заснована на принципу да увек буде на услузи Фиреру и да одржава своју подређеност Немачкој. Лидер који је узео узде у земљи, биo је Анте Павелић, вођа усташа. Павелић и његови следбеници били у изгнанству у Италији под заштитом Мусолинија, јер је за њима била расписана потерница од стране влада Француске и Југославије, које су их оптуживали за ковање завере и убиства Југословенског краља Александра и француског премијера Луј Бартуна. Павелић је у Хрватској основаo НДХ „Независну Државу Хрватску“. Дана 14. априла, верски поглавар Хрватске, Алојзије Степинац, састао се са Павелићем, како би му пренео своје честитке док су звонила сва звона у земљи, на свим Католичким црквама, како би прославили победу. Заузврат, Степинац je почетком 1942 г. од папe Пијa XII именован за апостолског викара у НДХ. Па ипак, Ватикан није званично признао независност те земље. Католичка штампа се утркивала у похвалама за диктатора „Бога, који контролише судбину народа, Анте Павелић и који усмерава наша срца ка пријатељском и савезничком народу, а Адолф Хитлер, лидер победничкe војскe помоћиће нам да се наши тлачитељи разиђу и омогући нам да створимо независну државу Хрватску. Слава Богу захвалимо Адолфу Хитлеру и имајмо бескрајну оданост нашем Павелићу“!

Већина људи зна да је током Другог светског рата био још један бруталан геноцид, који је далеко премашио бруталност у нацистичким концентрационим логорима. Убиство пола милиона Срба у Хрватској, нашло се у аналима, као најозлоглашенији злочини против човечности. Католичке цркве улога у овој трагедији није уопште мала. Када је Адолф Хитлер напао Југославију 6. априла 1941, било је одмах јасно да Вермахт има подршку групе издајника унутар југословенске државе. Земља и војска су билe између чекића и наковња: иза великa немачкa ратнa машинерија, а са леђа про-нацистичкo-терористичка организација, са припадницима Усташке Организације, која је важила за опасну десничарску хрватску организацију. Чак и већина команданата појединих хрватских јединица, водили су преговоре са нацистима, отварајући им врата како би ушли у државу.

Педро Артуро Агире (Pedro Arturo Aguirre) се пита:

Какву улогу има његовa „светост“ Папa (im) Пије XII током тешких година нацистичког холокауста? Већина историчара му замерa злослутнo ћутање о злочинима Хитлера против Јевреја, док заговорници тврде да је „све могуће“, имајући у виду неповољне околности којим је папа суочен са готово свим немачким-окупирањем Европе. Али оно што је неспорно и довољан да се Пије XII нађе на листи најгорих папа у историји Ватикана је, неограниченo саучесништво у убијању, диктатора Анте Павелића, који је подржао хрватску нацистичку фашистичку тоталитарну диктатуру, која је успостављена на злокобном и експлицитно „расистичком католичанству“ у Хрватској, те је изазвало истребљење стотина хиљада Јевреја, Рома, муслимана и православних Срба. После рата, Ватикан се није устручавао да употреби свo оружје свог великог дипломатског и политичког утицаја за месара Павелића, како овај не би никадa пао у руке међународне правде.

Папа Пијо XII (Pope Pius XII) Италијан, Eugenio Maria Giuseppe Giovanni Pacelli , рођен 02. марта 1876 - 09. октобра 1958.
Био је 260-ти Папа од 02. марта 1939 до 09. октобра 1958.

Караџићеви, Милошевићеви и Младићеви ткзв. злочини, у скорије време, су бледа слика, онима који су почињени од стране Павелића. Tреба имати на уму, не само да никада не смемо заборавимо ову црну страницу у историји Балкана, која такође не сме бити избрисана и улога Ватикана, из колективне меморије која је била једна (између многих) од његових најтежих злочина против човечности.

Хрватски римокатолички великодостојници на челу са Алојзијем Степинцем поздрављају СС официре


Анте Павелић је био заиста велики месар Карпата. Током четири године диктатуре у Хрватској извршен преко 750.000 убистава православних Срба, Јевреја, Муслимана и Рома. Од 80.000 Јевреја у Југославији пре рата, 60.000 је убијено, већина њих у Хрватској. Супротно ономе што се десило у другим фашистичким режимима, тиранија је била заснована више на верскoj припадности, него ли на етничкој или идеолошкoj. Дана 22. јуна, хрватски министар просвете Миле Будак (доцнији посланик у Берлину) је на јавном збору рекао да ће једна трећина Срба бити депортована из земље, друга трећина побијена, а преостала трећина покатоличена и тако “охрваћена“. Усто, Будак је нагласио: „да је сваки Хрват на првом месту искрено верујући католик“. На тај начин, фирер је у суштини одобрио масовно уништавање Срба. Хитлер је 16. маја са одобравањем говорио о тежњама за „смањивање претерано велике српске мањине у Хрватској“, указујући министру спољних послова Рибентропу на могућност да се уместо Срба прогнаних из Хрватске, у њу депортује око 200.000 Словенаца из Доње Штајерске и Јужне Каринтије, где је био у току процес германизације. За време састанка са Павелићем, 6. јуна у Бергхофу, Хитлер је изнео тај план и препоручио: „Ако хрватска држава стварно жели да буде дуговечна, она мора током 50 година да спроводи политику националне нетрпељивости“(Pedro Arturo Aguirre).

Масакри које су извршиле усташe шокирале су чак, нацистe и фашисте. Нацисти су осмислили „дискретан“ систем за истребљење, како кажу, но геноцид у Хрватској и Босни и Херцеговини је јавно извођен, са често садистичким ритуалима и салвама необузданог одушевљења, те је као такав и окарактерисан. То је разлог зашто је то тако добро документован геноцид, јер је задржао велики број доказа о злочинима који је и фотографски забележен. Фотографије снимљене као „сећања“ од стране убицa или масовних злочина као што су тортуре од стране избезумљених анимираних гледалаца, линча , па чак и поворкама глава кроз улице Загреба. Ово је „као праисторијскa архаичнa нетрпељивост“, кажу неки историчари. Рајнхард Хајдрих, да, ни више ни мање него Рајнхард Хајдрих, творац нацистичког холокаустa, изразио је забринутост због бестијалности и иживљавању усташа и плашио се да таква бруталнa репресија против већинског становништва не кулминира у оружани устанак. Италијански фашисти су дошли да спасу велики број ортодоксних Јевреја, који су одбили да се врате својим домовима у Хрватску, где их као избеглице чека сигурна смрт, те су молили Италијане, да их не враћају, већ да остану код њих у Италији.

Када се рат завршио, скоро цело тело Усташке владе налази уточиште у Ватикану. Павелић је провео неко време у аустријском манастиру прерушен као монах. Када бива откривен, одмах бежи у Рим у априлу 1946. Ускоро га амерички обавештајци и тамо откривају, и према документу Централног Aмеричког Oбавештајног Корпуса, хрватски Фирер је био у контакту са Ватиканским државним секретаром, Ђовани Батистом Монтинијевим, који је био његова заштитна мецена, а исти је убрзо затим постао папа, под именом Павле VI. Ту је боравио заједно са нацистичком владом бившег премијера Румуније. Касније у Риму, Павелић је добио шпански пасош са именом Петра Гонер (број пасоша 74369 Међународни Црвени крст) и побегао у Аргентину у Буенос Аирес, крајем августа 1947. Ни више ни мање, нo код диктатора Хуана Перона где Павелић постаје његов „саветник за безбедност“. Много касније, Павелић ce сакрио у Франковој Шпанији, где је умро 1959. На самрти је добио лични благослов С.С. Пaпе Јована XXIII.

У Буенос Аиресу, Павелић у Перону проналази пријатеља и заштитника, те је овај одобрио визе за више од 34.000 Хрвата који су побегли од комунистичког режимa Јосипа Броза Тита у Југославији. Пошто је тамо нашао уточиште, Павелић je у сенци владајућих Перониста основао структуру, под називом „Хрватска Влада у изгнанству“, којoм је председавао лично он – Павелић, a њега су предложили: Вјекослав Вранчић, који је био председник Хрватског удружења за спољну сарадњу Перонистичког покрета.

диктатор Хуан Перон

Ова група је имала колективно руководство, састављену од шест особа: Едо Булат, Јосип Субашић, Ратимир Гајда, Недим Салвеговић, Никола Перик и Маријан Гудел.

Почетком 1957. године један бивши италијански генерал, који је од раније познавао Павелића из Италије, и са којим је био пријатељ, открио је Павелића. Овај италијански генерал био је у Аргентини и пријатељ српском емигранту Јови Џоњевићу, коме је открио место боравка и маршуте кретања Анта Павелића. Од тог тренутка, поморски капетан Јаков Јововић са бившим припадницима четничког покрета отпочео је припреме атентата на Павелића. Подаци нису садржали информације о правом идентитету Анте Павелића, већ само где се налазио и куда се кретао. Планом убиства руководио је Јаков Јововић, а добровољно се пријавио његов рођак Благоје Јововић. Касније му је придодат Мило Кривокапић. Одлука је донесена да се атентат изврши 9. априла 1957. године, односно, уочи велике прославе велике хрватске емиграције у Аргентини.

Јововићу је недостајало оружје са којим ће извршити атентат на Павелића. Почела је потрага за истим. Лично прича даље одвијање догађаја, Благоје Јововић, који је и извршио атентат: „… Одем код неког Милана Гаћеше, Личанина. Добар човек, не баш много паметан, волео да се коцка, често сам му позамљивао новац. Кад обећа вратиће ми тог и тог дана, он тог дана врати. Причао ми је како су му усташе убиле оца, рођаке, много пријатеља. Он је после кренуо да се свети… Имао је снове, халуцинације, што би рекли стручњаци – последице ратне трауме. “Не дај Боже, да сретнем неког усташу, па ја бих га одмах… ја бих га ножем… ”, говорио је често. И сад, чим сам му поменуо да знам где се крије Павелић, Милан скочи. “Ја ћу њега да закољем, а главу да му однесем у зграду аргентинске владе!” “Ама, чекај, Милане, ово је двадесети век, у туђој смо држави, не иде то тако… ”, покушавам да га смирим. Он ме пита: “Да ли си некад убио човека ножем?” Пуцао сам у рату био сам добар борац, не знам да ли сам неког убио… али ножем? Па ја ни кокошку не бих могао да закољем. Кажем му да је лако Павелића убити, али да је вештина да га убијемо а да нас не ухвате. Дам му мало пара. Нађемо се неколико пута, обећам да ћу му после атентата платити авионску карту – да се склони у неку суседну земљу. Опростим му оно што ми је био дужан. И тако, Милан се мало смирио, почео да ме слуша…

Благоје Јововић (из млађих дана), 1943. год.,четник у одреду капетана Ј. Јововића, динарске четничке дивизије КВуО

Благоје Јововић (у старости), 1999.год.

Овај Павелић не личи на Павелића

Оставим посао у бару, запослим се у предузећу за осигурање “Континентал”.Као агент. Осигуравао сам фабрике, предузећа, аутомобиле и кад завршим рад на терену, ја у ону кафетерију, седим тамо и све те формуларе испуњавам. И гледам, све ми нешто сумњиво. Онај, што су ми казали да је Павелић, уопште ми не личи на њега. Гледам Павелића на старим сликама: црн, млад, јак. А овај неки чича, просед, белих бркова. Гледам му ухо на фотографијама и “у живо”. Рекао бих по уху – он је: опуштена ресица, онај један савијутак. А опет… Морам да будем сигуран, да не убијем погрешног човека. Каже ми Милан: “Ја бих га можда познао, али моја сестра сигурно!” Миланова сестра Милева живела је у Загребу, била удата за неког хрватског функционера, виђала Павелића по неким пријемима. Одведем Милана да види Павелића, хоће ли га препознати?

Анте Павелић, Аргентина 1954.

Кад га је видео, скочи као луд! Стани, будало, све ћеш да упропастиш, смири се! Изађем напоље, ако будала себе офира, бар да не открије мене. Поведем сутра Милеву. Ништа јој не говорим, не показујем. Она погледа по кафани: “Ено, онај просједи !” Попијемо кафу. Кажем Милеви – не гледај тамо, не привлачи пажњу. Добро! Милан је пристао, има и оружје, проблем је моје оружје. Каже Милева, има она неки револвер, дамски, донесе га у неким белим корицама, даће ми га јевтино, по цени по којој је купила. Узмем оружје, стварно је било јевтино.

Како сестра Милева каже

Обиђем са Миланом терен око Павелићеве куће, и направимо план: убићемо га испред куће, где се Павелић слободније осећао и био мање опрезан. Кад, сутрадан, Милан као из топа: “Знаш, мени сестра каже да ти имаш велике паре. Рекла ми је да ти тражим пет хиљада долара, да оставим ћерки ако се мени нешто деси!” “Ја, Милане, немам пет хиљада!” “Сестра је рекла – ако немаш пара ништа од посла!” “Али, Милане…” “Нема ту али… Благоје, мора да буде како сестра каже!” “Па шта каже још сестра?” “Да си ти добио тешке паре од четника из Америке, да убијеш Павелића!” Имао сам ја тих пет проклетих хиљада, али видим да томе “како сестра каже” неће бити краја.

Љотићевац који није знао да пуца

Дам му нешто ситно да се будала не наљути, може да ме пријави, шта га знаш, свашта те од будале може наћи! Морам да тражим другог. Сетим се Душана Петковића. Душан је био љотићевац. Урадио бих ја то сам, али Павелића увек прати један његов официр, као обезбеђење. Треба ми човек који ће да пуца на тог официра, а ја ћу на Павелића. Питам Душана. “Како, Благоје, кад ја уопште на знам да пуцам!” Неколико дана касније, у оном усташком бару, прилази ми један човек и пита ме на италијанском, да ли сам ја из Трста, ја га погледам и кажем му: “Не, ја сам из Удина и ко сте ви да ме испитујете и да ме узнемиравате, молим Вас да ме оставите на миру, видите ли да радим!” Био сам дрзак да ме не би даље нешто питао. Човек ме остави да испуњавам своје папире, али ја видим – мора се пожурити, постаћу сумњив, распитаће се, откриће ко сам, због оклевања може читава ствар да оде у мајчину.

Поп са револвером дамског калибра
Онако мало разочаран пођем код нашег попа, кога је за Аргентину упутио Патријах Гаврило Дожић, док је био у Риму. У ту цркву је требало да иде поп Љубо Јововић, био је већ одређен, али он није пристао, него је остао у Косићу. Поп је био млад, тек рукоположен. Његова парохија били су углавном зеленаши краља Николе, који су узгајали памук. Ту је била и руска црква и српска црква. Ова наша је била посвећена Светој Тројици, али су је звали “руска црква”, зато што је новац за њу нашима послао руски цар. И ту су служили и наш и руски поп. “Прото, ја сам одлучио да убијем Павелића!” Он као да сам му рекао “добар дан”. Одмах ме пита – имам ли пиштољ? У том се појави и руски поп, прота ме представи: “То је човек који ће да убије Павелића !”, и све исприча. Мени непријатно. Већ зна пола Аргентине! Од наших нико ти не уме да сачува тајну. Поп ми каже: “Не брини, за ово нико од Руса неће чути!” Онда ми тражи револвер. “Дај ми га да пробам ваља ли то шта!” Прота сиђе у подрум, где су му била сува дрва и поведе мене и руског попа. Узме, нишани у дрва, испали два метка и вели: “Овај ти револвер не ваља ништа!” Питам ја – зашто? Онда ме одведе до оних дрва: “Први није ни ушао у дрво, а други… ушао, али мало.” Дамски калибар, а и сам сам видео да је цијев мало истрошена. Кажем: “Добро, кад не ваља, имаш ли ти, Прото, бољи ? ” “Немам!” “Добро”, велим му да не брине. “Ја ћу њега да гађам са два-три метра и овај ће њега убити кад немамо бољи. Изблиза, сваки убија! Ако Бог да, има да му приђем и пуцам у главу!” “Буди миран и уради то мушки!”, вели ми поп. Ја сам волео револвер више него пишољ. Пиштољ може да закочи, блокира. И онда готово – све пропаде. А револвер – ако једно зрно неће, друго иде, и увек можеш да завршиш ствар.

Буразеру, ја сам тај

Кад изађем од Проте пођем на корзо и тамо сретем Xањевића. Он је, старац, туда стално шетао и гледао младе девојке, па смо га ми од зезања звали Баљин кокот. Приђе и каже: “Благоје, ја сам ти нашао верна друга и велика пријатаља за онај посао.” Ко је то, питам га ја. Мило Кривокапић, вели Xањевић. Мило Кривокапић је био са мном четири године. Цетињанин, син пуковника Баја Кривокапића. Живио је у оној нашој колонији која је садила памук, али није волио да ради. Знао сам да је куражан човјек. Пођемо код Мила, ја му све испричам и питам га да ли је спреман да иде са мном у акцију, а он одмах: “Буразеру, ја сам тај!” Ја се мало замислим, мучи ме нешто у вези с Милом, и тада се сетим приче Јакова Јововића. Јаков је планирао атентат на Пека Дапчевића кад је Пеко долазио у Аргентину. Тада је дао Милу Кривокапићу и паре и пиштољ да то уради, а Мило ти пође у полицију и пријави се сам. Полиција ухапси и њега и Јакова, али како је Јаков био познат грађанин, а аргентинске власти биле антикомунистичке, ствар се заташка, пуште и Мила и Јакова за пар сати. Кажем Милу да знам како је било са Јаковом и Пеком Дапчевићем. “Немој да ти се то деси поново!” Почне да ми се куне: “Не, буразеру, никад… тај Павелић је злочинац и он је убио више Срба но сви комунисти заједно… и ја сам за то да га убијемо, нећу те издати!” Испричам му ја план и кренемо у кафану да и Мило види Павелића и његовог пратиоца, у којег он треба да пуца. Мило пита – како то да урадимо? Ја му објасним. У кафани – не можемо! Ухватиће нас. У тоалет да уђемо за њим – ту не сме да се чује пуцањ, а ја га заклат не умијем! Не можемо га убити ни у подземној жељезници, може да страда неко од путника. “Ја сам ти намислио, добри мој Мило, да га убијемо код његове куће. Он иде возом и онда аутобусом, има један део пута од станице до његове куће кроз један парк и -ту ћемо! Пред капијом куће! Ја ћу пуцати на Павелића, а ти на оног официра који иде са њим!” Мило се добро загрејао. Пристаје на све. План му се свиђа. Ја га неколико дана водим путањом којом Павелић иде од кафе бара до воза, после од воза до аутобуса а онда останемо на станици и двогледом извиђамо пут којим Павелић иде кући. После смо заједно пратили Павелића. Седнемо иза њега и кад излази, ми за њим. Испланирали смо и куда да бежимо кад извршимо атентат. Пристао Милона све.

Приче пијаних усташа

Ја разрађујем детаље, сваки дан идем у кафетерију, слушам шта усташе причају. Е, каквих сам се гадости од њих наслушао. Хвалили су се својим ужасним причама из рата. Двојица седе, не зна се ко је пијанији, први прича како су убијали Србе по Славонији и бацали у Саву. Други почне причу како су срели једну Српкињу, она у другом стању. Питају: “Жено, носиш ли мушко или женско?” Каже да не зна. “Хоћеш ми да ти кажемо ?” Опкладе се у десет флаша пива да ли је мушко или женско, поведу је с пута, узму нож… Не можеш ни да замислиш какве гадости су причали! Ја сам имао полуђети кад сам то слушао. Па како су у Херцеговини бацали у јаме, па како су силовали… Пратим Павелића, седнем близу њега и пратиоца – Јуре се звао – и све их слушам, они причају слободно, знају да их нико у возу не разуме. Пита га Павелић где је био рањен, Јуре помену неко место, чини ми се у Славонији. Како, кад ту није било борби? Јуре прича: “Уђем у једну српску кућу, тамо једна жена, лепа, права госпођа. Наредим да иде у собу. Неће. Ја је гурам, и кажем – децу ти нећу дирати. И онда она пође. Бацим је на кревет и добро је… И ја то обавим и одем. Сутра дођем поново. Кад, у дворишту млада девојка, петнаест-шеснаест. Још лепша и височија од госпође. За руку, па у собу. Али, госпођа вришти – па зар не видиш да је још дете! Само што сам малу скинуо, и бацио на кревет, кад ето ти госпође, с пушком. Опали два метка, погоди у ногу, поломи кост… Моји је војници одмах убили, мене у болницу, али – нога остала краћа.” Све ми се преврће… Мислим – скратићу ја тебе и за главу ! А онда чујем, било је то 5. априла 1957, да се спрема велика прослава годишњице НДХ. Е, нећете га прослављати ове године, док је мене жива!

Поглавников хипнотизерски поглед

Идемо, Мило и ја, још једном проверавамо сваки детаљ, кад ми Мило, дрхтећи, каже: “Буразеру, он је мене хипнотисао!” “Како, црни Мило, па реч нисте проговорили? ” “Збунио ме”, каже мени Мило “не осећам се добро, сав сам некако збуњен”. “Како?” “Па зар ти не видиш како нас он гледа, фиксира и хипнотише?” И заиста, Павелић би пажљиво погледао свакога ко улази у воз или у аутобус. Увек сједне у ћошак и гледа ко год пролази. Кажем Милу – добро, немој га више гледати у очи ! Објасним му како ја, кад улазим, ставим наочарe, прво погледам у Павелића, а онда у остале, прођем даље и седнем. “Ради тако и ти! ” Једног дана одлучим – данас! Али, Мило моли да то одложимо за други дан. Данас није спреман. Добро – ја пристанем, за један дан неће се ништа изменити. Мила пустим кући да се не гледамо, а ја пођем да пратим Павелића. И у аутобусу седнем на столицу преко пута њега. И он прича овом свом пратиоцу како му је највећи успех што ће на прослави, 10. априла, бити “преставници две православне државе – Румуније и Јерменије”. Ја ти испратим Павелића до куће и трк назад код Мила. Кажем му да је остало још три дана и три ноћи да се изврши атентат. Мило каже да је спреман. Сјутра вече? Добро. Пуцај, убиј, није то тако лако. Сјутра ми у воз, па у аутобус. Умијешамо се у народ, а била велика гужва. У аутобусу стојимо испред Павелића, а Мило мени шапће: “Ено ме опет гледа!” “Ма, свакога он гледа, Мило брате, не гледај у њега и све је у реду!”, кажем му ја. “Мени нешто у глави и ушима шушти”, каже Мило. “Добро”, кажем “остављамо, Мило, ствар за сјутра, сјутра је пред последњи дан!” Сјутра кажем Милу: “Данас је 7. април, запамти добро”, а он ћути, гледа мимо мене. Идемо поново. Осми април. Кажем ја Милу – улази први! Сједнем на слободно мјесто и пошаљем Мила да плати карту, а чувам му мјесто до мене. Кад смо стигли да сиђемо, кажем ја Милу – идемо! И доведем ја Мила до излаза из аутобуса, иза њега још двадесетак људи треба да изађе. Ја изађем и мало се повијем, кренем за Павелићем. И како идем, окренем се нешто да кажем Милу, кад – нема Мила. Он, у оној гужви, кад је видио да сам ја изашао, продужи аутобусом још једну станицу. Ја полудио, нервозан. Тих дана сам мало и спавао, уморан, имао сам трему, размишљам о томе да атентат мора успјети. Добро, видим ја – нема Мила нигдје. И кажем себи: “Добро имам још једну ноћ, сјутра вече идем сам, па шта Бог да.” Послије видим Мила и он ми каже: “Буразеру, немој да рачунаш на мене, не могу па не могу, збуњен сам и само могу да ти одмогнем.” Ја сам се добро био наљутио на њега и запретим му: “Чувај се, Мило, немој да ти се деси оно што су урадио са Јаковом Јововићем и Пеком Дапчевићем, да пристанеш, а послије да пријавиш полицији!”. И изблефирам: “Ако ме откријеш, један мој рођак, Дујо, тебе ће убити! Не шали се главом!” Растанемо се. Било је то осмог. Пођем кући и знам да сјутра вече долази последња ноћ, 9. април 1957. године, и да више нема одустајања од ријечи коју сам дао самоме себи, па таман погинуо!

Дан Д

Крећем ја сјутра на станицу, кад тамо – ево Мила! Ја љут, питам га: ”Шта си дошао да ме деморалишеш, ја вечерас завршавам посао, не требаш ми!” “Вечерас не гледам у Павелића, идем иза њега и бићу са тобом”, каже мени Мило и додаје да ће вечерас бити све у реду. Идем ја, Мила слушам и не слушам, само ми кроз главу пролазе слике данашњег боравка у усташкој кафани. Донијели летке, транспаренте, плакате дијеле, све спремају, јер сјутра је велика прослава на којој, како сам са заклео, неће бити живог Павелићa. Уђемо у аутобус. Сједнемо поново скупа. Павелић, ако нема на крају аутобуса мјеста онда сједне на прво иза возача. Кад смо дошли до станице да силазимо, ја Милу кажем да иде испред мене и он стварно сиђе и уђе у ону масу народа. Кад смо се примакли путу који се одваја ка Павелићевој кући, Мила нема! Кукавица, где се изгуби ? Ја одлучио и повратка нема. Идем за њима и размишљам колико морам да приђем, колико времена имам кад пуцам у Павелића, да пуцам у пратиоца. И хоћу ли Павелића убити једним метком. Идем, прилазим им све ближе, јасно чујем како разговарају. У том тренутку се прекрстим и помолим се Богу и Светом Василију Острошком. Како сам се прекрстио, чујем, пратилац говори: “Поглавниче, ја бих сад свратио до клуба, ево вас близу, брзо ћу ја доћи!” Не могу да вјерујем да ми је Бог тако брзо помогао. И Свети Василије. До куће Павелића још 50 метара. Павелић пада и псује ми мајку српску. Раздвојили су се, ја се склонио за једно велико дрво у дрвореду, видим како се Павелић окреће наоколо, и наставља да иде, са ташном у руци. Кренем за њим. Брзим кораком. Скоро трчим. Долазим на седам – осам метара. Павелић ме је осјетио, видео… почео да виче: “Мајку ти јебем српско – јеврејску, комунистичку! Чујем пуцањ, не знам одакле долази. Не стајем. Трчим право на Павелића. Дођем на два – три метра и пуцам. Једном. Други пут! Пуцам му у леђа, онако како је бјежао. Два пута у њега. Он пада. Како је носио ташну, она му испадне, са стране, у једну башту. Пао, не мрда, не могу да вјерујем да се прави мртав, ако су два метка у њемy. У том тренутку помислим – боље је да остане жив, јер ће га у болницу, народ ће видети и онда му се мора судити! Дал да га прибијем? Онда угледам ону ташну. Документи? Било би добро докопати се… али, ако су паре у торби, па ме ухвате и прогласе лоповом. И да сам га убио због пара! Оставим ја и Павелића и торбу. Неко виче: “Јуре, Јуре!” И пуца се према мени. Ја се окрени и пуцам у том правцу. Испалим три хитца. Почнем да трчим око зграда, полукружном улицом. Народ излази. Питају – шта је било ? Онако задихан, говорим им: “Гледајте шта раде ове будале тамо, напиле се па пуцају на све живо!” “Тај је луд или пијан”, вичем да ме и они са прозора чују. Револвер ми у џепу. Оставио сам само један метак, за сваки случај. Трчим. Чујем: око Павелићеве куће пуцају и вичу. Изашао из улице која иде полукружно око кућа, дошао сам у поље, кад видим Мила. Стоји и гледа ме . Наставим да трчим, а Мило стоји и гледа ме. Послије ми је рекао да није смио да крене за мном, јер се бојао да ћу га у оном тренутку убити, што ме је преварио и оставио самога. Мило је свој револвер бацио у неко ђубре. Не осврћем се на Мила. Трчим даље… А била је доста топла ноћ. Трчим у правцу станице и како трчим видим да долази воз. Трчим што ми Бог даје снаге. Ја на станицу, воз креће. Један од станичних радника виче да не улазим, јер је воз кренуо. Ја на степеницу од воза и – ускачи. Чарапа пуна крви. Кад сам ушао био сам сав у голу воду.

….

Стојадиновић је био председник краљевске југословенске владе, био је економиста светског формата, издавао је лист “Економист”. Кћи му се удала за Душана Радоњића, са Цетиња. Радоњић је преузео лист после Стојадиновићеве смрти. Тај се после показао као велики антисрбин, писао сам му писмо, отказао претплату, Радоњићев “Економист” блатио је Србе и Србију. Људи су се плашили за мене, много људи је знало шта сам урадио, сви су мислили како ће усташе да ме јуре, да освете свог Поглавника..


Загонетна смрт проте Радојице

Ја се нисам плашио за себе – имао сам план како ћу да се склоним. Али, плашио сам се за проту Радојицу. Хрвати су њега оптужили да је организатор атентата. Одлучим да напишем писмо владици Дионисију, да негде преместимо проту. Владика Дионисије благослови премештај, али се ствар одлагала – тих дана нисмо имали ни пезоса, чак ни за протину авионску карту. Једне вечери Кујачић и ја седимо код проте, позовемо га да нас испрати на воз, да успут још мало попричамо. Кујачић, Требињац, бавио се писањем, написао је врло добар позоришни комад, мислим да се звао “Разорен дом”. И хтео је да пише књигу о мени. Показивао ми писма неких четника, из Америке. У једном писму стоји : “Ова два метка испаљена у Павелића, више су направила за српство него читава наша разједињена и посвађана емиграција.” Нисам дозволи да о мени праве књигу, а Кујачића замолим да у својој преписци на употребљава моје име, ако баш мора нека стави “Б.Ј.” И тако, причамо о свему са протом… Прота каже – стегао га тешки реуматизам, тешко хода, а иначе је био пуначак, и не може да нас прати на станицу. Договоримо се да се видимо сутра. Сутра, чекај, чекај, проте нема. Договорили се да се нађемо у Руској цркви. Досади ми да чекам, одем у град. Сретнем неког Новаковића, био је власник једног бара, питамо се за здравље, шалим се са њим, а он заћута, па мени: “А ти не знаш? ” “Шта то ?” “Па… прота је погинуо!” Како – погинуо? Новаковић ми објасни како је прота Радојица, на станици, пао под воз и… Каже Новаковић: сви причају како су га Хрвати гурнули под воз, да је то усташка освета за Павелића. Званична верзија гласила је како је прота покушао да се попне на воз, стегао га онај реуматизам, ишијас, шта ли је већ било, изгубио контролу над ногом, ухвати се рукама, испадне му торба, покуша да се сагне, и – падне под воз.

Међу обичним и Црвеним Хрватима

Дођем проти на сахрану. Срби нешто гунђају, окрећу главу од мене – због мене ће Хрвати све да их побију, због мене ће аргентинске власти све да нас изгнају… А ја мислио да ћу бити нови Гаврило Принцип. Српска посла… На сахрани сретнем адвоката Кувељића. Он ми поредложи да одемо у католичку цркву, да чујемо шта Хрвати причају о атентату. Да видимо шта намеравају. “Плашиш ли се? ”, пита Кувељић. “Идемо!”, кажем ја, стварно се нисам плашио. Тамо неки Хрват држи говор, о томе како је Србија увјек била Хрватска, како је Црна Гора одувек била Црвена Хрватска, а Црногорци Црвени Хрвати. Ја само гутам кнедле, ћутим. Јави се Кувељић. Луђи од мене! Пита Хрвате знају ли ко је пуцао на Павелића. Они сви заграјаше: једни вичу – знамо ми, то је један Далматинац, није – вичу други – то је неки Црногорац. Један устаје: “Кад бих знао ко је, ја бих га зубима … ” Многи се заклињу да ће осветити свога вођу. Гледам, све старији људи, душа им је у носу, жалосна им мајка, кога ће они да освете ?

Ко је био Павелићу на сахрани

Ту сам се још мало мувао, одем на острво Сао Куракао, близу Венецуеле, и укрцам се на брод, полу-путнички, прекоокеански, звао се “Тацио”. Брод ми се свидео, имао је јако лепу библиотеку. Што би рекли Далмантици, “Маре моја, одох у марине”. На броду чујем, Павелић од последица рањавања, умро у једном фрањевачком самостану, у Шпанији. На сахрани му је било свега неколико људи. Међу усташама почели велики сукоби, чак ни Лубурић није дошао на сахрану Поглавнику, причало се да су се посвађали због неких пара – иако везан за постељу, Павелић није хтео Максу Лубурићу да уступи благајну организације. Кренуле приче да је атентат организовао Лубурић, због пара… Ако има горих од Срба, они су. Касније, у Мар Дел Плати, у xокеј клубу, упознам једног Хрвата. Мало по мало, спријатељимо се. Рођени сестрић Кватерников. Кад га нешто питам о Павелићу, он одмахне руком, неће да прича – видим да га не воли. И сад га питам: “Знаш ли ко је убио Павелића ?” “Ако хоћеш да будемо пријатељи, некој ме више то никад питати!” Вероватно је и он чуо приче о мени, али није му баш било стало до Павелића…“.

Много година касније, када је као свештеник и мисионар, испред Српске Православне Цркве, писац ових редова, боравио у Аргентини, покушао је остати изван свих ових политичких дешавања, која су обележила XX-век, превазићи све ово, и даље утемељити на постулатима и основама које нам је задао наш Спаситељ, Господ Исусу Христос, једну Православну мисију и Цркву у тој далекој земљи – Аргентини. Тако дакле, дествујући као, православни мисионар, успостављао сам и везу са свим хришћанским деноминиацијама, и не само са Хрватима, кao људе Римокатоличкe веросиповести, већ са свим деноминацијама које у Аргентини егзистирају. Наравно, прво сам упознао председника Нестора Кишнера и поздравио га, као и његову супругу Кристину Кишнер Фернандес, која је касније постала и сама председница Аргентине, а раније сам такође поздравио и упознао Карлоса Менема, бившег председника. Па затим и Кардинала Републике Аргентине, др. Емилиjа Огњеновића, коме је мајка Хрватица, а отац Црногорац. Као и представнике, Грчке, Руске, Антиохијске и других цркава, и најзад сам желео да се повежем и са свештеником који је Хрват. Образован човек, заређен је у реду Исусоваца, а дикторирао је на „Језуитском Папском Институту“ у Риму тада, када је докторирао и садашњи представник Београдске патријаршије у Црној Гори, господин Амфилохије, а и вођа Црногорске Цркве, господин падре Микеле-Дедејић , а то је било негде крајем шездесетих и почетком седамдесетих година ХХ века.

Pазмишљао сам, овде смо далеко, те требам успоставити контакте са свим људима са наших простора, те тако дођох и до адресе свештеника Хрвата, господина др. Винка. Али он није жело имати контаката са мном, говорећи: “ тачно је да ја похађам и одлазим у разне православне цркве, и к Русима, Антиохијцима и др. но никада нисам жело ићи к Србима“, децидирано ће отац Винко мени написати тих дана, па би наставио, „јер када би моји Хрвати узнали да ја имам сурадњу са Српском црквом и њеним свећеником, они би мене прождрали“.

- Зашто тако оче, питао сам га, затим у следећем писму?

- Зато, писао би он мени, ја сам наиме пoријеклом од Петриње, а у Петрињи су Срби начинили толико звијерстава, одговарао би ми.

- Али оче, молим вас лепо: Ви и ја не смемо тако резоновати, ко је и где начино и колико зверстава, то је сада мало и дискутабилно, но ово је битно: Ви сте свећеник, а ја свештеник, ми се морамо молити Богу да све грешке политичара исправe и опростe, који су ово и започели, јер није започео обичан свет и један човек тамо негде, већ политичари, да њих Бог уразуми и њихове грехе очисти! Па молим вас оче Винко, да ли је Исусу Христос, како Срби веле или Исус Крист, како Хрвати кажу, пострадао на Крижу, или на Крсту због наших грехова, па једна половина нама Србима, а друга половица вама Хрватима припада; зар тако треба делити Бога?! Ни случајно не! Јер Бог је Један и недељив!

Тако сам му писао, и после тога ми дуго није одговорио и месеци прођоше, да би ми после једно три месеца написао писмо, да се негде састанемо и да се испричамо, па смо се састали у Српској цркви, а затим сам ја отишао к њему, те је тако текло наше дружење, и успели смо наћи пуно заједничких тема, те смо на крају закључили: ако би од нас зависила политика на нашим просторима, не би било никакве мржње нити непријатељства међу два братска народа, Хрватског и Српског!

Пошто је ова исповест атентатора на Павелића, Благоја Јововића, испричана господину Амфилохију на манастиру Острогy, и остала је забележа као: Књига о Благоју Јововићу - Два метка за Павелића, а коју је забележио Тихомир-Тихо Бурзановић. Оцy Амфилохију се ово веома допало, па се латио посла да овај атентат буде искоришћен тако што ће он на тим темељима учврстити своју Црногорску Цркву, на тлу Аргентинe и целе Јужне Америка. Источно Амерички епископ, се прошле године, „дискретно“ повлачи са места Српско-Православног епископа, а његово место, као администратор сада, заузима отац Амфилохије, и одмах приступа организовању своје замисли на тлу Јужне Америке, посећује и обилази, целу Аргентину и Јужну Америку, крајем прошле и почетком ове године.

Писац ових редова, будући да је као мисионар на тим просторима, схватио једно: Православна Црква и Хришћанска љубав, никада више у историји, не би требала се ширити „огњем и мачем“, већ само Еванђелским вредностима и Христовим смирењем и Љубављу, које нам је Он сам, оставио као парадигму, како би се ми по њој равнали.

Новембра 1959. године Павелић је пребачен у немачку болницу у Мадриду, где је 23. децембра 1959. године главни старешина хрватског Домобрана Иван Асанчајић обавештен од диктаторове ћерке Мирјане да се очекује Павелићева смрт. Лекар Павелића био је немачки универзитетски професор др Рудолф Сеиз. У рано јутро 28. децембра 1959. године, у 3,55 сати, Павелић је умро. Диктатор је умро од рана задобијених у атентату. Није могао да буде оперисан како би му били извађена из тела оба метка, јер је увелико болавао од дијабетеса. Сахрана је била скромна, уз присуство породице и малог броја усташа.

______________________________________________________

Кориштени шпански, амерички и аргентински материјали и подаци, као и српски.

Затим књига о Благоју Јововићу, „Два метка за Павелића“, од Тихомира Бурзановића

Као и књига и мемоари, писца, Православног свештеника и мисионара у Латинској Америци, Славише Лекића
Житије Благоја Јововића, србина које му припада место у србској историји, крај Обилића и Принципа.
Књига о Благоју Јововићу, дуг је оних који су чули његову животну причу, причу човека који је испунио завет дат самом себи и Српству, човека који је убио највећег крвника у српској историји.
Седамсто хиљада душа новомученика из Јасеновца, молиће да Бог Благојеве грехе опрости, да му подари рајско насеље.

Лечи молитвом и разговором

Ваљево - У месту Ставе код Ваљева, на стотине људи сваке недеље посети Марјана Кнежевића, свештеника тамошње сеоске цркве. За време службе, на Ставе се слије десетине аутомобила из свих крајева Србије. Међу верницима су и стари и млади, и болесни и здрави, и криви и прави. Молитве из Јеванђеља, који други попови не користе, као и разговор са верницима, по њиховим причама, лече и помажу.

Отац Марјан службује у сеоској цркви већ више од 30 година. Верницима, каже, помаже и лечи, искључиво читањем молитви.

"Интересовање људи је порасло када сам почео у цркви да служим Свету тајну јелоосвећења, која је једна од седам светих тајни. Верује се да се у тој светој тајни потапају заборављени греси, а они некада могу бити узрок болести и невоља. Та молитва се чита само у неколико православних храмова у целом свету. Сматра се да је ту молитву треба да служи седам свештеника и због тога је најчешће не спроводе у храмовима, али моје је мишљење да то може да обавља и један свештеник, уколико је «чист» и спреман да своју енергију подели са верницима. Када се прочуло за ову молитву почели су свакодневно да долазе људи из свих крајева Србије. Уз то, читају се молитве против ’волшебних енергија’, а сведоци смо да је све више људи одлази код црних магова и пророка. Након читања молитве, ако је неко под магијом, осети муку, страх, деси се да по неко и врисне или једноставно побегне из цркве"

"У протекле три године у цркву су долазили они који су покашали да се убију, парови који немају децу, болесни... Долазе људи свих професија. До сада сам успео да излечим галопирајући тумор, леукемију, рак плућа, тумор на мозгу, а петоро деце је захваљујући молитви после неколико година проговорило. Ја знам да све ово звучи као 'научна фантастика', али све је просто и једноставно. Ако је Бог створио човека он може да га и излечи. Некоме помаже само једна молитва, а неко мора чешће да долази“, прича Марјан.

Отац Марјан службу обавља сваки дан, а за време Божићњег поста свакодневно се обављају и поноћне литургије. „Мештани су били мало ненавикнути на то, јер већина њих у цркву долази само недељом. У почетку, током једне првих поноћних литургија, док сам читао молитву у цркву је ушла полиција. Неко од мештана је пријавио да су се у сеоској цркви окупили ’секташи’ и да сроводе неки обред. Када су увидели о чему се ради, полицајци су брзо напустили село. Такође, већина мештана је тешко прихватила то што се служба врши и суботом, па је било разних отпора, а неки од њих су ме прозвали чак и суботаром. Сада су већ навикнути на свакодневне службе и проблема више нема“, прича отац Марјан и додаје да ће због све већег броја верника до пролећа бити проширена сеоска црква.

Тачијев прадеда - православни свештеник Радослав Даниловић?

03. 07. 2012. 11:48 х | Балканоид
На блогерском сајту "Балканоид" један од блогера поставио је веома занимљив текст о пореклу Хашима Тачија. Ми вам га у целости преносимо.

                    Постоје документи да је му прадеда био српски свештеник
Нешто што сам Хашим Тачи, премијер тзв. Републике Косово зна, остатак света не зна. Зна и цела његова фамилија, а било којег старијег Шиптара староседелаца из Дренице ако питате и ако сме да вам то каже, рећи ће вам следеће: засигурно се зна и памти да је прадеда Хашима Тачија био Србин, православни поп. По имену и презимену Радослав Даниловић.

 Читајући ове прве редове наше приче, прво што ће те помислити: "Па ово је просто немогуће и неистина".

Ево и чињеница, непобитних и доказивих.

У писму митровачког хоџе, Турчина Мула-Ибрахима, са почетка 1912. године, које је он писао муфтији у Скопљу стоји овако:

"Праву веру су примили многи овде. Међу њима многи виђенији Срби, па чак и неки попови као што су Милутин Јакшић из села Пантина, којег су Срби убрзо убили, јер, су сматрали да је срам велику нанео њима. У Староме Тргу праву веру је примио поп Јован Аксић, али није смео остати медју својима већ је тражио да се насели овде у Митровицу. У Србици је у нашу веру прешао поп Радослав Даниловић и све своје привео свемогућем Алаху и правој вери.

Овај Радослав се преобратио и примио име Јусуф, а важи за јако угледна човека међу својим Каур. Многи су тамо у његовој парохији пошли његовим стопама и примили праву веру. Ја му не смем веровати, Каурин је Каурин, држим га на удаљености, већ све верске послове и управу над Србица и тим крајем пуштам већ провереном Ибри Пећанцу који држи на оку овог Радослава, а правоверног Јусуфа, па му је и речено, да ако шта примети, да га пошаље овамо нама у Митровицу. Ми би смо овде знали како би са њиме. Ако је Каурин лажно то урадио, лако ће мо га склонити. Држимо га стално на оку ".

Овај докуменат, у оригиналном рукопису, данас постоји у историјском архиву Турске у Анкари.

Други документ, који се налази у библиотеци манастира Хиландара, а датира из 1898. године, из манастира Соколица подстиче и то је списак свештеника и пароха. Као парох Србички на списку стоји поп Радослав Даниловић, за којег се у напомени дописује да је један од најревноснијих и најбољих свештеника, те да ужива велики углед код својих парохијана. Ту се испод тог списка свештеника још и наводи да је извесни Радослав нешто заболовао, тако да је владика морао слати свештеника из Жеровница (село поред Звечана) да га мења на службама, али да се је опоравио.

Четрнаест година након прављења овог списка, тај исти поп Радослав се преобратио у Ислам. Нико не може са сигурношћу да зна зашто је то урадио, јер, је важио за јако угледног човека и цењеног свештеника.

Познато је да је у то време, пре балканских ратова, маса Срба по Рашкој области и северу Косова потурчена силом. Да ли је иу овом случају сила била пресудно да поп Радослав, а прадеда Хашима Тачија промени веру, не зна се са сигурношћу.

Примивши Ислам, поред жене, попадије са којом је живео, ново печени Муслиман Јусуф, а бивши поп Радослав жени се са још једном женом Арнауткињом из неког засеока са Ћићевице, она умире на порођају са првим дететом. А тек са другом Арнауткињом која је била из Глоговца добија деду Хашима Тачија и још четворо деце.


 анимљиво је, да иако није као муслиман добио верску управу над становништвом, већину својих парохијана успео да преобрати у Ислам, вероватно се надајући да ће да постане хоџа и наново добије верску управу ту у Србици. Никада до краја живота, 1929. године то није успео, иако Турци већ дуго нису туда владали.

Крсна слава Даниловића је била Митровдан, а има и занимљив податак, да део те фамилије Даниловића, који нису се хтели потурчити, пребегли су у ондашњу Србију и населили се у сам град Краљево, где њихови потомци и данас живе.

Јасно је да Хашим Тачи у себи има јако мало арбанашке крви и то само по женској линији у три генерације. Засигурно се зна да је ово њему познато и да је пред сведоцима, у Бреги Хоџес повише Поношевца, у главном штабу УЦК, револтиран неуспехом терористичких команданата на терену, на једном од састанака то јавно и рекао. Како су они Шиптари неспособни, а да имају велику срећу да он у себи има српске крви и да требају бити срећни да их он као такав води.

О томе и данас постоје сведоци. Један од њих је то јавно и рекао у једној телевизијској емисији 2005. године на једној Пећкој локалној телевизији. Наравно, исмејан је, на њега су почели да бацају и дрвље и камење, водитељка га је тада у емисији јавно питала да ли се он дрогира или је под утицајем алкохола. Након многобројних претњи, упућиваних њему и његовој породици, побегао је са Космета и затражио и добио политички азил у Бразилу. Сада живи у Сао Паолу.

Хашим Тачи то зна, јако добро, међутим, крије то из политичких разлога. Свестан да би га политички противници напросто "растргли" када би то сазнали и када би имали икакве доказе о томе. На Митровдан, проверите ако имате начина, свестан да му је то Крсна Слава, Тачи ништа не ради. Не долази на посао.

Како је њему, који све то зна, а опет мора да ради по диктату Америке и њених савезника, не бих знао. Да негира своју прошлост можда и може, али своју крв не може да источи. Нека му је Бог или Алах на помоћи.

Нови пуцањ устаничке пушке-ДА СЕ НИКАД ВИШЕ НЕ ДОГОДИ ДА СРБИН УБИЈЕ СРБИНА

СУДСКИ ПРИЛОЗИ СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ

Може ли недавна одлука Окружног суда у Шапцу, којом је рехабилитован Богдан Лончар, жандармеријски наредник којег је 7. јула 1941. године у Белој Цркви убио Жикица Јовановић Шпанац, да баци ново светло на овај догађај

Споменик Жикици Јовановићу Шпанцу
у центру Беле Цркве

Као деценијама раније, и на Ивањдан 7. јула 1941. године у селу Бела Црква код Крупња одржан је сеоски вашар. Упркос одлуци месних власти да се због ратних (не)прилика вашар не одржи, крај цркве се окупио велики број људи. Око 17 сати из околне шуме дошла је група од петнаестак партизана и око себе окупила присутне. Говор је одржао Живорад Жикица Јовановић Шпанац. После позива на оружје, како би се ослободили немачке војне власти и капиталиста, група се удаљила, а недуго после тога стигла је жандармеријска патрола - наредник Богдан Лончар и каплар Миленко Браковић. Кад су чули за њихов долазак, Жикица Јовановић и Цветин Солдатовић су се вратили, једни друге позвали да положе оружје, а затим је Жикица Јовановић пуцао и убио Богдана Лончара, док је Солдатовић усмртио Браковића.

О овом догађају у биографији Жикице Јовановића пише да је “са својом четом извео прву устаничку акцију у Србији. Тада је пиштољем (носио је два пиштоља на боковима, као сви комесари из шпанског рата) убио два жандарма, који су дошли да растуре народни збор на коме је Жикица одржао антифашистички говор. Тај дан се у СФРЈ сматрао почетком устанка народа Србије против окупатора”.

Споменици погинулим жандармима у порти цркве у Белој Цркви

Ових дана Окружни суд у Шапцу донео је решење којим су рехабилитовани Богдан Лончар и Миленко Браковић. Како је образложио судија Гојко Лазарев “утврђено је да су Богдан Лончар и Миленко Браковић убијени без одлуке суда и без спроведеног поступка, из идеолошко политичких разлога, као жртве прогона и насиља, од стране припадника партизанског покрета, чиме је повређено њихово право на живот”. У образложењу још пише :” Тај моменат може се симболично сматрати и почетком грађанског рата у Србији, пошто убијени жандарми нису били окупатори, као ни народни непријатељи, већ део легалне власти српске државе под окупацијом, насталом по основу међународног уговора закљученог потписивањем капитулације, након слома Југословенске војске у априлу 1941. године, а њихова рехабилитација почетком националног помирења подељеног српског народа”. На ову одлуку не постоји право жалбе.


Може ли ова рехабилитација да допринесе коначном помирењу? Да се с временске дистанце на неке догађаје и другачије погледа? Или ће ово бити само још један чин нечије личне сатисфакције?

Факсимил решења о рехабилитацији

Захтев за рехабилитацију жандарма поднела је шабачка новинарка Стана Муњић која се седамнаест година дружила с Богдановом супругом Босиљком Босом Ивановић. Босину исповест Стана је преточила у књигу насловљену “Син српског Ивањдана”.


- Годинама сам је виђала, јер смо живеле у истом крају града - каже Стана. - Ко је необична старица, увек у црном, сазнала сам тек 1991. године кад сам наумила да урадим причу о њеном првом мужу Богдану Лончару. Праву причу, заправо животну драму, казивала ми је годинама касније, а она, прича, као да је сва била у оним Кишовим реченицама: “Има живота које би било боље да нису живљени. Живота који су били само след несрећа, неправди и страдања, искуство пакла на земљи”. И можда би тако и остало да ми једног дана, пошто је добила дозволу од црквене општине да у порти цркве у Белој Цркви подигне споменик Богдану, није рекла :”Ако запишеш оно што сам ти причала, онда сам све послове привела крају. Само пожури, уморна сам”. Умрла је у марту 2008. године у Шапцу.

Две приче једног друма

На улазу у Белу Цркву из правца Шапца као да пут и данас дели Србију. С десне стране је овећа пољана под снегом. Ту се организује сеоски вашар, ту је одржан и онај крвави Ивањдански. У дну испред оронуле зграде, а под крошњом старе липе, мештани кажу сведока догађаја, споменик Жикици Јовановићу и још двојици партизана, Милошу Миши Пантићу и Чедомиру Чеди Милосављевићу. Недалеко одатле на мермерној плочи пише :”Овде је Србија рекла слобода”. Сваке године 7. јула овде се окупе представници многобројних делегација. Одрже се говори уз прикладан културно-уметнички програм, положи цвеће и подсети да је на овом месту 1941. године букнуо устанак.

ОО СУБНОР Шапца

Доста је копања

- Време је да се на такве ствари стави тачка, исправљање криве Дрине ничему не води - кратко је прокоментарисао Александар Генадић, секретар, вест да је суд рехабилитовао Богдана Лончара и Миленка Браковића. - Што више и дубље будемо копали, ране ће бити веће. Морамо да се окренемо будућности. Не треба више таквим стварима оптерећивати генерације које долазе. Био је то рат, показало се касније, у којем су сви изгубили. Као и у сваком рату, уосталом.

Стотинак метара даље, преко пута, у порти цркве подигнути су 1991. године споменици погинулим жандармима. Богдану је обележје 2000. године подигла супруга Боса, а Браковићу је две године касније подигло Удружење за очување српске традиције. Ту долазе они који мисле другачије. Они који верују да ти пуцњи нису Србији донели ништа добро. Као што, како кажу, никад у историји Србији није било добро кад Србин дигне руку на Србина. Тако и пише на споменику Миленку Браковићу. “ Да се више никада не догоди да Србин убије Србина”.

- Седми јул као дан устанка Србија је последњи пут обележила 2000. године - каже Стана Муњић. - Тог дана на стотинак метара нашле су се две Србије. С једне стране пута, у порти цркве, једна Србија присуствовала је освештању споменика Богдану Лончару, а друга је славила његово убиство.

Јер, 9. јула 2001. године Скупштина Србије укинула је седми јул као државни празник. Свих година касније, као и 2008, у Белој Цркви се, ипак, славило. Овако гласи вест на сајту Министарства одбране републике Србије постављена 7. јула 2008. “Дан антифашистичког устанка народа Србије - 7. јули - свечано обележен у Белој Цркви, крај Крупња. Венац на бисту народног хероја Жикице Јовановића Шпанца, који је подигао устанак у Белој Цркви пре 67 година, у име Министарства одбране положили су представници Генералштаба Војске Србије. Пуковник Сретен Егерић, мајор Слободан Тмушић и капетан Радојица Радовић из Прве бригаде Копнене војске. Пошту погинулим борцима и грађанима Србије у народноослободилачком рату од 1941. до 1945. године одали су полагањем венаца и представници Министарства рада и социјалне политике, министарства културе, затим Републичког одбора СУБНОР-а Србије, Општине Крупањ, Удружења ратних и војних инвалида, савеза удружења ослободилачких ратова Србије 1912-1918, Удружења бораца рата 1990-1999. и Социјалистичке партије Србије...”.

Босиљка Боса Ивановић

- Дуго сам се дружила с Босом, по други пут удатом Ивановић, много тога чула, проверила и схватила да с обзиром да се држава, једина која је могла да заустави застрањивање и злоупотребу Беле Цркве, оглушила о сопствену одлуку, решила сам да допишем крај Босине приче једино како сам могла: Окружном суду у Шапцу - додаје Стана. - Поднела сам захтев за рехабилитацију Богдана Лончара и Миленка Браковића 8. септембра 2008. године. Треба имати на уму да је у међувремену стасала читава једна нова генерација која нема могућности да се кроз историјски осврт упозна с догађајима који су обликовали стварност у којој живе.


Прекопани гробови

А како је смрт супруга доживела Боса и како је изгледало кад је после много деценија одлучила да оде на место где је Жикица пуцао, испричала је новинарки Стани, а она забележила у књизи.

“Предвече, враћам се из баште и видим да пред жандармеријском станицом нема стражара. У том видим учитеља Владу да плаче и кад ме опази побеже. Уђем у станицу, сви плачу. Мени позли. Где је Богдан? У Крупњу, кажу, рањен. Смирим се, али у зору дође фијакер по мене. Мој Богдан лежи у локви крви. Жикица га погодио у фишеклије, оне експлодирале и разнеле стомак. Онесвестим се. Унесу ме у кафану, полију водом, испричају како је било... убијен је док је разговарао с председником општине. Кажу да се мучио пуна три сата, молио једног чичу да га убије, али није било оружја јер су све покупили. Тражио је од кафеџијке воде, напио се и умро.

Пут који је поделио Белу Цркву, Србију, историју...

Да идем у Белу Цркву, први пут после Ивањдана 1941. године, позвала ме једна новинарка. Спремила сам се као да идем на гробље, а слутила да гроба више нема. Устумарам се нешто, каснимо те и у Белу Цркву дођемо после подне, тачно у пет, кад је Богдан погинуо. На месту где сам пре пола века нашла мртвог Богдана цвеће које сам понела само се просуло. Запалила сам свећу и тек онда постала свесна тишине и погледа окупљеног народа. Прво ми је пришао кустос, кафана је претворена у музеј, и показао место где је, као, Богдан убијен. Тако је у школи учио.


Тај дан сам морала још у Завлаку, на гробље где је Богдан био сахрањен, па макар се не вратила. Стајала сам на гробљу као празна галија на сувом. То је то место иако равно и без крста. Запалила сам свећу. Не знам колико дуго сам била без мисли и живота с ове стране времена, свеће су већ биле изгореле, кад ме један сељак упита кога тражим. Ја кажем, а он :”То је празно место. Жандарми су били на другом крају, гробове им нико није смео одржавати, зарасли су у трње, а онда прекопани. За кости им се не зна”.

Жикица Јовановић Шпанац


Живорад Жикица Јовановић Шпанац рођен је 1914. године у Ваљеву. После завршене основне школе уписао се у ваљевску гимназију из које је избачен јер је ступио у контакт с радничким покретом и ширио марксистичке идеје. Школовање је наставио у Београду где се уписао на Филозофски факултет, одсек југословенска књижевност. У Комунистичку партију Југославије примљен је 1935. године. Имао је 22 године кад се 1937. упутио у Шпанију да радницима Мадрида и Андалузије помогне у њиховој борби против фашизма. После слома Шпанске републике, 1939. године, с борцима Интернационалних бригада прелази у Француску где је око годину дана провео у логорима. Септембра 1940. с једном групом југословенских добровољаца вратио се у Југославију. Учествовао је у демонстрацијама у Београду 27. марта 1941. године. Формирао је Рађевинску партизанску чету и постао њен политички комесар. Са својом четом извео је прву устаничку акцију у Србији 7. јула 1941. у Белој Цркви. Учествовао је у многим борбама. Погинуо је 13. марта 1942. године у борби против четника, у селу Радановцу код Косјерића. Не зна се где је сахрањен. За народног хероја проглашен је 6. јула 1945. године. ( Википедија)

Богдан Лончар

Богдан Лончар
Богдан Лончар рођен је 1907. године у Јошану код Удбине у Лици. После одслуженог војног рока конкурисао је у жандармерији. Био је одличан у патролној школи, заслужио медаљу, добио посао у канцеларији и учио даље. Подофицирску школу у Сремској Каменици завршио је 1935. године као први у рангу. Кад је упознао супругу Босу 1939. године радио је у Старом двору, у канцеларији првог краљевог ађутанта. Венчали су се 11. фебруара 1940. године. На наваљивање супруге Босе, да се склоне од ратних превирања која су почела, тражи премештај из Београда и добија Шабац. Одатле одлазе у Мачвански Причиновић где им се 26. децембра 1940 родио син Зоран. Богдан је радио као жандармеријски наредник у Завлаци одакле је и отишао на скуп где је убијен. Сахрањен је у Завлаци али му је касније гроб прекопан и земних остатака више нема. (Према казивању супруге Босе)

Зоран Ивановић

Страдао и син Зоран
Босину причу о сину Зорану, у којој му се она обраћа, новинарка Стана Муњић забележила је у својој књизи.

“Црне 1970. године овде се славило, чини ми се, најцрвеније. Прославе су почеле још 3. јула. И у Шапцу где су митинг поезије назвали “Путем метка и речи”. Тај пут најбоље смо знали ти и ја од 1941. по њему смо вукли свој крст, али из њиховог весеља нисмо смели изаћи. Чујем на улици неки људи причају:саобраћајна несрећа, страдала два младића, један мртав на месту. Јасно кажу твоје име и презиме. А био си одличан фудбалер. Нисам ти рекла да си таленат наследио од оца, јер сам слутила твоју муку ситног цвета коме ће презиме Лончар увек заклањати сунце. Твоји другови из “Железничара” организовали су 1975. године турнир под твојим именом. Пет година гледам све утакмице, спремам вечере за твоје другове, купујем дресове и лопте, а црну мараму скидам само док уручујем пехар. Шесте године СУП је забранио турнир. Неко се сетио да си Лончар и настала је узбуна. Један заставник из Организационог одбора клецао је под страхом и стално понављао да “није знао да си син народног непријатеља”.

Тако је говорио Тито

С високе трибине окићене цвећем 7. јула 1945. године у Белој Цркви овим речима се Јосип Броз Тито обратио окупљенима:

”Седми јули је значајан и велики датум у хисторији наших народа. Наши народи имају у својој хисторији не мали број великих датума. Напосле, српски народ има велики број датума који обиљежавају најмучније тренутке у њиховој историји. Датуме када се радило о њиховом бити или не бити. Али, седми јули спада међу највеће дане у хисторији српског народа и хисторији народа Југославије. Једно од најзначајнијих обиљежја 7. јула је у томе што је баш у Србији, гдје су слободарске традиције увијек биле на висини, тога дана пукла прва пушка и што је народ дао доказе да је спреман дати небројене жртве не само за своју слободу, него и за слободу свих народа Југославије. Тај дан је значајан и по томе што је датум почетка борбе свих народа Југославије, који су врло брзо пошли стопама српског народа. Устанак који је почео овдје ми смо припремили раније, а извођење смо предали у руке синовима Рађевине. И они су, као и синови Космаја, Ваљева, Тимока, Топлице, претворили у дело наш план и стопроцентно га извршили”.

Огњан РАДУЛОВИЋ

Чедомир Антић
Празник или потврда фарсе

Догађај из Беле Цркве од 7. јула 1941. означен је као убиство из идеолошких побуда

У јавности су чести захтеви да буде успостављен празник у спомен борбе народа Србије против фашизма. И ове године уочи 7. јула, дана који је у време реалног социјализма у Србији слављен као почетак устанка, чују се предлози да овај датум поново постане државни празник.

Мада је устанак у Србији започео неколико седмица раније, 7. јул је сматран идеолошки најисправнијим и најпогоднијим датумом. Будући да је Комунистичка партија Југославије била у највећој мери одана Совјетском Савезу, као домовини светског комунизма, логично је било да устанак у њеној организацији није могао почети пре него што је 22. јуна 1941. године, нападом армија Трећег рајха, раскинут Пакт Рибентроп – Молотов. Тај савез довео је до бруталне окупације Пољске, агресије на Финску, комадања Румуније. Иако комунисти и фашисти њиме нису постали истински пријатељи, чињеница је да су југословенски комунисти почетком Другог светског рата јавно протестовали против британског и француског „империјализма”. Притом, ако су југословенски комунисти првих година рата морали да прикривају револуционарни карактер устанка, после 1945. године за тако нешто није било потребе. Дакле, за најранији датум устанка међу југословенским републикама изабран је дан када је Жикица Јовановић Шпанац после успешно одржаног збора одлучио да се врати и убије двојицу тек пристиглих жандара. Није то био само чин отпора немачком окупатору, реч је и о почетку револуције. У очекивању брзе победе Црвене армије, југословенска комунистичка герила била је 1941. године посвећена и спровођењу великог друштвеног преврата који је требало да буде довршен до очекивано скорог времена када ће победничка совјетска војска поразити силе Осовине. Не треба заборавити и чињеницу да је за комунистичке идеологе усташки геноцид над српским народом у Хрватској, Босни, Херцеговини и Срему био само несрећни историјски инцидент који је сместа сравњен са четничким злочинима, док је српско великодржавље уствари било темељ друштвеног зла – нерешеног националног питања и неправедног капитализма. Управо зато је хладнокрвно убиство Лончара и Браковића било важно за културу сећања комунистичког режима.

Пре само две године један окружни суд донео је пресуду о рехабилитацији жандарâ које је убио Жикица Јовановић Шпанац. Догађај из Беле Цркве од 7. јула 1941. означен је као убиство из идеолошких побуда. Пошто смо ми познати као „правна држава”, ова пресуда није спречила председницу Народне скупштине Републике Србије да прошле године положи венац у славу овог дана који, вероватно, и сама види као почетак борбе против фашизма у Србији.

Док очекујемо да ли ће се данас у духу историјског помирења, у Белој Цркви појавити председник републике, заједно са вођама радикала и либералних демократа, треба нешто рећи о томе како други југословенски народи обележавају дан почетка борбе против фашистичких окупатора. У Словенији и Македонији обележава се почетак борбе за националну државу, коју су тамошњи народи први пут добили управо после успоставе реалног социјализма. То велико достигнуће није их спречило да рехабилитују жртве идеолошког прогона и одреде се према догађајима који доприносе узнемирењу јавности и поделама у друштву. У Хрватској је одбачен датум устанка који је славио отпор тамошњих Срба геноциду, а изабран је датум прихватљив националној већини. У Црној Гори се 13. јул слави пре свега зато што је тог дана 1878. ова држава постала независна, па потом због масовног, свенародног устанка који је несумњиво започео на исти датум 1941. године. Коначно, ретки су они који у Босни и Херцеговини обележавају почетак српског устанка у Дрвару као дан борбе против окупатора у Другом светском рату.

Одакле онда потиче упорно и снажно инсистирање на прослави 7. јула као дана устанка у Србији? Пре свега из одређених историјских разлога (структуре становништва, поистовећивања српства и југословенства, интернационалне југословенске елите која је деценијама стварана у Београду...) код нас је наслеђе комунистичког режима највеће, а његове присталице најбројније. Парадоксално, једна од тековина југословенске кризе из деведесетих година прошлог века јесте и темељна ревизија историје. Тако српски народ, који је за време Другог светског рата поднео највеће жртве, који је имао два покрета отпора и сразмерно најмање сарађивао са окупаторима, треба непрекидно да доказује како је „раскинуо са фашизмом”. Доказ често треба да буде прихватање разних неправди.

Демократске власти Србије, наводно настале у сукобу са Брозовим тоталитарним и Милошевићевим ауторитарним режимом, не треба више да дају државну потврду таквој фарси.

Напредни клуб
Чедомир Антић

Тог фамозног 7. јула 1941. године, у Белој Цркви су се догодиле две значајне ствари, удаљене временски око пола часа, а просторно свега двадесетак метара. Једна пред некадашњом Босином кафаном (по власници Боси Недељковић), под „устаничком липом”, а друга на кратком простору између те кафане и бивше општине. Прва је била устанак, а друга - револуција. Између устанка и револуције данас лежи гранитно спомење - устанку.
Устанак и револуција у Белој Цркви су, дакле, физички веома блиски, а суштински - удаљени колико две галаксије!
Јер, оно што су хтели Рађевци (да их је неко питао), сем неких изузетака који у овом случају не потврђују правило, није било рушење никаквог „старог поретка”. Да Рађевцима одувек „без краља не ваља”, потврђује зачуђеност многих старијих људи у том крају који су, не схватајући шта их је то наједном снашло, питали млађе људе, оне који су већ били „у тренду”: "Ајде, децо, где ће држава без краља?!”
Ивањдански устанак у Белој Цркви обично се назива "прва устаничка пушка”, иако је у питању био пуцањ из немачког пиштоља „штајер”. Али, то није најважније.
Много је битније шта је тај „штајер” урадио. Страшну, ужасну ствар - убио је двојицу српских жандара, од којих је један био избеглица из Лике. Мученик утекао с ножа и са својим братом из Србије нашао ухљебљење где је једино могао - у жандармерији Недићеве „квислиншке” власти.
Пуцњи у Белој Цркви најавили су - без обзира на то што то тада нико није очекивао, сем оних који су то осмислили и прижељкивали - борбу Срба против Срба. Грађански рат. Али, и - социјалистичку револуцију.
Очито, "победницима” је требало да баш у овом крају Србије пронађу догађај који ће прогласити за "дан устанка”, али такав догађај који је, пре свега, уперен против "непослушних Срба”, па тек онда против Немаца.
Поставља се питање: Шта се то заправо догодило на Светог Јована Претечу (1941. године), Крститеља Господњег и кума Божјег, на Ивањдан, на првом летњем вашару у Белој Цркви?
Подсетимо се на тај дан су убијена двојица жандарма, Богдан Лончар из Лике и Миленко Браковић из околине Горњег Милановца .
Не само због тога што ће се тог дана десити на белоцркванском Плацу, овај вашар и није био као претходни и потоњи. Рат у Србији - још неизлечених рана (а поготову у овом крају) из оног претходног, Првог светског - почео је. Србија је окупирана. Немачки гарнизон је недалеко одатле, у Крупњу. Народ се, из страха, нерадо одвајао од своје куће. Тај страх појачале су и конспиративно убачене вести да ће на вашар у Белу Цркву доћи „група наоружаних партизана” који ће одржати некакав збор. Људи нису знали шта су то „партизани”, па на ту реч нису ни обраћали нарочиту пажњу. Али, уплашила их је чињеница да су они „наоружани”! И из тог разлога, многи су одустали од вашара.
А на вашару - к`о на вашару, само много мање света и - ведрине. Ипак, све је изгледало некако уобичајено, док се нису појавили „они” - партизани. А шта се и како потом догодило, од тада подељени Срби нису успели (нису ни хтели) да се сложе, иако се све зна. Они што су признавали само „суд своје партије” говорили су онако како је захтевала партија (КПЈ), а они други, многобројни, који су се сматрали одговорним „пред Богом и народом” говорили су баш онако како је све то видео Бог и народ!
Једини писани (ако се не рачунају они локални, од среских власти у Крупњу) је извештај испоставе Дринске бановине у Ужицу достављен Одељењу јавне безбедности Министарства унутрашњих послова у Београду, 21. јула 1941. године. Дрински жандармеријски одред доставио је извештај написан према акту командира Шабачке жандармеријске чете. Жандармерија је описала догађај у Белој Цркви на основу казивања председника општине Средоја Кнежевића и старешине села Николе Лазаревића.
Према тим изјавама, председник општине је, после црквене службе, наредио окупљеним грађанима да се разиђу и већина га је послушала, али је на вашару, ипак, остало стотину сељака. Предвече је из шуме дошло десетак-петнаест партизана наоружаних пушкама, док је један носио пушкомитраљез. У придошлици, обученом у цивилни мантил, видели су да је он вођа групе. Под липом испред кафане Босе Недељковић окупили су око себе сељаке, па је онај у мантилу одржао говор. Рекао је да је дошло време да народ прихвати оружје и ослободи се окупаторске војне власти и капиталиста. Говорник (касније се сазнало да је то Жикица Јовановић Шпанац, новинар из Ваљева) нагласио је да „Руси напредују и треба им помоћи”! Тражио је да се саботира рад у белоцркванском руднику лигнита, да се не иде на кулук и не плаћа пореза. Обавестио је слушаоце да је 1921. године основана комунистичка партија чији је рад био спречен оружјем. Ипак, у Лајковцу су запалили цистерне, а у Крагујевцу магацин, а сада иду на Крупањ.
Када су партизани отишли, наишла је жандармеријска патрола коју су сачињавали убијени жандари. У извештају се наводе изјаве очевидаца самог тог убиства. Кад су партизани повикали „Доле оружје!“ жандари су дигли пушке "на готовс" и позвали ове да положе оружје, а потом испалили по један метак изнад глава нападача. Утом су двојица њих пуцали на жандаре и убили их. После тог (не)чувеног злочина, партизани су се удаљили уз речицу Коларушу.
Сељаци су препознали другог стрелца из те двојке (први је био Жикица Јовановић), Цветина Солдатовића из села Бастава, као и једног с дубоким ожиљком код ока, једног учитеља из Пецке.
После рата узимане су изјаве од учесника и очевидаца двоструког белоцркванског убиства, првих хитаца братоубилачког рата. Владан Бојанић, тада студент права из Беле Цркве, на Ивањдан пре подне угостио је Жикицу и „још једног друга, док су се други сместили у оближњој шуми Слаовина”. Бојанић, поред Жикице и др Мише Пантића, из партизанске групе именује још и учитеља из Пецке Чеду Милосављевића и Ацу Јефтића, земљорадника из Бастава, Татомира Солдатовића, ковача из Гуњака, Душана Антонића, земљорадника из Драгодола, Косту Андрића и радника из Пецке Ратка Јовића. Прикључили су им се и мештани - Богдан Антонић из Беле Цркве и омладинци из Белотића Драгиша Петровић и Марко Антонић. Даље Бојанић прича шта се дешавало на збору...
Кад су двојица жандара, наредник Богдан Лончар, командир станице у Завлаци, и каплар Миленко Браковић, почели да говоре народу да иде кући и људи били спремни да их послушају, Бојанић је појурио за Жикичином групом коју је сустигао код извора Џебаровца, крај речице Коларуше. Испричао је о „грубом насртају жандара“, па су се партизани вратили на Плац.
Ратни председник Средоје - Сређо Кнежевић, у својој послератној изјави исправља Бојанићеву грешку о жандарским пуцњевима: „Они су пуцали преко Жикице, јер је био такав пропис“. Кнежевић говори и о другом пуцњу: „Миленко је први пао, сигурно га је Цветин (Солдатовић) погодио. Цветин се налазио до Миленка, на неких шест до осам обичних корака, и кад је пружио пушку, био је у непосредној близини...“ То о Миленковом убици изјавио је после рата и Станко Поповић из Беле Цркве, познат у народу под надимком Циле.
То што су жандари „промашили“, а Жикица убио њих који нису хтели да убију, Владан Бојанић назива „први дан борбе“ (дакле, правог циља борбе, Срба против Срба). Борбе против Срба, а не истинских окупатора, Немаца, које су, идући дубоко кроз шуму, опрезно заобилазили. Бојанић је партизанску историју задужио једним фалсификатом (или само непознавањем прописа) изјавом да су жандари пуцали и обојица промашили (у питању је онај обавезни хитац у ваздух, пре него што се пуца „у месо“). Жикица је реаговао на те пуцње ватром из пиштоља и обојицу жандара убио. Затим су партизани покупили пушке које су лежале крај мртвих жандара, а Жикица је потом рекао: „Тако ће проћи сви они који буду служили окупатора“. Онда су се партизани повукли, а са њима и њихов гласник Владан Бојанић.
Жандари су радили свој посао онако као што се свуда у свету, где се држи до унутрашњег реда, радило и ради. Где је народ, ту су и жандари, а поготову кад се одржавају неки масовнији зборови и вашари. Њихово место је, по правилима службе која важе и данас, било у Белој Цркви. Они су били ту, недалеко од зборишта, које нису ометали. Као што би и данас, свуда у свету, полицајац-позорник, после неког скупа, на којем није непосредно био, а зна да се нешто посебно догађало, дошао да се распита, тако су и Богдан Лончар и Миленко Браковић поступили у Белој Цркви.
О тадашњем држању српске жандармерије, тих „сарадника окупатора“, а поготову у овом крају, сасвим јасно сведочи наређење немачког војног заповедника на Балкану, генерал-фелдмаршала Листа, од 4. септембра 1941. године, у којем он каже: „Изгледа да је према жандармерији потребна опрезност. Није искључена (њихова) веза са устаницима, или прећутан споразум. Иступити против непоузданих жандара. У устаничкој области око Крупња мора се што пре успоставити ред сопственим средствима.“ Ту своју оцену, још одређеније, фелдмаршал Лист понавља и у извештају Немачкој врховној команди, девет дана касније, када каже: „Нова српска влада (Недић) не задовољава. Српска жандармерија је у све већој мери непоуздана.“
Тој, и таквој, жандармерији припадале су „окупаторске слуге“ Богдан Лончар и Миленко Браковић!
Они су за своје и свога народа истинске непријатеље сматрали оне који су тада окупирали њихову отаџбину. Комунисте нису тада могли сматрати за непријатеље, ако би и хтели, јер они за Србе у то време још нису били довољно познати. То је најбоље показао сам Богдан Лончар, који је спасао живот Сретену Тодоровићу, свештенику из Цветуље, родом из Комирића. Њему је, после немачког напада на Совјетски Савез, претила ликвидација. Иако су касније комунисти означили Лончара као „непријатеља“ и „окупаторског слугу“, поп Сретен није крио да му је баш он спасао живот, јер је у току ноћи, на коњу, дошао његовој кући и саветовао га да бежи у Ковиљачу, која је тада била под контролом четника. Сретен га је послушао и тако избегао смрт. У знак истинског поштовања и дубоке захвалности, Сретен је Богдану, после 40 дана од његове погибије у Белој Цркви, издао даћу за покој душе.
Свакоме, па и убицама, било је јасно да су убијени жандари били само - Срби!
Србе - националисте, убили су Срби - интернационалисти!
Српски народ у Рађевини, као и већина његових сународника, није желео ни револуцију ни комунизам.

ПОВРАТАК У ДЕЧАНЕ-Чуда Светог Краља Стефана Дечанског

Радмила Мишев

Још памти јесени кад су падале злаћане јешке зрелих кестена и два глувонема и малоумна брата, Тафа и Маља, како их сакупљају и вуку колицима која шкрипе тако да се чује до на крај села. Браћи је свеједно, нит чују нит разумеју, па на љутите изразе пролазника не обраћају пажњу.

Шиптари су причали да је то казна. Њихов отац је радио на манастирском имању и поткрадао га. А знало се некад, кад радник одлази са њиве, на манастирској међи истресе опанке, да не би земљу манастирску понео, не ваља се, ено Тафа и Маља, а памтили су и многе пре њих, све који су дирнули манастирско, стизала је казна.

И у новије време, после оног, другог рата, када је "Друга настала судија", и немилице развлачена манастирска добра догађале су се лоше ствари, на тим кућама као да је лежало проклетство.

Тако је било од увек.

Још у турско доба, кад су цркве рушене и претваране у џамије, реши неки паша да се прослави и најлепшу и највећу српску цркву претвори у џамију. Дође са силном војском пред манастир Дечани, и у одређени сат уместо звона, требало је да се огласи хоџа. Паша постројио војску, муфтија клекао на молитвени ћилим прострт пред западна врата храма, окренуо лице Меки и почео да клања. Како је челом дотакао ћилим, откинуо се камени лав, са десне стране прозора, пао муфтији на главу и убио га. Турци у томе видеше лоше знамење и разбежаше се.

Опет су звонила звона дечанска, служила са света Литургија, а кад тамјана дизао се у славу Господњу. Но не потраја дуго, а други силник дође да заврши недело свог претходника.

Знао је да се Срби могу сасвим покорити једино ако им обесвети светиње. Доведе војску и запоседе сво поље, од брда до брда. Молили пашу калуђери да не чини греха и да светињу не дира, али Турчин даде да их ишибају и отерају далеко у клисуру. Није хтео да их одмах убије, него да се најпре наслађује њиховим мукама кад им оно најсветије, храм, кућу Божију, зеницу ока, обесвети, оскрнави и у џамију претвори.

Монаси се уздаху у Господа и св. Краља па поред силних убоја и рана не клонуше духом. Кад су све припреме за џамијање манастира биле готове, затресе се земља, зајечаше брда, замути се Бистрица, поплаши се војска, па опаки наум одложише за неки други дан. Барут и оружје склонише под звонару, која је била огромна, виша и од самог манастира. Претворише звонару у барутану.

А кад је дошао дан да место Часног Крста ставе полумесец, одједном се наоблачи, од ведрог дана постаде ноћ, лину киша какву нико ни пре ни после тога видео није и загрме страшно, а гром удари у звонару. Запали се барут, експлодира, па сви Турци и коњи њихови и оружје одлетеше у ваздух, а киша падаше све док не спра крв. Кад је све било чисто стаде исто онако нагло као што је и почела. Од свег тог лома и чуда
манастиру не би ништа а монаси се вратише славећи Господа.

Прошло је много времена од тада, звона више нису смела да звоне по српским црквама, Турци су их сва поскидали и претопили. Али се у црквама Служба служила, мучно се живело, но кандило се у Дечанима никада није гасило.

И тај мали жижак, што лелујаше пред иконом Господњом и Богородичином, сметао је Турцима више од било чега другог. Сетише се старих дана и погибија па један паша, јаничар, дође да се докаже и то ђаурско место коначно претвори у џамију. Како је кренуо, тако је редом пљачкао и убијао, палио и разарао све што му се на путу (и поред пута) нашло. А несрећни народ бежаше од зулума и склањаше се иза тврдих манастирских бедема.

Стиже паша и до манастира, направи лагум, сруши бедеме и уђе са војском. Забеле се поље од чадора. Веселе се Турци, пиште зурле, бију тупани. Сутра ће да угасе кандила, поломе иконе, у Олтар простру ћилиме и клањају по њиховом Закону, а мајстори ће да зидају минарета, виша од цркве. Биће Дечани к'о Аја Софија. Била ђаурска, па је сад џамија.

Народ и калуђере затворише у једну од зграда и весељаху се до дубоко у ноћ.

Негде у глуво доба почеше да звоне звона. Турци престрављено слушају, знају да звона нема, али звон се разлеже и надалеко чује. Потом се упалише светла у храму. Чу се топот коња, звекет оружја, шуштање свиле, жамор и чета витезова прође поред турака. Све чуше, а не видеше никог. Затим се отворише врата на храму и изађе старац у орнату, дуге беле браде, са крстом у руци, сав обасјан светлошћу и стаде пред источник. Око њега се створи чета витезова.

Старац закрсти крстом на све четири стране и рече громким гласом: "Идите неверници, а храм и народ не дирајте"! Онда уђе у цркву, витезови сјахаше, одложише оружје па и они уђоше у цркву. Затворише се врата и поче Служба. Јасно се чуло појање. Кад се Служба завршила опет се огласише звона, светла у храму утрнуше а чета витезова лагано оде у ноћ.

То чудо гледали су и Турци и заточени Срби и сви од страха попадаше на земљу. У том опет забрујаше звона и пре него што је последњи звон утихнуо, нигде ни једног Турчина није било. Разбежали су се "главом без обзира", схвативши да манастир брани сила већа од све војске и оружја. И више се никад не вратише, а манастир оста не оскврнут и какав је увек и био.

Кад се из детињства израсте као из дечијих хаљиница и оде у свет, завичај се не заборавља. Звуци, мириси, слике и приче из детињства трају и греју. Из завичаја оде дете, а врати се зрео човек и некако се (у потаји, онако дечије) нада да ће затећи све као некада, али се све променило. Уместо у родној, родитељи су у вечној кући, и родбина и комшилук. У селу порасла деца, не препознаје никог. Ни старе кестенове шуме више нема. Само је манастир исти, вечит, кућа Божја и наша.

Радосно улази у храм. Све је као некад. Опет се осећа сигурно, као у мајчином крилу. На прстима пролази кроз припрату (да не наруши мир), стаје на врата и десна рука са скупљена три прста креће ка челу, а онда застане у ваздуху. Види ли то добро?

- Да ли је ово јава или један од страшних снова?

Осени се знаком крста, прошапуће "Оче наш", не није ово сан. Целива престону икону, није она стара, прилази иконостасу, нигде икона. Кроз ископане очи види се цео Олтар.

Мошти светог Краља су ту. Као ковчегу рођеног оца прилази саркофагу и грца: "О свети Краљу Стефане Дечански, заштито наша. Од свега си штитио и цркву и нас, а сад су иконе однете негде далеко. Ко ће сад да нас чува? Пут ко да показује, Путовођо? Ко да светли у овој тмини? Зар у светим Дечанима, на слепом иконостасу пред завесама да горе кандила? Коме сад да се поклонимо? Где икону Пресвете Богородице Умиљеније да нађемо"?

Није знао колико је времена прошло од кад је клекао на степенице код саркофага. Кад је подигао главу угледао је младог монаха како стоји са друге стране саркофага. Мушки, невешто, брисао је сузе и поче да се извињава, зна он, није ред да се овако разговара са светим Краљем, али ето, понело лудо срце, боли душа.

Монах га је гледао без имало прекора и тихо рекао: "Разумем ја Вас, али не разумем њих. Ко ће боље чувати светиње од Господа, светога Краља, монаха дечанских и народа". Па речено је: "Ако Господ неће чувати град узалуд су стражари будни" па било где да их склоне, ако Господ неће...

Још је речено: "С' Божијом помоћи учинићемо (своју) силу и он ће уништити наше тлачитеље" (Пс. 59, 12), говорећи гледао је у празан иконостас, а у гласу су му трепериле сузе.

У Дечанима

6. Августа 1995.

Војислав Танкосић-познатији као Војвода Танкосић

Војислав Танкосић
Датум рођења: 16. октобар 1881.
Место рођења: Руклада (Кнежевина Србија)
Датум смрти: 2. новембар 1915.
Место смрти: Трстеник (Краљевина Србија)

Био је пореклом из Босанскe Крајинe (или само Крајина), област у Босни. Заузима цијелу сјеверозападну Босну. Крајина у ужем смислу захвата само околину Бихаћа и предјел у завоју Уне с њене лијеве стране. Од аустроугарске анексије Босне и Херцеговине појам Босанска Крајина проширио се све до Врбаса. Ту се у 12. и 13. вијеку помињу жупе Пољичка, Псетска, Хумска, Горичка и др. Босански краљ Твртко I освојио је знатан дио Босанске Крајине, али је цијела област на лијевој обали Уне, од Крупе до Кладуше, одољела и Твртку и Хрвоју. Кад је Босна пала под Турке (1463), па послије и Јајачка бановина (1528), онда је од градова око Уне и Коране састављена Крајина, да штити хрватске и словеначке земље. Главни град био је Бихаћ. Од почетка 16. вијека водиле су се ту велике борбе између Турака и Аустријанаца. Средином 16. вијека заузели су Турци сав простор до Уне, а 1578. цијелу Крајину. Све до средине 19. вијека Босанска Крајина је била стално ратиште; из ње су Турци упадали у сусједне аустријске земље, па и даље.

Босанска Крајина у ужем смислу под Турцима је чинила засебан санџак, који је укинут средином 19. вијека, - а средиште му је било најприје у Острошцу, па у Бихаћу. У 19. вијеку Крајишници су се борили за независност од босанских паша и против рефорама (1834, 1837, 1843, 1846, 1848. и 1850). Посљедњу буну угушио је Омер-паша Латас 1851. и смирио Крајину.


У Б. К. су нађена преисторијска и римска насеља. Има много градова из средњег вијека и турскога доба.

Као потпоручник је учествовао у завери против краља Александра Обреновића и у Мајском преврату 1903. године.

У својству члана четничке организације упућен је зими 1903/04 у Скопље, Битољ и Солун, где је радио на организовању четничких акција у Македонији. За време свог боравка у Македонији учествовао је у борбама на Челопеку.

После аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, формирао је у Прокупљу четничку школу у којој су припремани добровољци за извршавање специјалних задатака у Босни и Херцеговини.

Био је члан "Младе Босне" и централне врховне управе организације Уједињење или смрт (популарно зване "Црна рука").

У Првом балканском рату командовао је Лапским четничким одредом.

После Сарајевског атентата 1914. аустроугарска влада га је у ултиматуму упућеном српској влади сматрала одговорним за атентат, због чега је био притворен у штабу Дунавске дивизије I позива.

По избијању Првог светског рата постао је командант Добровољачког одреда у Београду, а затим Рудничког добровољачког одреда.

За време битке на Дрини 1914. командовао је посебном четом добровољаца и четника у састави Лимског одреда у источној Босни, потом код Лознице, Крупња, на Мачковом камену и др. За време повлачења српске војске 1915. као командант батаљона смртно је рањен у Игришту код Великог Поповића 31. октобра 1915.

Од последица рањавања умро је 2. новембра 1915. у својој 34. години живота у Трстенику. Његови војници су га однели и закопали у родном крају.

Касније су Аустријанци гроб откопавали да се увере да је мртав.

ТУМАЧЕЊЕ КОСОВСКОГ ПРОБЛЕМА ПО ПАТРИЈАРХУ ПАВЛУ

На Косову се све чинило да народи живе затворено, свако у себе. Највише смо ми обмањивали сами себе. Омраза као да је била једина права истина о Косову коју сам, нажалост, увидео. Вековима васпитаван да живи племенским начином живота, у послушности и преданости онима који га воде, шиптарски народ је упућиван да му непријатељи буду сви они који говоре, верују и живе другачије. Као да је утицајнија на њихово великошиптарско самоуверење била идеологија, блиска владајућој Албанији, него исламска вероисповест, ма колико се њихови верски вођи приклањали захтеву за Косово-републику. Све ово говорим о времену пре него што ће доћи до отворених сукоба 1981. изазваних побуном, не зато што су обесправљени, већ што им сви захтеви нису били испуњени. Они аутономију нису изборили, него су је добили, иако је Велика Шипнија изгубила рат. Њима је наруку ишла политика федеративне Југославије и тога су били свесни они који су припремали немире и незадовољства косовско-метохијских Шиптара. Она из 1981. била је, колико знам, прва побуна до које је дошло зато што се преко хлеба аутономије тражила погача републике за себе.
По себи се разуме да за такво стање на Косову кривицу не сносе само Шиптари. Њих су подржавали и подбадали не само из република бивше заједничке државе, Југославије, већ и из страног света. Али, мене се највише дотиче саучесништво политичких људи нашег народа.

Познато је да је у Дечане, испод ћивота Светога Стефана Дечанског, зарад својих невоља долазило много Шиптара, понекад чак и у већем броју него Срба. Десио сам се једном у порти манастира и чуо разговор, када је из цркве излазио Шиптар са мајком, женом и болесним дететом. Један младић, досељеник из Црне Горе, који се ту затекао, упита несрећног оца: "Шта ти овде тражиш од нашег свеца?" - "Ја нисам дошао ни вашем ни нашем свецу" - одговори Шиптар - "већ свецу Божјем. А кад је Божји, онда је он и ваш и наш. Јер, да светац мисли оно што мислимо ја и ти, не би му долазили ни ја, али ни ти." Црногорац ућута, а Шиптар ми приђе да тражи благослов за дете.

патријарх Павле

У Белорусију пребегао мајор француске војно-обавештајне службе, поседује доказе да Младић није знао за Сребреницу.

Јуче, 28. јуна у Минску, Министарство унутрашњих послова, одељење за странце Белорусије одобрило је политички азил ТД, мајору француске војно-обавештајне службе ДРМ.

Одмах је у јавност саопштено да је са собом донео доказе о догадјајима у Сребреници ио томе да је масакр невиних људи организован од стране ЦИА, МИ6 и француске ДРМ, а преко паравојних формација које су биле директно под њиховом контролом, а Војска Републике Српске и Ратко Младић над њима није имао никакву контролу, нити било ко из Главног Штаба ВРС. 

У јединици су били професионални плаћеници, који су регрутовани од стране ових служби. Предочио је и комплетне спискове људи из те јединице, зване "Шкорпиони", као и писане наредбе, које су даване команданту ове јединице. Мајор ТД је спреман да сведочи на судјењу Ратку Младићу и осталима оптуженим за злочин у Сребреници и докаже да су припадници те јединице, која је била под њиховом контролом, ЦИА и МИ6 убили више од 4500 људи, а по њиховом наредјењу и инструкцијама. Постојао је план, ако ВРС покуша да спречи овај масакр, да се изврши атентат на самог генерала Младића, чак се и наводи име особе, која је била у непосредном окружењу Младићевом и која је то требала урадити.
Каже да остали погинули, до цифре од 6000 људи јесу они који су пробали под борбом да се пробију до Муслиманске територије и они јесу страдали у сукобима са јединицама ВРС. Насер Орић и сви команданти Армије БИХ у том делу источне Босне су били под сталном контролом ових обавештајних служби. Поседује документа, око 70 Орићевих извештаја достављених оперативцима ДРМ и узвратних наредјења и упутстава. Холандски батаљон који је био стациониран у Сребреници, унапред је упозорен да ништа не предузима, што су они и урадили.
По тврдњи мајора ТД који је у оно време био поручник и део групе у ДРМ (француска војно-обавештајна служба) задужене за Босну, овакав његов поступак нема за циљ да заштити генерала Младића нити било кога из ВРС, већ да мајкама, сестрама и породицама у Сребреници каже истину о томе, ко је и зашто побио њихове најмилије и да није могао даље да живи са тим теретом на себи.


balkanoid.blogspot.

ЛОБАЊА СТЕВАНА СИНЂЕЛИЋА

Да ли смо свијесни понекад Благодати Божије које смо удостојени по милости Његовој.
Имати част или призвање да станеш пред лобањом Војводе Стевана Синђелића у Ћеле Кули, треба приступити у најмању руку са дубоким поштовањем.
Међутим од данас и са Страхом Божијим, јер се удостојих једне истине, а то је да се испод стакла где је смештена света лобања Војводе Синђелића шири благоугодна миомирис, на који ми скрену пажњу Отац Дејан професор Призренске Богословије, а једна од радница Народног музеја у Нишу, која ради у Комплексу споменика Ћеле Кула, потврди да свако јутро када уђу у Ћеле Кулу осете дај дивни миомирис који испуњава читаву просторију, а подсећа на мирис дивног тамјана.
Као што је све у Србском вјерујућем народу у Христу и кроз Христа у потпуној слободи и слободног љубави, да би се упознали са тим осећањем неопходно је када Вас пут нанесе да свратите до Ћеле Куле, уђете унутра приђете до стакла са лобањом Војводе Синђелића и кроз отвор између постоља и стакла можете помирисати тај дивни мирис и тек онда схватити да жртва Синђелићева није била узалудна и да га је Бог удостојио Царства небеског у све вијекове.