ИДЕЈЕ И ИНТЕРЕСИ

Колико се трудили да се не упуштамо у поједина дешавања и ставове то просто није могуће избећи због свих оних поштованих становника Ниша и Српског Сарајева као и осталих подручја због којих се и трудимо да реализује о пројекат успостављања сарадње између Ниша и Српског Сарајева.

Није лако реализовати једну такву идеју не што нема заинтересованости већ из разлога који је у свом тексту ко развија послушнички менталитет, објаснила Снежана Ђорђевић професор на Факултету политичких наука у Београду.

Објашњено је све што се дешава у функционисању власти на нижим нивоима и зашто су многе ствари онакве какве јесу.

Међутим,има много и до  обичних  становника који немају храброст ни вољу да предузму  неки почетни корак, а што је врло лијепо објашњено у тексту Тихо уништење Републике Српске објављеном на Порталу "Фронтал" из Бањалуке гдје аутор  описује незаинтересованост људи да предузму нешто и побољшају себи услове у и под којима живе.

Ми ипак верујемо да ће бити боље у догледно вријеме и да ће се успоставити интензивнија сарадња између Ниша и Српског Сарајева на обострано задовољство руководства обадва града и на корист свих становника.

ПОНОВО ПОПЛАВЕ У БиХ

"Не треба нипошто кривити политичаре и функционере за кишу. 

За лоше насипе и одводе, и за чишћење корита они имају одговорност.
На Балкану се ништа не рјешава системски него само стихијски. 

Е сад нас киша стихијски жели докрајчити а ми за то лијека тј. система немамо"написа Драган Мочевић Сарајлија из Бањалуке,човјек чија ријеч у овом виртуалном свијету има своју тежину.

 

И описа суштину проблема који се тренутно дешавају на подручију БиХ,а изазвани су најновијим обилним падавинама које су изазвале нове поплаве и  додатне невоље,свима којима је брига већ преко главе од мајских поплава.

Наша је жеља да вас замолимо да помогнете својима ближњим колико и како можете,јер осим вас никог немају!

САРАЈЛИЈЕ-НИШЛИЈЕ

ЈОШ ЈЕДНО ТИНЕЈЏЕРСКО УБИСТВО У НИШУ

Поред свих проблема који нас ударају са свих страна догоди се у НИШУ ЈОШ ЈЕДНО УБИСТВО и то поново стари и млађи малољетници су учесници или како се то популарно каже тинејџери. 

Међутим овдје се не ради о татиним и маминим синовима као код случаја УБИСТВА ВУКА СТОИЉКОВИЋА па да се дигне толико људи да се организују протестне шетње и окупљања да би се надлежни приморали да јавности  открију   ПРАВДУ ЗА ВУКА СТОИЉКОВИЋА .

И би као што све буде "сваког чуда три дана доста",остадоше бол и сузе за најмилије, подсјећање за пријатеље и сјета у срцима оних који се затекну у близини мјеста гдје се то десило.

Него није ствар у томе, ствар је да су свe те протестне шетње,окупљања и акције требало да НЕ доведу до овога што се догодило синоћ у Нишу,у насељу Ледена стена гдје су четири малољетника избола једног страијег малољетника.

Мотив ће открити Суд,кривац ће бити кажњен,али овдје се поставља питање,да ли су просвјетни радници који су се толико дигли на ноге код горе поменутог случаја,посрдно одговорни за ово синоћне убиство јер се ради о школској дјесци без обзира што су припадници имагинарних слојева друштва и сотни криминалци,већ познати Полицији?

И такви какви јесу завршили су неке школе прошли су кроз те институције и стручне кадрове,од учитељица,наставнка,професора,педагога,писхолога и онда се поставља питање када се нешто овако деси као што је једно организовано убоство шта су они радили.
Добро неспорно је да су наставницима и професорима у данашњем околностима везане руке,али законе о просвјети писали су људи из струке,а ако су струку продали за шаку евра то је већ друга ствар и одузели право наставницима и професорима да раде квалитетно свој посао.

Неспорно је да је породица наодговорнији дио у васпитању омладине,али ако та породица не врши своју функцију онда јој је потребна помоћ,ако се поред пружене помоћи и даље настави негтивно функционисање и понашање тих појединаца онда би требало позвати породицу на одговорност.

Нажалост десило се шта се десило и дешаваће се док је свијета и вијека,али можда ће ипак неко у наредном периоду нешто предузети да се у будућноси овакво нешто не дешава.
А увјек ће се предузимати мјере када се нешто догоди као што је сада када је отац убијеног младића запријетио СВЕ ЋУ ИХ ПОБИТИ

Толико! 

Највјероватније до краја маја нова отпуштања у Меркатор центру Ниш?

Сутра је 12.мај,СПЦ прославља Светог Василија Острошког чудотворца,обичног Херцеговца који се удостојио благодати Божије и вјечне Славе.

 Светитеља на чијим нетрулежним моштима исцијељење од многих болести налазе многи који му приступе са Вјером и Надом у срцу.

И Ниш много дугује том дивном Светитељу који је 12.маја 1999.године сачуво становнике Ниша од НАТО бомби,зато су многи становници Ниша почели да овог Светитеља славе као Крсну Славу.

Било је и великих најава о изградњи Цркве посвећене Св.Василију Острошком у Нишком насељу Дуваниште,у непосредној близини мјеста гдје су падале касетне бомбе тог маја 1999.године,али због тренутне социјалне ситуације и много сиромашних становника Ниша реализација те идеје чека ће неко боље вријеме.

Зашто боље,па ево због једног оваквог сазнања?

Меркатор центар у Нишу,до 25.маја мијења своју организациону структуру и то на тај начин да се Хипер маркет и Центар технике обједињују у једну организациону јединицу и улазе у састав Роде.

Шта о значи у пракси?

Па врло једноставно сви они који нису успијели да дођу до Ријешења о сталном запослењу имају велике шансе да своје радно ангажовање наставе у оквиру Националне службе за запошљавање Ниш.

Мада нема потребе да се узбуђујемо,када је Јавни сервис преносио све вечери избора за Пјесму евровизије,а то право се не добија на лијепе очи него се купује.

Коме је било у интересу да то право откупи или оне који нас представљају као легитимно изабрана власт ови из Брисела ништа не питају већ им само испоставе рачун и уступе програм намјењен за затупљивање широких народних маса остаје непознаница.

Читав дан прича о "брадатој жени" која је очарала ЕУ,а на то што смо дошли до дна никога и не интересује.

Зар је могуће да мушкарца са периком у хаљини неко моге назвати "женоа на брадом" и да то толико заокупи пажњу обичних људи,док се праве вриједности и грчевита борба за самосталност Донбаске области на југоистоку Украине,врло мало примјећује као успутна вијест и подсјећање да је и код нас било тако.

Па изгледа да је код нас све могуће.

Ето тако неколико ријечи узгредно написах о неминовним отпуштањима у Меркатор центру у Нишу због смањење куповне моћи становника Ниша,али није то битно.

Напредно је све нема шта или нас је захватила колективна блесоманија?

Докле више?

 

Викенд у Српском Сарајеву

Трново,Пале,Соколац,Вишеград,Историја,од свега по мала у ову објаву је стало.

Протести чланова БОРАЧКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ У ТРНОВУ ,због проблема у функционисању те Организације на нивоу Општине и неприхватања разријешеног Руководства да уступи Просторију и документацију ново изабраном Руководству БОРС-а Трново.

На Палама је одржан избор за Савјете Мјесних заједница на подручију Општине Пале и према доступним информацијама грађани су већином били за ЗАЈЕДНО ЗА ПАЛЕ .

Сви Премијери,почели да се боре против мита и корупције,ваљда је то постало нормално или је ЕУ толико то захватило,да је горе него у некад на подручију Старе Србије и Турске.

Све у свему о тој борби говори ЖЕЉКА ЦВИЈАНОВИЋ ПРЕДСЈЕДНИК ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ 

 Објављен је и програм 35 ВИШЕГРАДСКИХ СТАЗА КУЛТУРЕ 22-га у Републици Српској, одржаће се од 6. до 8. јуна, саопштио је Организациони одбор ове традиционалне културне манифестације.

На овогодишњој Стазу одржаће се бројне промоције и изложбе, а по први пут ће бити додјељена „Просвјетина“ награда за најбољу приповјетку, објављену на српском говорном подручју у 2013. години.

 На крају да се подсјетимо мало и историје и КАКО ЈЕ СРПСКИ ВОЈНИК ПОБЈЕДИО МОЋНУ ЦАРЕВИНУ

Српска војска је, неочекивано, 1914. године, савладала инвазионе трупе Аустроугарске царевине. Војска Хабзбуршке монархије је била у оружаном смислу надмоћнија, али је српски сељак био искуснији и вештији војник.

ДВА РАЗЛОГА ЗА ТУГУ

Јуче два сазнања натјераше сјету у моје мисли,сазнање да нас је напустио човјек који је уљепшавао наше дјетињство и да је потребна помоћ човјеку који је радио свој посао за државу која му то не враћа на адекватан начин.

Државо да ли те има или све зависи од појединаца који су те узурпирали?

 

 

 

Отишао дивни човјек,"највећи Енглез међу Србима и највећи Србин међу Енглезима" ТИМОТИ ЏОН БАЈФОРД,пошаст овог свијета у облику тумора однио је битку коју су дуго водили. 

Многи га се сјећају из времена нашег дјетињства у Сарајеву памте га по НЕДЕЉНИ ЗАБАВНИК.

Сазнадох то из ИЗГУБИО БИТКУ РЕДИТЕЉ НЕДЕЉНОГ ЗАБАВНИКА

и растужих се из простог разлога што нам је толико много дао како у Србији тако и на просторима западно од Дрине.

А како му је враћено?

Поново сам чуо за њега када је објављено да болује од рака и кроз шта пролази и онај осјећај горчине који моће да захвати обичног човјека као и многе испунио ме како Држава може бити незахвална према своји заслужним грађанима,а он је својим радом допринио да многе генерације стасају и науче нешто поред ТВ екрана.

Да ли то данас имамо? Тешко,зато и живимо учећи се на репризама.

Живот иде даље, остаће лијепе успомене на дјетињство,многе његове серије из којих и данас можемо много тога научити или бар упоредити са овим што нам се данас сервира па видјети да ли смо напредовали или назадовали.

Међутим ријека живота тече даље зато је и неопходно да исправљамо оно што можемо исправити,а можемо ево једне могућности ПОМОЗИМО САБРАТУ И САБОРЦУ ДА ЗНА ДА НИЈЕ САМ.

Ради се о пензионисаном припаднику Војске Србије који моли за помоћ.
У тексту су подаци са његовим текућим рачуном,а још боље би било ако неко може да му обезбиједи превоз до Француске.
Написах јер се надам да ће бити користи.
Вјерујем!

ПОДСЈЕЋАЊЕ НА ПРАЗНИК РАДА У САРАЈЕВУ И НА КОСМЕТУ ЗБОГ ОДЕСЕ

Било је некако много чудних догађаја и околности и на мном путу кроз битисање у овој рупи плача и радости,као и код свих других.

 Тај Празник рада,а никад ми није било јасно што се тако звао,када се од када знам за себе сводило све на иће и пиће,а сви су  причали о остваривању неких права радничке класе,а сами радници о томе никад нису причали,осим када их неко убједи да не раде,а то им нимало тешко није падало.

 Е ти Први мајеви до 1992.године остајали су ми у лијепој успомени,није се ишло у школу,а богами се увијек добро и угријало уз ту ватру уочи тог Дана,а на тај дан се могло препустити разноразним дјечијим лудоријама пошто се радничка класа препустила прослави својих права,а дјеца су остајала без контроле и надзора.

Е то је била слобода.

Али све има своју цијену тако је дошао и тај 2.мај 1992.године и Сарајево,родни град,мјесто одрастања,школовања,сазријевања и осамостаљивања,са усађеном једном истином да постојимо ми и они и то се нама свима и са наше и са њихове стране онако на знани начин урезивало у главу,зато су постојали њихови и наши квартови и дијелови Града у које нису ни они ни ми залазили,али то људи са стране нису могли да схвати,нити они који су вјеровали у братство и једнинство.Не спори да сам и сам помишљао да је то добро,али сам слушао савјете старијих и мудријих и нисам баш вјеровао као што и многи нису онима тако.

Међутим то многи који су дошли у Сарајево из неких других средина и из других разлога нису могли да схвате,зато се и десила Добровољачка,а ПРИЧА БИВШЕГ МИНИСТРА САШЕ РАДУЛОВИЋА О ДОБРОВОЉАЧКОЈ,

као свједома који управо припада онима чији су родитељи да ли по убјеђењу или службеној дужности вјеровали у то Братство и Јединство дала ми је снагу да пишем ово ма колико да ми је тешко из простог разлога јер се многима од тих људи говорило да пређу у неке друге сигурније по њих саме дијелове Града или у објекте под контролом ЈНА које су се налазиле у околини Града,али није вриједило,они су вјеровали да ако они мисле добро њима и они тамо исто тако мисле добро и њима.

Е ту су се преварили.

Али ме радује да је Саша Радуловић смогао снаге да о свом личном доживају прича без мржње и да тражи правду у систему који нажалост не постоји.

Некако од тада ми је тај Празник рада постао горак и сасвим неинтересантан,почео ме подсјећати да су у мају и то на почетку биле некако најжешће активности како противничких тако и наших јединица на свим дјеловима Републике Српске односно БиХ,до потписивања тог неког мировног споразума 1995.године.

И даље је остао осјећај горчине на сваки Празник рада због тог 2.маја 1992.године у Сарајеву.

Мада сам се трудио да то сјећање избришем из главе и да понекад и свјесно заборавим да је 1.мај,само да се не би подсјећао.

Тако је било све до КРВАВИ 1 МАЈ 1999.ГРАНАТИРАН АУТОБУС КОД ЛУЖАНА-ПОДУЈЕВО

и доласка на лице мјеста и свега онога што се тамо затекло,а онда мјешавине слика из Сарајева и Подујева,сценарио страве и ужаса.

 Ваљда само зато што је Празник рада.

Не би ми ни пало напамет да о свему овоме напишем било шта да се не деси тај 2.мај 2014.године у Одеси,гдје спалише недужне људе из њима познатих разлога.

Е толоко о мом подсјећању на Празник рада.

МАЈКА ИЛИ НЕЗАДОВОЉНА ЖЕНА

Невријеме,поплаве,небрига локалне заједнице на предузимању мјера заштите од елементарних непогода услијед недостатка новца за шта је одговорна Република,сиромаштво,транзиције,незапосленост,никаво или недовољно образовање,ментална поремећеност, или чист природни нагон,односно освета,а можда чак и рурална проституција,све су могући разлози који су утицали на стравичну несрећу која се догодила 23.04.2014.године код Алексинца гдје се ТРОГОДИШЕА ДЕВОЈЧИЦА И СЕДМОМЕСЕЧНИ ДЕЧАК УТОПИЛИ СЕ У НАБУЈАЛОЈ ТУРИЈИ

Да би се ангажовале све расположиве снаге,како то и увијек бива када се нешто лоше догоди,па увијек има и средстава за трошкове умјесто да коначно почнемо да дјелујемо превентивно.

Да би сутрадан акција била завршена на најгори могући начин по спасиоце и да би то било објављено у медијима НАЂЕНА ТЕЛА УТОПЉЕНЕ ДЕЦЕ.

Нажалост овај трагичан догађај мора имати и свој судски епилог из простог разлога јер је наступила тешка посљедица,па је 24.04.2014.године  УХАПШЕНА МАЈКА ДЕЦЕ КОЈА СУ СЕ УДАВИЛА У РЕЦИ,пошто је осумњичена да је одговорна због утапања њене дијеце.

Сваки читалац или пратилац информативних програма,сигурно је правдао поступак мајке неким од горе наведених разлога,осим природног нагона односно освете до тренутка док не прочита да је на саслушању у Полициској станици у АлексинцуМАЈКА ПРИЗНАЛА ДЕЦА СУ МИ ИСПАЛА ДОК САМ ИШЛА КОД ЉУБАВНИКАда би потом КОД СУДИЈЕ ИЗЈАВИЛА ДА ЈЕ ИШЛА КОД КОМШИЈЕ НА КАФУ .

Добро да ли је ишла на кафу код комшије или код љубавника,обичан човјек то своди под исто.
Међутим,овдје се могу истаћи два занимљива размишљања двије жене које с ебаве озбиљним послом и чија би мишљњеа требало уважавати,прво је да се ради о особи која је ментално поремећена и да је само таква особа могла кренути са дјецом преко набујале ријеке и довести их у ситацију да угрожи њихов живот.
Друго размишаљање је да се у овом случају ради о случају руралне или тзв.сеоске проституције,гдје је мајка тог слијепог човјека пронашла погодну жртву,сиромашну мајку два малољетна дјетета којима отац из оправданих или неоправданих разлога неје могао да обезбједи адекватне услове за живот и понудила јој вјероватно новац у замјену да повремено буде са њеним слијепим сином,да ли само пријатељски у разговору или нешто  више остаје на надлежнима да открију и утврде.

Међутим,овдје размишљам о жртви,о два недужна бића,чије су се душе вратиле у вјечност.

Шта је то што једну особу натјера на  такве поступке и на такве кораке као што је гажење набујале ријеке,са рођеном дјецом у наручију? Освета због нечега што се дешавало у њеном браку,нагон или једна од ове двије могућности да је у питању психијатријски обољела особа или сеоска проституција

Какви су то пориви и жеље,које невидљиве силе које некога натјерају на такво нешто?

Остаће као и много пута до сада непознаница.

Процес законски биће окончан,вјероватно ће Судија дознати много прљавих ствари из живота ово двоје људи које су имале утицаја да до ове несреће дође,а које ће бити олакшавајуће или отежавајуће за извршиоца,те ће се на крају донијети и одговарајућа пресуда.

Међутим шта ће се дешавати у глави те жене када остане сама са собом је нешто што нико неће моћи да зна.

На крају поставља се питање као и много пута до сада да ли увијек морају да се неутралишу и ублажавају посљедице или ће се коначно почети размишљати о превентивном дјеловању надлежних институција и рјешавању узрока.

 

ИСТРОШЕНО ВОЈНО ГРЛО

"... Не треба дирати у војника. Тај занат је сам по себи довољна несрећа. Војник је сам по себи мученик и није човек као други људи ..." написао Милош Црњански,али примјењљиво и данас.

Осјећамо то ми када останемо сами са собом,у неком стању које траје,а најлакше га објаснити оном простом мишљу Жарковом "Година прође,дан никако".

Неби  било потребе писати овако нешто да АЛЕКСАНДАР БЕРЧИЋ НА КОЛУМНИСТИ не објави текст РАДЕ КАРАНАЦ Савјетника за школско планирање у школској управи Чачка,ВРАЋАЈТЕ ВОЈСКУ,АКО ЗА СРБИЈУ ЗНАТЕ, која је редовни сарадник Александров.
 

Е, захваљујући доступним информацијама,које нисам провјеравао,видјех да је Рада службеник Министарства просвјете,односно Школске управе Чачак,а то су они који су одговорни да у Војску пошаљу или су слали свршене средњошколце односно матуранте.

Би тамо до деведесетих част и понос сваке породице да мушку главу испрати на одслужење војног рока и долазише сваке године по четири генерације регрута у Касарне,гдје их дочекива на Пријавници "Добро дошли млади војници" ,а са друге стране невидљиво "сјебалисте се".

Знали су ти матуранти до неке 2003.године када дођу и да намјесте кревет,само је требало да науче форму и сложе кошуљу,пеглати у Војсци никад нису учили, осим ако су били курири,а своје униформе  пеглали су држећи их испод коцки кревете и многе друге ствари за које сматра Рада да је регруте учила Војска, они су донијели са собом из Школа,односно из кућа.

Војска не формира човјека,десетари,подофицири,официри нежег ранга само својим примјером,радом,свјетима и неизмерном љубављу према човјеку и послу избрусе и украсе оно што је неко регрута научио у Школи или што је видио од оца и мајке у кући.

Није Војска могла направити у посљедњој деценији 20 вијека ни од кога нешта спектакуларно,могла је тако од 45-80-те када су у Војску одлазили неписмени,они који нису знали да користе купатила,прибор за јело итд.Када би се такви вратили са одслужења војног рока били би стварно други људи,али то је било некад.

Проклетих деведесетих,горе поменути десетари,подофицири и нижи официри са сваким регрутом добијали су и потенцијални "камен око врата" свог будућег битисања,ако би истог вратили кући у "лименом сандуку".

Рада то неће никад схватити,јер она институцију Војске гледа са супротне стране ограде и у њој тражи оправдање за све пропусте које је направила њена Управа и у праву је Рада нека буду други криви,што да будем ја.Лакше је њеној савјести и сигурно мирно спава,ми Војна грла и не морамо да спавамо,свакао смо губитници немамо чиме да се поносимо јер неко је сјебао све оно што смо урадили.

Само док будемо тражили оправдања за своје пропусте,показујући на другог нигдје нећемо отићи са овог слијепог колосијека у који смо нагурани.

Сарајлија у Нишу,корисник војне инвалидске пензије или ти ИСТРОШЕНО ВОЈНО ГРЛО

Упокоила се Роксанда Тимотијевић

“Петнаестог дана априла месеца 2014. године, после краће болести, упокојила се Роксанда Тимотијевић.

Опело је, у цркви Часнога крста на нишком Новом гробљу, на Велики четвртак, 17. априла,  служио Свјатјејши Патријарх Иринеј, уз саслужење мноштва свештенослужитеља. Патријарх Иринеј је покојну Роксанду познавао још из времена када је био професор и ректор Богословије у Призрену. Он се у име окупљених дирљивом беседом опростио од покојнице веома пластично описавши њен лик као узорите хришћанске супруге, мајке, баке, упућујући ожалошћеној породици речи јеванђелске утехе.”

 Пут поврактка у окриље Исаковао и Аврамово је нешто што нико од нас не може заобићи.

Растанци су увијек тешки,а такви су ваљда исконски најтежи.

На Велику сриједу  на тај пут је отишла једна дивна жена,тиха,скрушена и смирена,суприга,мајка,бака,прабака,Роксанда.

Они који је у Нишу гдје је живјела од 1999.године познају,највише је памте по тихом доласку у Цркву Вазнесења Христовог на Хиландарском метоху,недељом на Свету литургију,а потом по завршетку по тихом гласу док молитвено појући прати Свештеника на Парастосу за упокојене.

Она је онај примјер старица које има свака Црква,ситне,тихе,просто невидљиве,али које свако примјети као диван примјер свједока вјере и Бога живога.

Свештеник Дејан Крстић наставник Призренске Богословије у Нишу дивним својим чланком на сајту СПЦ,који можете прочитати OВДЈЕ упознао нас је са животом Роксанде Тимотијевић и открио нам многе детаље везане за њен живот у Призрену,за које многи нису ни слутили да крије та смирена и тиха Старица.

Свима који су је познавали или имали прилику да буду у њеном присуству,осјетили су њено неприсуство на Светим Литургијама,а тек сада ће многи схватити колико нам је значила.

Нека јој је вјечан спомен, достојна блаженства поштованој сестри Роксанди!

Гладује петочлана породица

Топ Новости,  15/04/2014,

 „ Не знам шта да кажем деци када останемо без намирница, па чак и без брашна па не могу ни хлеб да им умесим. Најстарија Милица разуме, а млађима је тешко да објасним да немамо ни сувог хлеба, каже резигнирано Рада Зувић (33) док немоћно крши руке и спуста поглед.

Петочлана породица Зувић, Рада и њено четворо деце, Јована (8), Драгослав (10), Радослав (12) и Милосава (13) живе у селу Рача, на око 12 километара од Куршумлије. Једини приход је дечији додатак који примају.

- Када платим све дажбине и деци ужину у школи, остане 6 – 7 хиљада динара. Најважније је да се најпре купи брашно јер свакога дана умесим три хлеба за нас петоро. Џак брашна издржи двадесетак дана, а за преостале дане… овде застаје наша саговорница…

Иначе, Рада Зувић је најпре избегла из Хрватске на Косово где си удала, па са Косова у централну Србију.

Сада је самохрана мајка која издржава четворо деце након што их је пре неколико година супруг напустио.

Током наше посете, помоћ у гардероби је донео Мића Гвозденовић који је одећу прикупио у Куршумлији за најмлађе чланове ове породице.
Петочлана породица Жувић иначе живи у уступљеном делу куће у Рачи. И ту су само привремено.
У страху за кров над главом, а у још већем од глади.
- Ја разумем када останемо без хране да морам да трпим. Млађој браћи и сестри је то тешко да објаснимо ја и мајка. Помажу нас комшије. Кад имају. Понекад останемо гладни целог дана. Некако смо навикли, објашњава тринаестогодишња Милосава, најстарија од четворо Зувића.
Тренутно им је остало мало кромпира. Пасуљ је одавно потрошен. Месо кажу да нису видели одавно. Рада нам објашњава да не могу да приуште јер је месо најскупље.
Недавно су посејали башту. Кромпир, лук… Надају се да ће бити добра година и да ће имати довољно намирница да презиме зиму и да им нешто остане и за наредно пролеће.
И док остала деца сањају о новом компјутеру, телефону, патикама и гардероби, најмлађа Јована каже да јој је највећа жеља да никада више не гладују.
Породицу Зувић можете диретно контактирати за помоћ на телефон: 062 81 666 40
Или им можете помоћи тако што ћете уплати скроман прилог на жиро – рачун:
200-67810309-17, Рада Зувић, Поштанска Штедионица

ЖИВОТ У РЕЗЕРВАТУ

У општини Ораховац од 5.000 Срба остало 800... Отимање имовине и напади без санкција...За три године склопљено 16 бракова...  

Приредио: Неђељко ЗЕЈАК

 

ОРАХОВАЦ, 13. АПРИЛА /СРНА/ - У некадашњем упоришту Срба у метохијској котлини у општини Ораховац живот српског становништва своди се на површину од неких 150 са 150 метара?!
"Ван те замишљене српске територије живот за нас не постоји" - каже Срни предсједник Привременог органа српске општине Ораховац Голуб Кујунџић.

Он наводи да је од неких 5.000 Срба, колико их је овдје живјело прије доласка "мировњака", остало 800, а и они су изложени нападима и отимању имовине.

Број Срба у овом мјесту, познатом по манастиру Светих Козме и Дамјана и 12 цркви у оближној Великој Хочи, из дана у дан опада.

У Горњој Махали Срби су окружени албанским становништвом и продају имања по багателним цијенама, свјесни да ће ионако морати да оду, пошто узурпатори њихове имовине и нападачи не одговарају пред законом.

Голуб Кујунџић напомиње да, уз лошу безбједност, највећи проблем представљају: незапосленост, немогућност кретања и бесперспективност младих људи.

У ораховачкој Горњој Махали, од 350 становника српске националности - 160 чине млади и дјеца.

Ораховачке Србе посебно забрињава учесталост инцидената који се понављају сваког прољећа.

Недавно су албанске комшије исписале графите на којима је стајало: "Смрт Србима!" и "Мртав Србин - најбољи Србин!".

"Tо је јасна порука колико је Албанцима заиста стало до суживота", каже Кујунџић.

У посљедње три године склопљено је свега 16 бракова, а од тог броја десет бракова склопили су Срби са Албанкама, доведеним из Албаније.

Кујунџић процјењује да ће у наредним годинама Ораховац остати без православаца и Срба.

Славиша Колашинац појашњава да ситуацију највише дестабилизује непоштивање закона о заштити локалитета Велика Хоча.

"Законом је забрањена градња објеката већих од сто метара квадратних. Пре почетка такве градње потребно је прибавити сагласност - дозволу коју даје Саветодавно тело, које чине представници општине и Српске православне цркве.

Али, то за сада нико не поштује па дивља градња узима маха управо на потезу дугом око пет километара од Горње Махале до Велике Хоче", каже Колашинац.

На том подручју је од неких 80 хектара засада винове лозе у власништву Срба остало је свега 20 хектара.

У власништву домаћинстава која живе у Горњој Махали од 20 хектара остало је још осам.

"Људи не виде излаз. Нису спремни да после 15 година живота у потпуној неизвесности и даље трпе и страхују за голи живот", наводи Колашинац за Срну.

У Горњој Махали раде двије школе - основна и средња, те предшколска установа. Tу је и Дом здравља, чији се рад финансира из оба буџета - косовског и српског.

Колашинац се нада да ће ситуација бити побољшана након формирања Заједнице српских општина, /о чему се прича већ дуго, али без резултата/.

Другог дана пословног форума организоване посјете привредним и туристичким субјектима

09 април 2014 pale.live Aktuelnosti Pale 
Како је Извјештач Срне описао дводневну посјету можете прочитату овдје  

  Другог дана пословног форума, општинска и привредна делегација нишке општине Пантелеј јуче је са својим домаћинима посјетила неколико одабраних привредних субјеката у општини Пале.

Циљ ове посјете је био да се успоставе контакти између привредника двије општине, што треба да омогући даљу привредну, али и све друге видове сарадње.
Делегација је посјетила фирме Мраз д.о.о. у Јахоринском потоку, Сантинг д.о.о. у Палама и Ламперију ентеријер д.о.о. у Сумбуловцу. Са представницима ових произвођача су успостављени одређени контакти, са циљем да се сарадња прошири.

Осим посјете привредницима, домаћини су гостима из Ниша представили и неколико туристичких локација и пројеката који се на њима реализују.

Посебну пажњу и интересовање је плијенио пројекат гондоле Јахорина Еxпресс, предузећа Мајнеx д.о.о. Након посјете градилишту гондоле, организована је посјета пећини Орловачи. За крај дводненовг пословног форума, делегације општина су посјетиле олимпијску планину Јахорину, гдје је организован пријем у неколико хотела.

Замјеник начелника општине Пале Ненад Вуковић је изразио задовољство узвратном посјетом општинске и привредне делегације Пантелеја.
"Не можемо очекивати да ће се преко ноћи десити нека значајнија улагања која ће запослити велики број људи, али чинимо све напоре како би наше потенцијале представили на што бољи начин. Већ сада је сигурно да успостављање сарадње наше двије општине прави одређену корист привредним субјекатима, како у Палама, тако и у Нишу. Посјета је наравно искоришћена како би се успоставила одређена сарадња и у области туризма", изјавио је Вуковић.

Сарадња између општина Пантелеј и Пале је почела посјетом начелника општине Пантелеј Срђана Савића 25. септембра прошле године. 17. новембра руководство и привредници општине Пале су посјетили општину Пантелеј, а након неколико мјесеци организована је узвратна посјета Палама.

Глас Српске уручио помоћ породици Терзић: Сестре сањају топли дом

07.04.2014  Бранка Митровић

Након објаве о храбрим дјевојчицама ХЕРОИМА КОЈЕ БРИНУ О БОЛЕСНИМ РОДИТЕЉИМА 

у једном селу код Хан Пијеска услиједила је конкретна помоћ,а надамо се да се на томе неће зауставите и да ће добронамјерни људи и даље помагати,као што помажу свима којима је потребно.ЗП 

Хан Пијесак - Пакети помоћи које је породици Терзић, која живи у трошној дрвеној кућици у мјесту Црна ријека код Хан Пијеска, уручио "Глас Српске" сестрама Драженки и Драгани дао је наду да за њих долазе љепши дани.

Храбре дјевојчице су бар на тренутак заборавиле да воде бригу о обољелим родитељима у кући која само што се није срушила. Све оно што је њиховим вршњацима надохват руке, Драженки и Драгани је недостижно. Посебно кад је у питању сигуран кров над главом умјесто оног који прокишњава на кући кроз коју шиба оштар вјетар.

Сестре Терзић и њихове болесне родитеље Миланка и Стану ујединила је једна жеља да коначно изађу из куће којој сваки јачи вјетар или већи снијег пријети рушењем. Земљиште може обезбиједити општина Хан Пијесак, али како до нове куће?!

Иако је и сам оболио, глава куће Миланко напорним радом и од 200 марака пензије успијева породици да обезбиједи довољно хране.

- Док је земље и крава и док год имам снаге никоме од нас неће фалити хране. Једина ми је жеља да моје кћерке имају кућу са купатилом и кровом који не прокишњава. Срце ми се стеже када их гледам како се умивају на чесми пред кућом, а вода само што није заледила - каже кроз сузе.

Са тешким условима живота дјевојчице се храбро носе. Кажу да и када би могле да бирају сву удобност овог свијета, опет би изабрале живот усред шуме, окружене дивљим животињама, јер морају бити при руци болесним родитељима. Додају да никада не би оставиле мајку и оца и поред чињенице да је млађој Драгани већ прилично нарушено здравље.

- Боли ме нога, често сам у болници или примам ињекције. Нико још није рекао од чега ми је то - каже Драгана.

Прве комшије су удаљене километрима и ријетко их виђају, али их зато редовно "посјећују" звијери из шуме. Да би стигле до школе дјевојчице морају да се наоружају храброшћу, јер треба да прођу пут од седам километара, пошто више иду пјешице него аутобусом. Док су ишле у школу недавно је пред њих искочио чопор од пет вукова.

Драгана и њена сестра, ипак, не губе наду да ће једном живјети у правој кући.

- Срећна сам што постоје људи добре воље који су пожељели да нам помогну да љепше живимо. Хвала им за ове поклоне које су нам послали. Нисам ни сањала да ће нас неко оволико обрадовати - рекла је Драженка.

Уредник у "Гласу Српске" Дарко Гавриловић каже да је редакција, као и много пута до сада, притекла у помоћ и покренула хуманитарну акцију за помоћ Терзићима.

- Прича о дјевојчицама, које су показале да су прави хероји, подстакла нас је да одмах учинимо нешто за њих. Драго ми је што смо им колико-толико олакшали тешке услове живота и пружили наду у љепше сутра. Овдје се, ипак, нећемо зауставити. Даћемо све од себе да породица Терзић добије кров над главом - рекао је Гавриловић и апеловао на све људе добре воље да се прикључе "Гласу Српске" у овој акцији.

Сиромашна општина

Општина Хан Пијесак је сиромашна, а број социјално угроженог становништва се из године у годину повећава. Начелник општине Љубивоје Шупић каже да ова локална заједница није у могућности да помаже угрожене колико би жељела.

- Неопходна нам је помоћ државе. Породица Терзић можда јесте у најтежој ситуацији, али не смијемо заборавити да породица које тешко живе у Хан Пијеску има забрињавајуће много. Поздрављамо акцију "Гласа Српске" и укључићемо се колико год буде у нашој могућности како бисмо помогли Терзићима - рекао је Шупић.

Жиро рачун

Сви људи добре воље који желе да помогну Драженки, Драгани и њиховим родитељима могу да уплате новац.

Девизни рачун број: БА395620128118758384 отворен је код НЛБ Развојне банке на име Миланко (Обрен) Терзић, Каралула бб, 71360 Хан Пијесак.

Рачун у КМ број 562-012-80750257-40 отворен је код НЛБ Развојне банке на име Миланко Терзић.

Трактор за најбројнију Српску породицу са Космета

 Показати веру своју и речима кад је време и кад је прилика,али је показати и својим делима,а за то је увек време и прилика.

Патријарх Павле

Четрнесточланој породици Станојковић из села Сушице на Космету,као и многим другим Српским породицама и даље је неопходна помоћ да би преживјели и опстали на своји огњиштима и очували Српско постојање на Космету.

Дужност и обавеза свих нас је да им помогнемо у оквиру својих могућности.

Помозимо,да Станојковић добију трактор!

Како почети једну обичну причу,проузрокаовану контактом преко ФБ-а?

Морам признати да стварно новинарима и писцима није лако.

Ајде да кренем лагано.

Прво моје бављење Блогом, ФБ Страницим и Гугл профилом „САРАЈЛИЈЕ И НИШЛИЈЕ“ првенствено има за циљ промовисање рада Удружења пријатељства завичајног „САРАЈЛИЈЕ И НИШЛИЈЕ“.

Из простог разлога што је мисија Удружења промовисање,повезивање   и обавјештавање свих који су на било који начин жељни сарадње или су везани, за Ниш и Српско Сарајево,односно Сарајево,РС и БиХ,на свим нивоима и у свим областима и хуманитарни рад.

Хуманитарни рад изузев неколико незначајних акција прикупљања лијекова за браћу на Космету је изостао,вјероватмо из простог разлога јер су други по мишљењу Управног одбора Удружења били и позванији и организованији да се баве том проблематиком.

Међутим синоћни контакт са Ненадом Станојковић дјечаком из села Сушице,општина Штрпце,дао ми је подстицај да напишем овај чланак.

Дјечака сам прихватио на ФБ профилу као и све друге које прихватам не улазећи у било какво размишљање зашто ми је послао захтјев за пријатељство,ваљда свако има своје разлоге.

Контакт дјечак почиње са

„Помаже Бог!“

 Село се прерма подацима добијеним од Ненада налази на око 46 км од Урошевца и на 14км од Брезовице,на обронцима Језерске планине.У зимским условима није могуће до куће доћи аутомобилом због лошег пута.Ради се о пасивном крају и селу у коме живи 120 Срба,а испод њих су села насељена Шиштарима.

Према Ненадовим ријечима до сада он ни његаова породица никада нису били угрожени од стране Шиштара,нити се осјећају угрожено.

Одушевљава одлучност тог дјечака да и поред све невоље која је задесила њега и његову породицу остане да живу у свом родном селу не помишљајући да оде негдје другдје.

Одлучност која се очитује код истинских Косоваца и којим сам увијек био опчињен.

Да се мало подсјетимо породица Станојковић из села Сушце тренутно броји 14 чланова,оца који је радно неспособан јер је 2009 године повријеђен у шуми,мајку и ДВАНЕСТЕРО дјеце.

Најстарији Јовица има 18.године,а најмлаљи Јован 6 мјесеци.

Било их је 14-сторо дјеце,али је нажалост двоје умрло. Имају и двије кћерке које су удате у оближња села.

На питање да ли његовој породици помажу на било који начин институције тзв Р.Косово, или комшије Срби и шиптари,Ненад одговара кратко да им до сада нису помагали.

Пошто је на друштвеним мрежама познат њихов проблем и пошто су се многе хуманитарне организације укључиле у пружање помоћи овој вишечланој породици,постављено је питање Ненаду и о улози Хуманитарне организације „Срби за Србе“ из Београда.

Његов одговор је био да су им помогли 2009.године са једним фрижидером и да су једном били њихови гости у Београду.

Такав одговор навео ме да контактирам Организацију „Срби за Србе“ и од њих сам добио следеће обавјештење везано за породицу Стоиљковић из села Сушице и њихов одговор преносим у потпуности

„Поштовање, ми смо породици Станојковић у неколико наврата помагали на различите начине. Видимо да су у последњих годину дана добили значајну помоћ са разних страна и од разних организација и појединаца јер су били у неким читаним медијима и то је доста људи ширило по интернету.

Они траже људе који ће им константно помагати, а наша организација то не ради ни са једном породицом. Њихово је апсолутно право да траже помоћ то је просто њихова слобода.”

Ненад је ипак само дјете чија су очекивања много већа и можда је због тога његова огорченост на људе који су им обећавали и пружали помоћ таква каква јесте.

У даљем разговору са Ненадом дошао смо до података да живе од социјалне помоћи и дјечијег додатака који укупно износте 15000 динара,али није прецизирао ко им то исплаћује,мада је навео да ни то у задња три мјесеца нису добијали.

Ненад очекује да ће и он и његова браћа и сестре некада имати своју собу у којој ће моћи да живе као што то желе и сва остала дјеца,ма гдје живјела.

Јовица,Ненадов старији брат,има већ као радно способан и неко ко се брине о браћи и сестрама конкретну идеју.
Он моли све добронамјерне људе да им помогну да купе један трактор фергусон или имт којим би у тим планинским условима могли да сакупљају дрва и продају их те на тај начин стичу себи средства за живот.

Помозимо,да Станојковићи добију трактор!

Док не добију трактор,можете им помагати и новчано:

Динарски рачун: 205-9001005976099-13 
КОМЕРЦИЈАЛНА БАНКА
СТАНОЈКОВИЋ РАДОВАН,
Девизни рачун: SWIFT-BIC KOBBRSBG IBAN: RS35205903100399679032 
RADOVAN STANOJKOVIC, SUSICE, KOMERCIJALNA BANKA
 Ово је њихов број телефона: +37745648627

ЗАНЕМАРЉИВ ПОВРАТАК ПРАВОСЛАВНИХ У ФЕДЕРАЦИЈУ БиХ

Православни вјерници у Федерацији БиХ претежно продају своје станове, куће и имања и селе на територију Републике Српске и Србије... И даље евидентна опструкција враћања имовине СПЦ, посебно зграде Богословије у Сарајеву...

 

Приредио: Невенко ЕРИЋ

САРАЈЕВО, 5. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Повратак православних вјерника на пријератна огњишта у парохијама Епархије дабробосанске на подручју Федерације БиХ скоро је занемарљив и чини један одсто од броја предратног православног становништа које је живјело на том простору, наводи се у Извјештају о раду и финансијском пословању Епархије дабробосанске у 2013. години.

Православни живаљ, који сада живи на простору Епархије дабробосанске у Федерацији, претежно чини старачка популација, што потврђује забрињавајућа чињеница да је у том дијелу Епархије мали број крштења, вјенчања готово да и нема, а број умрлих и опојаних је несразјмерно велики у односу на број вјерника.

Из Информативне службе Епархије дабробосанске Срни је саопштено да је на простору Епархије прошле године обављено 1.205 крштења, 403 вјенчања и 1.818 опијела, одобрена су 22 помена самоубицама и дозвољено девет вјенчања у вријеме поста и у вријеме које Црква забрањује.

Сви ови подаци, посебно који се тичу крштења и вјенчања, углавном се односе на дио Епархије дабробосанске у Републици Српској.

У Извјештају, који ће бити достављен Управном одбору Патријаршије Српске православне цркве /СПЦ/, наводи се да је у скоро свих 18 црквених општина на подручју Федерације БиХ остало мало православног српског народа, углавном старијег старосног доба, без неких редовних материјалних примања због чега није у стању издржавати свештеника.

Зато су им обезбијеђени свештеници који их посјећују и врше вјерске потребе, а за те свештенике су обезбијеђена и средства за плате, јер је то једини начин да би могли опстати на тим просторима.

Православни вјерници који и сада живе у Федерацији претежно продају своје станове, куће и имања и селе на територију Републике Српске и Србије. У Извјештају се констатује да се на простору Федерације често знају десити провале у храмове, а да се православна гробља и надгробни споменици скрнаве.

Епархија наглашава да је и даље евидентна опструкција враћања имовине СПЦ, посебно зграде Богословије у Сарајеву.

"У сталној смо преписци и разговорима са свим релевантним форумима и појединцима из власти БиХ, Федерације БиХ и међународним преставницима о враћању зграде Богословије у Сарајеву и остале имовине, али осим обећања ништа нисмо у могућности да реализујемо", истиче се у саопштењу.

Епархија наводи да се рад у црквеним општинама и манастирима одвија сваким даном све боље мада има великих проблема, и то нарочито финансијске природе.
Финансијско пословање црквених општина у овој години било је тешко и осјетило се слабије материјално стање вјерника у овој кризи.

У Митрополији постоје четири намјесништва - сарајевско, горашко-вишеградско, србињско и травничко-зеничко, са 21 црквеном општином на подручју Републике Српске и 18 у Федерацији БиХ и са око 25.000 активних домова.

На подручју Српске налази се пет манастира /три мушка и два женска/, од којих су манастири у Добрунској Ријеци и Озерковићима метоси манастира Добруна.

На простору Федерације БиХ је манастир у Возућици који се обнавља, а у плану је обнова манастира Удрим, код Завидовића, који, након што су га порушили Турци, више никада није обнављан.

На територији Републике Српске у служби је 46 активних свештеника, пет ђакона, седам свештеномонаха, један јерођакон и три монахиње, а на територији Федерације БиХ 13 свештеника и два ђакона.

У Министарству одбране и Оружаним снагама БиХ службују два свештеника. Пензионисаних свештеника је осам.

Часове вјеронауке у основним школама редовно одржава 27 вјероучитеља за око 8.000 ученика. Прије десет година вјеронауку је на подручју Епархије дабробосанске похађало око 11.000 ученика.

Укупна средња оцјена на крају школске 2012/13. и првог полугодишта 2013/14. била је 4,60.

Од књига до сваковрсне едукације

 01 фебруар 2014Срна

ИСТОЧНО САРАЈЕВО - Матична библиотека Источно Сарајево тренутно има 3.200 корисника и располаже са 110.000 наслова - Библиотека организује едукативне радионице за дјецу до 14 година, које су им омогућиле бесплатно учење страних језика, рад на рачунару, те улазак у свијет ликовне умјетности.

Управо су почели курсеви страних језика и рачунара и за одрасле. Цијене су повољне, уз могућност плаћања у ратама.

Библиотека је савладала метод рада са бебама, тако да одређене радионичке садржаје похађају и дјеца узраста до три године.

"Тај рад подразумијева подстицање развоја говора код дјеце, те развијање свијести код родитеља о важности читања бебама. Тако се развија љубав према књигама, поезији, причи... Интересовање за ову радионицу, која се одржава једном седмично, заиста је велико, па је неопходна најава за долазак“, истиче за Срну директор Библиотеке Љиљана Кнежевић.

Библиотека има и одјељење за слијепа и слабовида лица са савременом опремом, чији корисници су чланови Удружења слијепих и слабовидих Источног Сарајева.

Прошле године за њих је снимљено шест књига домаћих аутора, које се користе и у библиотекама у регији, а по потреби Матична библиотека за њих организује и курсеве за кориштење говорног софтвера, као и курсеве за учење Брајевог писма.

Кроз манифестацију "Чаролија нити", која се сваке године одржава у марту, показала се потреба за обезбјеђивање простора за дружење старије популације.

Кнежевићева прецизира да су, у сарадњи са етнологом Бранком Пјевићем, нашли термин у којем полазници могу да уче различите технике ручног рада.

Матична библиотека помогла је да се у Источном Сарајеву прошири танго заједница, па је уз помоћ општине Источно Ново Сарајево, Основне школе "Свети Сава“ и Спортског друштва "Славија“, обезбиједила двије сале за око 60 полазника бесплатне школе аргентинског танга.

Библиотека води рачуна и о инвалидним лицима, којима настоји да обезбиједи несметамо кретање испред и у самом објекту библиотеке. Средства Министарства цивилних послова БиХ за ову намјену нису довољна, а Кнежевићева очекује да ће локална заједница и град помоћи да се ријеши проблем ове категорије становника.

Град Источно Сарајево издваја недовољна финансијска средства за материјалне трошкове ове установе, па Матична библиотека својим дјелатностима настоји да допуни властити буџет.

Министарство просвјете и културе Српске, које им обезбјеђује плате и средства за програмске активности, прошле године подржало је два издавачка пројекта - књигу Душана Зуровца "Стано да ти речем" и роман Саше Кнежевића "Откуд памет оном ко је нема". Обје књиге представљене су на сајмовима у Бањалуци и Београду.

Ресорно министарство подржало је и манифестацију "Дани Владе Настића", а након успјешно реализованог "Фестивала бајке", директор Љиљана Кнежевић најављује његово одржавање и у овој години.

Матична библиотека Источно Сарајево придружиће се и обиљежавању сто година од Сарајевског атентата за шта прикупљају грађу и материјале, које ће представити грађанима.