ВУЧУРЕВИЋ: НЕЋЕ МОЋИ ДА СЕ НАСТАНЕ НИКАКВЕ ЕКСТРЕМНЕ ГРУПЕ

ТРЕБИЊЕ, 4. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Градоначелник Требиња Славко Вучуревић рекао је Срни да у овом граду неће моћи да се настане никакве екстремне групе нити појединци, чији је циљ угрожавање безбједности грађана и дестабилизација политичке ситуације.

 

Вучуревић је рекао да није упознат о било какавим кретању вехабија на подручју ове локалне заједнице.

У Центру јавне безбједности /ЦЈБ/ Требиње Срни је речено да нису добили никакву пријаву о кретању припадника вехабијског покрета на подручју које покриву Центар.

Портпарол ЦЈБ Рајна Парежанин рекла је да полиција провјерава сваку информацију која се односи на ову проблематику.

Мјештани села Ластва причају да је група вехабија долазила у требињско мјесто Гранчарево на сахрану једне Бошњакиње, али није познато да ли су били у сусједном бошњачком селу Скочигрм.

Мјештани Ластве причају да је 20-ак вехабија било у Гранчареву на сахрани једне Бошњакиње, чији је син припадник радикалног исламског покрета.

Један од мјештана рекао је да је видио вехабије да су на сахрани стајали одвојено од осталих, али да не зна да ли су одлазили у Скочигрм.

Мјештанин Ристо Бован, који има помоћне објекте у близина села Скочигрм, истакао је да у посљедње вријеме није примијетио ништа сумњиво, нити је видио лица која личе на вехабије.

У Скочигрму нема становника, а од порушених кућа једино је обновљена џамија која је отворена у августу 2010. године.

Поједини медији објавили су прије неколико дана да је на подручју мјесних заједница Јазина и Ластва примијећена група од 20-ак вехабија, који су обишли и село Скочигрм и распитивали се о власницима срушених бошњачких кућа.

Злочин Хашког трибунала

Горан Маунага18.11.2012 

Ослобађајућа пресуда за хрватске генерале Анту Готовину и Младена Маркача коју је у петак донио Хашки трибунал, изгласана је по политичком наређењу и из више разлога, који немају везе с правом и правдом.

Може ли се у једној таквој судској одлуци, донесеној уз занемаривање свих доказа, докумената, свједока, тражити ишта позитивно? Може и треба. 

Било је неопходно да Хашки трибунал поентира једном тако шокантном пресудом да би, коначно и дефинитивно, цјелокупна јавност нашег региона, од нас обичних смртника до највиших званичника, заиста схватила каква је то институција, због чега је формирана, како и зашто функционише.

Послије те пресуде на Балкану више ништа неће бити исто. Дојучерашње демократе, легалисти од којих се никад није могла чути критика рада хашке квазисудске машинерије, одједном потпуно схватају и оправдавају Војислава Шешеља и све оно што је он тамо рекао и написао о том суду, о његовим тужиоцима и судијама.

Хашки трибунал том одлуком радикализоваће односе у региону више него, чак, и онај кога су експоненти тог суда означавали као "балканског касапина".

Свједоци смо како, послије хашке ослобађајуће одлуке за хрватске генерале, преко ноћи досадашњи критичари и Милошевића, и Караџића, и Младића постају њихове присталице. Једноставно, они се сада питају који су, заиста, разлози за то да хрватска Влада слави своје генерале и шаље авионе по њих, а да се српска својих одриче и авионима их испоручује. Логика им је разумна и једноставна: послије те и такве пресуде за коју сваки лаик зна да је политичка, они аутоматски више не могу да вјерују у објективност таквог суда. Сада не желе да признају ниједну његову претходну одлуку.    

Послије те пресуде коју је, у ствари, донијела политичка организација, а не суд, а знајући да је, рецимо, и бивши високи представник међународне заједнице Карл Билт изјавио да је "војна акција 'Олуја' најефикасније етничко чишћење којем смо присуствовали на Балкану", и најневјерније Томе схватиле су да хашка пословица да "нико није крив док се не докаже да је Србин", није виц.

Зато никог не би изненадило ни то да је најновија вијест "Њуз" портала да "Иво Санадер на све начине покушава да се докопа суђења у Хашком трибуналу" чиста истина, а не измишљотина.

Антисрпство међу Србима

Драгољуб Збиљић(18. новембар 2012)

 

Драгољуб Збиљић

Срби, практично, без Космета, без ћирилице и без српског језика не би ни постојати, па нам је свеједно, кад нас нема, где ћемо бити.

            Сва озбиљна истраживања показала би, као на длану, на основни недостатак у Срба данас – ниску националну свест. Из тога произилази готово све што је негативно данас у Србији и међу Србима. А пре свега то се одражава на све већи проценат национално несвсних и незаинтересованих Срба, па и на очигледну појаву одавно растућег  антисрпства међу самим Србима.

Одавно нема толико издајника у оквиру једног народа као што се то догађа међу Србима. Толико отпадничког и идеолошко изграђених антисрба, каквих има у бројним (новцем богатим) тзв. НВО-има нема ни у једној држави и ни у једном народу у оквиру ексјугословенских држава да је то посебна тема. Резултат свега тога јесу стална преверавања и национална преименовања чега има највише међу Србима или једино међу Србима.

То је, свакако, последица постојања вишедеценијске југословенске државе која је послужила за гушење свега што је српско и свега што је међу Србима било вредно. Србија је данас, тобож, као огромна већина држава, национална држава, а суштински је некаква лукаво уведена „грађанија” у којој се брине једино о правима других, а права Срба служе за подсмех. Видимо то само на примеру ћирилице у српском језику. Чињеница је да се народ у Члану 10. Устава Србије на референдуму већински определио за писање српског језика ћирилицом (једбноазбучје у једном језику и једном народу (као што је то у пракси на целом свету), а овамо у српској пракси имамо већ деценијама,а посебно већ шест гопдина од последњег Устава Србије потпуно супротно – преовлађује латиница у јавним исписима на српском језику, као да наша власт и наши стручњаци имају специјалан задатак да спроводе Члан 12. Устава Хрватске у којој је латиничко једноазбучје. И тако, спроводећи у јавним исписима српским језиком готово свуда латиничко писмо предвиђено у Уставу хрватске државе, српска власт уз помоћ „стручњака“ сербокроатиста, у ствари, не спровде свој, него хрватски Устав.

То се у Хрваткој никада није догодило и и верујемо да се тамо никада не би могло догодити, јер хрватски народ има изграђену чврсту националну свет. Таква аномалија постоји само у Србији. Нисмо у свом веку чули ни за један пример таквог апсурда у свету, који протежирају и омогућују, пре свих, сербокроатисти у Матици српској и САНУ. Српски језички стручњаци понашају се данас у свим институцијама за језик и писмо као да се са српским језиком још ништа није догодило. Односно, они српски језик зову формално тим именом, а и даље жуде за „српскохрватским”, у Правопису српскога језика Матице српске неуставно држе као стандардно писмо српскога језика и даље „латиничко писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва“ (Правопис 2010, стр. 17) и понашају се као медвед који се свих двадесет година још није пробудио, па и даље говоре и пишу о постојању „српскохрватског језика“ (ено га и даље у новим томовима „Речника српскохрватског књижевног и народног језика“ у самој Српској академији наука и уметности. Што се њиховог Одељења за језик и књижевност тиче, слободно би се могли преименовати у „Југославенску академију знаности и умјетности“ а ново име им, вероватно неће оспоравати јер је ЈАЗУ у Загребу одавно укинута. Уосталом, ако је од председника Одбора за стндардизацију српског језика, а мог личног пријатеља академика Ивана Клајна пре Михаела Шацингера речено да је бољи назив од „српскохрватског језика“ – „југословенски језик“, онда је логично и да САНУ постане ЈАЗУ. А чисњеница да ми је предлагач тог назива уистину лични пријатељ, можда бих се и ја уплео у то ново име које је недавно споменуо у Савету Европе неки (надри)лингвиста  Михаел Шацингер који је и предложио недавно да се српски језик сада преименује у “ексјугословенски”, тј. “југословебски језик”, а то би се, наводно, догодило када Србија буде примљена у Европску унију.

И ко зна шта би се још догодило ако бисмо, не дај Боже, били у оквиру такве Уније. Срби би, чини се, имали више права у оквиру неке „афричке уније”, јер нам она, вероватно, не би тражила да признамо цепање Србије и губљење хиљадугодишњег језика познатог под именом српски језик. Не кажем, наравно, да не тзреба да се буде у Европској унији, јер нам је у сваком погледу ту географско место, али ако треба да се одрекнемо Косова и Метохије, српског језика и српске ћирилице (а ње смо се у Србији у јавним исписима готовфо већ и дрекли), онда тамо немамо шта да тражимо и да добијемо. Практично: без Космета, без ћирилице и без српског језика Срби неће ни постојати, па нам је свеједно, кад нас нема, где ћемо бити.

Глигорић: Катастарска евиденција потврђује наводе владике Григорија

09/11/2012 |

СРНА

Директор Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове Тихомир Глигорић рекао је да катастарска евиденција, коју имају на подручју Билеће, показује да је оправдана иницијатива епископа захумско-херцеговачког и приморског Григорија да БиХ има легитимно право да тражи враћање дијела јадранске обале код Суторине.

Глигорић је истакао да то питање треба једнако узети у обзир, као и сва друга отворена питања, те га третирати на основу чињеница.
"Питање државне границе са сусједима - Хрватском, Србијом, Црном Гором, је отворено. Није било предмет ратификације о питању државне границе, јер на техничко-стручном нивоу нису усаглашена сва отворена питања, а њих има", рекао је Глигорић.
Он је додао о свим питањима треба изналазити рјешења мирно, на основу историјских чињеница и практичног стања, те искључиво на основу аргумената и путем конструктивног дијалога.
Глигорић је напоменуо да Савјет министра БиХ треба да формира комисију за границу, јер је старој истекао мандат, те да је Влада Српске на вријеме предложила своје представнике.
"Очекујемо да буде формирана нова државна комисија и да почне са радом", нагласио је Глигорић.
Његово преосвештенство епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије рекао је Срни да БиХ има легитимно право да тражи поврат дијела јадранске обале код Суторине који јој је одузет, те позвао највише представнике власти у БиХ и Републици Српској да се боре за своју територију.
Мајкић: Ријешити питање границе
Посланик СНСД-а у Представничком дому парламента БиХ Душанка Мајкић изјавила је да је мало земаља које су немарне према својој граници као што је то БиХ.Она је истакла да став епископа захумско - херцеговачког и приморског Григорија да БиХ има легитимно право да тражи поврат дијела јадранске обале код Суторине свакако заслужује пажњу.
"Та идеја се већ неколико пута чула у јавности, али никада није реализована, због чега треба јавно прозивати оне који имају задатак да ријеше питање границе БиХ", рекла је Мајкићева.
Она је подсјетила да се том материјом никада није озбиљно бавио ниједан састав Савјета министара БиХ од закључења Дејтонског споразума.
"У овој земљи имамо безброј проблема по питању границе. Ни екипе које су биле формиране за рад по том питању никада нису ефикасно завршиле тај посао, као што је, на примјер, питање границе према Хрватској код Костајнице", рекла је Мајкићева.
Према њеним ријечима, БиХ није ријешила тај проблем ни на једном дијелу своје границе.
"БиХ показује нестабилност и неодговорност", констатовала је Мајкићева и запитала каква је то земља која није у стању да брине о својим границама.

БИЋЕ ОПЕТ: КАЗУЈ СТРИНА, ГДЕ ЈЕ ДРИНА

Петар Милатовић

  Кад су У Првом светском рату, после изгубљене Церске битке, аустроугарски солдати, бежећи и убијајући испред себе изнемогле, рањене, старце, жене и децу, у безнадежности урлали: Казуј стрина, где је Дрина!; док су за њима српски пукови певали: Дођи Швабо да видиш где је српски Текериш!
Међутим, највећи део њих нису биле Швабе него Срби из ондашње империјалне Аустрогарске са српских територија.
Историја, за коју кажу да је учитељица живота, понавља се ако се не савладају све њене лекције.
С обзиром да Срби нису савладали лекције из историје, она се понавља у неоимперијалном Бечу, с том разликом што је у Првом светском рату Беч користио српско топовско месо из западних српских покрајина, а сада намерава да користи српско топовско месо баш из Србије и с још једном разликом: будући бечки окупатори српског порекла из Србије неће урлати: Казуј стрина, где је Дрина!, него ће до неба завапити: Задеси нас зло ново, главе нам дође Косово!
Нејасно је само да ли ће овај вапај до неба нових бечких содата српског порекла из Србије добро разумети њихови саборци пореклом из Анадолије и осталих турских покрајина!
Они који претекну после планираног новог косовског полома мораће, по законима физике и логике, опет да завапе: Казуј стрина, где је Дрина!
Да овај увод није плод ауторове маште (камо лепе среће да јесте?) потврђују нам чињенице из Беча. Наиме, „аустријска Академија за националну одбрану, на свом Институту за јужнословенске језике, организује курсеве српског језика за аустријске официре и аустријске полицајце, а на тим курсевима, поред српског језика, аустријски официри, подофицири и полицајци изучавају српске обичаје и културу“.
Управо тако је дословно, од речи до речи, рекао аустријски официр Звонко Орешковић приликом посете аустријских официра и полицајаца некадашњој комунистичкој „Заједници југословенских клубова“, касније по ДОС-манлијском наређењу са Дедиња преименованој 2005. године у „Заједницу српских клубова“ у уторак 7. септембра 2010. године.
Том приликом аустријски официр Звонко Орешковић, који је предводио групу аустријских официра и полицајаца у посети некадашњој комунистичкој „Заједници југословенских клубова“, посебно је нагласио да они траже контакте са постојећим српским заједницама у Аустрији, а оно што нормалном човеку боде очи до бола, јесте јавна изјава аустријског официра Орешковића да они „имају већ добро развијену сарадњу са Српском православном црквом у Бечу“!
То што аустријска Академија за националну безбедност сарађује са некадашњом „Заједницом југословенских клубова“ која је, сада под новим именом (Заједица српских клубова) обећала „да пружи подршку и помоћ“ аустријским официрима, подофицирам и полицајцима, и није никакво изненађење за боље познаваоце прилика, али јавно признање аустријског официра Орешковића да аустријска Академија за националну безбедност има „већ добро развијену сарадњу са Српском православном црквом у Бечу“, мора дубоко да забрине све мислеће људе.
СПЦ у Бечу треба, пре свега, да има развијену сарадњу са српским верницима, а не са аустријском Академијом за националну безбедност! Немам намеру да подучавам никога, али имам намеру да јавно упозорим: Не копајте гробове властитој деци! Ту врсту зле работе неће опростити Бог, а народ још мање!

СРЕБРЕНИЦА ИЗДАНИ ГРАД-ТРИБИНА У НИШУ

У Организацији Српског Покрета Слободна Србија из Ниша,21.09.2012. године у Нишком културном Центру Одржана је Трибина под називом сребреница-гробница истине.Мала сала НКЦ-а била је испуњена до посљедњег мијеста.
 http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=RUuhSGnLvv8#!
СРЕБРЕНИЦА ИЗДАНИ ГРАД

На трибину су учествовали:

● Др Зорица Митић - лекар, писац и преводилац која борави и долази из Норвешке. Аутор документарног филма ,, СРЕБРЕНИЦА - Издан град“ .

● Љиљана Булатовић - новинар и публициста која је написала скоро двадесет књига о Сребреници, нашим генералима и целокупном вођству Републике Српске;

● Горан Петронијевић - врхунски адвокат и шеф одбране Радована Караџића у Хагу, експерт за дешавања у Сребреници и све последице које нам као држави доноси усвојена резолуција и све што се чини ( или не чини ) у погледу те исконструисане међународне теме којом запад хоће данас да угрози на милионе наших људи.

● Зоран Јовановић - ратни репортер из Власенице, новинар и коаутор са господином Александром Дорином из Швајцарске, на по Србију и истину капиталном књижевном делу: ,, СРЕБРЕНИЦА - Књига која је зауставила лаж“ .

Присутни су прво поздравили националну химну Републике Србије Боже правде,а потом је почела проекција филма Сребреница-издани град .

Након проjекције филма,прво се присутнима обратила госпођа Митић др Зорица,подсјетивши све присутне да је рођена у Владичином Хану,да је као добровољац провела у периоду од 1992-1995 године на простору Републике Српске и републике Српске Краине,гдје се ставила у службу Српског народа и сво с воје стручно умијеће користила  да помогне народу на том простору,али да никада није одвајала пацијента по националној и вијерској припадности и да је увијек према свима исто поступала.

Такође ја напоменула да су њене кљиге уствари један лични дневник о судбинама обичних људи које су стицајем њених професионалнох околности пошто је била у контакту са тим људима дошле до ње и она их је само ради очувања истине преточила у књиге.

Србију је напустила 2000 године и отишла је за Норвешку гдје и данас живи.Напомиње да је тамо послије рата у бих настањено око 30000 муслимана из Бих и око 4000 Срба,та да на тим просторима рат за токазивање истине и не само тамо већ у цијелој дијаспори још увијек траје,једино да медији инстуисани влашћу о томе ћуте.

Захваљујући томе Срби су жртве етничког хуманизма јер су на западу још увијек представљени као агресори и злочинци,а једино муслимани као жртве.

Осврћући се на тематику приказаног филма сребреница-издани град,напомиње  да је филм промуслимански,а ли да је аутор  норвешки редитељ  и независни новинар-истраживача, Ола Флума,на терену утврдио једну другачију истину од оне коју су годинама пропагирале муслиманске власти из Сарајева.

Госпођа Митић напомиње да је било изузетно тешко радити на овом материјалу јер су пријетње од стране муслиманских екстремиста на западу члановима који су радилли на овом пројекту биле непрестане.

Ипак у Скандинавији Срби су успијели да организују и анимирају једну велику групу истомишљеника која се бори да докаже да срби у Сребреници нису извршили геноцид.

Неизмјерно се захваљује и аслександру дорину,који несебичнос војим радом помаже у откривању стварне истине о Сребреници.

Такође, госпођа  Митић напоменула је да су глообалистички владаоци из сјенке,користили Сребреницу ко оправдање за  окупацију Ирака,Либије и сада Сирије,како би се наводно спријечио поновни сребренички геноцид.

Послије госпође Митић,окупљенима се обратио г. Зоран Јовановић,новинар из Власенице иначе у току рата начелник за информисање Дринског корпуса ВРС,поријеклом по оцу Нишлија,јер му је отац из Ниша отишао на службу у Власеницу гдје се оженио Српкињом из Босне и тамо остао да живи до краја живота.

Г Јовановић је видно потрешен послије проекције филма,као неко ко је непосредно учествовао у тим догађајима и који их истражује и покушава своји радом да отргне од заборава судбине обичних људи,говорио са новинарског аспекта о приказаном филму,такође говорио је и о својој књизи   ,, СРЕБРЕНИЦА - Књига која је зауставила лаж'' ,која говори о манипулацији Сребреноцом,покушају да се сакрију српске жртве око Сребреницеза коју није могао да нађе издаваче међу Србима,па је да би апсурд био већи књигу издала јеедна Њеначка издавачка кућа и књига је на Њемачком језику доживјела већ 4 издање,а ове године издата је и на Италијанском језику,што значи да је нашао издаваче међу потомцима нациста и фашиста чији су преци у току Првог и другог свијетског рата имали за циљ уништење Српског народа.веома му тешко пада што није могао наћи издаваче за то дијело у Србији или Р.српској и што му је пласман књиге отежан из разлога што се продавци не усуђују да је дистрибуирају да се не би замјерили тренутној проевропској власти.

Послије господина Јовановића присутнима се обратила Љиљана Булатовић,писац,живи извор мучних судбина српских страдалника са простора Републике Српске,МХФ БиХ,и Косова,биограф Ратка Младића и Радована Караџића,неко ко стоји иза сваке своје написане ријечи јер све што је написала је гола истина и нико до сада од многих критичара није како сама каже није могао наћи примједбу

Љиљана је изнела своје мишљење да је српска власт издала Српски народ зарад личних интереса.

Нагласила је да је жалосно што не постоји ни један Српски филм који би говорио о страдању Срба у подрињу и присутне је подсетила на судбину Нађе Обрадовић коју су снаге Насера ​​Орлића 4 мијереца држале у заробљеништву, физички и психички је малтретирајући, којг је пошто је у моменту заробљавања била у другом стању, услед силовања и малтретирања подбацила.

Ипак, Нађа је победила јер је 17 мијесеци после, размијене, замисли те апсурда размијењена је као ратни заробљеник, родила здраву девојчицу, а послије 15 мијесеци близанце и мушком је дала име Чеда.И данас Нада живи на подручију Сребренице и среће се са својим мучитељима, које је Вером и достојанство победила и која их са поносом и достојанством гледа у очи, мада се они склањају од ње.Затим је Љиљана исприча како је Нађин муж, одговорио на њено питање "Како брате издржаваш да срећеш мучитеље своје жене, је ли ти долазило кад да им се осветиш? "

Одговор: "Како није сестро моја, поготово јад Нађу ухвати бес па хоће да скочи у Дрину, њу некако смирим, а онда ми крв узаври и дође ми да одем од једног до другог да их рукама задавим, али погледам на моја три анђела и нађу, па кажем себи крвници ће под земљу, ја у затвор, а шта ће ми бити са децом!? Онда се сви ујутро спремимо, најљепше дотјерамо, што можемо од ово наше сиротиње, па прођемо кроз село да нас виде крвници јер њихова највећа казна је грижа савест и смрт би за њих била награда ".

Затим је г-ђа Булатовић наставила своје излагање констатацијом да је велаки проблем што се у Србији не говори о Сребреници и да је ово прва Трибина на ову тему.Напоменула је и незаинтересованост медија да прате овакве Триаине или промоције књига и сведочанстава о страдању Срба.

Напоменула је такође, да је дешавање и злочини који су се дешавали над Србима у Босни у периоду 92-95 година наставак само оних догађаја из периода 41-45 година.

Затим је изнела свиједочење Ратка Младића, које је чула лично од њега када му је била у посети у Хагу, који јој је рекао да је допустио да га ухвате и испоруче да би бранио истину о Србима, а њој је поручио да говори свима да нам је неопходна неђусобна слога јер на свим оним просторима где су Срби били сложни и даље тамо живе и ти простори чине Републику Српску и на таквим просторима није било злочина над Србима.

На крају је своје излагање закључила констатацијом да је наша радост јака Русија, јер она стаје у заштиту Српског народа који је нажалост издат од сопственог руководства.

Послилје излагања госпође Љиљане Булатовић,окупљенима се обратио,господиг Горан Петронијевић,адвокат,шеф тима за одбрану Радована Караџића,који је са правног аспекта говорио о разлозима зашто се нешто тако одиграло у Сребреници и да је уствари све то исконструисано у америци,а да су Срби у тој конструкциоји требало да одиграју улогу извршилаца злочина,пошто у моменту када се план око тога стварао Срби су једини на том простору били који нису имали ничију подршку због тадашње лоше позиције Русије.

По мишљењу,Горана Петронијевића неопходно је да народ почне мислити својом главом,јер ако то не буде радио,о судбини Српског народа одлучива ће други.

Такође Горан петронијевић изузетно је замјерио и трнутној власти што ништа не предузима да се срамна Декларације о Сребреници,која ће бити црна мрља у раду Скупштине Србије на неки начин не поништи.

На крају свог излагања Горан Петронијевић напоменуо је да ће Срби, Муслимана и Хрвати и даље морати да живе једни поред  других на многим просторима,али је неопходно да сви прихвате и признају  своју одговорност и своје злочине јер једино тако могу да опросте једни другима.

Такође, напоменуо је да је јако добро што је Русија ојачала,а ли се брине да не дође вријеме да Русија овдје неће имати коме да помогне,јер и прошла и тренутна власт врло мало рада на националном отрежњењу.  

 

Код Зимоњића у Старој Гори

Дара Секулић15.09.2012 

Кад из Сарајева кренеш према Трнову, и за собом оставиш велико село, скоро град, Војковиће, угледаћеш Крупац. 

Ту људи од давних дана ломе камен, потом и свој хљеб замијешен каменим знојем. Од Крупца крени десно уским путем, јер лијево, шира цеста води према Игману. Идући тим путем, десно, са обје стране указаће ти се и понеко сеоце. И кад помислиш да те даље чекају само густи обронци Бјелашнице, која као да је протрчала поред Игмана и полукружно га претекла - одједном ћеш наићи на двије прекрасне камене куће. Једна поред друге, окружене многом воћком и зеленилом, осамљене на обронцима планине, оне зауставе сваког намјерника. И да нећеш, пред њима мораш застати. С ове стане, с које си дошао, куће су посљедње, а да стижеш од Бјелашнице, са супротне стране, оне би биле прве српске куће у Републици Српској. Тим путем према планини, можеш докле год хоћеш, и до Никшића. Али кад се враћаш мораш проћи кроз Стару Гору.

Заљубљеник у живље и растиње

 

Никшић није поменут случајно. Неке далеке јесени, има томе више од четрдесет година, кроз Стару Гору, пјешачећи преко брда и долина, прошао је и Мијо Мијушковић. Већ тада познат вајар, радио је и живио у Метеоролошкој станици на брду изнад Никшића. Занесењак, фантаста загледан у небо, слушао је вјетар и олује, у природи налазио чудесно, природом обликовано коријење, дрвеће и камење, вукао то на леђима узбрдо, до Станице и преобликовао према свом лику и свом постојању. Тако је, рецимо, од само једног накривог дрвета и два троугласта камена, извајао лик чувеног београдског пјесника, боема и могуће дивне дворске луде да је било двора, Јакова Гробарова. Знао је Мијо Мијушковић да је то некадашњи дјечак Миле Ковачевић који је из Мостара кренуо бос, преко Сарајева у Београд, којем је и он дао даха из своје душе. 

 Мијо је зором бануо у Сарајево, у улицу Ђиђиковац, у којој је становао други заљубљеник у живље и растиње, чувени биолог и научник европског гласа, проф. Радомор Лакушић и његова, сада нажалост удовица, прекрасна Миња рођена у Гацку, у чувеној породици. Они заслужују неупоредиво већу почаст и пажњу од овог скромног подсјећања у Старој гори, пред кућом Зимоњића. Скокнуће Мијо и до Тилаве, гдје сам за њега оставила два трупчића брезе. Код сестре у школи у њих ћу уписати своје ријечи за "Нијемо коло", а само Мијо зна како ће их преобликовати у скулптуру. Да ми је знати је ли сачувана Мијина најнеобичнија и најљепша пјесничка антологија. Јесу ли сачуване пјесме о маслини, руком Весне Парун уписане у дрво маслине. Добри Боже, је ли сачувано оно: "Иде човјек поред реке, певач бескрајни... склањај децу мајко моја иде злочинац..." Бранислава Петровића, "Дечанска звона" Даринке Јеврић у стаблу јасике...

Село са двије куће

Стара Гора је село, боље, име села са двије куће, једна Мочевића, једна Зимоњића. Од Илиџе, па све до Трнова, у селима и засеоцима слијева и здесна, свуда има Мочевића, а Зимоњића на тим потезима има мало, иако су и они познати, а траг им чувен и свијетао. У Старој Гори је Милош Зимоњић, осамдесетпета му је, сједимо на клупама око овећег стола испред куће и шалимо се, задиркујемо. Тако се људи најбоље упознају и долазе до озбиљних разговора. Милош је духовит, позна живот и људе с многих страна и лијепо приповиједа.

Малим подсјећањем прво помињемо Петра Зимоњића, онако како се помињу свети, јер је светост заслужио својим часним и добротом посутим путем, као и својом мученичком смрћу у паклу Јасеновца. "Тебе пеку, мене кољу..." прекида Милош саговорника и скраћује причу о страшној смрти Владике, чијим именом се назива и Крсна слава Града Источно Сарајево. "Петар Зимоњић, покој му чистој и светој души његовој, да...из истог смо гнијезда, из Гацка, али је свако полетио својој судбини...     

Мог дједа су Турци протјерали из Гацка, одбио је бесплатно да ради на агином имању, као и да обавезу намирује у новцу, ништа није хтио, а зашто и би, било је то за српског сељака робовање." Млад и вриједан, дјед се убрзо настанио у селу Страјишта, гдје се и Милош родио и гдје је живио све док се није оженио. Страјишта су у општини Трново, а Стара Гора је илиџанско село, сада је то Источна Илиџа. "Свако мисли да је ово Богу за леђима, каже Милош, а није. Зађи само пет метара иза ове крушке, стани, и видјећеш како ти пред очима пукне видик преко цијелог сарајевског поља - које су од шибља и шикара, мочвара и баруштина, деценијама крчили наши људи, сад их тамо више неме... А само мало окрени погледом од куће, видјећеш наше гробље, малено је, али у њему су сви наши људски и по нашем обичају заслужили свој починак. Тамо је и моја жена Вукосава. Од 2003. она чека да јој дођем".

Млади неће да се жене

Вукосавини родитељи имали су само њу, дјеца су им умирала, равно деветоро су изгубили до пете године живота. Тада је важило оно "моли се Богу, не иди доктору...", јер тешко је било смоћи динар, а и народ је био неписмен, заостао. Ја сам се овдје приженио и дјецу стицао у другом времену, можемо ми причати којешта, али ни ти ни ја не можемо знати оно што зна доктор. Дјецу треба сачувати, него шта". О својој Вукосави Милош говори као да је жива, као да је ту поред нас, што у ствари и јесте. Упознали су се на збору код Цркве у Блажују. "Чим сам је видио знао сам да ће бити и остати моја Вукосава...Ти се са мном шали, али знај, ја се никад нисам оженио нити би икад... нећу да издам кости своје жене, хоћу с њом да будем и у смрти лијепо као што сам био и у животу. Неки млади људи данас неће да се жене, ја не могу замислити живот без жене. Највише што живот значи јесте то да мушки и женски човјек роде дјецу, да их створе и од њих направе људе. Вукосава и ја заимали смо сина Крсту и кћер Живану. Крсто се оженио Драгицом, имају два сина, Далибора и Владимира. Живана ми, Богу хвала, има Предрага, Миодрага и Драгану. Један син јој је погинуо у овом рату, шта ћемо, да Бог да био то посљедњи..."

Милошевог сина Крсту и његову Драгицу упознала сам прошле године. Пошла сам од Крупца путем којим раније нисам пролазила, слабо сам познавала крај према Трнову, а намјеравала сам да берем дрењине. Свега тамо има, чула сам, купина, малина, трава за чајеве и за лијека. По осунчаним падинама има и сунчаница. Било је дрењина, родиле су, али лани у ово доба још нису биле сазреле. У нади да ћу наићи и на зреле ишла сам све даље и нашла се крај малог гробља Мочевића и Зимоњића. Боже, помислила сам, како је лијепо овдје одморити се од живота, све своје буре и буке оставити у овој тишини. Гробљанска враташца била су отворена и полако сам ушла. Од двадесетак крстова, прво сам угледала један необичан, најмањи, друкчији. Кад сам се приближила схватила сам да је и најстарији. Скромни, скоро неугледни надгробни споменик без имена, јасно се још увијек види у њему урезана, усликана - ружа! Никада то нигдје нисам видјела.

Примијетили су ме Мочевићи и Зимоњићи и позвали на чашицу ракије од дивљих крушака. Пијем је уздравље већ годину дана и све ми се живот продужава. А Милошу Зимоњићу, драгом имену и мог оца, од срца поручујем да и даље мисли на своју Вукосаву, јер ни мени не пада на памет да још који пут будем удавача.

Разрјешен ЕНИГМА КО ЈЕ ТИТО

романијапрес 

 

Момчило Јокић, истраживач забрањених историјских истина, књижевник, публициста, новинар и аутор сензационалне књиге „Тајни досије – Јосип Броз“
 

Тито је био ванбрачно дете рођено из ''велике љубави'' угледне пољске грофице Марије која је удајом добила латифундију близу Сегедина и управника њеног имања Франца Амброза, која је чувајући част удовице обезбедила детету изузетно школовање и третман. Отац ће младог интелигентног сина коначно признати када исти дорасте за војну.
Замена идентитета Јосипа Амброза, касније алијас Тита, одиграла се у марту 1913. године када Јосип Броз умире, а његову животну биографију преузима витални Јосип Амброз, колега из војнообавештајног школског сектора гарнизона у Печују Аустроугарске монархије. Јосип Броз ће својом смрћу (рођен у Бечу, истински Хрват), без своје воље и знања, на предлог начелника школе Штанцера ''оживети'' поново у Јосипу Амброзу, алијас Титу!
Ви сте у књизи „Тајни досије – Јосип Броз“ изашли са сензационалном тврдњом да бивши председник Југославије маршал Јосип Броз Тито није Хрват, рођен у загорском селу Кумровец, већ неко други. Ко је, у ствари, био човек који се представљао као Јосип Броз Тито, а кога је тадашња послератна државна идеологија представила као онда „највећег сина наших народа и народности“?

- Моја истраживања започела су далеке 1968. године, оне незаборавне године студентских немира широм Европе. Знао сам многе загонетне чињенице повезане с Брозом, али, нико се није усуђивао да говори део истине. Истину нико није знао. Одлучио сам се да лагано, тајно истражујем и слажем мозаик сазнаних чињеница, да загледам далеке документе из архива Европе, наши су за ту тему били челично затворени. И свака сумња тражила је аутору главу! Ја сам се одлучио на стрпљиво истраживање корак по корак. Тако је прво настала моја чувена – БЕЛЕЖНИЦА: КО ЈЕ ЈОСИП БРОЗ? Да би се годинама обогаћивала и нарастала контрадикцијама, које сам морао стално, вишеструко упоређивати као компаративни истраживач који је одлучио да за истину понуди своју главу, у име свих убијених невиних жртава, и оних идеалиста, револуционара, који су веровали у нову ''зору човечанства'', а који су сишли у гробове не знајући ко им је вођа и за чије циљеве умиру! Моја књига: ТАЈНИ ДОСИЈЕ ЈОСИП БРОЗ је дала више одговора на загонетну биографију и дело Јосипа Броза. Књига је у првој варијанти требало да се појави далеке 1974. године, у мају пре 9. конгреса Савеза комуниста Југославије, а само месец дана после одржаног тајног Конгреса обнове (Пети и оснивачки конгрес) илегалне Комунистичке партије Југославије, који је одржан 6. априла 1974. године ноћу, а ми смо ухапшени, проваљени и лишени слободе, као непријатељи народа и рушиоци уставног поретка самоуправне Титове Југославије. Наредбом савезног тужиоца СФРЈ били смо истовремено похапшени: сви учесници Барског конгреса, прве организоване опозиционе партије против Броза, као непријатељи народа и завереници против Тита! Тако смо додирнули врата пакла и осетили хуманизам ''самоуправљања'' црвеног фараона, диктатора који је једини у Европи имао своју приватну државу, човека који је био јединствени тројански коњ у структури Коминтерне, великог ликвидатора у ''белим рукавицама'', човека са манирима барона, а истовремено аустроугарског поднаредника, крвника са Дрине у Првом светском рату, човека који је радио за четири обавештајне службе... Био је то човек са хиљаду лица, са седам лажних аутобиографија, загонтар са 77. шифрованих псеудонима, клавијатуриста који зна Моцарта, хусарски сабљаш првог реда, лажни машинбравар и ''тринаесто'' дете са Сутле, шармантни Пеливан и играч на жици, велики интригант, заљубљеник у власт и ингениозни ослушкивач времена у којем живи, ласкавац који се шармом заљубљене кокете надмеће са збуњеним угледницима и сарадницима, дресер примитиваца и малограђанских ''башибозлука'', народа који више верују туђину, него свом сину! Нашао је плодно тло да одигра најчудеснији покер политичке завере и издаје у Европи 20. века. Велики мештер, мајстор 32. реда масонерије, ванбрачно дете рођено из ''велике љубави'' пољске грофице која је удајом добила латифундију ближу Сегеда, син Јеврејина Франца Амброза и мајке Марије, угледне племкиње... која је чувајући част удовице обезбедила детету изузетно школовање и третман, док је отац Франц Амброз, као Јеврејин, управник њеног великог имања, бринуо о малом Јосипу, растао је будући велики загонетар – ЈОСИП АМБРОЗ, будући БРОЗ - алијас Тито. Отац ће младог, интелигентног сина коначно признати када исти дорасте за војну. Далеке 1912. године, док Србија крвари у Балканским ратовима, будући господар живота и смрти, наћи ће се као питомац војно-обавештајне школе црно-жуто монархије у Печују. Ту ће будући алијас Тито упознати питомца Мирослава (Леополд) Фридриха Крлежу, будућег великог хрватског писца и несуђеног нобеловца, а из те тајне и угледне обавештајне школе која је спремала шпијуне и извиђаче, у левом крилу зграде великог гарнизона Монархије, тих дана ће бити у клупи штркљасти кошчати младић, несуђени уметник и сликар, несуђени архитект Адолф Хитлер! Тај податак ме је фрапирао и први сам од свих истраживача истерао лисицу историје из јаме загонетке времена. Сви су касније били запањени, сви су то преписивали из моје књиге ''откровења'', из књиге: ТАЈНИ ДОСИЈЕ ЈОСИП БРОЗ, која ће угледати прво издање тек 1992. године, у издању ''Нове светлости'' у Крагујевцу и која је имала промоцију невиђену широм Србије, а посебно у Међународном ''Прес центру'' у Београду, у фебруару, када се сјатило бирано друштво војних аташеа, новинара, агената, страних и домаћих, да присуствују чину рашчовечења нечовечне загонетке историје – Јосипа Броза-АМБРОЗА, алијаса Тита! Знао сам, да свом народу и осталим народима, једино могу помоћи, ако му супротставим своја открића, своје истине сазнате иза ''седам тајних печата'' како би у огледало истине и историје, коначно народ схватио: ко је убица његовог права на срећу и мир, и како је српски народ следио ''као слуга покорни'', част изузецима и усамљеним херојима, вођу који је брже од самог сатане овај простор Југославије претворио у велику касапницу, да би он био запамћен као човек којег ''мајка више не рађа''! Тако се и кроз послушност и жељу да буде ''нешто друго'' наш народ одрекао себе и своје историје, па је новим ''измишљеним'' победама поразио самога себе! Моја књига је замишљена као ПРОЛОГОМЕНА ИСТОРИЈЕ, као ОПТУЖНИЦА ЈОСИПУ БРОЗУ-АМБРОЗУ, алијасу Титу, пред судом части и историје ове земље. Нажалост, он је нас први (као и много пута раније) уграбио, а сам је од свих светских диктатора, фараонски сахрањен, и побегао је од таквог суђења у свој загонетни, небески пакао, остављајући још једну тајну: где је стварно сахрањен, а сахрањен је осмог маја 1980. године, а ја сам ухапшен осмог маја 1974. године! Шта значи број судбине: ОСАМ у животу фараона и једног професионалног истраживача забрањених историјских истина 20. века, писца и новинара Јокића? Тако је Броз у смрти остао загонетка као ''највећи син наших народа и народности'', а уопште није био наш, није Хрват, а још мање дете Сутле и Кумровца – то сам у књизи документовано доказао, али, и даље, наша српска јавност чита да је рођен 25. маја, да је умро 5. маја и слично, а све је то обична, али, упорна лаж идиотске школе обмане овог народа, која још траје, на нашу срамоту. Сви се плаше истине, а истина неће да умре због свих оних племенитих снова и идеала невиних жртава ове земље и нашег народа! Ја сам овим својим истраживачким делом свима њима упалио свећу коју више нико не може угасити, ниједна власт, ниједна генерација!
Како се десило да Јосип Амброз, као што Ви тврдите, преузме идентитет правога Јосипа Броза? Ко је био прави Јосип Броз?
- Замена идентитета Јосипа Амброза, касније алијаса Тита, одиграла се у марту 1913. године када Јосип Броз умире, а његову животну биографију преузима витални Јосип Амброз, колега из војнообавештајног школског сектора гарнизона у Печују Аустроугарске монархије. Ту се срели Мирослав Фридрих (по некима записима Леополд, у част аустријског цара Леополда I) Крлежа будући писац Хрватске, Адолф Хитлер, син цариника... болешљиви јефтичар велике, скоро срушене наде да ће бити сликар и архитекта... Каква судбинска спрега. Хитлер ће због болести напустити школу, а Јосип Броз ће својом смрћу (рођен у Бечу, истински Хрват), без своје воље и знања, на предлог начелника школе Штанцера, ''оживети'' поново у Јосипу Амброзу, алијас Титу! То је та чудесна и једина замена која је остварена и као загонетка пратила нашег диктатора и вишеструког агента кроз капију историје Балкана. Зашто је то урађено? Аустроугарска је већ од 1908. године спремала рат против Србије. Она је уласком у Босну и њеном анексијом, уз благослов Енглеске, отворила свој пут на Исток, а на том путу корачаће Фрањо Јосиф и Немачки Кајзер заједно. Србија је требало да буде гробље на путу њихове славе. Истовремено сам открио први и податак о Брозовој улози на Дрини у Првом светском рату. Он, као елитни извиђач на челу 72. аустријска, извидничка борца, дошао је у Мионицу, похватао неколико десетина тек мобилисаних српских добровољаца, мучио их по систему '''живих језика'' и обесио о свето дрво – шљиве као пример застрашивања српског народа! У Другом светском рату ту ће доћи на партизанску територију, у улози самозваног секретара Комунистичке партије Југославије и команданта партизанских одреда, где ће га дочекати лично Милош Минић, секретар окружног немачког обавештајца. Има све то у књизи. Велика је то прича. Саслушао сам и последње живе сведоке, учеснике историје, борце, мученике, инвалиде и просјаке, заборављене хероје одбране Србије у рату од 1914. до 1918. године. Имао сам срца и ума да чујем њихове поруке, пре њихова заборављена умирања. Србија никада није знала да се својим мученицима одужи незаборавом. Када се рат заврши, сва слава припада профитерима рата, а сиротиња не зна за своје гробове, ни синове, ни очеве, ни мајке, ни кћери, ни осрамоћене сестре, зна само за црне мараме и црне барјаке! Куку, теби, Србијо, докле ћеш тако?


Крштеница правог Јосипа Броза


Такође, прилично је била и енигматична улога Броза у Првом светском рату. Да ли је он заиста био на Дрини и Церу као аустро-угарски војник и чиме се то може поткрепити?
- Како на Дрини? Ту се нашли у магични балкански троугао креатори будуће историје Србије и српског народа. С једне стране Јосип (Амброз) Броз са друге стране, браниће Србију Дража Михаиловић, као потпоручник, затим три брата Недића, а оно што је још занимљивије, Броз ће за своју храброст бити одликован гвозденим крстом. Друштво у походу на Србију правиће му питомац из Печуја Мирослав Крлежа и добровољац на фронту Адолф Хитлер, као и млади потпоручник Беме (будући заповедник окупиране Србије 1941. године у Другом светском рату)! Сви су се истакли храброшћу, у борби једни против других. Хитлер добија гвоздени крст, исто Беме, исто и Броз! Орден за храброст има и Дража Михаиловић и браћа Недић. Зар Србија није уклета земља? Шта је све требало ишчитати да се дође до ових сазнања? Један велики број савремених ''преписивача нове ресавско-београдске историјске школе'', позајмљивали, на нечастан су начин, моја открића и пласирали их као ''своја'', док испијају виски по београдским елитним кафанама! Такви су то људи. Не цитирају друге већ све себи приписују, као што је и радио њихов велики узор Броз!
Још једна Ваша прилично сензационална и широј јавности непозната тврдња заслужује пажњу; а то је да је Јосип Броз учествовао у припреми атентата на краља Александра у Марсеју. Појасните нам то.
- После 4. дрезденског конгреса КПЈ и победе нове фракције у којој ће Хрвати имати кључеве самог врха одлучивања, а посебно што ће они инсистирати 9. новембра 1928. године на погледе неодрживости овакве нове уједињене државе Јужних Словена, на Версајску Југославију, као вештачку творевину, као ''тамницу народа'' коју треба разбити, пошто су они себи осигурали слободу и велики животни простор, захваљујући ратничким победама српске војске у Првом светском рату, захваљујући великим жртвама и разарањима Србије и њеном сељачком гуњу и опанку, наточеном крвљу и ранама од Кајмакчалана до Марибора, од Косова до Темишвара, њима више није била потребна Југославија. Почели су да харангама код Коминтерне и за време 4. конгреса у Дрездену, истичу право нације на самоопредељење и отцепљење од нове матичне државе. И пре него што је она залечила ране, они спремају ножеве за клање. То је њихова захвалност. Тако је та далека 1928. година била увертира за крваву 1941. годину. Јао, теби, Србијо, што ниси знала да слушаш своју децу и своју памет, што си гајила своје будуће гробаре, што си се њима заклињала на верност, што си им уступала огњишта своје историје да се огреју разни сатанисти, зидари, пробисвети, плаћеници, убице свих боја и раса, а да се ти на ловорикама ''славе'' не можеш освестити, да ћеш ускоро остати без своје главе! И тако је дошао још један важан, показаће се кобан, датум - 1934. година. Јосип Броз ће изаћи са допунске робије из Огулина 12. марта те године. Ову казну нико од историчара није тумачио. Ово није саставни део оне казне из такозваног Бомбашког процеса, као ни казне за такозване синдикалне мере када је у Огулину суђен пред Судбеним столом у Огулину 28. октобра 1927. године и када је пуштен да се брани са слободе! То суђење окривило је Броза за хулиганство! Изласком са робије, он ће испричати нове верзије, и као сви понављачи историје, отићи ће у Свето Тројство, каква симболика, човека који никада није био светац, а ни припадник Тројства, ако се не узму у обзир три агентуре као страни плаћеник своје будуће биографије!!! Изласком са робије, овај нечасни пробисвет, који је иначе још за време Аустрије у току првог великог рата у Војводини хапшен као поднаредник за силовање Српкиња и касније послат на Источни фронт, овај чудесни маг црне магије у својој аутобиографији коју прихватају неки биографи каже следеће: до доласка на рад у Комунистичку интернационалу ради углавном у земљи, у оквиру Покрајинског комитета чије је седиште у Бечу (такав Комитет тада није постојао)? Као да је Комитет нека врста железничке станице, где свако може боравити и отићи када хоће и где хоће? А зна се каква је била конспиративност. Све полиције Европе сарађивале су у борби против комуниста. Установио сам да је Броз у Светом Тројству боравио мање од месец дана и да је на наговор свог старог друга, пајташа, свог претпостављеног официра Аустрије Томашека (Словака), отпутовао за Јанка Пусту – логор где су вежбале усташе уз благослов, немачке, мађарске, али и уз знање енглеске обавештајне службе и Ватикана, као и Павелићевог штаба из Италије. Тако Броз долази са Томашеком средином априла 1934. године, где постаје један од помоћник инструктора за атентаторе и заверенике, за специјалне задатке. (Напомињем да Броз после изласка са робије није имао запослење.) Новац му је био потребан и оне ће га ускоро имати по сваку цену. Активира своје старе агентурске везе и тако постаје инструктор за обуку младих и полетних злочинаца. Јанка Пуста је била тада велики логор и вежбалиште за специјалне службе мађарске војске. Терезу Штанцер, братаницу пуковника Штанцера (у Другом светском рату биће генерал и заробиће га партизански генерал Баста, и њега и Томашека, на крају рата, и по Титовој наредби биће стрељани са још десет генерала), да не би открили његову прошлост из Првог светског рата. Типичан заводник са манирима барона, изузетне интелигенције, брзих одлука, и сјајног инстинкта, Броз види своју шансу: осветити се краљу Александру и Србији. Зна да Мусолини, као и Геринг, заједно са Павелићем, имају своју карту. За покерским столом – злочинци деле плен историје. За команданта Јанка Пусте 1934. године био је постављен усташки мајор у мађарској војсци Вјекослав Сервеци (у Другом светском рату усташки генерал), његов помоћник је био командант војне обавештајне школе у Печују – Славко Штанцер! Оба су знали Броза. Они су његови војни учитељи, они су створили његову нову биографију! Тада и Тереза Штанцер прихвата да буде један од поверљивих курира атентатора, она ће пребацити оружје за убице у Марсеју. Она је она загонетна плавуша коју није успела да идентификује истрага полиције после атентата на краља Александра и импровизованог суђења! Само је пуковник Штанцер знао све о њој као и сам Броз. Она је после атентата неопажено отишла за Аргентину! Најбољи агенти су добијали награде и путовања широм Европе. Броз је међу награђенима. А када је почела да ради Јанка Пуста као центар обавештајаца Мађарске? Ево шта је тада записала служба Војске Југославије: ”Шпијунска школа против наше земље... Из поузданих извора се сазнаје да је у Сегедину отворена шпијунска школа која спрема младе против наше земље и Румуније. До сада се за ту школу већ јавило шест особа које официри из Генералштаба припремају у касарни Пука у Сегедину”, 21. 08.1923. године, страна 6.
Исти метод као 1913. године у Печују. Не одустаје се лако од метода који су проверени и доносе успех када је у питању агентура за рушење једне земље. Плаћеници ВМРО завршиће посао. Уједињене убице Европе одрадиле су злочин. Тако је убиством краља започела агонија Југославије. Внутрена македонска револуционарна организација даровала је усташама, Мусолинију и Герингу, извршиоце атентата... У књизи су обрађени детаљи и изјава организатора убиства.
Јосип Броз Тито се показао прилично вешт унутар партијских обрачуна. Како је Јосипу Брозу Титу пошло за руком да се ослободи Петка Милетића и преузме контролу над југословенским комунистима?
- Моја књига је пробудила, документовано, да из вишедеценијског ћутања, заборављених тајних убистава, злочина, отмица и пљачком списа и докумената, коначно проговори: БАЛКАНСКА СФИНГА – Јосип Броз Амброз, алијас Тито, на срамоту бројних и наших ''историчара'' славопеваца и папагаја! После ликвидације Горкића, када је резервни Комитет КПЈ био у Паризу, а Јосип Броз је тада благајник тог ''Комитета'' – никада није био секретар, увек је био тамо где је злато и где су жене, интригант који шармом разоружа своје противнике, а хипнотише своје љубавнице – Јосип Броз, бољи од свих других из свога окружења знао је шта треба радити и како уклонити боље од себе! Одласком 1937. године Горкића за Москву, после лажне оптужнице коју је припремио против Горкића као генералног секретара КПЈ лично Броз уз помоћ енглеског обавештајца Владимира Велебита, дипломираног правника са Сорбоне из далеке 1928. године, и – Родољуба - Рођка Чолаковића (који је у томе наивно као Босанац видео своју шансу) и када остаје упражњено место; када се чека на повратак без повратка, оклеветаног Горкића, једини истински комуниста и револуционар који је имао легенду око свог имена и добијања у Сремској Митровици, иначе руководилац Комитета прослављене робијашнице, херој без мане и страха, био је Петко Милетић, који је иначе био члан најужег партијског руководства у земљи – члан Комунистичке партије Француске, члан Комунистичке партије Мађарске, револуционарни друг Беле Куна, истакнути часник јунаштва и Црногорац са интернационалним, револуционарним искуством, човек у којег су се заклињали млади комунистички идеалисти... Робијао је као херој у Лепоглави у Сремској Митровици вишедеценијске робије. Непобеђен, непоражен, стамен, човек истине и борбе. Праведан и одан. Воли свој народ и Србију више од своје родне колевке. Такав је био легендарни Петко Милетић. Објаснио сам све детаље у књизи. Броз пише Хебрангу, Моши Пијаду и Миловану Ђиласу да Петка треба спречити по сваку цену да буде изабран за челника Партије. Моша Пијаде преко адвоката и бившег полицијског писара Продановића чини све да се интрига пусти уз благослов југословенске тајне полиције; да Милетић није херој легенда, да он наводно сарађује са полицијом, тај текст је спремио Моша Пијаде и Хебран, а пустио у оптицај ''несвршени студент'', ''црногорска усијана глава'' Милован Ђилас, и то тако да буде упућено као писмо Коминтерни – поверљива дојава!!!!
Овај перфидни злочин обмане и издаје који су пројектовали Броз, Хебран, Пијаде и Ђилас разоткрио је метод борбе и обрачуна како да сатанско семе преузме кормило Комунистичке партије Југославије. А шта је Петко Милетић записао о тој игри и сукобу изаткане лажи и обрачуна:
''На робији су постојале и постоје двије политике ликвидаторско-опортунистичка коју су водили Андрија Хебранг и Моша Пијаде, те на другој страни бољшевичка коју се труди да води Кекић (Казниони комитет КПЈ). Прва сматра да су робијаши, заробљеници избачени из класне борбе, чији је сада главни задатак преживјети робију, те сачувати по сваку цену физичко и духовно здравље да би могли, кад их класни непријатељ пусти да изађу кући, опет у редове класне борбе. Ми бољшевици сматрамо, напротив, да су робијаши комунисти који су силом прилика и околности доспјели на посебно, изузетно тешки сектор отворене класне борбе. Они нијесу нити смију, ни један једини час да прекину своју борбу против класног непријатеља... Јер, овдје на робији је концентрисан и затворен стварни динамит наше револуције. Скоро 300 комунистичких кадрова... ''
То је став непоколебљивог револуционара који не може да опрости сарадњу комуниста Хрватске у затворима Лепоглаве са усташким покретом и споразум Хебранг-Будак који је подржао и Моша Пијаде, иза којег стоји и открива се завереничка улога Јосипа Броза који се тада потписује као Фридрих Георгијевич! Тај чудесни синоним, псеудоним, говори за себе: створен је од немачког имена и руског презимена. Није то случајно! Тада је господин већ радио за обе службе, али се није знало да га је вајар Авустинчић и Владимир Велебит већ укључио да ради строго поверљиво за британску службу. Свето Тројство постоји, али мало људи зна. Ко сазна бива убијен. Смрт не трпи сведока. Зато ће Броз стићи да 4. новембра пошаље писмо комунистима робијашима у Митровици да је пре четири дана 1. новембра 1937. године као ''непријатељ народа'' осуђен и стрељан у Москви - Милан Горкић! А информацију је Титу донео - дао Јосип Копинич!!! Све гори од горега. У књизи сам детаљно доказао поступак ликвидација и обрачуна у борби за врх КПЈ од 1934. до 1948. године. Све несреће овога свега завериле се против часних људи, а нечасни коло воде, јер желе да српски народ сваког добра ослободе... Познато је, оно лукаво састављено писмо Јосипа Броза Андрији Хебрангу из Париза октобра 1937. године... и где се лажно указује на Петка Милетића уз прекор. Броз покушава да завара Казниони комитет и тражи подршку за своју прљаву игру. Увек тако до краја. Други ће обавити ликвидацију, а он ће носити беле рукавице као барон лажни.

Реците нам нешто о трагичној смрти Мустафе Голубића, једног од најмоћнијих људи у коминтерни и, чини се, човека од поверења самог Стаљина. Како је Мустафа Голубић пао у немачке руке и каква је улога у томе „јунака“ нашег интервјуа?
- Чини ми част, да сам први истраживач који је установио ток и узрок драме, као и издају и ликвидацију хероја Голубића. Мустава Голубић, младобосанац, солунски добровољац, млади пријатељ легендарног Аписа, одбио је на солунском процесу да буде лажни судски сведок, млади Мостарац, неустрашив, хладнокрван, генерал НКВД-а, Стаљинов лични повереник за велике и тајне акције, човек челик са срцем детета, песник револуције и свештеник патње. То је истина...
Мустафа Голубић, витални, лепи, стасити човек са шеширом и мантилом преко руке, шетао је већ у мају 1941. године Теразијама, са лулом у устима, по сунчаном времену, лажне ведрине, заљубљеник у град и људе. А волео је само Србију и матушку Русију. Био је заљубљен у руски народ и нашег човека мученика. Веровао је у будућност која ће попут Христовог хлеба бити дарована овој земљи паћеници и хероју. Дошао је у Београд да би се срео са Брозом, загонетком, коме је Коминтерна изрекла смртну пресуду 1938. године, управо у лето 1937. године! Дошао је да казни тог самозванца, интриганта и страног агента, уљеза, који је успео, да у редове Коминтерне за Балкан створи своју тајну ''паукову мрежу'' шпијуна, доушника, провокатора и агената. Дошао је, да га казни што је злоупотребио поверење и уз помоћ Копинича на осмој конференцији у Загребу, именован као генерални секретар КПЈ без икаквог указа и пуномоћја Комитерне и Георги Димитрова. Дошао је да се коначно обрачуна и са Брозовим самозваним Политбироом КПЈ који није ништа друго до играчка самозванца коме није био дорастао ни Распућин! Лажно именовани генерални секретар КПЈ за земљу, Тито, осетио је опасност, јер га је на време обавестио Стево Крајачић, који ће тих дана бити у Земуну. Голубић је био одсео код породице Поповић. Био је хладнокрван и самоуверен. Људи тог кова могу бити хероји или свештеници истине. Умиру ћутањем, а њихова патња и бол поражавају и саме мучитеље. На знак Крајачића, Тито шаље Ђиласа и Ранковића да пролуњају градом и ослушну старе партијске везе... Голубић је дошао из Беча. Пре тога, у три наврата, прошао је кроз Србију на путу за Грчку. Шта је Крајачићу, Копиничу и Брозу било обећано за ликвидацију Голубића? Чија је рука стајала? Није само Гестапо, већ и Енглези. Голубића су уочили, пратили Ђилас и Ранковић и, коначно, откривен је стан где је смештен. Дана 9. маја требало је да се Голубић састане са Титом. Преко женског курира (име није важно) достављен је предлог за сусрет. Тито је једва чекао, да идеално улови златног паука совјетске легенде агентуре, Стаљиновог човека првог ранга, и заљубљеника Србије. Наредио је да Ђилас и Ранковић учине све да Гестапо сазна какав се опасни совјетски агент налази у Београду, са станом ту и ту. И тако је Гестапо, захваљујући Титу, уловио златну птицу за којом је трагао годинама. У кавезу је легенда. Ухапшен је у рану зору. Он је говорио: ''Ја имам једно око на леђима и видим шта се ради....'' Овог пута био је слеп. Гестапо није успео да сазна од Голубића, нити да изнуди признање ко је он! И коначно, измрцвареног, везаног за столицу, полумртвог стрељали су у Пионирском парку у Београду, где је био привремено сахрањен. Руси су 1946. године пронашли и откопали своју мртву легенду, хероја СССР-а, генерала НКВД-а Мустафу Голубића, где је уз војне почасти сахрањен у зидине Кремља. Занимљиво је сведочење новинара и публицисте Синише Пауновића: ''Мустафа је био мој школски друг, мој интимни пријатељ. Он је муслиман из Херцеговине, који је прешао у Србију и борио се у Балканском рату. Добио је орден Обилића за храброст. Краљ Александар га је волео. Био га је послао на студије у Швајцарску, стипендирао, ту је упознао Русе, комунисте и заволео их.
Почетком светског рата 1914. године дошао је као добровољац на Солунски фронт... Био је необичан, поштен човек, просто модел поштења, а с друге стране необично храбар...  Појавио се поново 1941. Није се крио, већ је ишао са неким девојкама преко Теразија... Такав је остао у сећањима оних који нису знали другу страну његове биографије... Био је увек спреман да умре за Русију, за комунизам, за светску револуцију!''
Непријатељи Србије ни данас не спавају, они размишљају како убити Србију. То је истина коју још не схватамо. Жао ми је мог народа. Истражујући више од три и по деценије тајну биографију Јосипа Броза, ишчитао сам на десетне хиљада страница из тајних архива, музеја, војних записа и библиотека од Ватикана до Омска, да бих пришао тој енигматској змији, том удару нашег народа, чија се чак и треба генерација његове идеолошке ванбрачне деце и данас шепури Србијом, приказујући се као њени усрећитељи и спасиоци, као европејци, чија ће демократија отворити нова гробља за све оне који се части, поноса и пркоса нису одрекли.
Ваша несумњива заслуга је то што сте у књизи открили српској јавности непознат лик Живојина Павловића, комунистичког интелектуалца, новинара, публицисте који је убијен у току трајања Ужичке републике. Реците нам нешто о томе ко је одговоран и ко је учествовао у ликвидацији Живојина Павловића. Нашој јавности је такође непозната чињеница, а коју сте Ви објавили, да је Живојин Павловић објавио књигу „Трагични биланс Стаљиновог термидора“.
- Један частан новинар Политике и Времена, публициста, Златиборац, под надимком Ждребе – Живојин Павловић, некада потписани Владо, власник књижаре ”Хоризонт” у Паризу, уредник и власник листа Пролетер, листа КПЈ који је повремено излазио у Бриселу, а понекад у Паризу, био је жива, виспрена, умна личност. Париз је био центар обавештајних служби Европе. Коминтерна је у књижари ”Хоризонт” имала свој центар, у којем се окупљају прокомунистички интелектуалци, интернационалисти, француски писци и сликари, комунисти Балкана и Русије на пролазу, као и из других европских земаља, а посебно будући интербругадисти на путу за Шпанију и одбрану Републике. Заслуге Живојина Павловића су безмерне за комунистички покрет и слободарску борбу Шпаније. Он обједињава информације, има своју тајну чудесну ''црвену бележницу'', у којој уписује запажања и оцене свих који прођу кроз књижару и Париз. Он је човек оцене, искуства, и коначно, човек великог поштења и угледа. Интелектуалац који зна душу Француске а прати судбину Црвене Русије! У тој књижари свраћају Тин Ујевић, Арагон, Барбис, Превер, Пикасо, чак и Копинич и Пежихов Воранц (Ловро Кухар – Брозов миљеник), свраћали су и Милан Бартош, Марјан Брецељ, Кардељ, Дедијер, Кидрич, Кристина Ђорђевић и други... Та књижара је, у ствари, париска веза преко које наши интербригадисти одлазе у Шпанију у грађански рат слободе, као и одред Црвене помоћи солидарности са шпанским народом. Павловић својим оценама и индиректно, у име Интернационале, даје визу за одлазак кадрова у Шпанији или не. Брозу је одбио да изда визу. Броз му то неће опростити. Јосип Броз уз помоћ Копинача одлази у Шпанију, не да се бори, већ да се преко својих агената обрачуна са свим интербригадистима који су на тајном Барселонском конгресу осумњичили њега као страног агента, и гласали за Петка Милетића као генералног секретара КПЈ па су чак и једној батерији топова, на шпанском револуционарном фронту дали Петково име као хероја партије. Главни егзекутори били су Влајко Беговић и Коста Нађ! Влајко Беговић ће ликвидирати орг. секретара ЦК КПЈ Благоја Паровића, у књизи сам све то разјаснио, док ће Коста направити списак људи који су гласали против Броза и који се из Шпаније на чудесан начин неће вратити, а други ретки појединци, који су успели, после слома 1938. године да се врате из Шпаније, биће ликвидирани у Југославији; као накнадне жртве због истине које су изрекли... Тако је Коста у НОБ стигао међу последње у нашој револуцији, али му Броз првом додељује чин генерала армије, генерала са пет звездица, за заслуге из Шпаније. Велики ликвидатори и ловци на главе били су Копинич и Крајачић до краја живота.
Али, прича о Живојину Павловићу, човеку који је прикрио заборав оних уобичајених титовских тајних гробова, човеку који је први написао самоиницијативно, у име истине, књигу ”Трагичан биланс Стаљиновог термидора ”– чиме ће навући сумњу, гнев и бес на себе крајем тридесетих година, напустиће Париз и вратити се у Београд, да би 1941. године, за време партизанске ''Ужичке републике'', био ухапшен и ликвидиран под тешким мукама, по заповести Броза. Павловићева књига била је бревијар истине о многим злоупотребама и одмаздама, великим чисткама у СССР-у, а све је написао човек који је већ пуних двадесет година био комуниста, идеалиста, без мане и страха! Био је позната личност у радничком, студентском и комунистичком покрету Србије. Добровољац у Првом светском рату, члан СКОЈ-а и КПЈ од 1919. до 1920. године, живи у Ужицу, студира права у Београду, од 1923. године је на партијском раду у Македонији, послат од легенде Симе Марковића. Био је окружни секретар за Македонију, да би почетком 1925. године отишао за Русију. Враћа се после годину дана и постаје дописник ''ПРАВДЕ'' из Македоније, да би 1929. године емигрирао у Француску, где остаје пуних десет година, пише и уређује партијски лист Против Главњаче, постаје секретар КПЈ за целу емиграцију, секретар Патроната Црвене помоћи, издавач и администратор партијског листа КПЈ – ПРОЛЕТЕР и часописа: КЛАСНА БОРБА, оснивач Радничке библиотеке у Паризу, управник партијске књижаре и власник ”ХОРИЗОНТА”. После хапшења Горкића Тито пише 2. маја 1939. године Прежихову Воранцу да су Карло Худомаљ и Живојин Павловић на његов предлог искључени из партије, али да то неће бити објављено у ''Пролетеру''?! Настаје забуна међу члановима КПЈ и КП Француске. Тито је успео, преко својих пулена, да сруши мит о Павловићу. Јер, под његовом руком од маја 1936. године до јануара 1939. године изашло је 19 бројева ''Пролетера''. И коначно, трагична судбина и крај. Жика Павловић, Владо звани Ждребе, Златиборац, новинар, члан Покрајинског комитета СКОЈА за Србију, бива откривен од стране Крцуна на територији завичајног Ужица у селу Мачкату, и позива га на предају, и хапси, на велику радост Тита, Кардеља Ђиласа, Дедијера и Ранковића, и Петра Стамболића! После невиђених мучења и премлаћивања од стране Дедијера, Стамболића, Ранковића, Ђиласа који су се такмичили у наношењу бола часном Павловићу коначно је стрељачки строј којим је командовао изванредни Крцунов убица Видан Мицић, убио Живојина Павловића и још четири стотине других недужних људи из Чајетине и Ужица!!! Брозов Термидор није чекао јесен. Грабио је туђе главе ради своје лажне револуционарне славе и морала. Издајници су убијали часне људе, и тако добијали признања и ордене за славу ''слободе'', чије су градитеље сместили у јаме и неозначене гробове. Србија није знала истину. Србија је крварила у братоубилачком рату, грађанском рату са обележјем револуције. Зла коб за историју и генерације које лако верују, а брзо сањају...

Живојина Павловића је ликвидирао Видан Мицић, који је о сопственом признању, по налогу партије, ликвидирао још четири стотине људи. Реците нам нешто о овом убици и кога је још ликвидирао овај егзекутор Комунистичке партије?
- Припала је част новинару Горану Лазовићу да објави свој разговор са Виданом Мицићем, убицом Живојина Павловића, носиоцем споменице 1941. године. ''Крцун је био срећан што је такав човек ухапшен'', пише Видан. Били смо га преко пања, кладе, до смрти, ломили му кости... По табанима пендреком, али узалуд, ништа није признао. Тражили су да призна где је његова ''црвена бележница''. Хтели су да му изнуде признање. Доносили су му папир у ћелију да напише шта зна... То је требало да буду имена великих људи, функционера који су били против нас! Покушао је од силних мука да парчетом стакла изврши убиство и пресече вене. Он је желео да што пре буде стрељан, јер су му муке досадиле. На питање: ”Ви сте убили Живојина Павловића?” одговорио је: ”Да, јесам, убио сам га, али не својом вољом. То је био партијски задатак...” Опростите, колико сте људи убили? Не знам тачно, али више од четири стотине. То је одлучивао Крцун, затим Стамболић.../ Пола века касније убица се бавио гајењем цвећа, каква идила историје, и какав злочин скривен у лепоту. Где је ту правда, а зашто ћути истина?
Јосип Броз у бескрупулозној борби за власт служио се физичким ликвидацијама политичких противника унутар земље и ван њених граница. Да ли је познати бугарски револуционар Георгиј Димитров отрован у Москви, Бугарској или на Топчидерској станици у Београду?
- Моја тврдња је плод проучавања више десетина списа, телеграма и докумената. Тито није подносио Димитрова. Знао је да он никада није дао налог за његово именовање за генералног секретара КПЈ и да је то чиста лаж и подвала, да је Броз самозванац – нека врста Лажног Шћепана Малог али дрзак агент који шпијунира и Димитрова Стаљину! У књизи сам описао, начин ликвидације Димитрова ''мирним средствима''', лековима од којих се дугорочно, али сигурно умире.