Код Зимоњића у Старој Гори

Дара Секулић15.09.2012 

Кад из Сарајева кренеш према Трнову, и за собом оставиш велико село, скоро град, Војковиће, угледаћеш Крупац. 

Ту људи од давних дана ломе камен, потом и свој хљеб замијешен каменим знојем. Од Крупца крени десно уским путем, јер лијево, шира цеста води према Игману. Идући тим путем, десно, са обје стране указаће ти се и понеко сеоце. И кад помислиш да те даље чекају само густи обронци Бјелашнице, која као да је протрчала поред Игмана и полукружно га претекла - одједном ћеш наићи на двије прекрасне камене куће. Једна поред друге, окружене многом воћком и зеленилом, осамљене на обронцима планине, оне зауставе сваког намјерника. И да нећеш, пред њима мораш застати. С ове стане, с које си дошао, куће су посљедње, а да стижеш од Бјелашнице, са супротне стране, оне би биле прве српске куће у Републици Српској. Тим путем према планини, можеш докле год хоћеш, и до Никшића. Али кад се враћаш мораш проћи кроз Стару Гору.

Заљубљеник у живље и растиње

 

Никшић није поменут случајно. Неке далеке јесени, има томе више од четрдесет година, кроз Стару Гору, пјешачећи преко брда и долина, прошао је и Мијо Мијушковић. Већ тада познат вајар, радио је и живио у Метеоролошкој станици на брду изнад Никшића. Занесењак, фантаста загледан у небо, слушао је вјетар и олује, у природи налазио чудесно, природом обликовано коријење, дрвеће и камење, вукао то на леђима узбрдо, до Станице и преобликовао према свом лику и свом постојању. Тако је, рецимо, од само једног накривог дрвета и два троугласта камена, извајао лик чувеног београдског пјесника, боема и могуће дивне дворске луде да је било двора, Јакова Гробарова. Знао је Мијо Мијушковић да је то некадашњи дјечак Миле Ковачевић који је из Мостара кренуо бос, преко Сарајева у Београд, којем је и он дао даха из своје душе. 

 Мијо је зором бануо у Сарајево, у улицу Ђиђиковац, у којој је становао други заљубљеник у живље и растиње, чувени биолог и научник европског гласа, проф. Радомор Лакушић и његова, сада нажалост удовица, прекрасна Миња рођена у Гацку, у чувеној породици. Они заслужују неупоредиво већу почаст и пажњу од овог скромног подсјећања у Старој гори, пред кућом Зимоњића. Скокнуће Мијо и до Тилаве, гдје сам за њега оставила два трупчића брезе. Код сестре у школи у њих ћу уписати своје ријечи за "Нијемо коло", а само Мијо зна како ће их преобликовати у скулптуру. Да ми је знати је ли сачувана Мијина најнеобичнија и најљепша пјесничка антологија. Јесу ли сачуване пјесме о маслини, руком Весне Парун уписане у дрво маслине. Добри Боже, је ли сачувано оно: "Иде човјек поред реке, певач бескрајни... склањај децу мајко моја иде злочинац..." Бранислава Петровића, "Дечанска звона" Даринке Јеврић у стаблу јасике...

Село са двије куће

Стара Гора је село, боље, име села са двије куће, једна Мочевића, једна Зимоњића. Од Илиџе, па све до Трнова, у селима и засеоцима слијева и здесна, свуда има Мочевића, а Зимоњића на тим потезима има мало, иако су и они познати, а траг им чувен и свијетао. У Старој Гори је Милош Зимоњић, осамдесетпета му је, сједимо на клупама око овећег стола испред куће и шалимо се, задиркујемо. Тако се људи најбоље упознају и долазе до озбиљних разговора. Милош је духовит, позна живот и људе с многих страна и лијепо приповиједа.

Малим подсјећањем прво помињемо Петра Зимоњића, онако како се помињу свети, јер је светост заслужио својим часним и добротом посутим путем, као и својом мученичком смрћу у паклу Јасеновца. "Тебе пеку, мене кољу..." прекида Милош саговорника и скраћује причу о страшној смрти Владике, чијим именом се назива и Крсна слава Града Источно Сарајево. "Петар Зимоњић, покој му чистој и светој души његовој, да...из истог смо гнијезда, из Гацка, али је свако полетио својој судбини...     

Мог дједа су Турци протјерали из Гацка, одбио је бесплатно да ради на агином имању, као и да обавезу намирује у новцу, ништа није хтио, а зашто и би, било је то за српског сељака робовање." Млад и вриједан, дјед се убрзо настанио у селу Страјишта, гдје се и Милош родио и гдје је живио све док се није оженио. Страјишта су у општини Трново, а Стара Гора је илиџанско село, сада је то Источна Илиџа. "Свако мисли да је ово Богу за леђима, каже Милош, а није. Зађи само пет метара иза ове крушке, стани, и видјећеш како ти пред очима пукне видик преко цијелог сарајевског поља - које су од шибља и шикара, мочвара и баруштина, деценијама крчили наши људи, сад их тамо више неме... А само мало окрени погледом од куће, видјећеш наше гробље, малено је, али у њему су сви наши људски и по нашем обичају заслужили свој починак. Тамо је и моја жена Вукосава. Од 2003. она чека да јој дођем".

Млади неће да се жене

Вукосавини родитељи имали су само њу, дјеца су им умирала, равно деветоро су изгубили до пете године живота. Тада је важило оно "моли се Богу, не иди доктору...", јер тешко је било смоћи динар, а и народ је био неписмен, заостао. Ја сам се овдје приженио и дјецу стицао у другом времену, можемо ми причати којешта, али ни ти ни ја не можемо знати оно што зна доктор. Дјецу треба сачувати, него шта". О својој Вукосави Милош говори као да је жива, као да је ту поред нас, што у ствари и јесте. Упознали су се на збору код Цркве у Блажују. "Чим сам је видио знао сам да ће бити и остати моја Вукосава...Ти се са мном шали, али знај, ја се никад нисам оженио нити би икад... нећу да издам кости своје жене, хоћу с њом да будем и у смрти лијепо као што сам био и у животу. Неки млади људи данас неће да се жене, ја не могу замислити живот без жене. Највише што живот значи јесте то да мушки и женски човјек роде дјецу, да их створе и од њих направе људе. Вукосава и ја заимали смо сина Крсту и кћер Живану. Крсто се оженио Драгицом, имају два сина, Далибора и Владимира. Живана ми, Богу хвала, има Предрага, Миодрага и Драгану. Један син јој је погинуо у овом рату, шта ћемо, да Бог да био то посљедњи..."

Милошевог сина Крсту и његову Драгицу упознала сам прошле године. Пошла сам од Крупца путем којим раније нисам пролазила, слабо сам познавала крај према Трнову, а намјеравала сам да берем дрењине. Свега тамо има, чула сам, купина, малина, трава за чајеве и за лијека. По осунчаним падинама има и сунчаница. Било је дрењина, родиле су, али лани у ово доба још нису биле сазреле. У нади да ћу наићи и на зреле ишла сам све даље и нашла се крај малог гробља Мочевића и Зимоњића. Боже, помислила сам, како је лијепо овдје одморити се од живота, све своје буре и буке оставити у овој тишини. Гробљанска враташца била су отворена и полако сам ушла. Од двадесетак крстова, прво сам угледала један необичан, најмањи, друкчији. Кад сам се приближила схватила сам да је и најстарији. Скромни, скоро неугледни надгробни споменик без имена, јасно се још увијек види у њему урезана, усликана - ружа! Никада то нигдје нисам видјела.

Примијетили су ме Мочевићи и Зимоњићи и позвали на чашицу ракије од дивљих крушака. Пијем је уздравље већ годину дана и све ми се живот продужава. А Милошу Зимоњићу, драгом имену и мог оца, од срца поручујем да и даље мисли на своју Вукосаву, јер ни мени не пада на памет да још који пут будем удавача.

Разрјешен ЕНИГМА КО ЈЕ ТИТО

романијапрес 

 

Момчило Јокић, истраживач забрањених историјских истина, књижевник, публициста, новинар и аутор сензационалне књиге „Тајни досије – Јосип Броз“
 

Тито је био ванбрачно дете рођено из ''велике љубави'' угледне пољске грофице Марије која је удајом добила латифундију близу Сегедина и управника њеног имања Франца Амброза, која је чувајући част удовице обезбедила детету изузетно школовање и третман. Отац ће младог интелигентног сина коначно признати када исти дорасте за војну.
Замена идентитета Јосипа Амброза, касније алијас Тита, одиграла се у марту 1913. године када Јосип Броз умире, а његову животну биографију преузима витални Јосип Амброз, колега из војнообавештајног школског сектора гарнизона у Печују Аустроугарске монархије. Јосип Броз ће својом смрћу (рођен у Бечу, истински Хрват), без своје воље и знања, на предлог начелника школе Штанцера ''оживети'' поново у Јосипу Амброзу, алијас Титу!
Ви сте у књизи „Тајни досије – Јосип Броз“ изашли са сензационалном тврдњом да бивши председник Југославије маршал Јосип Броз Тито није Хрват, рођен у загорском селу Кумровец, већ неко други. Ко је, у ствари, био човек који се представљао као Јосип Броз Тито, а кога је тадашња послератна државна идеологија представила као онда „највећег сина наших народа и народности“?

- Моја истраживања започела су далеке 1968. године, оне незаборавне године студентских немира широм Европе. Знао сам многе загонетне чињенице повезане с Брозом, али, нико се није усуђивао да говори део истине. Истину нико није знао. Одлучио сам се да лагано, тајно истражујем и слажем мозаик сазнаних чињеница, да загледам далеке документе из архива Европе, наши су за ту тему били челично затворени. И свака сумња тражила је аутору главу! Ја сам се одлучио на стрпљиво истраживање корак по корак. Тако је прво настала моја чувена – БЕЛЕЖНИЦА: КО ЈЕ ЈОСИП БРОЗ? Да би се годинама обогаћивала и нарастала контрадикцијама, које сам морао стално, вишеструко упоређивати као компаративни истраживач који је одлучио да за истину понуди своју главу, у име свих убијених невиних жртава, и оних идеалиста, револуционара, који су веровали у нову ''зору човечанства'', а који су сишли у гробове не знајући ко им је вођа и за чије циљеве умиру! Моја књига: ТАЈНИ ДОСИЈЕ ЈОСИП БРОЗ је дала више одговора на загонетну биографију и дело Јосипа Броза. Књига је у првој варијанти требало да се појави далеке 1974. године, у мају пре 9. конгреса Савеза комуниста Југославије, а само месец дана после одржаног тајног Конгреса обнове (Пети и оснивачки конгрес) илегалне Комунистичке партије Југославије, који је одржан 6. априла 1974. године ноћу, а ми смо ухапшени, проваљени и лишени слободе, као непријатељи народа и рушиоци уставног поретка самоуправне Титове Југославије. Наредбом савезног тужиоца СФРЈ били смо истовремено похапшени: сви учесници Барског конгреса, прве организоване опозиционе партије против Броза, као непријатељи народа и завереници против Тита! Тако смо додирнули врата пакла и осетили хуманизам ''самоуправљања'' црвеног фараона, диктатора који је једини у Европи имао своју приватну државу, човека који је био јединствени тројански коњ у структури Коминтерне, великог ликвидатора у ''белим рукавицама'', човека са манирима барона, а истовремено аустроугарског поднаредника, крвника са Дрине у Првом светском рату, човека који је радио за четири обавештајне службе... Био је то човек са хиљаду лица, са седам лажних аутобиографија, загонтар са 77. шифрованих псеудонима, клавијатуриста који зна Моцарта, хусарски сабљаш првог реда, лажни машинбравар и ''тринаесто'' дете са Сутле, шармантни Пеливан и играч на жици, велики интригант, заљубљеник у власт и ингениозни ослушкивач времена у којем живи, ласкавац који се шармом заљубљене кокете надмеће са збуњеним угледницима и сарадницима, дресер примитиваца и малограђанских ''башибозлука'', народа који више верују туђину, него свом сину! Нашао је плодно тло да одигра најчудеснији покер политичке завере и издаје у Европи 20. века. Велики мештер, мајстор 32. реда масонерије, ванбрачно дете рођено из ''велике љубави'' пољске грофице која је удајом добила латифундију ближу Сегеда, син Јеврејина Франца Амброза и мајке Марије, угледне племкиње... која је чувајући част удовице обезбедила детету изузетно школовање и третман, док је отац Франц Амброз, као Јеврејин, управник њеног великог имања, бринуо о малом Јосипу, растао је будући велики загонетар – ЈОСИП АМБРОЗ, будући БРОЗ - алијас Тито. Отац ће младог, интелигентног сина коначно признати када исти дорасте за војну. Далеке 1912. године, док Србија крвари у Балканским ратовима, будући господар живота и смрти, наћи ће се као питомац војно-обавештајне школе црно-жуто монархије у Печују. Ту ће будући алијас Тито упознати питомца Мирослава (Леополд) Фридриха Крлежу, будућег великог хрватског писца и несуђеног нобеловца, а из те тајне и угледне обавештајне школе која је спремала шпијуне и извиђаче, у левом крилу зграде великог гарнизона Монархије, тих дана ће бити у клупи штркљасти кошчати младић, несуђени уметник и сликар, несуђени архитект Адолф Хитлер! Тај податак ме је фрапирао и први сам од свих истраживача истерао лисицу историје из јаме загонетке времена. Сви су касније били запањени, сви су то преписивали из моје књиге ''откровења'', из књиге: ТАЈНИ ДОСИЈЕ ЈОСИП БРОЗ, која ће угледати прво издање тек 1992. године, у издању ''Нове светлости'' у Крагујевцу и која је имала промоцију невиђену широм Србије, а посебно у Међународном ''Прес центру'' у Београду, у фебруару, када се сјатило бирано друштво војних аташеа, новинара, агената, страних и домаћих, да присуствују чину рашчовечења нечовечне загонетке историје – Јосипа Броза-АМБРОЗА, алијаса Тита! Знао сам, да свом народу и осталим народима, једино могу помоћи, ако му супротставим своја открића, своје истине сазнате иза ''седам тајних печата'' како би у огледало истине и историје, коначно народ схватио: ко је убица његовог права на срећу и мир, и како је српски народ следио ''као слуга покорни'', част изузецима и усамљеним херојима, вођу који је брже од самог сатане овај простор Југославије претворио у велику касапницу, да би он био запамћен као човек којег ''мајка више не рађа''! Тако се и кроз послушност и жељу да буде ''нешто друго'' наш народ одрекао себе и своје историје, па је новим ''измишљеним'' победама поразио самога себе! Моја књига је замишљена као ПРОЛОГОМЕНА ИСТОРИЈЕ, као ОПТУЖНИЦА ЈОСИПУ БРОЗУ-АМБРОЗУ, алијасу Титу, пред судом части и историје ове земље. Нажалост, он је нас први (као и много пута раније) уграбио, а сам је од свих светских диктатора, фараонски сахрањен, и побегао је од таквог суђења у свој загонетни, небески пакао, остављајући још једну тајну: где је стварно сахрањен, а сахрањен је осмог маја 1980. године, а ја сам ухапшен осмог маја 1974. године! Шта значи број судбине: ОСАМ у животу фараона и једног професионалног истраживача забрањених историјских истина 20. века, писца и новинара Јокића? Тако је Броз у смрти остао загонетка као ''највећи син наших народа и народности'', а уопште није био наш, није Хрват, а још мање дете Сутле и Кумровца – то сам у књизи документовано доказао, али, и даље, наша српска јавност чита да је рођен 25. маја, да је умро 5. маја и слично, а све је то обична, али, упорна лаж идиотске школе обмане овог народа, која још траје, на нашу срамоту. Сви се плаше истине, а истина неће да умре због свих оних племенитих снова и идеала невиних жртава ове земље и нашег народа! Ја сам овим својим истраживачким делом свима њима упалио свећу коју више нико не може угасити, ниједна власт, ниједна генерација!
Како се десило да Јосип Амброз, као што Ви тврдите, преузме идентитет правога Јосипа Броза? Ко је био прави Јосип Броз?
- Замена идентитета Јосипа Амброза, касније алијаса Тита, одиграла се у марту 1913. године када Јосип Броз умире, а његову животну биографију преузима витални Јосип Амброз, колега из војнообавештајног школског сектора гарнизона у Печују Аустроугарске монархије. Ту се срели Мирослав Фридрих (по некима записима Леополд, у част аустријског цара Леополда I) Крлежа будући писац Хрватске, Адолф Хитлер, син цариника... болешљиви јефтичар велике, скоро срушене наде да ће бити сликар и архитекта... Каква судбинска спрега. Хитлер ће због болести напустити школу, а Јосип Броз ће својом смрћу (рођен у Бечу, истински Хрват), без своје воље и знања, на предлог начелника школе Штанцера, ''оживети'' поново у Јосипу Амброзу, алијас Титу! То је та чудесна и једина замена која је остварена и као загонетка пратила нашег диктатора и вишеструког агента кроз капију историје Балкана. Зашто је то урађено? Аустроугарска је већ од 1908. године спремала рат против Србије. Она је уласком у Босну и њеном анексијом, уз благослов Енглеске, отворила свој пут на Исток, а на том путу корачаће Фрањо Јосиф и Немачки Кајзер заједно. Србија је требало да буде гробље на путу њихове славе. Истовремено сам открио први и податак о Брозовој улози на Дрини у Првом светском рату. Он, као елитни извиђач на челу 72. аустријска, извидничка борца, дошао је у Мионицу, похватао неколико десетина тек мобилисаних српских добровољаца, мучио их по систему '''живих језика'' и обесио о свето дрво – шљиве као пример застрашивања српског народа! У Другом светском рату ту ће доћи на партизанску територију, у улози самозваног секретара Комунистичке партије Југославије и команданта партизанских одреда, где ће га дочекати лично Милош Минић, секретар окружног немачког обавештајца. Има све то у књизи. Велика је то прича. Саслушао сам и последње живе сведоке, учеснике историје, борце, мученике, инвалиде и просјаке, заборављене хероје одбране Србије у рату од 1914. до 1918. године. Имао сам срца и ума да чујем њихове поруке, пре њихова заборављена умирања. Србија никада није знала да се својим мученицима одужи незаборавом. Када се рат заврши, сва слава припада профитерима рата, а сиротиња не зна за своје гробове, ни синове, ни очеве, ни мајке, ни кћери, ни осрамоћене сестре, зна само за црне мараме и црне барјаке! Куку, теби, Србијо, докле ћеш тако?


Крштеница правог Јосипа Броза


Такође, прилично је била и енигматична улога Броза у Првом светском рату. Да ли је он заиста био на Дрини и Церу као аустро-угарски војник и чиме се то може поткрепити?
- Како на Дрини? Ту се нашли у магични балкански троугао креатори будуће историје Србије и српског народа. С једне стране Јосип (Амброз) Броз са друге стране, браниће Србију Дража Михаиловић, као потпоручник, затим три брата Недића, а оно што је још занимљивије, Броз ће за своју храброст бити одликован гвозденим крстом. Друштво у походу на Србију правиће му питомац из Печуја Мирослав Крлежа и добровољац на фронту Адолф Хитлер, као и млади потпоручник Беме (будући заповедник окупиране Србије 1941. године у Другом светском рату)! Сви су се истакли храброшћу, у борби једни против других. Хитлер добија гвоздени крст, исто Беме, исто и Броз! Орден за храброст има и Дража Михаиловић и браћа Недић. Зар Србија није уклета земља? Шта је све требало ишчитати да се дође до ових сазнања? Један велики број савремених ''преписивача нове ресавско-београдске историјске школе'', позајмљивали, на нечастан су начин, моја открића и пласирали их као ''своја'', док испијају виски по београдским елитним кафанама! Такви су то људи. Не цитирају друге већ све себи приписују, као што је и радио њихов велики узор Броз!
Још једна Ваша прилично сензационална и широј јавности непозната тврдња заслужује пажњу; а то је да је Јосип Броз учествовао у припреми атентата на краља Александра у Марсеју. Појасните нам то.
- После 4. дрезденског конгреса КПЈ и победе нове фракције у којој ће Хрвати имати кључеве самог врха одлучивања, а посебно што ће они инсистирати 9. новембра 1928. године на погледе неодрживости овакве нове уједињене државе Јужних Словена, на Версајску Југославију, као вештачку творевину, као ''тамницу народа'' коју треба разбити, пошто су они себи осигурали слободу и велики животни простор, захваљујући ратничким победама српске војске у Првом светском рату, захваљујући великим жртвама и разарањима Србије и њеном сељачком гуњу и опанку, наточеном крвљу и ранама од Кајмакчалана до Марибора, од Косова до Темишвара, њима више није била потребна Југославија. Почели су да харангама код Коминтерне и за време 4. конгреса у Дрездену, истичу право нације на самоопредељење и отцепљење од нове матичне државе. И пре него што је она залечила ране, они спремају ножеве за клање. То је њихова захвалност. Тако је та далека 1928. година била увертира за крваву 1941. годину. Јао, теби, Србијо, што ниси знала да слушаш своју децу и своју памет, што си гајила своје будуће гробаре, што си се њима заклињала на верност, што си им уступала огњишта своје историје да се огреју разни сатанисти, зидари, пробисвети, плаћеници, убице свих боја и раса, а да се ти на ловорикама ''славе'' не можеш освестити, да ћеш ускоро остати без своје главе! И тако је дошао још један важан, показаће се кобан, датум - 1934. година. Јосип Броз ће изаћи са допунске робије из Огулина 12. марта те године. Ову казну нико од историчара није тумачио. Ово није саставни део оне казне из такозваног Бомбашког процеса, као ни казне за такозване синдикалне мере када је у Огулину суђен пред Судбеним столом у Огулину 28. октобра 1927. године и када је пуштен да се брани са слободе! То суђење окривило је Броза за хулиганство! Изласком са робије, он ће испричати нове верзије, и као сви понављачи историје, отићи ће у Свето Тројство, каква симболика, човека који никада није био светац, а ни припадник Тројства, ако се не узму у обзир три агентуре као страни плаћеник своје будуће биографије!!! Изласком са робије, овај нечасни пробисвет, који је иначе још за време Аустрије у току првог великог рата у Војводини хапшен као поднаредник за силовање Српкиња и касније послат на Источни фронт, овај чудесни маг црне магије у својој аутобиографији коју прихватају неки биографи каже следеће: до доласка на рад у Комунистичку интернационалу ради углавном у земљи, у оквиру Покрајинског комитета чије је седиште у Бечу (такав Комитет тада није постојао)? Као да је Комитет нека врста железничке станице, где свако може боравити и отићи када хоће и где хоће? А зна се каква је била конспиративност. Све полиције Европе сарађивале су у борби против комуниста. Установио сам да је Броз у Светом Тројству боравио мање од месец дана и да је на наговор свог старог друга, пајташа, свог претпостављеног официра Аустрије Томашека (Словака), отпутовао за Јанка Пусту – логор где су вежбале усташе уз благослов, немачке, мађарске, али и уз знање енглеске обавештајне службе и Ватикана, као и Павелићевог штаба из Италије. Тако Броз долази са Томашеком средином априла 1934. године, где постаје један од помоћник инструктора за атентаторе и заверенике, за специјалне задатке. (Напомињем да Броз после изласка са робије није имао запослење.) Новац му је био потребан и оне ће га ускоро имати по сваку цену. Активира своје старе агентурске везе и тако постаје инструктор за обуку младих и полетних злочинаца. Јанка Пуста је била тада велики логор и вежбалиште за специјалне службе мађарске војске. Терезу Штанцер, братаницу пуковника Штанцера (у Другом светском рату биће генерал и заробиће га партизански генерал Баста, и њега и Томашека, на крају рата, и по Титовој наредби биће стрељани са још десет генерала), да не би открили његову прошлост из Првог светског рата. Типичан заводник са манирима барона, изузетне интелигенције, брзих одлука, и сјајног инстинкта, Броз види своју шансу: осветити се краљу Александру и Србији. Зна да Мусолини, као и Геринг, заједно са Павелићем, имају своју карту. За покерским столом – злочинци деле плен историје. За команданта Јанка Пусте 1934. године био је постављен усташки мајор у мађарској војсци Вјекослав Сервеци (у Другом светском рату усташки генерал), његов помоћник је био командант војне обавештајне школе у Печују – Славко Штанцер! Оба су знали Броза. Они су његови војни учитељи, они су створили његову нову биографију! Тада и Тереза Штанцер прихвата да буде један од поверљивих курира атентатора, она ће пребацити оружје за убице у Марсеју. Она је она загонетна плавуша коју није успела да идентификује истрага полиције после атентата на краља Александра и импровизованог суђења! Само је пуковник Штанцер знао све о њој као и сам Броз. Она је после атентата неопажено отишла за Аргентину! Најбољи агенти су добијали награде и путовања широм Европе. Броз је међу награђенима. А када је почела да ради Јанка Пуста као центар обавештајаца Мађарске? Ево шта је тада записала служба Војске Југославије: ”Шпијунска школа против наше земље... Из поузданих извора се сазнаје да је у Сегедину отворена шпијунска школа која спрема младе против наше земље и Румуније. До сада се за ту школу већ јавило шест особа које официри из Генералштаба припремају у касарни Пука у Сегедину”, 21. 08.1923. године, страна 6.
Исти метод као 1913. године у Печују. Не одустаје се лако од метода који су проверени и доносе успех када је у питању агентура за рушење једне земље. Плаћеници ВМРО завршиће посао. Уједињене убице Европе одрадиле су злочин. Тако је убиством краља започела агонија Југославије. Внутрена македонска револуционарна организација даровала је усташама, Мусолинију и Герингу, извршиоце атентата... У књизи су обрађени детаљи и изјава организатора убиства.
Јосип Броз Тито се показао прилично вешт унутар партијских обрачуна. Како је Јосипу Брозу Титу пошло за руком да се ослободи Петка Милетића и преузме контролу над југословенским комунистима?
- Моја књига је пробудила, документовано, да из вишедеценијског ћутања, заборављених тајних убистава, злочина, отмица и пљачком списа и докумената, коначно проговори: БАЛКАНСКА СФИНГА – Јосип Броз Амброз, алијас Тито, на срамоту бројних и наших ''историчара'' славопеваца и папагаја! После ликвидације Горкића, када је резервни Комитет КПЈ био у Паризу, а Јосип Броз је тада благајник тог ''Комитета'' – никада није био секретар, увек је био тамо где је злато и где су жене, интригант који шармом разоружа своје противнике, а хипнотише своје љубавнице – Јосип Броз, бољи од свих других из свога окружења знао је шта треба радити и како уклонити боље од себе! Одласком 1937. године Горкића за Москву, после лажне оптужнице коју је припремио против Горкића као генералног секретара КПЈ лично Броз уз помоћ енглеског обавештајца Владимира Велебита, дипломираног правника са Сорбоне из далеке 1928. године, и – Родољуба - Рођка Чолаковића (који је у томе наивно као Босанац видео своју шансу) и када остаје упражњено место; када се чека на повратак без повратка, оклеветаног Горкића, једини истински комуниста и револуционар који је имао легенду око свог имена и добијања у Сремској Митровици, иначе руководилац Комитета прослављене робијашнице, херој без мане и страха, био је Петко Милетић, који је иначе био члан најужег партијског руководства у земљи – члан Комунистичке партије Француске, члан Комунистичке партије Мађарске, револуционарни друг Беле Куна, истакнути часник јунаштва и Црногорац са интернационалним, револуционарним искуством, човек у којег су се заклињали млади комунистички идеалисти... Робијао је као херој у Лепоглави у Сремској Митровици вишедеценијске робије. Непобеђен, непоражен, стамен, човек истине и борбе. Праведан и одан. Воли свој народ и Србију више од своје родне колевке. Такав је био легендарни Петко Милетић. Објаснио сам све детаље у књизи. Броз пише Хебрангу, Моши Пијаду и Миловану Ђиласу да Петка треба спречити по сваку цену да буде изабран за челника Партије. Моша Пијаде преко адвоката и бившег полицијског писара Продановића чини све да се интрига пусти уз благослов југословенске тајне полиције; да Милетић није херој легенда, да он наводно сарађује са полицијом, тај текст је спремио Моша Пијаде и Хебран, а пустио у оптицај ''несвршени студент'', ''црногорска усијана глава'' Милован Ђилас, и то тако да буде упућено као писмо Коминтерни – поверљива дојава!!!!
Овај перфидни злочин обмане и издаје који су пројектовали Броз, Хебран, Пијаде и Ђилас разоткрио је метод борбе и обрачуна како да сатанско семе преузме кормило Комунистичке партије Југославије. А шта је Петко Милетић записао о тој игри и сукобу изаткане лажи и обрачуна:
''На робији су постојале и постоје двије политике ликвидаторско-опортунистичка коју су водили Андрија Хебранг и Моша Пијаде, те на другој страни бољшевичка коју се труди да води Кекић (Казниони комитет КПЈ). Прва сматра да су робијаши, заробљеници избачени из класне борбе, чији је сада главни задатак преживјети робију, те сачувати по сваку цену физичко и духовно здравље да би могли, кад их класни непријатељ пусти да изађу кући, опет у редове класне борбе. Ми бољшевици сматрамо, напротив, да су робијаши комунисти који су силом прилика и околности доспјели на посебно, изузетно тешки сектор отворене класне борбе. Они нијесу нити смију, ни један једини час да прекину своју борбу против класног непријатеља... Јер, овдје на робији је концентрисан и затворен стварни динамит наше револуције. Скоро 300 комунистичких кадрова... ''
То је став непоколебљивог револуционара који не може да опрости сарадњу комуниста Хрватске у затворима Лепоглаве са усташким покретом и споразум Хебранг-Будак који је подржао и Моша Пијаде, иза којег стоји и открива се завереничка улога Јосипа Броза који се тада потписује као Фридрих Георгијевич! Тај чудесни синоним, псеудоним, говори за себе: створен је од немачког имена и руског презимена. Није то случајно! Тада је господин већ радио за обе службе, али се није знало да га је вајар Авустинчић и Владимир Велебит већ укључио да ради строго поверљиво за британску службу. Свето Тројство постоји, али мало људи зна. Ко сазна бива убијен. Смрт не трпи сведока. Зато ће Броз стићи да 4. новембра пошаље писмо комунистима робијашима у Митровици да је пре четири дана 1. новембра 1937. године као ''непријатељ народа'' осуђен и стрељан у Москви - Милан Горкић! А информацију је Титу донео - дао Јосип Копинич!!! Све гори од горега. У књизи сам детаљно доказао поступак ликвидација и обрачуна у борби за врх КПЈ од 1934. до 1948. године. Све несреће овога свега завериле се против часних људи, а нечасни коло воде, јер желе да српски народ сваког добра ослободе... Познато је, оно лукаво састављено писмо Јосипа Броза Андрији Хебрангу из Париза октобра 1937. године... и где се лажно указује на Петка Милетића уз прекор. Броз покушава да завара Казниони комитет и тражи подршку за своју прљаву игру. Увек тако до краја. Други ће обавити ликвидацију, а он ће носити беле рукавице као барон лажни.

Реците нам нешто о трагичној смрти Мустафе Голубића, једног од најмоћнијих људи у коминтерни и, чини се, човека од поверења самог Стаљина. Како је Мустафа Голубић пао у немачке руке и каква је улога у томе „јунака“ нашег интервјуа?
- Чини ми част, да сам први истраживач који је установио ток и узрок драме, као и издају и ликвидацију хероја Голубића. Мустава Голубић, младобосанац, солунски добровољац, млади пријатељ легендарног Аписа, одбио је на солунском процесу да буде лажни судски сведок, млади Мостарац, неустрашив, хладнокрван, генерал НКВД-а, Стаљинов лични повереник за велике и тајне акције, човек челик са срцем детета, песник револуције и свештеник патње. То је истина...
Мустафа Голубић, витални, лепи, стасити човек са шеширом и мантилом преко руке, шетао је већ у мају 1941. године Теразијама, са лулом у устима, по сунчаном времену, лажне ведрине, заљубљеник у град и људе. А волео је само Србију и матушку Русију. Био је заљубљен у руски народ и нашег човека мученика. Веровао је у будућност која ће попут Христовог хлеба бити дарована овој земљи паћеници и хероју. Дошао је у Београд да би се срео са Брозом, загонетком, коме је Коминтерна изрекла смртну пресуду 1938. године, управо у лето 1937. године! Дошао је да казни тог самозванца, интриганта и страног агента, уљеза, који је успео, да у редове Коминтерне за Балкан створи своју тајну ''паукову мрежу'' шпијуна, доушника, провокатора и агената. Дошао је, да га казни што је злоупотребио поверење и уз помоћ Копинича на осмој конференцији у Загребу, именован као генерални секретар КПЈ без икаквог указа и пуномоћја Комитерне и Георги Димитрова. Дошао је да се коначно обрачуна и са Брозовим самозваним Политбироом КПЈ који није ништа друго до играчка самозванца коме није био дорастао ни Распућин! Лажно именовани генерални секретар КПЈ за земљу, Тито, осетио је опасност, јер га је на време обавестио Стево Крајачић, који ће тих дана бити у Земуну. Голубић је био одсео код породице Поповић. Био је хладнокрван и самоуверен. Људи тог кова могу бити хероји или свештеници истине. Умиру ћутањем, а њихова патња и бол поражавају и саме мучитеље. На знак Крајачића, Тито шаље Ђиласа и Ранковића да пролуњају градом и ослушну старе партијске везе... Голубић је дошао из Беча. Пре тога, у три наврата, прошао је кроз Србију на путу за Грчку. Шта је Крајачићу, Копиничу и Брозу било обећано за ликвидацију Голубића? Чија је рука стајала? Није само Гестапо, већ и Енглези. Голубића су уочили, пратили Ђилас и Ранковић и, коначно, откривен је стан где је смештен. Дана 9. маја требало је да се Голубић састане са Титом. Преко женског курира (име није важно) достављен је предлог за сусрет. Тито је једва чекао, да идеално улови златног паука совјетске легенде агентуре, Стаљиновог човека првог ранга, и заљубљеника Србије. Наредио је да Ђилас и Ранковић учине све да Гестапо сазна какав се опасни совјетски агент налази у Београду, са станом ту и ту. И тако је Гестапо, захваљујући Титу, уловио златну птицу за којом је трагао годинама. У кавезу је легенда. Ухапшен је у рану зору. Он је говорио: ''Ја имам једно око на леђима и видим шта се ради....'' Овог пута био је слеп. Гестапо није успео да сазна од Голубића, нити да изнуди признање ко је он! И коначно, измрцвареног, везаног за столицу, полумртвог стрељали су у Пионирском парку у Београду, где је био привремено сахрањен. Руси су 1946. године пронашли и откопали своју мртву легенду, хероја СССР-а, генерала НКВД-а Мустафу Голубића, где је уз војне почасти сахрањен у зидине Кремља. Занимљиво је сведочење новинара и публицисте Синише Пауновића: ''Мустафа је био мој школски друг, мој интимни пријатељ. Он је муслиман из Херцеговине, који је прешао у Србију и борио се у Балканском рату. Добио је орден Обилића за храброст. Краљ Александар га је волео. Био га је послао на студије у Швајцарску, стипендирао, ту је упознао Русе, комунисте и заволео их.
Почетком светског рата 1914. године дошао је као добровољац на Солунски фронт... Био је необичан, поштен човек, просто модел поштења, а с друге стране необично храбар...  Појавио се поново 1941. Није се крио, већ је ишао са неким девојкама преко Теразија... Такав је остао у сећањима оних који нису знали другу страну његове биографије... Био је увек спреман да умре за Русију, за комунизам, за светску револуцију!''
Непријатељи Србије ни данас не спавају, они размишљају како убити Србију. То је истина коју још не схватамо. Жао ми је мог народа. Истражујући више од три и по деценије тајну биографију Јосипа Броза, ишчитао сам на десетне хиљада страница из тајних архива, музеја, војних записа и библиотека од Ватикана до Омска, да бих пришао тој енигматској змији, том удару нашег народа, чија се чак и треба генерација његове идеолошке ванбрачне деце и данас шепури Србијом, приказујући се као њени усрећитељи и спасиоци, као европејци, чија ће демократија отворити нова гробља за све оне који се части, поноса и пркоса нису одрекли.
Ваша несумњива заслуга је то што сте у књизи открили српској јавности непознат лик Живојина Павловића, комунистичког интелектуалца, новинара, публицисте који је убијен у току трајања Ужичке републике. Реците нам нешто о томе ко је одговоран и ко је учествовао у ликвидацији Живојина Павловића. Нашој јавности је такође непозната чињеница, а коју сте Ви објавили, да је Живојин Павловић објавио књигу „Трагични биланс Стаљиновог термидора“.
- Један частан новинар Политике и Времена, публициста, Златиборац, под надимком Ждребе – Живојин Павловић, некада потписани Владо, власник књижаре ”Хоризонт” у Паризу, уредник и власник листа Пролетер, листа КПЈ који је повремено излазио у Бриселу, а понекад у Паризу, био је жива, виспрена, умна личност. Париз је био центар обавештајних служби Европе. Коминтерна је у књижари ”Хоризонт” имала свој центар, у којем се окупљају прокомунистички интелектуалци, интернационалисти, француски писци и сликари, комунисти Балкана и Русије на пролазу, као и из других европских земаља, а посебно будући интербругадисти на путу за Шпанију и одбрану Републике. Заслуге Живојина Павловића су безмерне за комунистички покрет и слободарску борбу Шпаније. Он обједињава информације, има своју тајну чудесну ''црвену бележницу'', у којој уписује запажања и оцене свих који прођу кроз књижару и Париз. Он је човек оцене, искуства, и коначно, човек великог поштења и угледа. Интелектуалац који зна душу Француске а прати судбину Црвене Русије! У тој књижари свраћају Тин Ујевић, Арагон, Барбис, Превер, Пикасо, чак и Копинич и Пежихов Воранц (Ловро Кухар – Брозов миљеник), свраћали су и Милан Бартош, Марјан Брецељ, Кардељ, Дедијер, Кидрич, Кристина Ђорђевић и други... Та књижара је, у ствари, париска веза преко које наши интербригадисти одлазе у Шпанију у грађански рат слободе, као и одред Црвене помоћи солидарности са шпанским народом. Павловић својим оценама и индиректно, у име Интернационале, даје визу за одлазак кадрова у Шпанији или не. Брозу је одбио да изда визу. Броз му то неће опростити. Јосип Броз уз помоћ Копинача одлази у Шпанију, не да се бори, већ да се преко својих агената обрачуна са свим интербригадистима који су на тајном Барселонском конгресу осумњичили њега као страног агента, и гласали за Петка Милетића као генералног секретара КПЈ па су чак и једној батерији топова, на шпанском револуционарном фронту дали Петково име као хероја партије. Главни егзекутори били су Влајко Беговић и Коста Нађ! Влајко Беговић ће ликвидирати орг. секретара ЦК КПЈ Благоја Паровића, у књизи сам све то разјаснио, док ће Коста направити списак људи који су гласали против Броза и који се из Шпаније на чудесан начин неће вратити, а други ретки појединци, који су успели, после слома 1938. године да се врате из Шпаније, биће ликвидирани у Југославији; као накнадне жртве због истине које су изрекли... Тако је Коста у НОБ стигао међу последње у нашој револуцији, али му Броз првом додељује чин генерала армије, генерала са пет звездица, за заслуге из Шпаније. Велики ликвидатори и ловци на главе били су Копинич и Крајачић до краја живота.
Али, прича о Живојину Павловићу, човеку који је прикрио заборав оних уобичајених титовских тајних гробова, човеку који је први написао самоиницијативно, у име истине, књигу ”Трагичан биланс Стаљиновог термидора ”– чиме ће навући сумњу, гнев и бес на себе крајем тридесетих година, напустиће Париз и вратити се у Београд, да би 1941. године, за време партизанске ''Ужичке републике'', био ухапшен и ликвидиран под тешким мукама, по заповести Броза. Павловићева књига била је бревијар истине о многим злоупотребама и одмаздама, великим чисткама у СССР-у, а све је написао човек који је већ пуних двадесет година био комуниста, идеалиста, без мане и страха! Био је позната личност у радничком, студентском и комунистичком покрету Србије. Добровољац у Првом светском рату, члан СКОЈ-а и КПЈ од 1919. до 1920. године, живи у Ужицу, студира права у Београду, од 1923. године је на партијском раду у Македонији, послат од легенде Симе Марковића. Био је окружни секретар за Македонију, да би почетком 1925. године отишао за Русију. Враћа се после годину дана и постаје дописник ''ПРАВДЕ'' из Македоније, да би 1929. године емигрирао у Француску, где остаје пуних десет година, пише и уређује партијски лист Против Главњаче, постаје секретар КПЈ за целу емиграцију, секретар Патроната Црвене помоћи, издавач и администратор партијског листа КПЈ – ПРОЛЕТЕР и часописа: КЛАСНА БОРБА, оснивач Радничке библиотеке у Паризу, управник партијске књижаре и власник ”ХОРИЗОНТА”. После хапшења Горкића Тито пише 2. маја 1939. године Прежихову Воранцу да су Карло Худомаљ и Живојин Павловић на његов предлог искључени из партије, али да то неће бити објављено у ''Пролетеру''?! Настаје забуна међу члановима КПЈ и КП Француске. Тито је успео, преко својих пулена, да сруши мит о Павловићу. Јер, под његовом руком од маја 1936. године до јануара 1939. године изашло је 19 бројева ''Пролетера''. И коначно, трагична судбина и крај. Жика Павловић, Владо звани Ждребе, Златиборац, новинар, члан Покрајинског комитета СКОЈА за Србију, бива откривен од стране Крцуна на територији завичајног Ужица у селу Мачкату, и позива га на предају, и хапси, на велику радост Тита, Кардеља Ђиласа, Дедијера и Ранковића, и Петра Стамболића! После невиђених мучења и премлаћивања од стране Дедијера, Стамболића, Ранковића, Ђиласа који су се такмичили у наношењу бола часном Павловићу коначно је стрељачки строј којим је командовао изванредни Крцунов убица Видан Мицић, убио Живојина Павловића и још четири стотине других недужних људи из Чајетине и Ужица!!! Брозов Термидор није чекао јесен. Грабио је туђе главе ради своје лажне револуционарне славе и морала. Издајници су убијали часне људе, и тако добијали признања и ордене за славу ''слободе'', чије су градитеље сместили у јаме и неозначене гробове. Србија није знала истину. Србија је крварила у братоубилачком рату, грађанском рату са обележјем револуције. Зла коб за историју и генерације које лако верују, а брзо сањају...

Живојина Павловића је ликвидирао Видан Мицић, који је о сопственом признању, по налогу партије, ликвидирао још четири стотине људи. Реците нам нешто о овом убици и кога је још ликвидирао овај егзекутор Комунистичке партије?
- Припала је част новинару Горану Лазовићу да објави свој разговор са Виданом Мицићем, убицом Живојина Павловића, носиоцем споменице 1941. године. ''Крцун је био срећан што је такав човек ухапшен'', пише Видан. Били смо га преко пања, кладе, до смрти, ломили му кости... По табанима пендреком, али узалуд, ништа није признао. Тражили су да призна где је његова ''црвена бележница''. Хтели су да му изнуде признање. Доносили су му папир у ћелију да напише шта зна... То је требало да буду имена великих људи, функционера који су били против нас! Покушао је од силних мука да парчетом стакла изврши убиство и пресече вене. Он је желео да што пре буде стрељан, јер су му муке досадиле. На питање: ”Ви сте убили Живојина Павловића?” одговорио је: ”Да, јесам, убио сам га, али не својом вољом. То је био партијски задатак...” Опростите, колико сте људи убили? Не знам тачно, али више од четири стотине. То је одлучивао Крцун, затим Стамболић.../ Пола века касније убица се бавио гајењем цвећа, каква идила историје, и какав злочин скривен у лепоту. Где је ту правда, а зашто ћути истина?
Јосип Броз у бескрупулозној борби за власт служио се физичким ликвидацијама политичких противника унутар земље и ван њених граница. Да ли је познати бугарски револуционар Георгиј Димитров отрован у Москви, Бугарској или на Топчидерској станици у Београду?
- Моја тврдња је плод проучавања више десетина списа, телеграма и докумената. Тито није подносио Димитрова. Знао је да он никада није дао налог за његово именовање за генералног секретара КПЈ и да је то чиста лаж и подвала, да је Броз самозванац – нека врста Лажног Шћепана Малог али дрзак агент који шпијунира и Димитрова Стаљину! У књизи сам описао, начин ликвидације Димитрова ''мирним средствима''', лековима од којих се дугорочно, али сигурно умире. 

Сведочанства српског Генерала

 Пише: Милица Ђорђевић

 (1):. Весници зла
"Вести" објављују одломке узбудљиве књиге Генерал-Мајора Милоша Ђошана, Учесника сведока Мало сам знаних догађаја Који Су стајали иза растакања Југославије од Словеније до Косово.


СА ИСТИНОМ НА ВИДЕЛО:
Сведочанство о деценији ратова на балкану

Генерал-велики Милош Ђошан је остао медју последњим припадницима Војске Југославије Који Су покушавали, да на војнику Једини познат Начин, часном борбом спрече нестанак заједничке ДРЗАВЕ. Догађаје Који Су Томе кумовали, ао Којима је јавност до сада Мало Или нимало знала и преточио је у књигу "Од агресије везе Трибунала". У свима је Уцесник Био сам сведок. Казивање поциње од наглог крвавог распада СФРЈ сам којем су претходили отцепљење Словеније, насилна сецесија Хрватске, неуставно осамостаљење БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ, наставља се побуном шиптарских терориста на Косову и Метохији и агресији НАТО на СРЈ.Књига је посто Настала је општа Ђошан одлуком званичног Београда и националног комитета за сарадњу са Међународним кривичним трибуналом ослобођен обавезе чувања војне тајне. "Вести" доносе одломке Овог занимљивог, ја Изузетно сам потресног сведочанства драматичног.

Задатак извршен- Команданте, овде се окупило много жена! Хоце да сруше капију! Како да поступим, говорио је Дежурни официр у слушалицу телефона на капији аеродрома Батајница.- Питај их шта хоце, па ми јави - кратко одговорих ја вратих се у јединицу, у којој је управо трајала мобилизација. Овако је почео један радни дан сада вец давне 1991. године потпуковника Милоша Ђошана, команданта дивизиона ракетног Бугарите бити старије Противваздушне одбране из састава 250 ракетне бригаде ПВО на аеродрому Батајница код Београда. Био је убеђен да ништа неце пореметити устаљени живот јединице Ни у наредне две године, колико је Требало да му траје Дужност команданта. Догађаји су, медјутим, кренули другим током.

Превирања у земљи Су расла изражена кроз упорност Словеније, потом и Хрватске, Да Се отцепе од СФР Југославије. "Не дамо да нас експлоатишу Наш доходак се одлива преко Србије на Косово и Метохију Европа здај.!" - Био је мото Који си Стално вртео на ТВ Љубљана, Док Су Се И Јанез Јанша листу "Младина" вртоглаво пењали На лествици популарности. Спортски мечеви постали Су Догађаји Високог ризика. Све чешће се звиждало химни заједничкој "Хеј Словени" Док Коначно Државна застава на стадиону Максимир у Загребу 13.. Маја 1990. године није запаљена на јарболу, попут Вестице на ломачи.

  "Ја сам свој задатак извршио Југославије више нема!" - Рекао је Стипе Месић Последњи Председник СФРЈ у Сабору Хрватске 5.. децембра 1991. Године. - Један Бедак! Кај се с времена још хвали, враг га његов! - Реце Војник Зелић, родом из Загорја, Коме јајних ћелија изјава није била по вољи.Свих Врста Притисци на припаднике ЈНА, ја цланове њихових породица Стално Су појачавани. "Откини му главу ка пивцу!", Храбрила је руља Ивана Бегоњу, разјареног човека у плавом радничком комбинезону, Док је завртао главу Светланчу Накову, војнику ЈНА Испред команде Војнопоморске области у Сплиту. Ту Буку у тренутку пресекао је фијук Метка, Који је усмртио војника Сашу Гешовског у згради Команде. Ратна Лука "Лора", Понош Југословенске Ратне морнарице, убрзано је преуређивана у будући логор, за припаднике ЈНА, ја Друге становнике српске националности.Далеко одатле, на копну, усташе клале су припаднике резервног састава ЈНА, на Коранском мосту у Карловцу. Све видљивија Подршка Тек Уједињене Немацке сам сагласност Ватикана, Неодољиво су подсећали на време из 1941. Године.Ја у Србији се у народу осећала зебња. Ко није мало Имао сам родбину у Хрватској Словенији, или Сина у ЈНА, у тим републикама. Прве српске избеглице из Хрватске вец су долазиле у Србију. Део јединица, медју Којима и моја, мобилисане су медју првим. Упоредо са бучним расправама у Републичкој скупстини, настајале су разне организације и покрети попут Бедема љубави и Мајке без граница.



Дода ОСЛОБОЂЕН ЧУВАЊА тајне:Милош ЂошанНеке јте натпис

Неке парламентарне странке почеле су опструкцију мобилизације сам Формирање својих јединица. "Нећемо Испод Звезде у пацов!" - Говорили су они Који Су Се чудили шта Цека ЈНА. "Идемо Словенце терати до Беца Не Будимо Кукавице Шта Раде Генерали ти засто не похапсе политичаре Који си само врте у круг, никако да се договоре Да Мора Да је некаква издаја?!" - Говорили су поједини мобилисани војници, па наставише певати: "На планини на Јелици, скупили се сви цетници" ... - Потпуковниче, Зашто сте нас окупили, Када Ће Командант ваздухопловства, генерал-Пуковник Антон Тус, Преци на страну Хрвата? Зашто нас држите овде, Када Ће нас издати неки Генерали - реце један од њих.- Престани Да Сирис дефетизам сам рушиш морални јединице! - Припретих МУ. Истог дана Стиже Информација из команде бригада Да Су Све шпекулације о наводном преласку Генерала Туса на страну Хрвата Чиста пропаганда. Нису Прошла Ни два дана, генерални Туш је Прешао сам на страну Хрвата Постављен На место начелника Главног стожера ЗНГ-И МУП-а, под командом паравојних Формација ХДЗ. - Шта рекох ја Вама, команданте? Ви сте Војници Потпуно необавештени. Само ви слусајте мене - реце покровитељски, Као да је на мени Командант, а не ја њему. Био је по Годинама Нешто старији од мене, изглед му је одавао човека забринутог за развој ситуације. Тада сам га од више ценио.Бедем љубавиКад сам на поновљени позив и још паничнији дежурног официра досао на капију аеродрома Батајница, угледао сам велику групу жена из Бедема љубави. Док су војници покушавали сачувати ограду, из Неколико стотина грла цула се вика. - Дајте да видимо команданта Тог, Који хоце да води у пацов насу децу! - Захтевале Су углас. Када сам им се представио, дочека ме у хору Питање Постављено: - Какво му је то презиме Ђошан? Тај није Србин! Не дам да ми дете води у пацов Неко ко није Србин! Доста су нас водили и са нама командовали други! - Повика неко из групе. Оно Милоша, притом Су Потпуно занемарили. "Доведите ми моје дете Хоцу да га видим -! Запомагала је старија зена, Која се прогура из средине." Доведите војника, нека га мајка види! - Наредих дежурном официру.Очекивао Сам Да Се Појави Млади војничић, Који је задовољио критерије Једва за пријем у војску. Убрзо се Појави крупан човек, четрдесетих година, моја генерација, мобилисан већ два дана, пристојан и одговоран. Угледавши мајку, покуша смирити је, Сто му пође за руком Некако након обецања, Да Це се ускоро вратити кући. Осим кратког представљања, ништа им нисам Успео реци. Сам говорио. Гласно, али не дуго, видевши одмах на поцетку да ме не слушају и да им није ВАЖНО ста цу реци. Један Су полазећи на аеродром Батајница знале име и презиме команданта. Вец су имале Своју причу, Јер је Тек понека од њих Имала Синај или муза на аеродрому.

Сведок хашки
  Рођен 1949. Године у Бистрици, у босни и Херцеговини, Милош Ђошан је завршио највише војне школе у ​​Војсци Југославије и специјализовао се за противваздушну одбрану. Радећи у скоро Свим републикама СФРЈ, обављао је дужности од командира вода до инспектора ЗА ракетне јединице ПВО полукружно Генералштабу ВЈ, начелника Комисије за примену Војно-техничког споразума и начелника Инспекције војне обавезе ВЈ. Највише времена је провео као командант јединица ранга пук-бригада. Крајем 2005. године као један од сведока одбране бившег председника СРЈ Слободана Милошевића, пред Хашким трибуналом сведочио Је О догађајима полукружно Ђаковици И околини злочинима шиптарских терориста И И НАТО агресора На Ким.Ван из устава  Избачени из устава Хрватске, припадници српског народа Преко ноћи су избачени из живота својих пријатеља, другова, из Постеља својих супружника ја На крају својих породица Старија Цељад, ИХ Која си по злу присећала, из једног давног, крвавог времена, забринуто су вртетела главама: "Ово неце на добро изаћи

( 2): Четник са плавим локнама
У Словенији је већ било погинулих војника, ау Европи је активирана комисија која ће прогласити да "се СФРЈ распала и да је више нема", присећа се генерал Милош Ђошан у књизи "Од агресије до Трибунала".

                    НЕПОЖЕЉНИ У сопстевној ЗЕМЉИ: Војници ЈНА у Словенији

 - За то време, ми смо скинули петокраку са капа, а обавезну реч "друже" испред чина, заменили са "господине" ... Одлучено је да се ЈНА, у којој је још, бар сваки четврти генерал био Словенац, привремено повуче из Словеније, уз "чврсте гаранције" међународне заједнице. Добили смо задатак да помогнемо нашем 350. ракетном пуку ПВО да се извуче из Словеније, у којој убијају низашто криве младе војнике ... Команданти, ненавикнути на такав развој догађаја, слепо верујући у братство и јединство, нашли су се у чуду шта их то снађе. Очајнички су очекивали помоћ, збијени у блокираним касарнама, које су постале први концентрациони логори, без воде, струје и здравствене заштите, трошећи последње залихе хране и изложени невиђеној пропаганди са свих страна.

Настао је мук

                                                     Препрека за "окупаторе"

У Батајници се припремала операција извлачења те јединице. Прикупио се велики број старешина, војника и моторних возила. Пријавио сам се за команданта, што је претпостављена команда прихватила. Полазак се планирао за дан или два. Хтео сам заштитити младе војнике, па сам тражио добровољце, добре и искусне возаче, који ће издржати преко 500 километара дугу вожњу и моћи да се носе са тешким војним камионима. Међу мобилисаним људством било је преко 50 таксиста и исто толики број професионалних возача, па сам смишљао како одбити, а не увредити добровољце који се покажу као прекобројни. Када сам пред постројеном јединицом позвао добровољце, одједном наста мук. Они најгласнији, што су хтели да "Словенце терају до Беча," нагло се умирише и увукоше главе у рамена. Планину Јелицу и четнике више нису помињали.

Након неколико минута мучне тишине, јавише се четворица возача и један апсолвент медицине, који је у јединици био распоређен на место лекара. Младић, са до рамена дугом косом, први је високо дигао руку и дао пример осталима. Међу добровољцима, био је и проседи војник, који ми је први наговестио издају генерала Туса. Рече да живи у Батајници и да таксира у Београду. Пореклом је из Херцеговине. Други је изјавио да има стрица у Љубљани, кога дуго није видео, па ће га у међувремену посетити, уколико буде имао прилике за то. "Команданте! Само да се не морам шишати, а на моју војничку и лекарску обавезу не треба ме подсећати!" - Рече млади студент медицине, кога су у јединици звали "доцо". "Докторе, само пази да ти коса не вири испод капе!" - Рекох му у шали. Смислили смо да дугу, плаву косу веже у реп и вешто је сакрије испод војничке капе на којој више није била петокрака.

Отпочеле су припреме за сутрашњи полазак. Био сам нервозан под теретом одговорности за колону дугу преко 15 километара, са око две стотине возила и близу четири стотине људи. Пред зору ме пробуди куцање. На вратима канцеларије у којој сам био тек склопио очи, појавише се тројица возача који су се јуче пријавили као добровољци за пут. Један од њих ми рече да је добио високу температуру, а други да има проблем са стомаком. У рукама су имали уредне потврде од лекара да су "под поштеђујући". Трећи војник, који није имао никакву потврду, дубоко узимајући ваздух, рече: "Команданте, ја нисам болестан, али моју породицу прати проклетство, да у њој гину мушкарци чим пређу тридесет година! А баш бих радо пошао са вама ...". У том тренутку било ми је једино важно да нису одустали млади лекар који се први јавио и таксиста, који ми је наговестио издају генерала Туса ", сећа се Милан Ђошан.

Кравава поток

У непрестаном опрезу од паравојних јединица и минираних путева, војна колона из Београда је, уз бројне друге препреке, прешла преко Хрватске. - На уласку у Словенију, код Мокрица, дочекала нас је словеначка "милица" и ТВ екипа. Тим путем пролазио сам често из Карловца у Брежице, где сам службовао до почетка осамдесетих година.

У Словенији припадници ЈНА никада нису били радо виђени. Међу словеначким младићима владало је дубоко распрострањено мишљење, да им проклети "јужњаци и војаки" преотимају девојке. Али, њихове девојке су радо биле са војницима, а посебно официрима. Понекад би те везе биле крунисане браком. Деца из таквих "војашких бракова" прва су крштавана, у католичкој цркви. Све то није била сметња добрим браковима, међусобном дружењу. ни професионалним обавезама. Тако је трајало док се није појавила злокобна реченица о "одливања словеначког дохотка, ван граница Словеније, преко Србије, на КиМ". У међувремену смо, путем словеначких медија, од ЈНА преименовани у "окупаторску српскочетничку војску".


Аутопут Љубљана-Врхника био је запрећена препрекама од железничких шина. Чекајући да огромна дизалица помери један такав "јеж" са наплатне рампе код Врхнике, ТВ екипа, која нас је пратила са безбедног одстојања, мало нам се приближила. Младић, апсолвент медицине, возио се на зачељу колоне у санитетском возилу, па је због врућине скинуо капу са главе. Плаве локне, које је до тада вешто скривао испод капе, расуше му се по ознојеном челу. Дуга плава коса уоквирила му је голобрадасто лице. То није промакло будном оку ТВ сниматеља. Исте вечери, док смо гледали "ТВ спорочила РТВ Љубљана," прво се показа дуга коса студента медицине уз коментар: "Данас је у нашу дежелу прихајала србочетничка војска из Београда ..."Командант за пример
У Врхници, у команди ракетног пука ПВО, дочекао нас је командант пука, пуковник, касније генерал Божо Новак. Веома вешто је одвраћао највише руководство Словеније од покушаја да се на јуриш заузме неки од положаја потчињених јединица и одбијао њихове понуде, да јединицу преведе на страну Словеније. Опрезно је изашао из канцеларије да нас поздрави, указујући на опасност од снајпериста, који су дејствовали са малих узвишења око касарне.

Иако су живели у скоро неподношљивим условима, већину професионалних припадника јединице наш долазак није обрадовао. Ниже јединице овог пука биле су распоређене у постојин и Логатец, где је однос становништва према припадницима ЈНА био другачији. Сви су одуговлачили са припремама за покрет, надајући се некој промени. Нису могли замислити да су они ти који повлаче први корак који ће легализовати разбијање државе. Очекивали су да ће наредба о повлачењу ЈНА бити опозвана и да се све враћа на старо ... Одлазећу војну колону сви су пратили погледима. Понеку сузу нису могли сакрити ни они највештији, поготово старији људи. Понека рука дигла се у поздрав и махање. У мањим местима мештани су нудили војницима сокове, а старешинама и Лашко пиво.Брисани из списка

Мањи број официра, који су ушли у "војашке бракове," чије супруге још нису биле отпуштене са посла а деца избачена из школе, остали су у Словенији, а неки су мимо своје воље морали да је напусте иако им је породица остајала. Наступале су мучне и тешке сцене.

"Једно јутро на улазу у зграду, освануо је нови списак станара на коме мога имена није било. Поред звонца на интерфону улазних врата стајало је само НН. Ни чланови моје породице нису били уписани. Одједном сам се осетио као странац у рођеној земљи. Ћерка ми је рекла да је наставница у школи игнорише, а убрзо се и супруга вратила из канцеларије, плачући! " - Причао је Благоје. Убрзо је исту причу поновио Раденко, капетан, родом из Ниша, који је две године раније дошао на службу у Љубљану и довео и породицу. "Ти си Србин па су те избрисали са списка станара. Како је мени, Словенцу кога су због, супруге Македонке, избрисали са списка!" - Потврди причу Франц, старији водник, рођен код Птуја.

Добар изговор
Ма шта Словенци мислили о ЈНА, на војне вежбе увек су се сви одазивали. Док смо ми, официри, обучавали припаднике резервног састава Словеније, у Србији се певало "Радо иде Србин у војнике", а на обуку се ретко јављало више од половине позваних. А и они који би се одазвали, нису се трудили да обнове знања стечена у војсци. То ће касније многим војницима и њиховим родитељима бити добар изговор и оправдање да се не одазивају на мобилизацију.

 (3): Техеран у СарајевуУместо симпатичног и препознатљивог сарајевског говора из звучника у касарни допирала је претња: "Око Сарајева су отпочеле борбе против ЈНА и српско-четничких снага. Алаху екбер!

БИЛО НЕКАД: Ваздухопловна база у Рајловцу школовала је све навије из СФРЈ

Жртвоваћу мир, да бих створио самосталну и целовиту Босну, говорио је Алија Изетбеговић 1991. године и одмах отпочео нападе на ЈНА, блокаде касарни и све што је било већ виђено у Словенији и Хрватској, обогаћено искуствима терористичког ратовања са Блиског истока, сећа се тих дана генерал Милош Ђошан.

- Ни српски цивили нису поштеђени. Опет, под притиском међународне заједнице, по испробаном моделу, ЈНА се морала повући из БиХ ... Требало је ићи по јединицу коју смо из Љубљане оставили у Мостару.
Успомене из школе  



Ратни плакат
Хрватско Савјета одбране у Мостару из 1991. године

 

 Реку Дрину прешли смо код Зворника ... Оборене погледе жена и намргођених мушкараца око Зворника, сменили су одушевљени погледи српског народа на Деветаку и Романији. У ваздуху је мирисала надолазећа олуја, као у прегрејалом бистричком пољу у јулском поподневу из моје младости ... Спуштајући се низ падине Јахорине стигли смо у Сарајево. На челу дугачке колоне војних возила прошао сам капију ваздухопловне базе Рајловац, први пут од 12. септембра 1970, када сам по завршетку Ваздухопловно-техничке војне академије, са првом звездицом на рамену плаве официрске блузе, као потпоручник и ваздухопловни војни електроинжењер напустио ову касарну.

Метална капија сад ми се није чинила велика и страшна као 1967. године, када сам као питомац ступио у Ваздухопловно-техничку војну академију. Кроз главу ми пролетеше моји први питомачке-студентски дани. Сетио сам се свих другова и начелника класе. "Ја сам мајор Павасовић. Радмило, инжењер, начелник 18. Класе ВТВА, којој ви припадате!" - Рече испред постројене класе збуњених питомаца.

Адолф није  Хитлер
Начелника Академије Адолфа Данчевића, дипломираног инжењера, видели смо приликом полагања свечане заклетве у чину пуковника и приликом промоције у чин потпоручника, као генерал-мајора. Био је нижи растом, увелико ћелав, са благо спуштеном доњом усном. Говорио је, са неком инжењерском прецизношћу, стручно смештеном у оно неколико реченица добродошлице по доласку у Академију, и исто тако кратким, прорачунатим реченицама, приликом честитања на звању инжењера и чину потпоручника. Исте године, испунивши оба законска услова, Указом маршала СФРЈ, Јосипа Броза Тита, отишао је у заслужену пензију. Ни дан пре, ни дан касније.


Духовна утеха
Док смо улазили у Мостар из правца Коњица, заустави нас свештеник испред старе и неугледне православне цркве, саграђене од камена. Био је ближе шездесете године живота. Као да се потпуно стопио са црквом у којој је недељом и за православне празнике вршио службу Божју. Венчања је било мало, а ни крштења нису била честа. Понудивши нас чашом "жилавке" све време је плашљиво гледао преко наших рамена у околна брда. Започео је разговор из чијег је садржаја било тешко установити да ли од нас очекује речи утехе, или их он нама пружа.
 
Одавао је кршног Херцеговца, а акценат у говору потврди његове речи да је родом из околине Невесиња. "Ко? Ти мајор? Тако млад, па мајор! Свака ти част! Скидам ти капу!" - Рече изненада питомац Милосав Ђоровић из Чукојевца код Краљева искочивши из војничког строја. На тај изненадни поступак питомца, мајор се само загонетно осмехну и настави да нам даје упутства о начину понашања у току школовања.

"Изнад мене је Начелник Ваздухопловно-техничке војне академије, пуковник Адолф Данчевић, дипломирани инжењер. Њега ћете видети приликом полагања свечане обавезе и на промоцији у чин потпоручника, ко до тога стигне!" - Настављао је да говори начелник класе. Чувши оно Адолф, просто ми се следи крв. "Зар са Хитлером нису сви Адолф изумрли? Ако ми отац чује за ово, исписаће ме из школе" - помислих.

Мајор Павас, како смо га звали, бдео је над нама. Првих дана по нашем доласку, веровали смо да не иде у свој стан на Ченгић Вили. Интересовао се ко је задужио опрему, кога жуљају војничке чизме од тврде говеђе коже, ко је из какве породице, ко се најтеже навикава на војнички живот. Приликом гађања у Кисељаку и Пазарићу, страховао је да не дође до неке несреће. Када су почели испити, салетао је професоре са машинског и електротехничког факултета Универзитета у Сарајеву да за нас, из гимназија општег смера, по потреби организује додатни испитни рок из математике и физике, како не би изгубили годину, а тиме и право на школовање.

Обезбедио је учитеља плеса, да се не постидимо на игранкама у Дому ЈНА у Рајловцу, када нам у посету дође Средња медицинска школа са Бјелава и када у паузи најаве оно, за већину нас страшно "даме бирају." И све тако, док нисмо постали официри.

А онда, једно јутро, уместо војничког строја, позвао нас да станемо око њега и значајно рече: "Сада смо колеге официри. Ви сте били последња класа коју сам извео до официрских звездица. Одлазите у јединице и настављате живот у другим околностима. Понашајте се према својим војницима, онако како сам се ја понашао према вама и нећете погрешити. Желим да вам свима успех у војничкој каријери и да сви превазиђете мене у чину. Биће ми част да станем мирно пред својим бившим питомцима ".

Као да је у том тренутку, само понеки мишић задрхтао на лицу мајора, за кога смо до тада мислили да нити када плаче нити се смеје. Ми, потпоручници, инжењери, отишли ​​смо свако у своју јединицу, а наш начелник класе, који је те године постао потпуковник, остао је да ради у Управи Ваздухопловно-техничке војне академије. Дружио се са колегом, потпуковником Нином Вуксановићем и пуковником Бошком Милутиновићем, начелником Ваздухопловно-техничке подофицирске школе, који ће двадесетак година касније, као војни пензионер настрадати у реду за хлеб у Улици Васе Мискина у Сарајеву. Преживео је напад и остао тешки инвалид од последица мине постављене од стране муслимана, која ће заједно са експлозијом на пијаци Маркале, бити измишљени повод за увођење економских санкција Југославији и бомбардовање припадника Војске Републике Српске.



Пуковник Бошко Милутиновић

 Ређање мисли и најлепших успомена прекинуо је сусрет са командантом Ваздухопловне базе Рајловац, једним из строја Павасових питомаца, пуковником Бошком Милетићем. Заједно смо завршили Академију у Рајловцу 1970. године и од тада се нисмо видели. Успомене из питомачких дана заменило је упознавање са ситуацијом у Сарајеву и стању на путу за Мостар. Убрзо се огласио спикер Радио Сарајева, на коме више није било српских новинара, аи језик је био у доброј мери измењен. Уместо симпатичног и препознатљивог сарајевског говора из звучника постављених у кругу касарне допирало је претеће упозорење:

"Око Сарајева су отпочеле борбе против ЈНА и српско-четничких снага. Алаху екбер!" Следила је нека музика, па сам имао осећај да сам у Техерану, а не у граду где сам добио своју прву официрску звездицу. Ту музику на тренутак прекиде нова вест, да се око Коњица и Јабланице воде борбе између припадника ЈНА, која се повлачи, и Хрватског вијећа одбране ...Прескупа љубав
На путу до Мостара пратиле су нас увреде и мрзовољни погледи хрватског становништва. На саобраћајним знацима са стравичним порукама доминирала је "Србе на врбе" ... Командант ваздухопловне базе у Мостару у то време био је пуковник Радомир Гордић. На аеродрому се осећала неорганизована ужурбаност. Све јединице и установе ЈНА, смештене на Ортијашу и Јесеницама, спремале су се за евакуацију. На зградама у Мостару су се вијориле шаховнице везане у чвор са зеленим барјацима, а испод њих, муслимани и Хрвати су се гледали испод ока. Као иу другим јединицама ЈНА у то време, долазило је до правих драма. На силу су кидана пријатељства и кумства. Једни су полазили са јединицама а други остајали.
Једни на силу и невољно полазили, други на силу и невољно остајали. Срби који су се доласком у Мостар у њега заљубили, ту ће љубав касније платити животима. Многи су, одлазећи, најдраже ствари и успомене попут реликвија, остављали на чување пријатељима и комшијама, са дубоком надом да ће се по њих вратити. Ту на аеродрому, у више наврата, сретао сам генерала Момчила Перишића, који је командовао јединицама ЈНА у околини Мостара. Остављао је утисак команданта који ће обезбедити да се јединице ЈНА безбедно извуку из Херцеговине. "Алекса Шантић је био заљубљена будала као и сви песници! Он је муслиманима певао 'Остајте овде', а они нама уз псовку наређују марш одавде" - рече гневно један старешина

 (4): Албанка звана ЗорицаБила је омиљена у јединици ЈНА због свог одмереног понашања, добро је подносила зазирући погледе у касарни од Срба и ван касарне од Шиптара.

Југословенска народна армија је, према одлуци руководства Македоније, да и они постану самостална и суверена држава, напустила ову бившу југословенску републику. Јединице ПВО са аеродрома Петровац у Скопљу, под будним оком посматрача ЕУ, домарширале су у Приштину, на аеродром Слатина. Крајем фебруара 1993. године, Милош Ђошан, некадашњи командант 5. ракетног дивизиона ПВО у Батајници и вођа колоне у Словенију и Мостар, постављен је на дужност команданта 311. средњег самоходног ракетног пука ПВО у Приштини. О тим данима он је оставио упечатљива сећања у својој књизи "Од агресије до Трибунала".


Знак жалости
- Иди Милоше, на Косово и Метохију, али пази да не прођоше као твој имењак Обилић! Неће ти бити лако, али на муци се познају јунаци! - Рече ми командант Корпуса ПВО, генерал-мајор Радомир Секулић. У моју будућу јединицу јавио сам се 27. фебруара 1993. године, и одмах почео са пријемом дужности.

За све време боравка у Приштини, нисам се могао отети утиску да Шиптари и поједини Срби, веома личе једни на друге, како по изгледу, тако и начину говора. У то сам се дефинитивно уверио на Сувом Брегу, брдашцу изнад Помазетина. На разговор са домаћином оближње шиптарске куће повео сам курира, војника Мојсић, Србина, родом из Ораховца, и потпуковника Ивана Грегуш. Домаћин је био старији човек од седамдесетак година, онизак, црномањаст, са индијански кукастим носом, белим кечетом на глави и обореним погледом. Дочекао нас је на капији и љубазно позвао да уђемо у двориште. Започели смо разговор на српском језику, а мој курир, војник Мојсић, преводио је на албански. Током разговора, војник Мојсић, који је био такође онизак и црномањаст, толико се уживео у разговор да сам у једном тренутку морао рећи: "Лакше мало, Мојсић! Ти и овај чича, само да замените капе на глави, не бих знао који је од вас двојице мој курир, а ко домаћин ове куће. Што је још горе, ни укућани не би приметили! ", нашалих се са мојим куриром, који је био веома добар војник.

Његов комшија, мало млађи од њега, са истим, двоцифреним бројем деце, имао је кућу неколико метара ниже. Деца су махала нашим војницима у војним камионима, када би пролазили поред његове куће. Они мањи би испружили руку према камионима, тражећи паштету или еурокрем. Војници би некад дали, а некада само одмахнули руком, на шта су деца једнако реаговала. Нити су били превише срећни када добију, нити тужни када не добију ништа.Планирање породице
  Знао је деда Живојин куда води нагло множење Шиптара и све распрострањенија теорија о "планирању породице" која се после рата, на аналфабетским курсевима и курсевима објашњавала само српском народу. Шиптарске жене из верских разлога нису похађале те курсеве. Оне су остајале у кући и рађале децу. Српкиње су морале. И он је, слушајући жену, насео на ту причу, па имао само четири сина.
Марви нема суда
Најстарији син деда Живојинов завршио је Правни факултет и након одлуке шиптарских вођа да се Шиптари повуку из свих органа државног и јавног живота, постао судија у Приштини. Судио и кроз прсте гледао Шиптарима када су њихове биволице сатирале летину српском сељаку и на тај начин га терале да потражи уточиште негде у Србији ван Косова и Метохије. "Марви нема суда", говорио би, попут онога кадије, српски судија, само да смири узавреле страсти. Шиптари су судили по англосаксонском законодавству. Када им се са доласком Кфора на КиМ указала прилика, протерали су га са родног огњишта. Прошао је ипак боље од Срба из суседног му села Старо Грацко, код Липљана, где су у једном дану, пред очима припадника Кфора, Шиптари масакрирали 17 мештана српске националности.
 Била је то чиста и неискварена дечја радозналост и потреба да контактирају са неким ван зида дворишта. Становали су у кући са ниским кровом који се наслањао на уски, прашњави пут према Сувом Брегу. Једног јутра пред његовом кућом осванула је дрвена столица ручне израде са наслоном, преко кога је био пребачен нов пешкир, а деце није било на путу. - То је знак да има смртни случај у породици и да су у жалости! - Објасни нам Тољај Сабахат. Била је припадник наше јединице, рођена у околини Дечана. Вечито добро расположена, није ни слутила да ће исти такав пешкир, за само десет година, због ње, пребачен преко столице, осванути пред њеном кућом.

Била је висока и витка, са таласастом смеђом косом и добронамерним, помало мушкобањастим лицем. Након завршене Школе за авиомеханичар у Рајловцу, радила је на одржавању радара у нашој јединици. Била је наша веза са околним шиптарским становништвом, који су у то време, онако "угњетавани," држали сву трговину у граду и околини. Оно што нико од нас Срба у Приштини није могао наћи, она је успевала. Била је омиљена у јединици због свог понашања, које је било мешавина уздржане љубазности и нужне озбиљности. Добро је подносила зазирући погледе у касарни од Срба и ван касарне од Шиптара. Због те њене особине и симпатичног имена, у јединици, њене колеге и вршњаци звали су је Зорица.

Ми смо поштовали бол домаћина, па смо пролазећи поред његове куће смањивали гас на возилу, а сваки гласан разговор прекидали. Он је високо ценио тај наш гест. Неколико месеци касније, пролазећи поред његове куће, откачило се наше возило, пробивши високи зид од ручно прављене, недовољно печене цигле и оштетило кућу. Домаћин није тражио никакву надокнаду, нити се коме жалио на овај догађај.

"Богуми, ја на своје очи видио да војник није крив. Како би он носио велики камион? Срећа, па у кући сви живи!", Говорио је сиромашни мештанин. На наше инсистирање прихватио је да му оправимо порушени зид.

"Све време нам се захваљивао за помоћ, молећи ме да не казнимо војника", причао је водник Сафет Амчовић, родом из Тутина, старешина који је радио на оправци и санирању штете.

Али, тада није било већих проблема, осим повременог каменовања возова на прузи Краљево - Косово Поље, између Звечана и Вучитрна. Проблеми су, те 1993. и 1994. године планирани и припремани у обавештајним службама Немачке, Велике Британије и Америке. Они ће на дати сигнал, отпочети баш у овом делу Косова и Метохије, отмицом радника српске националности запослених у Термоелектрани "Обилић" са површинског копа Белаћевац.

Деда Живојин Живић, из Скуланева код Липљана, имао је са Шиптарима лошије искуство. Упознао сам га за време дејства НАТО авијације по јединицама ВРС. Били смо на његовом имању у рејону Скуланево - Батуша - Суви Дол, очекујући напад на нас. Свакодневно нас је обилазио деда Живојин, вукући за собом својих 87 година и причао историју овога краја. Био је наш гост, али је и нас у госте радо примао.
Српски корени
Упамтио је како су Бугари и Шиптари у Другом светском рату убијали Србе на Косову и Метохији и протеривали их са родних огњишта. Противио се Законом о забрани повратка Србима на Косово и Метохију, након ослобођења од окупације. Ишао је због једне од многих неправди у Београд и три дана лежао пред вратима неког партијског функционера у Одељењу за Косово при ЦК КП Србије.

- Ни за време последњих краљева, Србима на Косову и Метохији није било ништа боље. Због њихове слабости су настали проблеми са Шиптарима, којима се краја не види - говорио је деда Живојин тихо и опрезно, само људима од поверења, након повратка из ЦК КП Србије, необављена посла. Сукобљавао се због тога са сином, будућим судијом, као Аћим Катић са својим Вукашином (из романа Добрице Ћосића "Корени", прим, прир).

Био један од ретких Срба, који је смогао храбрости и ишао да сведочи када је несрећни Ђорђе Мартиновић настрадао од првих комшија, локалних Шиптара. "Разочарали су ме изјаве појединих војних лекара са ВМА, који су тврдили да се несрећни Ђорђе сам повредио. Од тада и пред официрима пазим шта ћу рећи", шапатом је говорио деда
Живојин.

 (5): Писмо водника Мандарића
Напад авијације НАТО-а на Републику Српску Крајину и Републику Српску поклопио се са најжешћим дејствима муслимана из заштићених зона Бихаћа и Сребренице.

У том нападу потпуно је уништен аеродром Удбине, а страдало је цивилно становништво у близини погођене школе у ​​Висућ, сећа се Милош Ђошан, тада пуковник, када је тражио да га упуте у Републику Српску Крајину.
- Пуковниче, поздравите Милана Мартића и дајте му овај поклон. Кажите да му шаље Васо из Косова Поља. И они имају Косово Поље, одмах поред Книна. Реците да смо уз њих свим срцем. Знамо ми како је живети међу непријатељски расположеним комшијама! - Рече Васо Самарџић, власник кафане "600 година" у Косову Пољу.

Далматинци на Кордуну
Борбе су се водиле само на територији Републике Српске Крајине. У деловима са хрватским становништвом борби није ни било. Због тога су мировне снаге назване Унпрофор биле распоређене по систему "мрља од мастила". - Ипак сам закаснио! - Промрмљах, видевши остатке аеродрома Удбине и рушевине цивилних кућа у Висућ, недалеко од Удбине. Нешто даље, видео се гроб девојчице која се у тренутку напада авијације играла поред школе.

Наслеђена храброст
Возач из састава позадинске базе, стар око 40 година, непрестано је причао о својој храбрости, наслеђене од предака који су "сви од реда били ускоци". Када је пуковник Ђошан наредио полазак у спасавање својих војника, догодио се немио инцидент. - Ја нећу да возим! Мени се још живи! Имам ја кући децу! - Рече возач и тутну ми кључеве од кампањоле у ​​руку. Ово ми је било први пут да ми неко тако отворено одбије наређење. - Вежите га, па ујутру са њим на Динару. Ако се плаши возити према муслиманима, нека копа ровове према усташама! - Наредих командиру батерије и седох за волан кампањоле. Када виде да је враг однео шалу, поче ме преклињати: - Не, пуковниче, ако бога знате! Имам жену и децу! Видим да сте одлучан и храбар командант. Ићи ћу са вама где год хоћете! - Па сав срећан зграби из мојих руку кључеве од кампањоле.
Спуштајући се низ Булина Страну у Книн, увече 5. јануара 1995, након 12-часовне вожње, угледао сам велики логор Унпрофора у Јужној касарни. "Како нас штите, могли су слободно уместо плаве заставе УН поставити шаховницу!", Рече један официр. У рубна подручја, која су била најчешћа мета паравојних снага Хрватске, где је заштита била најпотребнија, нису улазили ... Команду бригаде и јединице смештене у Пађенима упознао сам првих дана и кренуо на север. Испред мале кафане у Радучићу група бораца сложно је певала: "Врати се, војводо, на Динару поново!" - Здраво војско! Ово је пуковник Милош Ђошан, нови командант 44. ракетне бригаде ПВО. Сада ћемо оборити тај проклети хеликоптер, који вам је трн у оку! - Учитиво рече пуковник Никола Дукић. - Бог ти помого! - Одговорише углас борци не реметећи такт.

Најгласнији међу њима издвоји се и рече: - Па шта ако је пуковник? Више зна српски десетар, него Титов генерал! А ни презиме му није баш српско. Ко зна кога су нама послали из Београда? И маните се онога "здраво". Ми имамо свој поздрав ... Када сам, попут Хајдук Вељка, изговорио реченицу у стилу "Живот дајем Крајину не дајем!", Нечији глас ме прекиде испод шатора. - Дошли сте да нам ово мало средстава и система ПВО, што је остало од НАТО авијације, растурите и уништите! - Рече старији водник, ошишан до главе, са пркосом у гласу. Висок и витак, више је личио на кошаркаша. Рече да се презива Калапаћ, из Смоковић, а далматински нагласак у говору одударао је од снегом покривених брежуљака Кордуна.

"Оскудан је у војничком понашању, али није лењ, поуздан је и храбар!", Помислих и наставих да обилазим друге делове бригаде. Како је време пролазило, све више сам се уверавао да се ради о добром старешини који поштује и цени своју јединицу. Убрзо и он мени признаде да верује да га ја нећу издати. Спремали смо се да поседне положај на Сносе, брду изнад Слуња. Био сам на челу колоне, у старој лименој кампањоли, а поред мене је био Калапаћ. Пре уласка у Слуњ, Калапаћ, који је био извидница, спусти се у корито реке Слуњчице. На моје питање шта то ради, зар хоће да се подавимо у леденој реци, он загонетно одговори:

- Док сам ја пролазио овуда, ви сте пуковниче, били у Приштини. Горе је пољски батаљон Унпрофора. Вражји је то народ. Својевремено жешћи комунисти од Стаљина, затим већи католици од папе, сада су горе усташе од Туђмана и Месића заједно. Све покрете наших јединица јављају директно Њофра! - Одговори Калапаћ.

Наша јединица није била ангажована у борби против хрватских паравојних јединица или муслиманских бораца на земљи. Све њене активности биле су везане за извршење задатака у ПВО. Премештајући се једне ноћи, због квара остависмо лансер и десет војника са водником Мандарић на старом положају, довољно далеко од линије борбеног додира са јединицама Петог муслиманског корпуса. Још смо се смештала, кад нас позва водник и извести да су "муслимани пробили наше линије и да се јединице копнене војске масовно повлаче". - Сачекај, долазимо одмах по вас! - Тешио сам га.

Пријем код Мартића

На пријем код председника Републике Српске Крајине Милана Мартића чекао сам неколико дана. Чувши да сам дошао на свој захтев би му драго, а очи, уморне од неспавања, мало живнуше. - То је лепо од вас. Много ће значити нашим борцима. Када се вратите на КиМ поздравите ми Васу Самарџића. Знамо се ми дуго. Ни Србима на КиМ није ништа лакше међу Шиптарима него нама међу Хрватима. Дај боже, да се све ово добро заврши! - Рече преморено. Последњи пут сам га видео на Видовдан 1995. године, за време параде на Слуњу ...

- Молим вас, поведите и Калапаћ! Сви се повлаче у нереду! - Преклињао је водник Мандарић. Коначно кренусмо Калапаћ, ја и пуна кампањола бораца. Успут смо гледали артиљерију и пешадију који се повлаче. Убрзо сретох пуковника Ивковића, начелника штаба 21. корпуса СВК. И он се упутио у истом правцу да заустави јединице Кордунашког корпуса да не одступају. Била је већ прошла поноћ кад стигосмо. Мало крајишко село, у коме су били смештени, напуштено је још раније. И без муслимана и усташа, било је довољно разлога за страх. Полупани прозори и врата, изгорели кровови, усамљени димњаци и понеки преградни зид куће, стварали су утисак уклете вароши. Убрзо нам се указа упечатљив призор. Око неисправног лансера стајали су водник Мандарић и војници, окренути један другом леђима, а 11 пари крупних избечених очију пуних страха било је уперено негде у мрак. Када нас угледаше, водник ми скочи у наручје. Омален и ситан, није ми био тежак. - Никоме се у животу нисам обрадовао као вама и Калапаћ! Зар ја, који сам рођен у Шибенику, да погинем негде у неком забаченом селу на Кордуну? Оставио сам вам писмо за случај да не стигнете на време. Тамо је у оној порушеној дрвеној кући, само се плашим по њега сам отићи! - Рече када мало дође к себи. - А, тако! Пуковнику пишеш, а мени, са ким си цео рат провео, ни слова. Знао сам да си плашљив као зец, али ово је ипак превише! - Рече Калапаћ и узе водника Мандарића себи у наручје, као што тетке на смену једна од друге узимају сестрића када му дођу у посету. А писамце мало, на папирићу не већем од оног на коме конобар у кафани донесе рачун ...

Ноћ, страх и паника

Нисам имао времена да га читам и стрпа га у џеп. Тек сутрадан, при светлости дана, прочитах: "Мандарић Тихомир, водник техничке службе, смер машински, специјалност мотори и моторна возила, ВЕС 22115. Тренутно на служби 9215 Пађене као командир 3. одељења (командир РсТОН), а ако Бог, аи Ђошан дају, бит ћу у ЦОРТ-у. Нека ми је свети Тимотије на помоћи! " Са друге стране писамцету био је направљен распоред страже око објекта у коме су били смештени. "Купите опрему и идемо! Ти и Калапаћ у кабину камиона, а војници на каросерију, па крећемо!", Наредих Мандарић. "А лансер, шта ћемо са њим?", Упита Мандарић. "Ћути, будало! Немој да сада предложим команданту да ти њега ипак причуваш до ујутру, али овога пута сам!", Рече у шали старији водник Калапаћ. Да је јутро паметније од вечери, уверили смо се одмах по сванућу, обилазећи место са кога су ноћ пре тога бежали "храбри српски борци". Ни говора није било о померању линије додира и напредовању муслимана у ноћи у којој су страх и паника одиграли највећу улогу.

 (6): Утеха за рањеника ЖељкаПриликом напада НАТО авијације на аеродром Удбина ракета ХАРМ ранила је Иванишевић Жељка, војника из наше бригаде.

У РАТУ СУ МНОГИ пропушио:

У Републици Српској Крајини

 цигарете су биле често вредније од новца

Био је родом из Дебелог Брда, села код Коренице, 25 километара удаљеног од Удбина. Погођен је у пределу кичме и остао непокретан. - Каква је то вика у ходнику? - Упитах курира, војника Сурла Бранка. - Господине пуковниче, то је она жена из Коренице што стално долази - одговори војник Сурла. - Уведи је у канцеларију! - Наредих куриру.
Средовечна жена, у добу када син првенац стаса за војску, носила је црну личку мараму на глави. Имала је око 40 година, мада се, кроз дубоко урезане боре на лицу видело да су јој услови живота и патња додали коју годину више. Кад сам је замолио да седне и изнесе ми свој проблем, помало дрско одговори: - Кад сам могла два пута узалуд доћи из Коренице у Книн могу и сада! Чула сам да је дошао нови командант па хоћу да видим је ли бољи човек, или су сви официри исти! - Рече и хтеде изаћи из канцеларије. Био је то говор очајне мајке која је свуда наилазила само на недоречене сумње и празна обећања. Била је убеђена да се може, али не жели помоћи њеном сину. - Ако ми не изнесете проблем који имате, никада нећете сазнати какав сам ја човек! - Одговорих полагано.

Бол војникова мајке

Ове моје речи као да на тренутак отупиш оштрицу њене неверице. Оклевајући седе. Уз танку кафу почела је своју причу: - Када они врагови 1994. године, нападоше авионима аеродром Удбине, рањен је мој син Жељко. Погођен је у кичму и сада лежи непокретан. Од тада је прошло више од четири месеца а за њега нико не пита. Нису ваљда сви његови другови изгинули, као некада на Косову. Где год се обратим ништа не могу да решим. Сви траже некакве папире из Команде, а они их не дају. До сада сам два пута долазила и нису ми их дали. Дошла сам да још једном пробам, па ако их не добијем не знам куда ћу. Не могу Жељку на очи. Он не верује да у његовој команди нико не може да му обезбеди те проклете папире потребне да оствари оно мало цркавице, бар за цигаре. Од како је прикован за тај проклети кревет, пуши по три кутије дневно. Најтеже ми је гледати када нема цигарета.

- Госпођо Иванишевић, молим вас, поздравите ми Жељка. Понесите му ове цигарете. За три дана видимо код вас, у вашем Дебелом Брду. Тада ћу вам донети оне документе које ја потписујем. Више вам не могу обећати. - Нисам ја никаква госпођа, него несрећна мајка! - Рече са неверицом, ау руци је стискала она два бокса "мораве". - Пуковниче! Други су и више од вас обећавали, само нису дали цигарете. Остало је било исто. Знам, биће и овај пут, а за цигарете вам хвала. Ко ће данас бити срећнији од мог несрецног Жељка? А вашу децу нека Бог сачува, да не прођу као мој Жељко! - Рече мајка, па се војничким кораком упути према капији. Испратио сам је, стекавши утисак да ми није ништа веровала ...

                          НАТО НАПРАВИО МАСАКР: Напад на аеродром Удбине

У Републици Српској Крајини сам често имао проблема због цигарета. Као непушач, скоро никада се нисам сетио да при посети јединицама носим цигарете војницима. Долазећи у посету ракетној батерији капетана Ђорђа Стоисављевић, на ватреном положају негде око Мазина, након уобичајеног поздрава почео сам делити примедбе војницима да су се слабо утврдили. Војник Јован, који је до тада копао заклон за оруђе, најбољи у јединици, баци ашов, обриса зној са чела, испрси се и рече: -

Пуковниче Ви сте за мене већи непријатељ него и Хитлер и Мусолини и Туђман заједно. Никада нам нисте донели цигарете и питали имамо ли шта запалити. Само питате зашто се нисмо утврдили и. Деца херојиУзгред, имате ли ви деце? - Рече мајка Жељка Иванишевића и зајеца. - Госпођо Иванишевић, учинити ћу све што је до мене да овако не буде. У року од три дана доћи ћемо, његов командир батерије и ја да га обиђемо. Тада ћемо донети уверење о рањавању, које вам је потребно. А што се тиче деце, имам два сина. Старији Никола био је војник у јеку најжешћих борби око Вуковара, а млађи Предраг је скоро одслужио војску у падобранској бригади - одговорих јој, покушавајући са њом да поделим њену муку. Ове моје речи мајка рањеног војника Иванишевића није ни чула

зашто не носимо шлем на глави. Само то знате рећи. Други команданти не долазе без неколико боксова цигара. Шта ће мени плата коју донесе ваш возач када не могу да је смотам и запалим. А писмо, ако које стигне, ја га од нервозе и не прочитам до краја. Ето, зато ми не би било жао да погинете. Можда би за команданта дошао неки пушач, па би се од њега могли огребати за цигарету! Прави командант који се брине за своју војску од бриге пропуши у рату! - Рече војник, па опет зграби ашов и настави копати, још жустрије, као да жели да надокнади оно што је пропустио говорећи. Изгледао је као да му је камен пао са срца. У батерији се чуо некакав жамор из кога сам закључио да се већина војника слаже са њим. - У праву си! Никад више нећу доћи празних руку. Ако ме убудуће видите без цигарета, знајте да их нисам заборавио понети, него их није било. Од сада ће увек ићи један од вас са мном пред војнике, па им ви објашњавајте шта ће да запале. Они су најмање криви што им је командант непушач. Сваки пут кад запалите цигарету по једну оставите за наше војнике. Иначе ћу донети одлуку да на смену будете са њима. Тада нећете моћи да их не понудите цигаретом! - Рекох мом помоћнику за позадину, страственом пушачу, који је пропушио у рату и никада није био без цигарета.

Поновни сусрет са мајком војника Иванишевић Жељка био је након три дана, у њиховој кући у Дебелом Брду. Са мном је био Жељков командир батерије, капетан Надлачки. Дочекала нас је у дворишту, затрпаном снегом ... Једва смо померили полусрушену капију да уђемо у двориште. Једна шарка на дрвеној капији већ одавно је била изваљена, а друга се опасно искривила. - Муж ми је негде на линији, а мој Жељко, рана моја, не може!


Ушли смо у сиротињску кућицу од две мале просторије. Жељко је лежао на леђима у кревету, сређеном и затегнутом попут кревета у болницама. Сићушан, скоро провидан, изгледао је замишљен и тужан. Било му је непријатно што не може да се дигне у седећи положај када сам му пружао руку. Гледао је у мене и дрхтавим рукама, тражећи одобрење, палио је цигарету. - Спасили сте ме! - Рече пружајући према мени руку у којој препознах ону "Мораву". - И раније је пушио, али како му се ово десило као да их једе! - Рече мајка и крајичком црне личке мараме обриса сузу.

Једина мана

Жељко и ја смо причали о свему. Највише се распитивао о друговима у батерији, као да се уместо њих стиди што га нико није посетио од рањавања. Препознавши мој прекоравајући поглед упућен његовом командиру батерије, поче да га правда: - Командир свакако има обавеза, али другари би могли бар понекад навратити. Знате, волео бих чути новости из батерије. Нисам га питао како се то догодило, иако сам пре тога све знао. Имао сам у рукама уверење о рањавању и налаз лекара из болнице у Книну где је збринут након удара авијације. Биле су ту и изјаве командира и очевидаца.

- Ако буде желео, рећи ће сам - помислих и отпочех невезан разговор са његовом мајком. За то време он је разговарао са двојицом војника из батерије које смо повели у посету. Питао је о сваком појединачно. Обрадовао се када је сазнао да су сви живи и здрави. Како вам је са овим новим командантом? - Питао је Жељко шапатом 1 од војника. - Незгодан! Увек незадовољан како смо се утврдили и маскирали. Можда је у праву. Тражи да носимо шлемове на глави, да ћутимо и не крећемо се по положају. Према старешинама је још строжи. Строг је према онима који самовољно напусте јединицу, али је праведан и једнак према свима. Неки од оних који су каснили са одсуства копају ровове на Динари према усташама - одговори му друг из батерије. - Највећа мана му је што је непушач - рече други војник.

Мајстори војници


Вас двојица бисте могли заменити Жељка, па очистити снег и поправити ону капију у дворишту, рекох возачу и куриру када су се поздравили и попричали са Жељком. Возач, озбиљан човек тридесетих година, из залеђа Прокљанског залива, као да се постиде што се сам тога није сетио, без речи напусти кућу. За њим се, попут мрака, извуче курир Сурла Бранко. У кратком времену мало сеоско двориште било је чисто од снега, аи капију су мало исправили.

 (7): Фантомски хеликоптерКада је НАТО авијација крајем јесени 1994. године уништила ПВО Српске војске Крајине, као дар са неба муслиманима почео се појављивати фантомски хеликоптер. Полетали је са аеродрома Плесо код Загреба, а слетао на импровизовани аеродром Ћоралићи код Цазина. Бихаћ је већ био проглашен за заштићену зону.

       НЕМОЋ ПРОТИВ "НЕВИДЉИВОГ": Ракетни систем КУБ војске РСК

 Из њега су свакодневно предузимане борбене акције муслимана према српским селима, као што су муслимани из заштићене зоне Сребренице, клали Србе у Кравицама, Скеланима и Братунцу. И баш на Божић или око Божића.

- Не лети ваљда Кикаш! Чак ни он није у могућности да довезе толико оружја колико има муслиманских бораца у заштићеној зони Бихаћа! Једино шта тај хеликоптер може превести су терористи, дрога или новац! - Помислио сам читајући информацију о хеликоптеру.

Шверц са муслиманима

Често су у хеликоптеру били терористи и добровољци, Шиптари са Косова и Метохије и муџахедини из исламских земаља, који су преко хрватских лука долазили у Загреб, а одатле убацивани у подручје Бихаћа, па преко Сарајева и Тузле у Возућу и на Озрен Други су долазили легално , у униформи припадника УН из исламских земаља ...

Обилазећи са командантом 21. корпуса, пуковником Вељком Босанцем полигон Слуњ, угледах неколико мушкараца у војничкој униформи, без каиша у панталонама и пертли у чизмама, што је био знак да се налазе у притвору.

Милан Челекетић-

Шта су скривили ови војници када су овде уместо у јединици? - Упитах пуковника. - Ухваћени су у шверцу са муслиманима. Најрадије бих да их стрељамо, али постоји наређење да се такви предају цивилним судовима. Сва тројица су по трећи пут ухваћени. Шта могу када их цивилни судови ослободе, или казне минималном новчаном казном. Можда и деле профит, али то не могу тврдити. Тога ме је највише страх. Да је Раштела једино место за шверц, лако би ми њега ставили под контролу. Таквих места има много. Неки дан ми доведоше бабу од 70 година. Носила је муслиманима јаја у корпи, а унук јој само неколико дана раније погинуо у нападу муџахедина на Рипач. Граница између нас и муслимана је попут сита, има хиљаду рупа. Узалуд поштени борци по целу ноћ чувају линије, када лопови за марке продају и рођеног ћаћу. Ништа боља ситуација није ни у Западној Славонији. Него, како год знаш, обарај онај проклети хеликоптер, он ће нам доћи главе! Када не буде немачких марака, неће бити ни шверца - рече ми командант Кордунашког корпуса, пуковник Вељко Босанац, рођен у Западној Славонији.

Сваке вечери, између 22:00 и 03:00 часа, хеликоптер је полетали са аеродрома Плесо, а затим разним правцима долетали до импровизованог аеродрома Ћоралићи у близини Цазина. Ту је терет на брзину истоварен, а он се враћао на аеродром Плесо. Једина важна информација била је положај средстава ПВО и потребе за одређеном врстом робе. Летео је по магли, киши, ведром или облачном времену. Простор је прелетао високо или веома ниско. Био је непредвидљив и неуништив. Због тога су му приписивали различите натприродне особине и представљао је праву ноћну мору за народ и борце Српске Војске Крајине.

Голф сити
Фантомски хеликоптер је најчешће преносио немачке марке у Бихаћ како би поједини, најгори Срби, продавали муслиманима све, од брашна до оружја. Цене су биле астрономске, а поједини Срби су се почели нагло богатити. Поједина рубна подручја на граници са територијом под контролом муслимана доживела су прави економски процват. Међу њима је предњачио Војнић, мали Кордунашки градић, који је због тога прозван Голф сити јер су најлошија кола била "голф".
За обарање и уништење хеликоптера био је заинтересован и Главни штаб Војске Републике Српске ... Постављане су многе заседе, али он је просто пркосио респективним снагама ПВО. Претпостављало се да посада хеликоптера има податке о положајима наших средстава ПВО, па је тако избегавала потеру. Када би се јединица појавила на одређеном простору, хеликоптер не би користио ту релацију, или би неко време обуставио летове. Након померања јединице на нови положај, он би се исту ноћ вратио на наведену маршруту. Када би неки осматрачки радар открио наведени хеликоптер, долазило би до прекида везе између радара и јединице ПВО која га може оборити. Најопасније оружје по хеликоптер биле су батерије КУБ, које су обарале мираж, харијере и Ф-16 у Републици Српској. Када би батерија остала без горива и неупотребљива, хеликоптер би летео право преко положаја те батерије. Тако се у народу створио утисак да је хеликоптер заиста фантомски, да је ПВО СВК потпуно неспособна или да постоји издаја.

Недовољан број јединица ПВО и велика територија коју су покривале условио је њихово стално премештање, што није промакло припадницима Унпрофора. Компликована администрација укључивала је велики број особља у реализацију задатака. Недостатак заштићених веза и безбедносне културе погодовали су откривању намера јединица ПВО. Извршавани су задаци од највишег значаја, а широк круг људи је учествовао у њиховој реализацији. Била је то заседа за коју су многи знали. Из тих разлога и није успевала.

По наведеном хеликоптеру често су дејствовале јединице ПВО мањег калибра и убојне моћи. Осим снопова искри које су се појављивале испод трупа хеликоптера, никакве друге штете на њему није било. Он би наставио лет, као да га се та дејства уопште и не тичу. То га је чинило још мистериознији, а код бораца и народа појачавало осећај немоћи. Почели су га доживљавати као судбину или пророчанство, које ће доћи главе Републици Српској Крајини.

Они реалнији, и ја међу њима, били смо убеђени да непријатељ на неки начин има податке о нашим снагама, могућностима, распореду и намерама. Сумњало се да неко, коме одговара да хеликоптер лети, доставља информације непријатељу, или му помаже да избегне нашу потеру. Ту су биле јединице НАТО које су осматрали ваздушни простор, а податке достављали муслиманима и Хрватима. У таквим околностима, остати неоткривен, представљало је прави подвиг.Питање части
Када се чинило да хеликоптеру заиста није могуће стати на крај, почела је долазити у питање наша част као искусних официра ПВО. - Зар ми, који смо својевремено на бојевим гађањем оваквим и сличним ракетним системима у астраханској пустињи

Страшљиве кокошке
Подручје Кордуна и Баније било је најчешћи правац прелета хеликоптера јер је захтевало најкраће задржавање над територијом Републике Српске Крајине и Републике Српске. - Дете моје! Није ми криво што та грдосија лети, ђаво да га носи. Смета ми што целу ноћ орца изнад моје куће, плаши ми краве и кокоши, па не могу до ујутру да их смирим! Кокоши слабије носе јаја, а краве дају мање варенике! - Рече једна баба у селу Клокоће, на Кордуну.
бившег СССР-а, изазивали подозрење официра земаља чланица Варшавског уговора, да не можемо оборити један хеликоптер? Свака баба на Кордуну зна када ће наићи.

Овако више не може. Или ћемо га оборити, или признати да му не можемо ништа. Бар ћемо уштедети гориво, које троше турбо-млазни мотори наших средстава! - Рече један од командира батерије.

Након детаљног проучавања, закључили смо да га на досадашњи начин никада нећемо оборити. Главна сметња била је премала аутономија наших јединица и учешће великог броја људи у таквој операцији. Али постављени борбени задатак се морао извршити ...

Са падом Западне Славоније у пролеће 1995. године нагло је опао морал бораца и становништва, настављају се сећања генерал-мајора у пензији Милош Ђошан. - Сви смо јавно, или у себи, потајно, кривили једни друге. Свима је неко трећи био крив.

Дотадашњи командант Главног штаба, генерал-мајор Милан Челекетић поднео је оставку. Отишао је, а није дочекао да оборимо онај хеликоптер. На место јоманданта Главног штаба Српске Војске Крајине постављен је генералпотпуковник Миле Мркшић, родом са Кордуна. Требало је да народу врати поверење, ојача и учврсти одбрану и пољуљани морал војске и српског народа у Републици Српској Крајини.

 (8): Долари падају са небаЈединица је кренула у извршење задатка: снабдели смо се горивом, храном и стрпљењем, јели смо суву храну, пили изворску воду, кретали се пешице иу потпуној тишини.

 Оборила га РУЧНО: Лаки преносни ракетни систем којим је погођен фантомски хеликоптер

Одмах по доласку, генерал Миле Мркшић позвао је све команданте корпуса, команданта 105. Ваздухопловне бригаде и мене у Книн. Реферисање у Главном штабу СВК руководио је председник РСК Милан Мартић. Већина команданата корпуса, а посебно команданти Кордунашког, Личког и Банијског, поред осталих, стално су наглашавали проблеме шверца са муслиманима. Истицали су велика економска раслојавања међу борцима и пад морала војника и становништва у зони њихове одговорности. Као главни разлог, истицали су постојање и лет фамозног хеликоптера, који је превозио новац и терористе из исламских земаља, познате по крволочности.

Навођен са авакса

Један од чланова екипе провуче руку у кабину обореног хеликоптера и извуче мали уређај. - Ево зашто га нисмо могли оборити и како је летео чак иу густој магли на малој висини. Ово је уређај за сателитско навођење. Све време док сте трагали за њим мени је то било на уму. Очито је имао солидну навигацијску помоћ са неког авакса! - Рече потпуковник који је пронашао навигациону опрему у кабини хеликоптера.
Наивни као Срби
Види се да хеликоптер није радио за усташе - приметио је један војник, кога је Милош Ђошан затекао на месту пада хеликоптера, и објаснио: - Они би на њега нацртали знак Црвеног крста, па у њему возили муницију. Знамо како су усташе из болнице у Вуковару пуцали на наше положаје. Докторица Весна Босанац се у томе увежбала да јој није било равне, стављајући гипс на здраве руке и ноге усташама које је сакривала у болници. Него муслимани, поштени и наивни као и ми Срби. Види се да воде порекло од нас! Наредба генерала Мркшића
Злогласна 505. Бужимска бригада је баш због присуства муџахедина у свом саставу представљала страх и трепет и за Србе и за муслимане у том крају. Новцима који су стизали у огромним количинама куповали су све, од хране и горива до оружја и информација. Са правом се упирао прст на цивилне судове, који су били надлежни за суђења припадницима СВК, који су на шверц гледали сасвим другим очима и ослобађали борце ухваћене у шверцу. Чак и према повратницима су имали исти став. Када је дошао ред да ја реферише, генерал Мркшић, након само неколико речи ме упита:

- Пуковниче, када планирате да оборите тај хеликоптер? Поучен олако датим обећањем генералу Челекетића, сад сам био опрезнији. На мој неодређен одговор, уследио је конкретан и јасан задатак: - Обарајте га како знате. Уколико вам треба помоћ, обратите се командантима корпуса преко чије зоне лети. Имаћете предност у снабдевању горивом. Не јављајте ми се док га не оборите!

Јединица је кренула у извршење наређеног задатка. Снабдели смо се залихама горива, хране и стрпљења. У акцију је укључен најмањи број људи. Да ли смо суву храну, пили изворску воду кретали се пешице и ћутали. - Сада је све у божјим и нашим рукама. И успех и неуспех биће искључиво наши! - Рекох командирима батерија. Након две-три вечери појавио се хеликоптер.

Са положаја у рејону Слуња, осмотрен је радаром, на удаљености од 27 километара. Док је у одласку према Ћоралићима пролазио кроз нашу зону, на њега је лансирана ракета лаког преносног система С-2М. Ракета га је промашила, али, на своју несрећу, посада хеликоптера, убеђена да јој нико ништа не може, није уочила лансирање ракете, иначе се хеликоптер не би враћао истом маршрутом. Знали смо да ће се хеликоптер вратити те ноћи јер никада није освануо на хелиодрому. А борци и народ су на њега били кивни.

Мрзели су га онако како становници личких села мрзе вука самотњака који им коље стоку, а стално измиче замкама и хајкама. При повратку хеликоптера са аеродрома Ћоралићи уочисмо га на екрану радара. Час би се појавио, час нестајао из радарског снопа. Требало му је само мало среће па да се и овај пут извуче. Захваљујући добром ракетном систему и оспособљеној посади, пратећи системи су захватили његов електронски одраз на екранима, чиме је он практично већ био уништен. Лансирање ракете сада се већ вршило аутоматски. Мало затим, на небу, у ведрој мајској ноћи, уочи се велики блесак и хеликоптер нестаде са екрана радара. Пао је у селу Котур у близини Слуња.

Свима је пала у очи велика количина немачких марака. Расуте по гранама дрвећа оближње шуме, као да су трасирале пут којим је хеликоптер долетео своје последње метре. Већи број новчаница био је поцепан и нагорео.

Генерал Миле Мркшић

 Почеле су да пристижу разне стручне екипе са камерама и фотоапаратима. Међу њима била је и екипа са аеродрома Удбине, да прегледа каква је то летелица са којом се толико времена борила скоро целокупна ПВО СВК и ВРС. Хеликоптер је био оклопљен са доње стране композитним материјалом и некаквом лаганом, чврсто сатканом жицом. То је објашњавало зашто га оруђа ПВО мањега калибра нису могла оборити. У доњем, десном џепу пилотског комбинезона, капетана летелице, нађоше мапу. Убрзо, онај потпуковник дође до мене:

- Пуковниче! На овој мапи још само недостаје ваш потпис, и мислили би да сте је ви лично цртали! Када сам мало боље погледао мапу, уочио сам да су уцртани положаји свих наших јединица ПВО по данима. Недостајала су последња два дана. То је потврдило одавно наслућене претпоставку да су они заиста имали некога ко их је обавештавао о положају наших јединица. Све је указивало да су пилоти имали сателитске снимке положаја наших јединица. Вероватно су, поред српских непријатеља, постојали и Срби, којим је било у интересу да хеликоптер лети. Они су утицали на цивилне судове да ослобађају војнике и цивиле ухваћене у шверцу. Били су то они којима је "економска сарадња" најважнија. Они су редовна појава у рату - попут хијена, са безбедног одстојања, прате борце и богате се на њиховим несрећама.

Убрзо је стигла санитетска екипа из болнице "Свети Ђорђе" из Војнића на челу са др Кресојевић. Морао сам одати признање екипи која је крајње достојанствено прегледала сва мртва тела мушкараца, зракасто распоређених око хеликоптера и пренела их у болницу у Војнићу. Однос према мртвом непријатељу, увек говори о витештву и достојанству сваког борца.

Оно о чему се све време шушкало, да хеликоптер носи новац, показало се тачно. На месту поготка хеликоптера, почеле су да се, ношене ветром, разлећу новчанице у различитим апоенима немачких марака. Пет дана, након тога, мештани су налазили новчанице по гранама дрвећа. Понека је доспела и на само место пада хеликоптера. Добар део је већ био нагорео и оштећен. Било је и исправних, које су се задржале у пробушеној азбестној врећи, везаној лисицама за чврсти носач у унутрашњости хеликоптера. Једно парче бојеве главе ракете КУБ-М, просек је азбестну незапаљив врећу, на којој је био катанац и омогућило да се марке равномерно распореде на већем простору. Вероватно је нека виша сила хтела да тај новац доспе у руке већег броја становника РСК и да се што равномерније распореди.

- Пуковниче, ову врећу распорио је парче ракете, од учкура до грла бијела, као Милош Мурата на Косову! - Са црним хумором рече један борац, тражећи у њој новчанице. Под утиском мртвих тела полуголих мушкараца, око хеликоптера, није ми било до шале, па онако љут, скоро викнух на њега: "Да их ниси пипнуо! Или желиш да се придружиш оној шесторици што леже мртви на око хеликоптера? Ко са мртвога скине сат, не мери на њему дуго време! Само гусари због плена обарају авионе или потапају бродове. Овај хеликоптер је превозио терористе и пружао логистичку помоћ непријатељу. Није поштовао процедуру, а летео је изнад наше територије - рекох.

Грабеж око новца
Чувши ове моје речи, више му није било до смеха. Када сам му наредио да врати неколико новчаница, нагло се уозбиљио, гледајући ме попреко са љутњом и мржњом. Нисам био међу својим народом, а осећао толико непријатељских погледа на себи. Није он био једини који се устремио ... Нису им сметали погледи на мртве људе који су лежали око хеликоптера. Нисам узео ни једну новчаницу, нити дозволио својим потчињенима да то ураде, иако смо скоро газили по њима на месту пада хеликоптера. Када су почели да се окупљају мештани, више није било могуће бранити да купе новац. Имао сам некакав осећај да су сви боље од мене знали када и куда хеликоптер прелеће, и што је најважније, шта превози.

 (9): Газде из Уједињених нација
За представнике Сфора и најмањи прекршај у процедури подношења захтева био је довољан да се он одбије, а пошто су и време другачије рачунали него ми, догађали су се озбиљни инциденти

СФОР МОЛИ ЗА ОЛУПИНЕ: одговор српског становништва пошто су јединице ПВО обориле борбени авион НАТО

Идући по ко зна који пут на Соколац, избивши на Хан Поглед, угледасмо неколико хеликоптера како у ниском лету стално круже изнад Деветака и Љеменске Планине. Стали смо испред сеоске продавнице, а око нас се одмах, по обичају, окупише деца из оближње школе.

- Како им се не заврти у глави, када се већ пети дан овако врте укруг? - Рече један чича, који нам приђе заједно са оном децом, гледајући при томе у небо. - Вероватно траже Караџића или Младића - рече мој колега. На то се деца, која су се до тада безбрижно играла, одједном уозбиљиш. Иако смо били у униформама ВРС, деца направише некакву дистанцу. Личили су на крдо газела, када нека од њих нањуши леопарда у близини. Једна девојчица је записивала број са регистарских таблица нашег возила. Из малих окица сада су избијали проницљиви погледи, ни слични оним безбрижним, малопређашње. Тражили су у нама провокаторе. Ни чича није поступао другачије, само је он вештије провео своје "истраживање".Јачање поверења
  - Одакле, војско, и којим добром сте се упутили овамо? Ви можда не знате да у овоме крају већ дуго нема ништа занимљиво. Велите да идете из Бањалуке. Имам ја тамо у војсци братића, презива се Војиновић. Мислим да је неки подофицир, знате га вероватно, онако сув и вижљасти. Одавде је из Равне Романије - говори чича, а све испод ока нас посматра. Тек када му рекосмо да његов братић, Војиновић, није подофицир већ мајор, да је пре округао него вижљасти и да је командант јединице у коју смо се упутили, чича се одједном открави. Као да смо му у том тренутку изговорили праву лозинку, тихо, заверенички рече: "Никада их неће ухватити, док је српски увета с ову страну Дрине. Да није било њих, ни нас сада не би било овде. Задесила би нас судбина Милића, Братунца, Кравица и Возуће. Тамо где он и наша војска нису стигли, тамо и нема Срба. Због тога их и траже. Онога ко их изда, стићи ће клетва попут Вука Бранковића. На срећу, ови крајеви такве издајнике не рађају. Није се без разлога онај лисац сакрио баш у Дрвар. Не би га они његови спасили да српски народ није и по цену живота одбио да га изда Шваби. Нису помогле ни претње ни рајхс-марке. Само се плашим да не оду код браће у Србију. Тамо ће да прођу као Дража, далеко било. Тамо је сваки други Калабић. А Дража, да је био паметнији па остао на Романији, можда не би онако завршио ... "

У Команди Противваздушне одбране Војске Републике Српске комуницирали смо са представницима СФОР-а. Плашећи се јединица ПВО-а, стално су долазили у инспекције, ради "јачања међусобног поверења". Пребројавали су оруђа, контролисали у каквом су стању, где се чувају, како се на њима изводи обука, а све како не би угрозили међусобно поверење. Чинили су их официри из различитих земаља. Та сарадња састојала се у нашој обавези да благовремено, писаним путем, на енглеском језику, тражимо одобрење за укључење у рад наших ракетних система ПВО ради одржавања или обуке. За полетање било ког авиона или хеликоптера, чак иу зони аеродрома, морали смо тражити сагласност и одобрење.

Више од петорице војника није могло заједно изаћи у град, а да о томе не буду обавештени представници Сфора. Због тога чуди како су судије у Хагу поверовале официру из моје бригаде Ник перају, који је пред Трибуналом изјавио да је у марту 1999. у Ђаковицу дошла једна оклопна бригада из састава ВРС-а. Лагао је на исти начин као и Високи представник УН, лорд Ешдаун.

Представници СФОР-а су се понашали онако како се свуда и увек понашају газде. Пре одобрења, уследило би стотине питања: "Како, зашто, где и зар баш сада?" Најмањи прекршај у процедури подношења захтева био је довољан разлог да се он одбије. Чак су и време другачије рачунали него ми, што је у једном случају резултирало озбиљним инцидентом. Ако би одобрили нашу молбу, било је то увек у различито време, и уз њихово присуство. Видело се да зазиру од тих ракетних система ПВО-а и нису крили своју знатижељу.

За време једне такве инспекције британски официр видео је у канцеларији команданта ракетне бригаде ПВО-а на аеродрому Залужани, потпуковника Рајка Илића, део обореног авиона Ф-16. Устежући се, коначно је скупио снаге и затражио од команданта бригаде, да му га уступи. - Као британски пилот летео сам 1981. на Торнаду изнад територије Ирака у Пустињској олуји! Тада ме је било мање страх него сада, када летим у хеликоптеру изнад територије 'Републиц оф Серпска'. Знам какве су трауме и страхове имали пилоти који су обављали борбене летове изнад Босне - рече британски пуковник.

- Нису они вршили борбене летове изнад Босне. Они су за рачун муслимана бомбардовали положаје наших бораца. Овај авион је тада оборен. Док год се држите свог мандата не треба да вас је страх кад летите изнад територије Републиц оф Серпска.

А што се тиче Босне, она се упокојила онога тренутка када је Алија Изетбеговић одлучио да и она постане суверена. Колико је суверена, говори ваше присуство овде. Део авиона Ф-16 вам не дам. То је само један од ратних трофеја ове бригаде и припада јединици, а не мени. Као знак добре воље могу Вам рећи где има још таквих и сличних делова разбацаних по планинама РС и МХ Федерације. Тамо можете наћи доста делова мираза, торнада и харијера, који су падали око Горажда које сте ви уступили муслиманима. Можда вам они, као ваши пријатељи и ратни савезници, у знак захвалности за подршку у рату, дају неки од делова оборених авиона. На притиске из Београда, вратили смо вам пилоте, а ви сте то изневерили - одговори потпуковник Илић.

                 Војска Републике Српске непрестано на оку "међународне заједнице"

 
У ретким тренуцима након што би, по ко зна који пут, изнова утврдили да "поверење није пољуљано" имали бисмо заједнички, протоколарни ручак. Након друге, а код Француза треће чаше, помало би почели да се "открављују" говорећи како су они "само војници и знају ко не поштује договор, али се извештаји које они напишу редигује у Загребу". То би трајало док су под дозом "искрености". Након тога све би се враћало на старо.Немачко искуство
За време једног таквог ручка, поред мене је седео Њемачки пуковник. У то време у ВРС-у су управо текле реформе, о којима је говорио генерал-мајор Перо Чолић. Једна од кључних тачака те реформе, као и код нас, била је амнестија од одговорности, за оне који су избегли борбу за свој народ и мобилизацију у јединице Војске Републике Српске.

- Пуковниче, код нас је пре три године ухапшен старац од 90 година који је 1944. избегао мобилизацију. Није се одазвао у састав Вермахта да брани Берлин. Војна комисија га је огласила способним за борбу, иако је имао само лево око, а на десној руци палац и кажипрст. Тек се несрећник био опоравио од рана задобијених 1941. године под Москвом. Два сина су му већ била погинула у рату. Мислио сам да се он држави већ одужио. Код нас злочин издаје земље никад не застарева. Дезертер је осуђен. Није до краја издржао казну, јер га је у томе претекла смрт у затворској ћелији. Али, код нас влада правна држава! - Рече ми Њемачки пуковник, чим се уверио да солидно говорим Њемачки и да нам преводилац неће требати. Некакво руменило му је при томе ударило у лице, а иза наочара које је носио, зацаклише се изгубљене плаве очи. Личио ми је на СС официра из домаћих ратних филмова, па се несвесно одмакох од њега. Верујем да би он лично задавио старца, који се није одазвао позиву на мобилизацију. У том тренутку сам му завидео на ставу немачког народа о одбрани земље више него на било ком успеху немачке индустрије.
  Америчка моћ

Често је на челу тима Сфора био британски, француски или италијански пуковник, а као члан, амерички капетан или поруцник. Ипак, стварни шеф тима био је амерички официр, без обзира на то који чин носио, што се видело током разговора, а то амерички официри нису ни крили.

Удавача за Билта

Како је време пролазило и 'међусобно поверење расло' са СФОР, тако су расла и ограничења која су наметана Војсци републике Српске, а посебно јединицама ПВО-а. Сада су контролисали и ремонтне заводе, фабрике и радионице које на било који начин сарађују са војском. Сва та ограничења прихватана су као нешто што се подразумева од стране оних "бизнисмена" којима су обећали Брчко и огромне донације. Док смо ми трагали за истином и доказима, муслимани су тражили и нашли удавачу за Карла Билта.

 (10): Стамен није послушао
Како је време пролазило, наде у проналазак војника којег су отели косовски терористи су биле све мање, а убрзо потом, отето је и неколико новинара.

ОДБРАНА ПРОФЕСИЈЕ: Масовни протест у Београду после отмице новинара Тањуга

У исто време када сам примио дужност команданта 52. артиљеријско-ракетне бригаде ПВО (на Косову и Метохији), дошло је до промене команданта 53. граничног батаљона, а који дан раније, замењен је командант другог батаљона 549. моторизоване бригаде, стално стационираног у касарни "Девет Југовића" у Ђаковици. Тако су у кратком временском периоду замењена сва три команданта у гарнизону, указујући да постоје команданти за мирнодопске и команданти за ратне дане. Дужност команданта 53. граничног батаљона примио је капетан И класе Душко Шљиванчанин. Висок, црн и крупан попут стене, деловао је стамено и поуздано. Али, иза те маркантне појаве назирала се осетљива, добронамерна душа, што се видело већ код првих губитака у јединици. Његова команда била је смештена у касарни "Девет Југовића". Главнина батаљона налазила се на граници према Албанији, а само по питању реда и дисциплине у касарни био је потчињен мени.

Смрт из ведра неба
  За разлику од капетана Шљиванчанина, мајор Влатко Вуковић, командант 2. пешадијског батаљона из састава 549. моторизоване бригаде, био је онизак и витак. Наставничку катедру у Војној академији у Београду заменио је врлетима Проклетија у залеђини Ђаковице. Никада није повисио тон. Говорио би наизглед меланхолично и незаинтересовано, без ватрених речи, али свако његово наређење је безусловно извршено. Као и 53. гранични батаљон, и његова јединица била је смештена у касарни "Девет Југовића". Био сам одговоран да им створим подношљиве услове за живот и да их браним од дејства авијације, а он је са својом јединицом био наша заштита од упада терориста. Нас тројица команданата припремали смо се за ваздушну агресију на нашу земљу. Могућност извођења копнене фазе агресије ниједног тренутка нисмо искључили, па смо у томе духу вршили припрему јединица и објеката.https://www.vesti-online.com/data/images/2012-08-01/256098_080221s2_f.jpg?ver=1343827378
НИСУ слутио шта ИХ ЧЕКА: Млади регрути 1999. године у околини Ђаковице

 
Прве губитке јединица је претрпела пре мог доласка. Припремајући се за пријем дужности наишао сам на занимљив извештај. Био је детаљан и описивао околности под којима је погинуо наш војник Ратковић Владимир из Београда и отет водник Генов Стамен из Босилеграда. Поред званичног увиђаја са лица места, неко је, као за некакав дневник написао: "Освануо је леп и сунчан дан 8. јуна 1998. Године. Небо над Метохијом се припремало да затрепери од надолазеће врућине. Сунце се још само мало огледало на снегом покривеним врховима Проклетија.

Мала група возила кретала се путем Ђаковица-Поношевац, обезбеђујући колону за снабдевање јединица. Око 07,50 часова у рејону Смонице, терористи су ручним бацачем погодили "прагу" којом је управљао војник Ратковић Владимир. На челу колоне, на седишту поред возача, како и доликује команданту, налазио се капетан прве класе Ненад Борисављевић, а на оруђу, још двојица војника, другови из исте спаваонице. Одједном се кроз небо проломио прасак и све је кренуло у суђеном правцу. За војника септембарске класе, Владимира Ратковића из Београда, нажалост више није било помоћи. Издахнуо је на крвавим рукама свога команданта и другова из малог борбеног састава. Широко отворене очи Владимирова, као да су се још увек чудиле шта га то снађе ... А управо је хтео јавити кући да се не брину за њега, да је све у реду, да је на безбедном, кад ето, и њега изненадише, прекинуше га у мислима и некуд га носе, носе ".

Двадесет дана након погибије војника Владимира Ратковића киднапован је подофицир из наше јединице. Млади, санитетски водник, Стамен Генов, на служби у гарнизонској амбуланти Ђаковица, кренуо је на одсуство. Због честих отмица војника и цивила неалбанске националности, на релацијама Ђаковица-Приштина преко Суве Реке, Игларева и Лапушник, припадницима Војске Југославије било је забрањено путовање наведеним правцима. Када је у Призрену аутобус Ђаковица-превоза окренуо према Сувој Реци и дужу, водник Генов је наставио пут. - Изађи, Стамени, опасно је! Терористи су свуда уз пут! Имају своје доушнике међу путницима и возачима аутобуса. Знаш да постоји наређење, по коме је војницима и старешинама забрањено да користе овај правац! - Говорио му је његов друг, капетан И класе из командног дивизиона бригаде. Вероватно је љубав према породици била јача од опреза. У сваком случају, млади водник није стигао куда је наумио. Када су у Штимљу терористи у црним униформама зауставили аутобус, млади водник се већ покајао што није послушао колегу, али је било касно ...

Ко зна да ли је и слутио шта га чека. Том приликом, отета су још три мушкарца. Међу њима били су отац и син, избеглице из Републике Српске Крајине, из колективног смештаја у избегличком насељу "Маја" у Бистражину код Ђаковице. Чим се чуло за отмицу, предузели смо мере да ослободимо нашег водника. Нажалост, нисмо успели у томе. Отац и син, регистровани као избеглице из Крајине, преко УНХЦР-а су ослобођени након неколико дана. Мислило се да су Хрвати. Они су сведочили су да су водника Генова мучили Шиптари, који су били нарочито окрутни када су сазнали да су заробили подофицира. У току агресије, једна од мета авијације НАТО био је и избеглички камп Срба из Крајине у Бистражину. Требало је дотући неугодне сведоке шиптарско-терористичких злочина.
Киднаповање водника Стамена Генова био је велики ударац јединици. Највећи губитак доживела је његова породица. Разговарали смо телефоном са његовим родитељима, узајамно се тешећи да је можда жив. Како је време пролазило, наде у његов проналазак су биле све мање. Убрзо потом, отета су двојица новинара Радио Приштине, а касније и новинари Тањуга.

Капетан Душко Шљиванчанин-

 Пуковниче, двојицу новинара траже сви! За њих интервенише и председник републике, а за мог сина и вашег старешину нико ни прстом не мрда. Надам се да то није зато што је мој син Бугарин, а нестали новинари Срби! - Рече Тасе, отац водника Генов Стамена у тренутку очаја. - Потпуно сте у праву. Новинари су за себе изборили посебан третман. О смрти или нестанку новинара, било где у свету, пише се са истим значајем као о паду путничког авиона. Судар возова изазива мању пажњу од смрти новинара. Нажалост, нисмо у могућности предузети ништа више него што смо покушали. Учинили смо све што смо могли и знали, али га нажалост, нисмо пронашли. Надамо се да није доживео исту судбину као хиљаде киднапованих Срба. Знајте, нико неће бити срећнији од мене, да вам први јави радосну вест, уколико га нађемо! - Неуспешно сам покушавао тешити несрећне родитеље.
  Војнички страх
Након ова два догађаја, у јединици је све било другачије. Оно што се раније дешавало другима, и нама се десило. Припадници јединице су одједном схватили сву збиљу догађаја око себе. Уместо војничке трубе, сада су их будили рафали терориста и потмули звуци ручних бацача. Код једног броја војника појавио се страх.

Чудна граница
Капетан Шљиванчанин је редовно обилазио граничаре на караулама. Његов заменик, мајор Димчевске, био је дуго у саставу батаљона и постао права легенда међу граничарима. Повремено сам са њима обилазио карауле. Одмах ми је пало у очи протезање граничне линије између СРЈ и Републике Албаније. Свако се морао озбиљно замислити и забринути начином на који је повучена. Уместо гребеном, гранична линија се пружа северном падином Проклетија, тако да територија Републике Албаније надвисује нашу, а све албанске карауле биле су на већој надморској висини од наших. Албански граничари били су као на крову и могли камењем гађати наше војнике. Сви доминантни висови и коте остали су на албанској страни ...

Бег из војске
  Са једне стране војници око нас гину, а са друге, иду на одсуства, како би умирили јавност и родбину. Ко оде на одсуство, најчешће се не врати у јединицу. Обично, последњег дана одсуства родбина би јавила да је војник у тешком психичком стању, да је примљен на Војномедицинску академију у Београду или Војномедицински центар у Новом Саду, да има ноћне море ... Неки родитељи су ми јасно рекли да своме сину не дају на Косово и Метохију. Указивали су како син овога или онога није ни дошао у војску, говорили ко се склонио у другу државу, а ко је започео студирање у иностранству. Војници су били растрзани између осећања да су преварени и издани од појединих својих другова, и потребе да их разумеју и опросте им. Надмоћ и сигурност коју су у почетку осећали, са сваким изостанком, помало се топила и прелазила на страну терориста.

 (11):

Добровољац Деда 

Нa Косово и Метохију су од почетка напада НАТО на нашу земљу почели да пристижу и добровољци. Међу њима се нашао и Милутин Јелић из Панчева. Иако је имао већ 62 године, захтевао је да буде упућен на границу са Албанијом. Одмах је, са поносом, рекао да га зову Деда. Тај надимак је зарадио још 1991. као добровољац на ратиштима у Тењу, Неметину и Борову Селу. Ово су сећања Дединог команданта.
- Деда је био фудбалер ветерана Динама из Панчева. Погледам у његову војничку књижицу и са ужасом закључих да је он само пет година млађи од мога оца, а ја га не могу стићи уз брдо. Испредњачио, па испаде да он води мене, а не ја њега. Сачекивао ме је све време. На положај јединице, у рејону граничног камена Д1/ВИИИ на надморској висини од 1253 метра, стигли смо поподне. Поставио сам га на дужност командира вода. На највишем и најопаснијем месту. Војници којима је стварно могао бити деда, када су га видели, одмах се обрадоваше. Испред његове седме деценије живота корачало је огромно искуство, које му се уочавало на лицу, као што жуљеви на длановима одају доброг ратара или косца. Издао сам му борбени задатак, одредио назив за споразумевање, и полагано, као што сам и дошао, спустио се низ стрму падину Кунора.

Бункер на Морини: Упориште југословенске војске на граници Косова и Албанија

12): Право лице "Анђела"

Агресија НАТО на .. Југославију, названа "Милосрдни анђео" изазвала је хуманитарну катастрофу и покренула велики број избеглица, сећа се генерал мајор у пензији Милош Ђошан у својој новој књизи "Од агресије до Трибунала".

НАПАЛИ ОНЕ КОЈИ СУ СЕ "БРАНИЛИ": Масакр који је у конвоју албанских избеглица направио пројектил НАТО код ђаковичког села Меја

- Те колоне, о којима се у свету много причало, а ми их и видели, битно су се разликовале од колона Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине. Ишло се пешице, са оним што је потребно за само неколико дана колико су очекивали да ће провести у избеглиштву. Док су хрватски авиони бомбардовали колоне српских избеглица, око Топуског, Босанског Петровца и у Двору на Уни, а муслимани код Жировца направили прави покољ над српским избеглицама, шиптарске избеглице са Косова и Метохије ишле су спокојно. Кретали су се у дугим колонама, углавном жене, деца и старци, поређани као за параду. Свако је имао своје место у колони попут вагона у композицији воза, који је било скоро немогуће зауставити. То је успело само НАТО авијацији, што су осетиле шиптарске избеглице у Мејиа, Ногавцу и Бистражину.Стравичан призор

Пред Ђаковица, у насељу Осек Хиља, сачекивали су једни друге, и онда опет, попут какве процесије, настављали пут. Обично би кретали према граничном прелазу Ћафа Морино, а касније и према Призрену и Врбници. Путовали су полагано, повремено се одмарајући поред пута и углавном по киши. У намери да обиђем јединицу на Швањском мосту, на пола пута између Ђаковице и Бистражина, претекли смо мању колону шиптарских избеглица, у којој су били искључиво жене и деца. Киша је падала немилосрдно, а колона се кретала полагано, као без циља. Ту тужну колону претекли смо у висини избегличког насеља Маја у Бистражину, који је НАТО авијација само који дан пре сравнила са земљом. Због рупе на путу, настале од бомбе, у коју се скупила вода, возило је пошприцало малу девојчицу. Није имала више од 5-6 година. При томе ниједан мишић на лицу, већ до коже мокре девојчице, није се померио. И даље је ишла, чврсто се држећи за димије старије жене. Мислећи да је возач намерно пошприцао девојчицу, жестоко сам га укорио.- Господине пуковниче, ја имам нешто мању ћерку од ње! Никада то не бих урадио. Стварно ми је жао. Само ми нешто у овом свему није јасно. Већ данима, како је почело бомбардовање, видим ове колоне. Све се крећу једнако, у реду, постројене. Мислим да онај ко бежи не брине се како ће колона изгледати, него ће да жури, да спаси своју главу и породицу! - Рече ми возач. Било је темпирано да избеглице на прелаз преко границе стижу у таласима, када су сви "слободни и независни новинари" спремни да истовремено са лица места пошаљу у свет те слике. Нигде није било одраслог, јаког и способног мушкарца да прати своју породицу. Или су били у шумама у борби, или су остали у кућама по градовима и ноћу дејствовали по нашим јединицама ...Као и на српском, било је више напада НАТО авиона на колону шиптарских избеглица. Сви су у једном били исти. Увек су гађали колоне које су се враћале и свуда је иза нападаМилосрдне убице
  Ништа боље нису прошли несрећни шиптарски цивили у колонама код Бистражина, у рејону Терзинског моста и Кориша. Бежећи од "терора српских снага" доживели су милосрдну смрт од својих спасилаца. "Милосрдни анђео" овога пута им је заиста показао своје право лице.
 остајао прави пакао. Десили су се у Кориша, на путу Призрен - Ђаковица, Бистражину и насељу Меја. Често је иста колона избеглица гађана више пута. Један од тих напада заслужује посебну пажњу, а догодио се око 14 часова, 14. априла 1999. године у насељу Меја код Ђаковице. У прелепој зеленој долини омеђеној Чабратом и речицом Трава, представљао је прави покољ, помешан са згаришта њихових тела. Догодио се недалеко од нашег положаја у рејону Чабрата, па сам на несрећу, био очевидац страдања цивилног становништва шиптарског. Били су то једини лешеви припадника шиптарске националности које сам видео за све време боравка у Ђаковици. До тада сам увек гледао мртва тела мојих погинулих сабораца, војника и полицајаца, па сам мислио да су Шиптари бесмртни.- Провери о чему се ради! Упути екипу да укажу прву помоћ пострадалим, па ме детаљно извести! - Нареди ми командант корпуса, генерал Владимир Лазаревић.Призор је био стравичан. Још се увелико димило из запаљених нагорелих лешева и остатака њихових завежљаја. Тракторске приколице, са својим тужним теретом, биле су одбачене и до 50 метара од трактора који су их вукли. Задње ноге несрећне биволице висиле су између грана оближње тополе, као да су биле плен јагуара у савани. За њих је још био закачен предњи крај скромних дрвених кола. Људски лешеви и остаци животиња, заједно разбацани, налазили су се око два велика кратера, у које се још обрушавала тек растресена земља. Једини мртваци били су жене и деца. Скоро да није било преживелих. Није било ни јаука, нити дозивања у помоћ ... На челу колоне избеглица налазио се старац. Имао је око 80 година. Висок и витак, свеже обријан, са уредно поткресаним седим брковима, потпуно прибран и одморан. Имао сам осећај да није био узбуђен,Пликови за медије
  Зашто су Шиптари ишли у избеглиштво углавном пешице? То је веома лако објаснити. Њима је речено да понесу само најнужније, како би испало да су се на брзину спремали. Био је то прљави медијски рат преко леђа изнемоглих жена и деце на чијим су малим ногицама попут гроздова били поређани пликови од пешачења ... као да се ради о било којој колони, долазио ми је у сусрет. Вероватно му је његов положај на челу колоне спасио живот. Када ме угледа, застаде и поздрави се са мном. Рече да је видео два авиона и показао на правац њиховог долета, који се поклапао са правцем који су видели моји осматрачи ваздушног простора. Тиме је његова прича добијала на уверљивости.- Видео сам два авиона, а одмах затим, чуо сам два пута по две експлозије! - Рече старац и руком показа правац у ком су се авиони удаљили. Говорио је течно српски, скоро без шиптарског акцента. На долазак новинара чекали смо скоро један час. Преживели, којих је било мало, већ су раније одвезени у градску болницу у Ђаковици, па их нисам ни затекао. Пре мене је на место несреће стигла екипа прве помоћи из Градске болнице и војне гарнизоне амбуланте. У међувремену је стигла група новинара. Још издалека, уперис камере у правцу тела која су се још димила. На њихова питања шта је било, старац, без имало стида и снебивања, рече: - Богу ми, ја на своје оћи, ништа нисам видео! Само сам чуо, две или три експлозије и видео ова маља деца како мртва ... Овај пут његов српски звучао је потпуно другачије. На инсистирање новинара да ли су били авиони, старац одговори да он није видео ништа, да су могли бити, али он их није видео, аи не зна чији су. Мало се погрбио одајући простог, необразованог и убогог старца. Све време до доласка новинара, ја сам био уз њега, па могу сасвим одговорно тврдити, да старцу нико није сугерисао да измени свој исказ и да прећути напад НАТО авијације.

  Смрт као поука

У том тренутку сам завидео Шиптарима што су свој народ припремили како да се понашају. Они су у НАТО авионима видели своје пријатеље, а на пријатеље се не жали чак иако вам убијају најдраже. Шиптари су у тих неколико узастопних напада НАТО авијације претрпили веће губитке цивилног становништва, него за све време антитерористичких акција 1998. и 1999. године. Због тога су извукли одређене поуке. Колоне више нису биле згуснуте, а њихов број се битно смањио.Иако су дејства авијације постала несносна, аутобуси "Ђаковица-превоза" саобраћали су у правцу Подгорице, Херцег Новог и осталих градова. Аутобус у правцу Црне Горе кренуо је из Ђаковице 3. маја 1999. возећи згуснуте путнике. На Савине воде, аутобус је избио око 12 часова. На превоју га је дочекала НАТО авијација и погодила. На лицу места су остала два запаљена аутобуса са разбацаним лешевима и много рањених. Наш добровољац Далибор Басара, на срећу, није се нашао међу 20 погинулих путника. Рањен је у кичму, и заједно са још 43 рањеника смештен у болницу у Пећи. Опоравио се и напустио територију Косова и Метохије.