СЕЛО ЦРКОЛЕЗ НИЈЕ НА ПРОДАЈУ!!

У селу нема продаје кућа, нема исељавања. Млади, иако нису ожењени, не напуштају домове. Остају ту на своме, трпе и живе у увјерењу да ће вријеме силе и бројчане премоћи - исцурити...

 
Приредио: Неђељко ЗЕЈАК

ИСТОК, 11. МАРТА /СРНА/ - Село Црколез, у општини Исток, на крајњем западу Косова, изоловано је од свијета, на сталној је мети криминалаца, али је познато по чињеници да до сада нико од Срба није продао ни метар свог имања.

У Црколезу живи педесетак Срба, а међу њима је двадесетак момака старих од 25 до 42 године.

У атару Црколеза, површине 1.707 хектара, у власништву Срба је нешто више од 1.000 хектара.

Основно занимање мјештана постала је пољопривреда, пошто је сточарство уништено, јер су лопови и криминалци протеклих 14 година несметано и некажњено из дана у дан пустошили српска домаћинства.

Црколез, као и све остале српске средине, плаћају цијену изолованости и чињеници да су га сви - заборавили.

До Црколеза се може доћи само из Истока, удаљеног 20 километара, на међи са злогласном Дреницом - упориштем бивше ОВК.

У писаним изворима село се први пут помиње 1395. године, у повељи српске кнегиње Милице којом се црква светог Јована у Црколезу прилаже светогорском манастиру Светог Пантелејмона.

У турском попису из 1485. године уписано је 47 српских кућа, међу којима је и кућа сеоског попа.

Године 1943. албански фашисти спалили су цијело село, а српско и црногорско становништво, укључујући жене и дјецу, отјерали су у логор.

У цркви Светог Јована је до 1955. године чувана збирка једанаест изузетно вриједних и старих српских рукописних књига од 13. до 14. вијека, писаних на пергаменту и папиру.

Јеванђеље које је писано на пергаменту из 13. вијека украшено са једанаест иницијала колорисаног цртежа, који приказују "звјериње” - орнаментике архаичног тератолошког стила. Ови иницијали стоје на самом почетку српске историје умјетности.

Од изузетне вриједности је и 41 лист четврте инкунабуле, штампане 1495. године у Црнојевића штампарији на Цетињу.

У порти цркве очувано је звоно које се чује у пречнику од 15 километара, а гробље /како се вјерује - једно од најстаријих очуваних на просторима Космета/ свједочи о трајању православних породица пристиглих у Црколез из Црне Горе и некадашње српске државе Рашке.

У порти цркве неколико вијекова стоји времешни дуд. Према предању, дуд је калемљен када је црква зидана и то са гранчицом шам-дуда из Пећке патријаршије.

Исто предање каже да је шам-дуд донио Свети Сава из Јерусалима и сам га засадио у порти Пећке патријаршије.

Радојко Савић вели да је Црколез одраз српско-црногорске тврдоглавости и упорности.

У селу нема продаје кућа, нема исељавања. Млади, иако нису ожењени, не напуштају домове. Остају ту на своме, трпе и живе у увјерењу да ће вријеме

силе и бројчане премоћи - исцурити.

"Остајемо ту. Нема нама живота ван Црколеза. Ово је село опстајало толико векова, те сада би свако од нас навукао проклетство Светог Јована ако угаси ватру у свом дому", каже Савић, наводећи да у Црколезу живе Tијанићи, Вулићи, Савићи...

Оно чега се плаше јесте - одумирање. Школа је пред гашењем. Остала су два ђака...

Надају се да ће дјевојке препознати врлине Црколежана и помоћи им да очувају ово мало село, али и једино на Космету у коме до данас ни један метар српске земље није продат.