РУСКИ ДОБРОВОЉАЦ КОЈИ ЈЕ ИЗГУБИО ОКО НА КОСОВУ ОТВАРА НАМ ОЧИ

Albert Andiev http://facebook.com/​albert.andiev25.07.2012

Већ дуже времена Викиликс објављује тајне депеше из разних амбасада широм света. Наравно да ни ми нисмо изван тога, чак шта више! За разлику од других држава, специфичност наших министара, председника, председника влада, опозиционих лидера и осталих бандидоса је велеиздаја. Једноставно је скоро немогуће пронаћи неког од врлих нам представника државе (како позиционих тако и опозиционих) а да се не утркује са другима колико ће наудити националним интересима српског народа. И док нам је рецимо, привреда по конкурентности у групи са, Бурундијем, Чадом, Хаитијем, Анголом,..., ови наши фантоми се и не баве не кризом, не ничим корисним за род и државу коју представљају и бесомучно пљачкају, него веле-издајом! Аферим соколови!
Неко би казао, народ се не буни, мир влада, лепота. Опет, неко други ће рећи, `испод мира триста вира` итд. Рекао бих да је код нас уврежена једна велика историјска заблуда, а то је да смо ми бунтован народ. Можда неки делови (Херцеговци, Крајишници,...), остали - тешко. Позваће се на I, II српски устанак, Тимочку буну, II св. рат,...! I српски устанак није подигао народ, него кнезови због турске сече, па када је дошло до њихове главе, а они устанак! II исто кнезови. Тимочку буну, радикали на челу са Николом Пашићем и Пером Тодоровићем. Пера је заглавио робију а Никола побегао, тако су оставили народ на милост и немилост краљевим топовима. Никола Пашић се касније вратио, када се нагодио са краљем и направио тајне договоре са будућим краљем, да би касније увео Србију у Југославију и постао велики државник (кукала нам мајка!). II св. рат (у Србији), сада се већ тачно зна, пошто су отворени архиви, да су га подигли енглески шпијуни подкупивши све страначке прваке у Србији (наведени су тачни износи колико је примила КПЈ, колико ДС, радикали,...)-туге ли наше!
Карактеристика садашњих властодржаца Србије је да више и не примају новац за веле-издају, него то раде добровољно, борећи се за наклоност белосветских моћника. Њихови мотиви су нам јасни, мотиви њихових слугу и послушника у Србији исто тако, нису ми само јасни мотиви нашег народа, који све то зна, трпи и толерише.
Не могу а да овом приликом не цитирам Андрићеве речи о народу: ``Сувише је овај народ патио од нереда, насиља и неправде, и сувише навикао да их подноси са подмуклим роптањем или да се буни против њих, већ према временима и околностима. Између злоковерних осветничких мисли и повремених побуна пролази им горак и пуст век. За све друго они су неосетљиви и неприступни. Понекад се човек пита да није дух већине балканских народа заувек отрован и да можда никад више неће моћи ништа друго до једно: да трпи насиље или да га чини...“

(``Важни помагач експанзији аустријске привреде на средње и источно-европске државе су биле аустријске банке.``, Др Кристоф Шнајдер, вођа одељења за економску политику привредне коморе Аустрије.)
Версус
(``Да није пара ЕУ, Србија би се угушила.“ Секретар удружења банака Србије, Верољуб Дугалић (плаћеник ситно-шићарџијског менталног склопа.)

Интервју ``нашег експерта``је бледа копија памфлета из АГИТПРОП-овских времена, чији је он очигледно реликт. Сам текст је потпуно безвредан и очигледно наручен из неког од центара моћи, које сам Дугалић представља.
Ова два наслова сам супроставио, ради изоштравања и сликовитог представљања политике уништења домаћег банкарског сектора и привредног система Србије у режији ``експерта`` типа и калибра: Динкић, Лабус, Јелашић, Калановић, Дулић-Марковић,...У Кораку већ дуго времена пишемо о томе да, страним банкама у Србији није стало да развијају нашу привреду (јер ако би то радиле, правиле би конкуренцију домицилној индустрији-индустрији земаља из којих долазе).
Динкић&компани О.Д. су учинили толико лошег за Србију и српски народ, да би им уместо министарско-секретарских столица више приличила електрична столица.

Помирили се Карађорђевићи

24.07.2012 Агенције

Београд - Принц Александар и принцеза Јелисавета Карађорђевић, који годинама нису у добрим односима, помирили су се, и то у Бијелом двору, преносе агенције.

Иако је годинама уназад познато да Принц Александар Карађорђевић и Принцеза Јелисавета нису били у добрим односима, те да је кћерка Кнеза Павла више пута упућивала јавне оптужбе на рачун престолонаследника, чини се да је сада томе дефинитивно дошао крај!
  Наиме, ако је судити према фотографијама које су пред вама, а које су настале приликом посете Принцезе Јелисавете и њене породице Белом Двору, ствари су поново у најбољем реду.

Принцеза Јелисавета посетила је Њ.К.В. Престолонаследника Александра и Принцезу Катарину са својим пратиоцем Драганом Бабићем и кћерком Катарином Оксенберг, њеним супругом и децом. Краљевски двор на Дедињу поново је био место окупљања породице, која је на овај начин показала да су сви неспоразуми међу њима остали у прошлости.

Њ.К.В. Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина у друштву Њ.КВ Принцезе Јелисавете,
г-дина Драгана Бабића, г-дје Катарине Оксенберг и г-дина Каспер ван Дина и њихове деце

Њ.К.В. Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина у друштву Њ.КВ Принцезе Јелисавете,
г-дје Катарине Оксенберг, г-дина Каспер ван Дина, г-дина Драгана Бабића

Њ.К.В. Принц Владимир, г-дин Драган Бабић, Њ.К.В. Принцеза Јелисавета, Њ.К.В. Принцеза Бригита,
Њ.К.В. Престолонаследник Александар, г-дин Каспер ван Дин и г-дја Катарина Оксенберг

Благодата Божију узвраћају несбичним доброчинством народу

Њено Краљевско Височанство Принцеза Катарина у друштву госпође Бан Сун Таек, супруге Генералног секретараБлагодта Божију узвраћају њесњбичним доброчинством Уједињених Нација (УН) Бан Ки Муна и Наташе Јеремић, супруге Вука Јеремића, Министра спољних послова Владе Републике Србије и председавајућег Генералне скупштине УН-а, посетиле су данас Центар за аутизам "Др Олга Хаџи Антоновић" где су обишле децу која болују од ове болести.
У Центру су их дочекали др Дорит Ницан, представник Светске здравствене организације у Србији, Рајко Марин, управник Центра за аутизам, Предраг Жежељ, помоћик директора центра, са корисницима центра и њиховим родитељима.
У част посете госпође Бан, Њ.К.В. Принцеза Катарина је обећала донацију комби возила које је њена Фондација набавила захваљујући организацији "ФЕММЕС Д 'ЕУРОПЕ" и Влади Луксембурга. Хуманитарна Фондација ЊКВ Принцезе Катарине у прошлости је помагала Центру за аутизам, прикупивши 22.000 евра на хуманитарној модној ревији помоћу којих је Центар набавио сензорну собу као и Пежо аутомобил.

 Svet.rs

ТУМАЧЕЊЕ КОСОВСКОГ ПРОБЛЕМА ПО ПАТРИЈАРХУ ПАВЛУ

На Косову се све чинило да народи живе затворено, свако у себе. Највише смо ми обмањивали сами себе. Омраза као да је била једина права истина о Косову коју сам, нажалост, увидео. Вековима васпитаван да живи племенским начином живота, у послушности и преданости онима који га воде, шиптарски народ је упућиван да му непријатељи буду сви они који говоре, верују и живе другачије. Као да је утицајнија на њихово великошиптарско самоуверење била идеологија, блиска владајућој Албанији, него исламска вероисповест, ма колико се њихови верски вођи приклањали захтеву за Косово-републику. Све ово говорим о времену пре него што ће доћи до отворених сукоба 1981. изазваних побуном, не зато што су обесправљени, већ што им сви захтеви нису били испуњени. Они аутономију нису изборили, него су је добили, иако је Велика Шипнија изгубила рат. Њима је наруку ишла политика федеративне Југославије и тога су били свесни они који су припремали немире и незадовољства косовско-метохијских Шиптара. Она из 1981. била је, колико знам, прва побуна до које је дошло зато што се преко хлеба аутономије тражила погача републике за себе.
По себи се разуме да за такво стање на Косову кривицу не сносе само Шиптари. Њих су подржавали и подбадали не само из република бивше заједничке државе, Југославије, већ и из страног света. Али, мене се највише дотиче саучесништво политичких људи нашег народа.

Познато је да је у Дечане, испод ћивота Светога Стефана Дечанског, зарад својих невоља долазило много Шиптара, понекад чак и у већем броју него Срба. Десио сам се једном у порти манастира и чуо разговор, када је из цркве излазио Шиптар са мајком, женом и болесним дететом. Један младић, досељеник из Црне Горе, који се ту затекао, упита несрећног оца: "Шта ти овде тражиш од нашег свеца?" - "Ја нисам дошао ни вашем ни нашем свецу" - одговори Шиптар - "већ свецу Божјем. А кад је Божји, онда је он и ваш и наш. Јер, да светац мисли оно што мислимо ја и ти, не би му долазили ни ја, али ни ти." Црногорац ућута, а Шиптар ми приђе да тражи благослов за дете.

патријарх Павле

МЕРИ ВОЛС Ја сам сведок истине о Космету

Разговарала Наташа Јовановић

Како је припремана за долазак на Косово и Метохију, ко је креатор етничког чишћења Срба из јужне српске покрајине у којој се владавина права заснива на Канун елек, те са којим представама је напустила Космет и зашто му се увек изнова враћа, прича у разговору за " Печат "Мери Волш, Иркиња која је као члан мировних мисија на Космету провела осам година

"У селу Долац, близу Клине, био је један средњовековни манастир и изнад њега црква. Кад год смо пролазили поред Долца, сваки би нам возач, Албанац, без изузетка, указао на то јадно албанско село и џамију које су уништиле српске војне снаге. Касније сам сазнала да је Долац српско село и да у њему никад није било џамије. Овакви доживљаји натерали су ме да се озбиљно запитам шта се стварно догодило на Космету ", каже у разговору за" Печат "Мери Волш, Иркиња и некадашњи члан међународне мировне мисије на Космету.Провели сте неколико година на Космету као члан међународне мировне мисије. Са каквим сте представама тамо дошли, те са каквим сте утисцима отишли?
Први пут сам дошла на Космет у августу 1999. године као члан једне ирске невладине организације. За ту организацију, чија канцеларија је била у Пећи, радила сам као волонтер 14 месеци. Пре поласка за Косово, добила сам опште инструкције али врло мало њих конкретних, јер они који су давали упутства нису много знали о Косову. Међутим, 24. августа на путу из Скопља у Приштину била сам детаљно обавештена о ономе шта се недавно догодило у селима поред којих смо пролазили. Тек сам касније схватила да спаљена села дуж нашег пута од Скопља до Приштине нису могла бити уништена од стране српских одбрамбених снага, као што је то тврдио наш возач - припадник албанске народности - из простог разлога што су се те снаге повукле скоро десет недеља раније, а куће су још гореле у селима поред којих смо пролазили. Касније, кад сам мало боље упознала Космет, сазнала сам да су све те куће, без изузетка, биле српске, и неке ромске, и да их је спалила УЧК. Ово моје искуство се поновило неколико пута: возачи, сви до једнога Албанци, показивали би нам уништена села и детаљно описивали злочине које су претрпели од Срба, да би се касније испоставило да су уништена села била српска. У селу Долац, близу Клине, био је један средњовековни манастир и изнад њега црква. Кад год смо пролазили поред Долца, сваки би нам возач, без изузетка, указао на то јадно албанско село и џамију које су уништиле српске војне снаге. Међутим, касније сам дознала да је Долац српско село и да у њему никад није било џамије. Овакви доживљаји натерали су ме да се озбиљно запитам шта се стварно догодило на Космету. Ја никада стварно нисам отишла са Косова јер га често обилазим. И не намеравам да га напустим у скоријој будућности. Ја сам сведок истине.

Мери Волш и њени пријатељи 8. децембра 2003. године фотографисали су све фреске у Богородици Љевишкој; они су били последњи који су овековечили те фреске, пре него што ће оне бити уништене 17. марта 2004. године

Као што Вам је познато терор над српским светињама на Космету није од јуче, он траје деценијама. Зашто та чињеница није важна творцима на Балкану?
На жалост, веома ми је добро познато уништавање косовских светиња. Лично сам евидентирала ово систематско и добро координисано уништавање, и мој живот је био угрожен неколико пута. Једном приликом, 8. децембра 2003. године један мој пријатељ Ирац, једна руска монахиња и ја, фотографисали смо све фреске у Богородици Љевишкој. Тог дана нисам знала да смо ми можда последњи који смо видели те предивне фреске и да смо свакако последњи који су их сликали и сачували фотографски доказ њиховог постојања пре него што су биле уништене 17. марта 2004. године. Нас троје имали смо срећу да останемо живи тог дана јер је група Албанаца опколила наша кола и ми смо вратоломном брзином, возећи задњим ходом, прошишао низ уску улицу док је гомила јурила за нама. Од доласка УНМИКА и НАТО снага 1999. па досад, уништено је више од 150 српских светиња на Косову и Метохији. Да ли је ико на Западу свестан тога? А да не говоримо о томе да ли на Западу постоји неко ко би о томе могао и да говори.
Зашто званични Вашингтон није спреман да успостави везу између 11. септембра у Њујорку и 17. марта на Косову? Зашто је теже рушење две зграде Светског трговинског центра од рушења и паљења на Космету?
Постоји једна сила која управља људским понашањем и коју не треба никад потценити. То је потреба да се сачува углед. Нема скоро ничег што људи, нарочито моћници овог света, не би урадили само да не морају да признају да су погрешили. Владе ће упорно да лажу само да сачувају свој углед. Пре него што НАТО призна да су у питању два злочина, морао би да испита своја дела. Моје је мишљење да то НАТО никада неће учинити.

Према свим доступним информацијама, албанској сепаратистичкој влади на Косову и Метохији потребно је неколико најпознатијих манастира које би убудуће представљали као "споменике културе Косова", али никако као светиње Српске православне цркве. Како тумачите ову идеју "козметичког салона", и шта се тиме хоће да прикрију?
Према званичним информацијама које сам добила последњих година, оно мало преосталих манастира представља само симболично присуство некадашњег културног блага. Они ће се у једном тренутку у будућности претворити у туристичке објекте и представљаће извор прихода грађана новог Косова. Кулминација те фазе плана стратешког развоја који су израдили страни донатори биће Регионални културни центар у Призрену. Тај центар ће тесно сарађивати с турском владом. Почев од 2001, радила сам за највећег донатора на Косову и била сам задужена за Програм повратника на Косово. Онда сам се свим силама залагала за повратак расељених лица на вековна огњишта. Тврдила сам да повратак мора да буде повезан са обнављањем уништених светиња, укључујући цркве, гробља, манастире, јер су многе од тих светиња представљале духовне центре насеља. Као Иркиња познајем ту врсту насеља, јер су у средњовековној Ирској, и касније, многа села и градови никли баш око манастира. Само се по себи разуме да моје идеје за повратак нису добиле подршку. У ствари, један ранији план за повратак око 10.000 Срба између 2000. и 2001, који је предложио Ендру Хвит (Андрев Вхеатлеи), званичник Уједињених Нација, резултирао је смењивањем аутора плана чиме се завршио и сам план. Можда ћемо најбољи одговор наћи у речима једног бившег званичника УНМИК-а задуженог за повратак избеглица на КиМ. У фебруару 2005. у мојој канцеларији у Београду, тај човек ми је рекао да је повратак на Косово само "димна завеса којом ћемо преварити Србе".

Колико су у праву стручњаци за геостратега, историчари, па чак и многи теолози који тврде да је судар вера и цивилизација на Космету једнако важан за судбину човечанства, једнако као и онај у Јерусалиму?


По мом мишљењу оно што ви зовете сударом вера и цивилизација подједнако је важно било где да се дешава.

Манастири на Космету по плану стратешког развоја који су израдили страни донатори претвориће се у туристичке објекте, а рачуна о њима водиће Регионални културни центар у Призрену, тесно везан за турску владу: манастир Љевишка

Ви сте свакако упознати са званичним и незваничним дискусијама о могућем доласку Његове светости папе у Ниш, родно место цара Константина, на прославу двехиљадите годишњице Миланског едикта (313. г) којим је званично обустављен прогон хришћана. Да ли сматрате да би том приликом требало поменути хришћанску трагедију на КиМ у 21. веку, и покоље православних Срба од стране Хрвата римокатолика за време Другог светског рата?
Када сам покушала да говорим о прогону Срба на Космету са папиним нунцијем у Београду јуна 2005. године, дато ми је јасно на знање да информације које му дајем нису добродошле. Дошла сам да га видим са малим извештајем о ономе што се дешава на Космету и почела сам са селом Летница у општини Витина. С обзиром на то да су житељи Летнице католици, да је Нунцио католик и да сам ја католикиња, мислила сам да ћемо наћи заједнички језик. После двадесет минута мог излагања о целом низу кршења људских права, нунције је почео да се игра са својим мобилним телефоном и да ми јасно даје на знање да разговор треба привести крају. Нисам ни почела да говорим детаљно о ​​насиљу над Србима и уништавању њихових светиња. Рекла сам му да нам је дужност као хришћанима да помогнемо нашој браћи и сестрама у Христу. Одговорио ми је да се Ватикан придржава Резолуције 1244. На то сам одговорила да ако је то истина онда је Ватикан једини који то ради. Онда ми је он љубазно показао врата, али не пре него што сам му одржала предавање о "окреченим гробовима" и фарисејима, људима на изглед добрим, ау души трулим. Било ми је чудно да сам ја морала да подсетим Нунција шта су основни принципи хришћанске вере.
Оно шта је за мене главно то су људска права. Сада проучавам Међународни закон о људским правима. Верујем да сви људи имају права да живе достојанствено, слободни од сваке дискриминације. Верујем да су људска права универзална права и да сви људи морају бити слободни да остварују та права. Међутим, тога на Космету нема. Нису сви слободни да остварују ни грађанска, ни политичка, ни економска, ни друштвена ни културна права. Крше се људска права косметских избеглица јер им није дозвољено да се врате на своја огњишта или немају приступа својим имањима. Крше се права оних који су остали на Косову, нарочито оних који живе у енклавама, у логорима, у војним касарнама и колективним центрима јужно од Ибра. Крше се права Рома који живе у логорима северно од Ибра. О томе треба да говоре невладине организације и браниоци људских права, али они то не раде. Нико не говори о онима чија се људска права крше.
Ја нисам теолог и према томе нисам квалификована да пишем ни о екуменизму ни о питањима која ничу поводом могуће папине посете. Међутим, сматрам да нам је потребан нов Константин ако хоћемо да хришћанство преживи 21. век и потоње векове.

Можете ли из личног искуства да исприча како сте видели албанске власти на Космету, а како албански народ и њихов свакодневни живот?
Власт албанских политичара заправо је веома ограничена, осим на нивоу општина, где је неограничена и где могу да раде шта хоће, укључујући и фалсификовање катастарских књига, дискриминацију против оних које они сматрају етничком мањином, као и против свих који се супротстављају њиховим интересима. Радила сам осам година на Космету и на основу тог искуства могу да кажем да се албанско друштво и Албанци у свакодневном животу придржавају више Канун е Лек, односно традиција и обичаја албанских племена, него савремених закона и законских прописа.

Жутим крстом обележена је свака српска кућа у Мушниково и Драјчићима у долини Жупе

У ком тренутку сте почели да схватате улогу и положај Срба на Космету, и који је био кључни разлог да почнете да ствари посматрате из личног угла, а не према налогу ваших надређених?
Ја посматрам ствари из угла људских права. Скоро на самом почетку мог рада за највећег донатора на Космету схватила сам да су људска права и развој предвиђени само за већинско становништво. Почела сам да радим на пројектима за Србе и за Роме још почетком 2000. године, што баш није било добро примљено, ни од стране месног становништва ни од стране њихових међународних ментора. Можда због тога што сам Иркиња осећам потребу да не прихватам власт "здраво за готово", нарочито ако је слепа пред очигледним кршењем људских права.
Као католкиња и Иркиња, и после одласка из међународне мировне мисије, наставили сте да пишете и критички пратите стање у јужној српској покрајини. Шта вас је највише мотивисало у томе?
Човек може да остави Космет, али га Космет никада неће оставити. Било где да сам, било да сам на Космету или ван њега, не престајем да радим на исправљању многих недела почињених у име мира на Космет од 1999. године. Тврдо верујем да се истина мора рећи, и да постоји велика потреба за тачним, уравнотеженим и истинитим писањем о трагедији која је 1999. године почела да се одиграва на Космету.

Разумете ли Србију и Космет као што разумете вашу родну Ирску?
Од јуна 1999. до 2004. године вођен је терористички рат против невиног, ненаоружаног и незаштићеног грађанског становништва. Сваки град и већина села етнички су очишћена од Срба и од Рома. Имања отета, куће спаљене, земљиште илегално поседнути. Повратници се враћају и налазе путеве, паркиралишта, фабрике и бензинске пумпе изграђене на њиховим имањима. И све се то догађа у једном протекторату Уједињених Нација под командом НАТО-а. Расељена лица са Косова су припадници неких 30 или више различитих етничких група. УЧК је отворила затвореничке логоре у многим деловима Косова и већина затвореника је у њима ишчезла.
УЧК, која је несметано радила шта је хтела, није само имала најсавременије оружје и експлозиве на располагању, већ је поседовала и спискове лица осуђених на смрт, као и спискове домаћинстава која су већ предала све оружје које су поседовала.
Што се тиче Ирске, поразила ме је сличност између оног што се одигравало на Космету и онога што се догодило у ирској провинцији Улстер - исто етничко чишћење староседелаца, исто одузимање земље од староседелаца у корист дошљака, уништавање најстаријих манастира и цркава, уништавање целих насеља, мењање топонима (понекад су имена само преиначена или преведена на нов језик да би се дао утисак да су дошљаци одувек живели ту). Ово се све догодило у оквиру Новог поретка створеног за време династије Тудор, а нарочито под Јелисаветом И за време "цивилизовања" Ирске од стране Енглеске.