Трагична прича о дечаку Слободану: Убиство уз шоту

Прича о дечаку Слободану Стојановићу из Доње Каменице код Зворника леди крв у жилама, мада је универзална прича о огромној љубави људи и животиња, али и о трагедији коју сваки рат доноси.

Не зна се тачно шта је било стравичније у тој причи старој тачно 20 година. Да ли то што нико досад није одговарао за злочин или то што је једно људско биће страдало само зато што је покушало да из ратног вихора спасе свог кућног љубимца.



Центар за истраживање злочина над српским народом својевремено је покренуо акцију да трагична Слободанова судбина буде овековечена. Љубиша Ристић из ове организације са седиштем у Београду каже да је пре четири године завршена скулптура “Дечак и пас”.

- Чак су безбеђена и средства, али са пројектом се стало зато што су се муслимани побунили да овај споменик буде постављен код села Дрињача, на тромеђи пута ка Србији, Сребреници и Сарајеву. То нас чуди јер је вајар Миодраг Живковић учинио све да тај споменик не вређа ничија осећања – каже Ристић.


Подршка генерала Младића

Неколико стотина километара даље, у Босни, уз магистрални пут од Зворника ка Милићима, тик уз Дрину, живи 61-годишњи Илија Стојановић, дечаков отац.

- Ово је село Ђевање и ја сам ту захваљујући Сави Ерићу, директору Зворник путева. Хвала му до неба што ме није заборавио и што ми је дао ову кућу да у њој живим – вели човек коме се у очима све види.

Ми смо му прва новинарска екипа после четири године. Колеге које су ту биле 2008. вратиле су се са сузама у очима, необављена посла.

- Тада ми је и супруга била жива. Када је сниматељ укључио камеру, а моја Десанка почела да се присећа, само је пала. Ево ту, у овој соби. Пола године је трајала агонија доктора по Београду да је спасу, али био је то јак мождани удар… – сузи око овом човеку, али жели све да исприча.

Са зида скида урамљену фотографију сина Слободана. Грли ту слику као да је жива и враћа се у прошлост, у јун 1992.

- Живели смо у Доњој Каменици. Миран и питом живот са комшијама муслиманима. Онда је кренуло… Због напада муслимана цело наше село се повукло у Дрињачу. Жена и ја смо спаковали само најосновније и 26. јуна 1992. кренули са кћерком Слађаном и сином Слободаном. Чувајући нам леђа, три човека су погинула. Када смо тамо стигли, мој Слоба, који је тада ишао у пети разред основне школе, сетио се да није одвезао пса: “Тата, оставили смо Лукса на ланцу.” Много је волео то куче, а и оно га је обожавало, гинуло за њега. Питао ме је да ли може да се врати да га доведе. Заклео сам га у нас и сестру да не покушава јер је превише опасно. Сећам се да је тог 27. јуна био неки светац и ја сам га заклео да не иде речима: “Три наша човека су погинула, видео си колико је опасно.” Обећао ми је да неће ићи и не могу да прежалим што сам му поверовао – прича у једном даху Илија.

Његов син је кренуо рано ујутро. Није још почело да свиће. Те ноћи није ни спавао, а родитељи су слушали његове тужне јецаје. Када их је на крају ипак ухватио сан, он се искрао и пошао по свог Лукса. Никада се није вратио.

- Ни сам не знам где сам га све тражио и кога сам све преклињао да ми се дете врати живо. Када је генерал Ратко Младић чуо за нашу трагедију, одмах је послао новинаре ББЦ да нас интервјуишу и да се та прича чује по целом свету како му се нешто не би догодило. Стално се интересовао како смо, чинио све да нам олакша муку – сећа се Илија.

Ни истине, ни правде

Слободана су пронашли годину дана касније, у Новом Селу, код каменолома. Био је покривен неким радничким мантилом, а око њега су била поређана и тела пет бораца Војске РС из Каракаја.

- Генерал Младић ми је први саопштио да је мој син пронађен мртав. Казао ми је да је један дечак из Милића лутао тим шумама тражећи свог несталог оца и да је набасао на ова тела. Брзо су ме позвали у Ватрогасни дом у Зворнику. Као јуче да је било, сећам се био је 16. јун 1993. када сам поново угледао свог анђела. Ту је већ био и патолог Зоран Станковић. Он ми је рекао да мисли да ми је син око месец и по дана био у животу, а да су га после зверски убили – прича овај несрећни човек.

Очи заковане за наше док прича како му је дете страдало.

- Стомак му је био расечен у облику православног крста, а срце извађено. Ногице су му биле одсечене, а по глави су се виделе бројне расекотине од ножа. Патолог је пронашао и рану од метка на његовој глави. Казао нам је да је пуцано из непосредне близине и да је метак прошао кроз леву чеону кост и изашао кроз десну.
Илија Стојановић је већ тих ратних година чуо да је убиство изведено у ужасном ритуалу, уз тактове албанске песме шота.
- Неколико људи ми је рекло да је то направила Албанка Елфета Весели, која је ратовала у формацијама Насера Орића. Вероватно је на овај начин желела да се докаже пред својом муслиманском браћом јер је раније била удата за Србина. Кажу да је тај ритуал трајао целе ноћи и да је прво са њега свукла сву одећу, а онда узела нож…

Не може даље да прича Илија. Сећања су превиша болна. Са трема куће у којој живи Дрина се види као на длану. Тече мутна вода и носи сломљене гране. Илијина душа нема где да иде, враћа се на столицу и наставља потресну исповест.
- Знам да никада нећу доћи до истине и правде. Три сата сам 2007. давао изјаву у Тужилаштву БиХ, али и они су ми рекли да без сведока тешко да било шта могу да ураде. Рекао сам им да пронађу ту жену која је пре рата живела у Власеници и Сребреници, а после отишла код брата у Швајцарску, а затим и у Француску где се наводно удала. Неки су ми после испричали да се вратила, да живи у Тузли. Али, све су то приче. Не знам због чега је држава одмах није пронашла и питала да ли је убила мог сина. Највише ме боли што су сви заборавили мог Слободана – каже на крају Илија Стојановић…

Иживљавање и после смрти

Патолог Зоран Станковић се и даље одлично сећа обдукције малог Илије Стојановића.

- Пронашли смо га у једној јами, са телима још неколико убијених Срба. Тело је било у поодмаклој фази распадања. У горњој вилици избијено му је свих шест предњих зуба. Отвор чмара био је знатно проширен, пролазан – како смо констатовали – “за три прста”. Имао је више секотина у пределу главе и трбуха. Неке од њих су нанете, највероватније, после смрти. Поврх свега, стомак му је био распорен у облику крста. Ако се не варам – било му је одсечено десно уво и на крају испаљен метак у слепоочницу из непосредне близине. Монструозно, свирепо убиство – каже др Станковић.

Лекција из историје

- Ако мене питате, ја бих највише волео да тај споменик буде постављен на шеталишту у Зворнику. Нека мог Слободана виде млади људи и тако сазнају нешто из историје. Наводно и градска власт подржава ту идеју – вели Илија Стојановић.

Елфета Весели (1960, Урошевац, ФНРЈ) је Албанка која се борила у јединицама Насера Орића у околини Сребренице. Елфета Весели је до почетка рата живјела са оцем по занимању шумаром Рахманом Весели у Доњој Каменици (Република Српска) у околини Власенице и Сребренице. Након рата одлази у Швајцарску код свог брата Мухамеда Веселија, гдје се и данас налази.

У медијима и изворима Документационог центра за истраживање ратних злочина Републике Српске је помињана као одговорна за мучење и убиство дјечака Слободана Стојановића у Доњој Каменици.

29. 07. 2012. Ђ. Баровић – Вести | фото: Н. Јојић

РУСКИ ДОБРОВОЉАЦ КОЈИ ЈЕ ИЗГУБИО ОКО НА КОСОВУ ОТВАРА НАМ ОЧИ

Albert Andiev http://facebook.com/​albert.andiev25.07.2012

Већ дуже времена Викиликс објављује тајне депеше из разних амбасада широм света. Наравно да ни ми нисмо изван тога, чак шта више! За разлику од других држава, специфичност наших министара, председника, председника влада, опозиционих лидера и осталих бандидоса је велеиздаја. Једноставно је скоро немогуће пронаћи неког од врлих нам представника државе (како позиционих тако и опозиционих) а да се не утркује са другима колико ће наудити националним интересима српског народа. И док нам је рецимо, привреда по конкурентности у групи са, Бурундијем, Чадом, Хаитијем, Анголом,..., ови наши фантоми се и не баве не кризом, не ничим корисним за род и државу коју представљају и бесомучно пљачкају, него веле-издајом! Аферим соколови!
Неко би казао, народ се не буни, мир влада, лепота. Опет, неко други ће рећи, `испод мира триста вира` итд. Рекао бих да је код нас уврежена једна велика историјска заблуда, а то је да смо ми бунтован народ. Можда неки делови (Херцеговци, Крајишници,...), остали - тешко. Позваће се на I, II српски устанак, Тимочку буну, II св. рат,...! I српски устанак није подигао народ, него кнезови због турске сече, па када је дошло до њихове главе, а они устанак! II исто кнезови. Тимочку буну, радикали на челу са Николом Пашићем и Пером Тодоровићем. Пера је заглавио робију а Никола побегао, тако су оставили народ на милост и немилост краљевим топовима. Никола Пашић се касније вратио, када се нагодио са краљем и направио тајне договоре са будућим краљем, да би касније увео Србију у Југославију и постао велики државник (кукала нам мајка!). II св. рат (у Србији), сада се већ тачно зна, пошто су отворени архиви, да су га подигли енглески шпијуни подкупивши све страначке прваке у Србији (наведени су тачни износи колико је примила КПЈ, колико ДС, радикали,...)-туге ли наше!
Карактеристика садашњих властодржаца Србије је да више и не примају новац за веле-издају, него то раде добровољно, борећи се за наклоност белосветских моћника. Њихови мотиви су нам јасни, мотиви њихових слугу и послушника у Србији исто тако, нису ми само јасни мотиви нашег народа, који све то зна, трпи и толерише.
Не могу а да овом приликом не цитирам Андрићеве речи о народу: ``Сувише је овај народ патио од нереда, насиља и неправде, и сувише навикао да их подноси са подмуклим роптањем или да се буни против њих, већ према временима и околностима. Између злоковерних осветничких мисли и повремених побуна пролази им горак и пуст век. За све друго они су неосетљиви и неприступни. Понекад се човек пита да није дух већине балканских народа заувек отрован и да можда никад више неће моћи ништа друго до једно: да трпи насиље или да га чини...“

(``Важни помагач експанзији аустријске привреде на средње и источно-европске државе су биле аустријске банке.``, Др Кристоф Шнајдер, вођа одељења за економску политику привредне коморе Аустрије.)
Версус
(``Да није пара ЕУ, Србија би се угушила.“ Секретар удружења банака Србије, Верољуб Дугалић (плаћеник ситно-шићарџијског менталног склопа.)

Интервју ``нашег експерта``је бледа копија памфлета из АГИТПРОП-овских времена, чији је он очигледно реликт. Сам текст је потпуно безвредан и очигледно наручен из неког од центара моћи, које сам Дугалић представља.
Ова два наслова сам супроставио, ради изоштравања и сликовитог представљања политике уништења домаћег банкарског сектора и привредног система Србије у режији ``експерта`` типа и калибра: Динкић, Лабус, Јелашић, Калановић, Дулић-Марковић,...У Кораку већ дуго времена пишемо о томе да, страним банкама у Србији није стало да развијају нашу привреду (јер ако би то радиле, правиле би конкуренцију домицилној индустрији-индустрији земаља из којих долазе).
Динкић&компани О.Д. су учинили толико лошег за Србију и српски народ, да би им уместо министарско-секретарских столица више приличила електрична столица.

МЕТОХИЈСКЕ РАТНЕ ПРИЧЕ

Док је Пећи и док је Дечана
Грачанице и Газиместана
Не дамо те васкрсло Косово
Најсветије поље Србиново!

НОЋ у Лођу

Добро је угријало. Врело је и у мајици, а не у униформи и панциру. Припадници свих родова милиције у приправном стању.
Терористи, увежбани од најбољих инструктора западних земаља, свакодневно нападају. Истурени пунктови, колоне возила на отвореним путевима и сеоске станице милиције, најчешће су мета терориста. Упркос доброј обуци, на терену лоше пролазе у сукобима са снагама МУП-а Србије.
Међутим, тог љета 1998. године, терористи прерастају у огромну одметиничку војску. Све путеви ван градова постају несигурни нико без велике нужде нигдје не креће. ? Ак се терористичке патроле појављују на обалама града. Централно Косово (Дреница) и југозападни-Дечански срез) па до албанске границе, дигао се на оружје.
Дреница је заборавила кад су Срби у њој живели. Иако су 70% Дреничких шиптара поарнаућени Срби, већи су фанатици од правих шиптара (пребјези мрзе своју прошлост, а преко прошлости и свједоке).
Од Пећи до и коко Дечана остало је петнаестак србских села (насељених претежно Црногорцима) већином сведена на три-четири, највише 15 кућа.
За разлику од шиптарских и села Срба старосједјелаца, прављених са груписаним кућама и имањима која су се простирала око таквих насеобина, колонистичка села су другачије изгледала.
Куће су удаљене једна од друге и по десет минута хода. Свако их је правио на свом имању, без одређеног реда. Око куће градили су: шталу, прасадар, кокошарник, кош за жито, сушару, бунар. Испред куће, велико двориште са бором, јелом, или креветом лозе, никад све то заједно. Код свињца мурва или јабука (звали су је "за прасад) од оних врста које данас нико препознао не би (Зуква или ђулабија).
Око дворишта у непосредној близини налазили су се воћњаци. Шљивик не мање од дрвадесетак-тридесетак стабала, макар један или пет ораха, трешњи. Крушака мање, шевтелија, касније кајсија. Најчешће иза куће садило се оно поврће које је било неопходно за дневне потребе.
Даљи дјелови поседа засијавани су у већим количинама житарица и поврћем. Макар једна ливада остављала се за кошење. Не мали број имања имао је своју шуму, најчешће церову. Величина поседа кретала се између 02:30 хектара. Тако разуђену насеобину тешко је било обезбјеђивати или бранити.
Сва српска села (насељена већином Црногорцима) од Пећи до Дечана (са околином) остала су пуста. Прве избјеглице са Косовске земље, дођоше у Пећ и Дечане. Пред кућом, без куће, у држави без државе.
Нико не зна колика је снага терориста. Наравно ни надлежни органи за то задужени. Сматра се да су по "дубини" територије. Ближи напади се приписују истуреним патролама. Уз непоузадане информације, милиција и специјалне јединице иду грлом у јагоде. Неколико већих српских села не смеју да нападну, тако да она још увек опстају.
На самом излазу из Пећи, лево од пута за? Аковиц, налази се насеље Бреженик. У његовом наставку два-три километра десно од пута за Приштину, село истог имена. Скоро у истој равни, али мало јужније је село Лођа. Ту је расла најбоља пећка паприка, али и велики број сепаратистичких инетелектуалавца.
Два километра од града (у правцу ова два села) је раскрсница, са које идући право, стижете у Лођу, а скрећући лево идете кроз село Бреженик. Настављајући овим путем излазите на српска села: Орашје, Гораждевац, Враговац, Бабиће, Добри До ... Највеће је Гораждевац - око 2000 становника. Између ових су огромна шиптарска села. Упркос свему, она постају.
Крајем јуна и почетком јула, становници села Бреженик, пријављују да их заустављају и претресају терористичке патроле, састављене од једног Шиптара из Лође, остали су са стране.
Једна патролне кола милиције изрешетана су из засједе са обода села Лође. Посада бежи из уништеног возила, до првог пункта милиције, удаљеног 400-500 метара.
Информације се примају с неверицом. Грађани су узнемирени, јер су ова два села скоро спојена са градом. Рођаци и пријатељи убјеђују становнике Бреженика да се повуку у Пећ. Док се не обезбиједи сигуран живот. Један број напушта село, други део остаје у својим кућама.
У таквој конфузној ситуацији, 6. јула 1998. стиже телефонски позив из куће Вујошевића. Комшије Шиптари, из Лође, дошли су да им одузму оружје.

"МУЊЕ" налетјела на ВАТРУ ТЕРОРИСТА

Дежурни састав пећке специјалне јединице-одред "Муња" (око 30 људи) креће према Бреженику. Како су и навикли, не знају чему иду у сусрет.
Подне је, сунце упекло, жуљају панцири, бомбе, пушке. Кућа Вујошевића је прва, одмах послије раскрснице, са лијеве стране пута, за доња, већ поменута, села.
Како се "Муње" примичу, наилазе на терористичку патролу. Терористи у засијеченој "лади ниви-" са монтираним "бровинг", митраљезом страшне ватрене моћи. Погоди ли руку откида је, главу - макар половину разнесе. Шиптарски терористи су изненађени, али ипак отварају ватру.
"Муње", предвођене капетаном Срђом Перовићем, прекаљени борци, већ су у борбеном поретку. Уз пуцњаву иду право на њих. Окршај се завршава пре него је и почео. Тројица терориста су ликвидирана за непун минут.
Срђа наређује да се митраљез демонтира. У међувремену стиже и командир јавне безбједности Кашељевић са, на брзину, скупљеним појачањем.
Код Вујошевића се договарају да пођу до задње куће у селу и извуку преостале становнике, остављајући двојицу припадника "Муње".
Сви путеви око Пећи, омеђени су неком врстом живе ограде. Најчешће багремом, орахом, лијеском или врбом. Овај Бреженичким багремом. Понегде су гране правиле праве зелене тунеле, састављајући се крошњама изнад пута.
Већ смо напоменули да овај пут иде целом дужином Бреженика и излази на пут за Гораждевац и остала српска села. Ова комбинована екипа милиције има намјеру да се од задње куће истим правцем врати у Пећ. Зато свуда остављају три-четири човјека, који би у случају напада штитили одступницу.
Нема их довољно (око 60 људи), али сматрају да нема ни већих терористичких снага, па ће акција спасавања становништва бити успјешна. Шиптари повремено припуцају, из дубине међа и зеленила. Милиција одговара, али озбиљнијих окршаја нема. Стигоше тако до куће Мила Радевића.
Драган Кешељевић сједи у кући са Милом, пију домаћу ракију, чекајући да се прикупи остатак сељана. Драган убјеђује Мила да је исељење привремено, док се не разбију терористи и обезбиједи "нормалан живот".
Испред куће - Срђа Перовић, Мирко Радуновић, Цуле Брновић, некако одсутни, свак `са самим собом.
Цуле је командир сеоске станице милиције у Клинчини, случајно се нашао у овој екипи. Био је у станици МУП-а Пећ и добровољно кренуо, када је Кешељевић прикупљао све расположиве снаге за спасавање Бреженичана. Мирко Радуновић је добровољац, учествује у свим окршајима око Пећи. Каже: свети оца, који је погинуо на имању код Дечана, од руке терориста Рамуша Харадинаја.
Срђа Перовић, командир "Муња", је посебна прича. Најшколованији је официр МУП-а Пећ. Велики Србин и још већи вјерник. Висок око метар и осамдесет, дежмекастог изгледа, али снажан, онако коцкаст и кошчат, широког лица са јаким виличним костима, мале симпатичне браде и малог носа, на којем су наочари, које му одају више изглед интелектуалца, а мање ратника. Ту би се човек преварио, по свему досад учињеном, он је отелотворење хајдучких предака из Васојевића.
Иначе, у приватном животу је скроман и ненаметљив. Без већих материјалних прохтјева. Од богаства поседује родну кућу, бицикло и велику љубав према православљу. Чест је посетилац цркве, нарочито Пећке Патријаршије.
Пушка и рат су му наметнути. Искрено веровање у Бога долазило је из дубине душе. Тешко су му падали збјегови из Српске Крајина, ови метохијски су га буквално раздирали.
Цуле стоји испред куће, ослушкујући повремено размену ватре, али и заокупљен необичним призором два своја саборца.
Мирко је по природи дрзак, прави динарац, висок скоро 190, тамнопут, маркантних и провокативних црта лиц, очима из којих вазда нешто сијева. Човек који се никоме на помјера ни у борби ни у приватном животу.
Наслонио се на кош од жита, држи аутоматску пушку као играчку, погледа упртог у небо. Лице и очи му исијавају неку дечачку доброту. Претворио се у петогодишњака, и види:
С неба иде ка њему отац. Гази оним савитљивим, сигурним кораком брђанским, као по густој метохијској трави. Како се примиче, Мирко је све мањи. Жудња да осјети ону тврду и милу жуљевит руку у својој коси постаје неиздржива.

ДРАМА У КУЋИ ВУЈОШЕВИЋ

У невјерици, Цуле погледа према Срђи. Он иде између шљива и плаче безгласно. Обојица су на неких 10 - 15 метара лево и десно од њега. Не примећујући ништа сем својих мисли. Срђи се сливају сузе низ образ, тутњи му у глави: Ово је крај, ово је пропаст, је ли могуће, селим Метохију!?
Чини му се да је у чељустима неке накарадне животиње, са народом који покушава да се ишчупа, пре него се чељусти затворе.
Пробуди га из посматрачке забезекнутости, Мило Рајковић, резервиста у овом тиму.
- Цуле, погледај онамо, претрчавају арнаути! Излијећу као из штенаре, онамо - показујући лево на неких 300-400 метара, између наставка пута за Гораждевац и шиптарских кућа У Бреженику. - Као да нас хватају у потковицу. Могли би код потока, испод пута, десно, да пођемо са ПКТ-ом (митраљез домаће производње) и сасјечемо их!
- Сједи, Мило, с миром. Идемо да изведемо овај народ с анђелима, не знамо ни колико их је, нити са чиме располажу. Да спасимо ове цивиле, па после ком `обојци ком` опанци - закључи Брновић.
У међувремену, скупио се остатак села, сврсташе се у колону и кренуше. У првим колима је Драган Кешељевић са четворочланом посадом. Негдје на средини села је трафостаница и раскрсница, иза које се налази неколико шиптарских кућа.
Кад су наишли на неких тридесетак метара од трафостанице, скривен иза ње, шиптарски терориста излази на пут, са ручним бацачем, мирно нишани и испаљује пројектил. Све је одрадио професионално, а погодак се граничи са невероватним. Погађа једно слабо место на колима, мали размак између челичних штитника. Граната пролази између возача и командира експлодирајући у возилу. Гину: Мирко Радуновић и Дејан Прелевић. Лакше и теже су рањени: Драган Кешељевић, Жељко Новићевић, Горан Новаковић.
Настаје пакао, општи хаос. Иза међа према лођи, пространа поља пшенице, већ су прерасла људску висину. Огромна одметничка војска креће у фронтални напад. Од детонација и пуцњаве један дио полицајаца је остао без оружја. Неколицина у опасности да живи падну у руке терористима, панично бјеже. Други део се консолидује, хвата заклоне и узвраћа ватру.
Рањен је Срђа Перовић, пале су му наочари. Тетура се у погрешном смеру, иде право на одметнике. Саборци га дозивају, не чује их, далеко је. Нажалост чују Шиптари, који на чистом српском довикују: Овамо, Срђа, овамо!
Шиптари су обучени у униформе наше милиције. Перовић ошамућен и полу слијеп иде на њих. Онај што га по имену зове, његов је класић са академије, капетан Шабан Шаља.
Срђанова саборци пуцају и дозивају, узалуд. Виде неколицину одметника како скачу као хијене на Срђу и обарају га на земљу. Не види се више, прогута га зеленило његове Метохије. Чује се само како псује:
- Пуцајте рђе, ви сте говна, пуцајте пичке, нијесте борци, само сте у чопору јаки ....
Зна Срђа да заробљени српски борац не умире од метка. Зна да ће га черечити као животињу. Зато их вређа, да га убију што пре.
Саборци гледају, вриште и пуцају, немоћни да га избаве. Мило Рајковић устаје пуцајући, погађа га "Бровинг", разнесе му пола главе, жив на земљу не паде.
Пуцњава се наставља, разбијена шака милиционара до касних поподневних часова не одступа. Кући Вујошевића не могу да приђу, а не да помогну. Око пет сати по наређењу повлаче се према граду.
А у кући Дејан Барјактаровић - Дејо, Предраг Богићевић - Пеђа, са девет чланова породице Вујошевић.
Две девојчице од шест и седам година, старац од 70. година, његова супруга и свастика приближно истих година, син Звонко и снаха Мира, звонков брат од стрица, осамнаестогодишњак.
Дејо, тамнопут, загасито црне косе кратко потшишане, са природно високим залисцима и челом. Висок метар и деведесет, витак, лак на ноге, хладан и миран као бунарска вода.
Пеђа мало нижи, око метар и 87, смеђ, више плав, плаховит, тањих живаца, али високог морала. Има аутомат, пиштољ, бомбе. Дејо снајперску пушку, аутомат, пиштољ и бомбе. Немају мотороле, ни било какву везу са остатком јединице.

Одсјечени од ЈЕДИНИЦЕ

ућа Вујошевића је са приземљем, из којег иду степенице на спрат у други ходник, заклоњен са обје стране собама. Могуће гранате и меци не могу да пробију до њега. Цела породица је у ходнику. Сво оружје су већ предали терористима.
Кад је почео напад код трафостанице, настао је и метеж око куће. Шиптарски терористи преко кумова Вујошевића, Шиптара из Лође позивају да се предају снајперисти, а породица може слободно да иде куд хоће. Настаје колебање у породици. Дејо погледа упитно у Пеђу, који тихо изговори:
- Нема предаје, идемо до краја брате!
Дејо зна са ким има посла, не пада му на памет да се преда. Прекиде колебање:
- Нема предаје, издржаћемо док се наши пробију.
Распоређују се. Дејо ће са спрата да пуца, из оних просторија, које су погођене гранатом, јер се по правилу не гађа двапут исто место. Прелазиће из собе у собу, све док може да издржи. Млада снаха Мира, понуди се да пуни оружје, Дејо прихвата.
Пеђа заузима положај на степеништу у приземљу. Контролише улазна врата и прозор, лево од њега, на непуна два метра, веома низак, лако се може прескочити. Чује се кретање око улазних врата. Полако се отварају и затварају. Пеђа је као запета струна, чека, пролази неколико тренутака, чини му се вечност.
Врата се поново отварају, сунце обасјава силуету која покушава да види унутрашњост. Врата се опет затварају. "Да неће бомбе?", Пролетје му кроз главу. Врата се поново полако отворише, улази један, други, трећи терориста, не види од Сунца у полумраку приземља скоро ништа. Пеђа запуца рафално, они падоше. Повлачи се степеницама примјећујући још неког на улазу. Дејо вади осигурач на бомби кашикари, пушта кашику, броји један, два, на три је баца испод себе у приземљу. Тако подешена, бомба се активира у висини глава терориста. Не види резултат. Пеђа добацује кроз зубе:
- Покосио сам тројицу!
- Срећно било - задовољно ће Дејо.
Пуцњава шиптарских терориста усмерена је на и даље на кућу Вујошевића. Пеђа контролише и даље степенице, Дејо покушава да из неке од соба узврати ватру. Размишља: неког покривају.
Пуцњава слаби и напокон престаје. Дејо гледа око куће. Не види никога. Опрезно ослушкујући, силази у приземље. Међутим, нема никога. Крв на све стране. Шиптари су успели да извуку мртве и рањене. Због брзине којом су то радили, заборавили су пушку.
Жене и децу спуштају у мали подрум. Мира остаје да пуни оружје. Смирена, као да је цео живот само то радила. Мушкарци су у ходнику. Пеђа са њима, Дејо код степеништа. Око куће затишје. С леве стране из правца трафостанице жестока пуцњава. Дејо ослушкује тутњаву, држи на оку улазна врата и ниски прозор, лево. Не зна, али осећа да су одсечени од остатка јединице. У следећем тренутку, не верујући очима, на два метра од њега, кроз онај ниски прозор, закорачује Шиптар, терориста. Гледа у вис према ходнику, преко Деја, не очекујући никог и ниша. Чуђење траје секунд - два, кратким рафалом га "реже". Кратким скоковима стиже на спрат и са горњег прозора испаљује још два метка у терористу. Узима конопац, прави куку од парчета жице, спушта је до аутомата убијеног одметника. Два минута "лови" ременик, на крају успева да га закачи и извуче.
По крцкању стакла, чује кретање око куће, вади бомбу, Пеђа ради исто, одређује инстинктивно гдје су. Ваде осигураче, пуштају кашике, на три лете бомбе, јауци и пуцњава надвладавају мир небеса и земље. Проклети да су сви они којима је рат-брат. И они који су нас гурнули у братство и јединство без братства. Кад нема братства нема ни јединства.
Два сата, њима се чини као да су два дана у кући. Дејо прилази прозору, са кога види пут ка Пећи. Чуо је неко возило, нада се да је то појачање. Већ види да су сви у селу одсјечени. Угледа оклопно возило са троцијевним топом, које покушава да савлада брдо песка, које су шиптарски сељаци, у међувремену, тракторима направили. Возило се замало преврнуло, одустаје и враћа се према граду. Са леве стране грме бацачи и пешадијска ватра.
Три сата је, чудно затишје. Чује се само дозивање из дворишта. Дејо иде у собу, у правцу гласа.

КИНЕСКИ ТОП сијао смрт

Провирује са прозора терориста, стоји иза љљиве, сам је. Лагано искорачује, средње висине, брадат, говори чисто српски. По опису - Љабан Љаља - довикује:
- Ја сам командант овог сектора, предајте се. Гарантујем вам животе и слободан пролаз фамилији.
Дејо одговара кратким рафалом по ногама. Он, без панике, чудним и вјељтим корацима иде уназад, иза љљиве, узвраћајући аутоматском ватром. Дејо чује дједа иза себе: убиј га, убиј га! Као у трансу понавља стари Вујољевић. Дејо ниљани у груди, пуца кроз љљиву, види да Љабан пада. Паклена пуцњава, уз подрљку минобацача, приморава га да се баци у заклон. Затим, проверава прозор. Љабана нема, или су га одвукли или је рањен одбауљала у заклон.
Пуцњава јењава. Испод пута чује разговјетан разговор терориста. Не зна љиптарски, пита дједа љта причају. Старац ослуљкује, онда саопљтава.
- Веле да неко иде да донесе топ.
- Је ли? Да видим и то чудо. Ако стварно имају топ, спаса нам нема.
Потом оде од Пеђе, код степениљта. Даје се код муљкараца и Мире. Напољу мирно, погледа у правцу одметника, не види их, добро су скривени. Чувају се, рачунају: време реди за њих.
Око четири сата страљна детонација, лети кров на све стране. Топ је брдски, кинеске производње (стигао из Љћипније, Албаније). Чује се јољ једна граната, падају парчад плафона, кров је разорен, облак праљине изазива каљаљ, ниљта се не види. Дејо грозничаво размиљља: "Је ли ово крај?"
Пролази минут-два, ништа, нема нове детонације. Излијеће према топовској ватри. Види тројицу терориста, претрчавају љљивик, користе артиљеријску подрљку, ђаво их "поједе" на чистини, дуг рафал, попадаље као на стрелиљту. Одоље Алаху на истину због мржње према Србима. Харадинај и Ругова се баљкаре, али не у гробу већ у новцу и раскољи. Само будале гину за нечије болесне интересе.
Нема виље претрчавања, само пуцњава из околних међа и заклона. Опет мир. Топ не дејствује, сигурно неки квар, љто је негативна карактеристика кинеског оружја. Насмијао се од муке.
- Само да не поправе топ - полугласно прозбори.
Са леве стране не чује се виље пуцњава. Дејо резонује: остали су сами, без ичије помоћи.
Између три и пет сати поподне, наљи из центра за прислуљкивање непријатеља, ухватили су љифровану поруку, и дељифровали је. Из Лође су јављали да имају 30 и једни хладну кисјелу воду и пет млаких пива. Кисјеле воде су мртви, а млака пива рањени терористи.
Ухваћен је и интересантан разговор са професионалним снајперистом, званим "Ледена коцка". Звали су га да ликвидира Деја и Пеђу, али је он одбио говорећи да ради само по договореном плану, а ово би било брзоплето.
Иначе, радило се о Србину из Јагодине, бивљем репрезентативцу Југославије у стрељаљтву, издајнику који се продао ономе ко плати виље. Погинуо је у подручју Црнобрега код Дечана, од Легијиних снага.
Пада мрак, а по мраку помоћ не стиже никоме. Обојица то знају. Ако издрже до јутра, појачање ће сигурно стићи. Но, дуго је до зоре.
Дејо гледа кроз прозор, види леља чеворице терориста, чуди се љто их саборци нијесу одвукли као претходне. Мало даље, лежи Мило Рајковић и јољ један Србин, лицем према земљи. Заклео би се да је то Срђа.
Кућа Вујољевића полако тоне у таму, почиње игра сјенки. Дејо ставља на пуљку ноћни ниљан.
У Пећи су већ прежаљени. Учесници битке причају да је "море" терориста на прилазима граду. Нико не зна љта је са Дејом, Пеђом и Вујољевићима. Повремено из тог правца чују се детонације и пуцњава. Све ређе, али се чује. Команда МУП-а Пећ избрисала је ове момке из бројног стања, а породицу Вујољевића прежалили. Било какав покуљај пробијања до куће, сматрају, био би погубан. Ионако тамо живих нема. Само треба направити "потковицу" према Лођа и Бреженику, да не продру терористи у Пећ. Потом, јаким снагама, сљедећих дана, напасти терористе.
- Пуцају ли оно Љиптари једни на друге - кажу да је Легија резигнирано питао начелника Вулевића.
А у кући, Пеђа је на степениљту, чува улаз. Дејо мења собе и пуца у све љто се креће. У љта он пуца, заврљава у меканој српској метохијској трави.

ХРАСТОВИ ЈЕДИНИ ЗАКЛОН

Ево је - рече Ћело, а фијук долазеће гранате претвори се у експлозију. Около су падале гране и парчад метала. Ионако неугледан, приљуби се уз подебљи храст, стапајући се са околином постаде невидљив. "Гађају крошње, ако нас не побију гранате, побиће нас гране", сину му кроз главу.
Шиптари који су држали положаје, у безименом селу у Дреници, гађали су по положајима специјалних комбинованих снага МУП-а Србије. Група у којој се налазио Ћело, припадала је пећкој "Муњи". Чекали су у заклонима огромних храстова наређење или прилику да крену напред.
На десетак метара, лево и десно од Ћела, у сличном положају, ко лежећи ко стојећи, приљубљени уз храстове, респоредили су се и остали припадници јединице.
Млади по годинама, стари по стажу у борбама са шиптарским терористима. Знају да морају што пре одавде. Без подршке из "тежег оружја" не могу ни корак напред. Шиптари покривају пјешадијском ватром, из напуштених сеоских кућа, цио брисани простор до њих. Док их из залеђа села, гранатирају минобацачима.
Храстови су на једном узвишењу изнад села, некако у цик-цак линији. Нити су међа, нити су шума, али су једини могући заклон од непријатељске ватре. Иза њих је чистина, слична оној испред.
Испод првих кућа види се канал за воду. Протеже се целом страном села. Под њима је, па су одметници морали да потраже заклон у кућама иза њега. Куће су претежно од камена.
Ако дођу до канала, имали би одличан заклон до даљег напредовања. Узвишење на којем се налазе, треидесетак је метара изнад села, тако да представљају одличну мету.
Звижде меци, падају гранате, забадају се комади метала око њих, они стрпљиво чекају. Ћело чу Деја:
- Шале, зови ове стручњаке да помјере ватру напред, како су кренули помоћи ће Арнаутима да нас дотуку.
- Оће, какви су - рече Шале, тражећи на вези помјерање ватре према одметницима.
Они из позадине нијесу ни имали добар преглед са места одакле су гранатирали, без навођења. Сада их је Шале наводио, и већ други талас погоди прве куће у селу.
Десно од њих, на 500-600 метара, поче са дејством "бов" троцијевац, који је тукао по полажаја непријатељских минобацача. Однекуд проради и "прага". Ћело се одвоји од земље и храста. Поче да пуца. Остали су већ били спремни за претрчавање.
Кренуше један за другим, покривени ватром. Стижући у канал, заузимали су положаје и пуцњавом штитили прелазак осталих. Сви су лежали дуж канала, на истом одстојању, као на пропланку. Ћело је био последњи на левом крилу.
- Крвариш ли то брате? - Упита борца до себе.
- Пушти ме у лепу п .. материну.
- Што, јел озбиљно?
- Ма извире ми задњица иза оног дрвета, Сисне ме метак, кроз оба гуза, брука.
Поче смејуљење оних који чуше разговор. Почеше и коментари:
- Аиии, боли те брига, нек је глава здрава ... Бог чува Србе.
- Важили то и за Црногорце?
- Не, него за вас симићије.
Шале даде знак, крену прва група. Први, праћен пуцњавом осталих, дотрча до најближе куће. Прислони се уз зид са леве стране врата. Други уради то исто са десне.
Хвата за кваку, врата неће да се отворе, одвоји се од зида, лупи ногом у њих, враћајући се хитро у првобитни положај. Други убаци већ спремну бомбу. Убрзо се "Муње" размиљеше по кућама. Одметници су се повукли према крају села.
Са високе куле, која је доминирала целим крајем, отварали су ватру, мењајући прозоре. Пре би се рекло да су пушкарнице, што је била уобичајена архитектура Дренице.
Шале испали зољу. Ћело је стајао уз бочни зид задње куће, на левој страни села. Чекао је тренутак за претрчавање. Осећао је страховиту жеђ. И сјети се како је од конобара постао припадник "Муња".

ДИЈАЛОГ ПРОТИВНИКА

Дај та пива!
- Немамо времена - довикну неко из групе момака у препуном кафићу.
Ајде, Ћело, мрче, а не добисмо пиће - зезали су га другови. - Дај гас брате, донеси дупло.
Одједном поустајаше од столова, гледајући напоље, и по пећком обичају, грунуше сви на врата.
Ћело за њима изађе на улицу. Најежи се гледајући призор:
"Христе, Боже, распети и свети,
српска земља кроз облаке лети ... "
Грмјело је музика са првог борбеног возила, иза којег се протезала моторизована колона у покрету, громогласно поздрављена од пролазника и омладине из околних кафића. Сви су знали да "Муње" тако крећу у борбу. "Србија, Србија", одјекивало је једином широком улицом у Пећи.
Док је колона замицала испод "шедрвана", праћена песмом која је постала химна у Метохији, Ћело је гледао за њима и одлучио да се пријави у ову јединицу ...
- Шта је Ћело, да ти се није приспавало - трже га из размишљања глас.
Одметници су се повлачили у нереду. Угледа Шалета како излази из оне куле, са шиптарском заставом у руци.
У претрчавања, поред неког зида, спотаче се, али у магновењу схвати да му је неко подметнуо ногу. Откотрља се, и из лежећег положаја испали рафал у одметника, који је сједио наслоњен уз зид. Одметник се и не помјери. Био је мртав, с пушком у крилу и испруженим ногама о које се саплео.
Погледа около и настави према задњим кућама, иза којих бјеше исти канал као на почетку села.
Његовом ивицом уздизали су се багреми и врбе. Мало у лево иза канала, усамљена кућа, чији предњи зид од дворишта беше дјелимично срушен. Педесетак метара иза ње, лево и десно, беху се консолидовали одметници. "Вјероватно резервни положај", помисли Ћело.
Притаји се, али изненада примијети заосталог одметника како утрчава у двориште једне куће. Запуца у његовом правцу. Шиптарски терориста замаче иза куће.
По инерцији, Ћело се диже, утрча у двориште и изненади се, кад леђима дотаче зид куће. Гледао је пут својих, који остадоше сувише десно и ниско да би му могли помоћи. Кућа се налазила подједнако удаљена од "Муња" и терориста.
Назад није могао преко брисаног простора, а ни терориста напред. Дахтали су обојица на углу куће, леђима наслоњени о зид. Ћело схвати да је у малој предности, видио је сенку одметника. Наслони аутомат на плексус, с прстом на обарачу. Остао је без бомби, али срећом имао је муниције.
- Еј - чу глас иза зида.
- Еј и теби - одговори.
- Шта ћеш сад Србине?!
Ћело примети грч у гласу терористе. "Напет је", закључи.
- Шта и ти брате мој, да изађем жив одавде.
- Таком Бог нећеш.
Ћело, као блефер у партији покера, поче мирним, али сигурним гласом:
- Немој да си луд, зашто да гинемо. До јуче смо живели заједно, као комшије.
У неверици, обе стране, и "Муње" и терористи слушају дијалог њих двојице.
- За мене сте бришен сви! - Подвикну терориста.
- Немој тако, ово је наша заједничка земља, опет ћемо да живимо заједно.
- Није ваш, него наша!
- Не, бре, комшо, заједничка и наша и ваша, за шта да гинемо?
- Јок вала, ваша није, ви сте окупираљи моја земља! - Грозничаво наставља Шиптар.
- Добро, добро. Нека је и тако, али шта ћемо сад? Од мене и тебе ништа не зависи сем наших животи. Тебе док трчиш према твојима, само ја могу да убијем, као и ти мене док трчим до мојих. Је ли тако?
- Јез, вала.
- Види, ајде одједном да бацимо пушке и свак нек иде код својих.
Слушају "Муње" из канала свог бившег конобара, а садашњег најмлађег припадника јединице, чудећи се мирноћи с којом заводи терористу, који ћути, не одговара.

Тачијев прадеда - православни свештеник Радослав Даниловић?

03. 07. 2012. 11:48 х | Балканоид
На блогерском сајту "Балканоид" један од блогера поставио је веома занимљив текст о пореклу Хашима Тачија. Ми вам га у целости преносимо.

                    Постоје документи да је му прадеда био српски свештеник
Нешто што сам Хашим Тачи, премијер тзв. Републике Косово зна, остатак света не зна. Зна и цела његова фамилија, а било којег старијег Шиптара староседелаца из Дренице ако питате и ако сме да вам то каже, рећи ће вам следеће: засигурно се зна и памти да је прадеда Хашима Тачија био Србин, православни поп. По имену и презимену Радослав Даниловић.

 Читајући ове прве редове наше приче, прво што ће те помислити: "Па ово је просто немогуће и неистина".

Ево и чињеница, непобитних и доказивих.

У писму митровачког хоџе, Турчина Мула-Ибрахима, са почетка 1912. године, које је он писао муфтији у Скопљу стоји овако:

"Праву веру су примили многи овде. Међу њима многи виђенији Срби, па чак и неки попови као што су Милутин Јакшић из села Пантина, којег су Срби убрзо убили, јер, су сматрали да је срам велику нанео њима. У Староме Тргу праву веру је примио поп Јован Аксић, али није смео остати медју својима већ је тражио да се насели овде у Митровицу. У Србици је у нашу веру прешао поп Радослав Даниловић и све своје привео свемогућем Алаху и правој вери.

Овај Радослав се преобратио и примио име Јусуф, а важи за јако угледна човека међу својим Каур. Многи су тамо у његовој парохији пошли његовим стопама и примили праву веру. Ја му не смем веровати, Каурин је Каурин, држим га на удаљености, већ све верске послове и управу над Србица и тим крајем пуштам већ провереном Ибри Пећанцу који држи на оку овог Радослава, а правоверног Јусуфа, па му је и речено, да ако шта примети, да га пошаље овамо нама у Митровицу. Ми би смо овде знали како би са њиме. Ако је Каурин лажно то урадио, лако ће мо га склонити. Држимо га стално на оку ".

Овај докуменат, у оригиналном рукопису, данас постоји у историјском архиву Турске у Анкари.

Други документ, који се налази у библиотеци манастира Хиландара, а датира из 1898. године, из манастира Соколица подстиче и то је списак свештеника и пароха. Као парох Србички на списку стоји поп Радослав Даниловић, за којег се у напомени дописује да је један од најревноснијих и најбољих свештеника, те да ужива велики углед код својих парохијана. Ту се испод тог списка свештеника још и наводи да је извесни Радослав нешто заболовао, тако да је владика морао слати свештеника из Жеровница (село поред Звечана) да га мења на службама, али да се је опоравио.

Четрнаест година након прављења овог списка, тај исти поп Радослав се преобратио у Ислам. Нико не може са сигурношћу да зна зашто је то урадио, јер, је важио за јако угледног човека и цењеног свештеника.

Познато је да је у то време, пре балканских ратова, маса Срба по Рашкој области и северу Косова потурчена силом. Да ли је иу овом случају сила била пресудно да поп Радослав, а прадеда Хашима Тачија промени веру, не зна се са сигурношћу.

Примивши Ислам, поред жене, попадије са којом је живео, ново печени Муслиман Јусуф, а бивши поп Радослав жени се са још једном женом Арнауткињом из неког засеока са Ћићевице, она умире на порођају са првим дететом. А тек са другом Арнауткињом која је била из Глоговца добија деду Хашима Тачија и још четворо деце.


 анимљиво је, да иако није као муслиман добио верску управу над становништвом, већину својих парохијана успео да преобрати у Ислам, вероватно се надајући да ће да постане хоџа и наново добије верску управу ту у Србици. Никада до краја живота, 1929. године то није успео, иако Турци већ дуго нису туда владали.

Крсна слава Даниловића је била Митровдан, а има и занимљив податак, да део те фамилије Даниловића, који нису се хтели потурчити, пребегли су у ондашњу Србију и населили се у сам град Краљево, где њихови потомци и данас живе.

Јасно је да Хашим Тачи у себи има јако мало арбанашке крви и то само по женској линији у три генерације. Засигурно се зна да је ово њему познато и да је пред сведоцима, у Бреги Хоџес повише Поношевца, у главном штабу УЦК, револтиран неуспехом терористичких команданата на терену, на једном од састанака то јавно и рекао. Како су они Шиптари неспособни, а да имају велику срећу да он у себи има српске крви и да требају бити срећни да их он као такав води.

О томе и данас постоје сведоци. Један од њих је то јавно и рекао у једној телевизијској емисији 2005. године на једној Пећкој локалној телевизији. Наравно, исмејан је, на њега су почели да бацају и дрвље и камење, водитељка га је тада у емисији јавно питала да ли се он дрогира или је под утицајем алкохола. Након многобројних претњи, упућиваних њему и његовој породици, побегао је са Космета и затражио и добио политички азил у Бразилу. Сада живи у Сао Паолу.

Хашим Тачи то зна, јако добро, међутим, крије то из политичких разлога. Свестан да би га политички противници напросто "растргли" када би то сазнали и када би имали икакве доказе о томе. На Митровдан, проверите ако имате начина, свестан да му је то Крсна Слава, Тачи ништа не ради. Не долази на посао.

Како је њему, који све то зна, а опет мора да ради по диктату Америке и њених савезника, не бих знао. Да негира своју прошлост можда и може, али своју крв не може да источи. Нека му је Бог или Алах на помоћи.

ПОВРАТАК У ДЕЧАНЕ-Чуда Светог Краља Стефана Дечанског

Радмила Мишев

Још памти јесени кад су падале злаћане јешке зрелих кестена и два глувонема и малоумна брата, Тафа и Маља, како их сакупљају и вуку колицима која шкрипе тако да се чује до на крај села. Браћи је свеједно, нит чују нит разумеју, па на љутите изразе пролазника не обраћају пажњу.

Шиптари су причали да је то казна. Њихов отац је радио на манастирском имању и поткрадао га. А знало се некад, кад радник одлази са њиве, на манастирској међи истресе опанке, да не би земљу манастирску понео, не ваља се, ено Тафа и Маља, а памтили су и многе пре њих, све који су дирнули манастирско, стизала је казна.

И у новије време, после оног, другог рата, када је "Друга настала судија", и немилице развлачена манастирска добра догађале су се лоше ствари, на тим кућама као да је лежало проклетство.

Тако је било од увек.

Још у турско доба, кад су цркве рушене и претваране у џамије, реши неки паша да се прослави и најлепшу и највећу српску цркву претвори у џамију. Дође са силном војском пред манастир Дечани, и у одређени сат уместо звона, требало је да се огласи хоџа. Паша постројио војску, муфтија клекао на молитвени ћилим прострт пред западна врата храма, окренуо лице Меки и почео да клања. Како је челом дотакао ћилим, откинуо се камени лав, са десне стране прозора, пао муфтији на главу и убио га. Турци у томе видеше лоше знамење и разбежаше се.

Опет су звонила звона дечанска, служила са света Литургија, а кад тамјана дизао се у славу Господњу. Но не потраја дуго, а други силник дође да заврши недело свог претходника.

Знао је да се Срби могу сасвим покорити једино ако им обесвети светиње. Доведе војску и запоседе сво поље, од брда до брда. Молили пашу калуђери да не чини греха и да светињу не дира, али Турчин даде да их ишибају и отерају далеко у клисуру. Није хтео да их одмах убије, него да се најпре наслађује њиховим мукама кад им оно најсветије, храм, кућу Божију, зеницу ока, обесвети, оскрнави и у џамију претвори.

Монаси се уздаху у Господа и св. Краља па поред силних убоја и рана не клонуше духом. Кад су све припреме за џамијање манастира биле готове, затресе се земља, зајечаше брда, замути се Бистрица, поплаши се војска, па опаки наум одложише за неки други дан. Барут и оружје склонише под звонару, која је била огромна, виша и од самог манастира. Претворише звонару у барутану.

А кад је дошао дан да место Часног Крста ставе полумесец, одједном се наоблачи, од ведрог дана постаде ноћ, лину киша какву нико ни пре ни после тога видео није и загрме страшно, а гром удари у звонару. Запали се барут, експлодира, па сви Турци и коњи њихови и оружје одлетеше у ваздух, а киша падаше све док не спра крв. Кад је све било чисто стаде исто онако нагло као што је и почела. Од свег тог лома и чуда
манастиру не би ништа а монаси се вратише славећи Господа.

Прошло је много времена од тада, звона више нису смела да звоне по српским црквама, Турци су их сва поскидали и претопили. Али се у црквама Служба служила, мучно се живело, но кандило се у Дечанима никада није гасило.

И тај мали жижак, што лелујаше пред иконом Господњом и Богородичином, сметао је Турцима више од било чега другог. Сетише се старих дана и погибија па један паша, јаничар, дође да се докаже и то ђаурско место коначно претвори у џамију. Како је кренуо, тако је редом пљачкао и убијао, палио и разарао све што му се на путу (и поред пута) нашло. А несрећни народ бежаше од зулума и склањаше се иза тврдих манастирских бедема.

Стиже паша и до манастира, направи лагум, сруши бедеме и уђе са војском. Забеле се поље од чадора. Веселе се Турци, пиште зурле, бију тупани. Сутра ће да угасе кандила, поломе иконе, у Олтар простру ћилиме и клањају по њиховом Закону, а мајстори ће да зидају минарета, виша од цркве. Биће Дечани к'о Аја Софија. Била ђаурска, па је сад џамија.

Народ и калуђере затворише у једну од зграда и весељаху се до дубоко у ноћ.

Негде у глуво доба почеше да звоне звона. Турци престрављено слушају, знају да звона нема, али звон се разлеже и надалеко чује. Потом се упалише светла у храму. Чу се топот коња, звекет оружја, шуштање свиле, жамор и чета витезова прође поред турака. Све чуше, а не видеше никог. Затим се отворише врата на храму и изађе старац у орнату, дуге беле браде, са крстом у руци, сав обасјан светлошћу и стаде пред источник. Око њега се створи чета витезова.

Старац закрсти крстом на све четири стране и рече громким гласом: "Идите неверници, а храм и народ не дирајте"! Онда уђе у цркву, витезови сјахаше, одложише оружје па и они уђоше у цркву. Затворише се врата и поче Служба. Јасно се чуло појање. Кад се Служба завршила опет се огласише звона, светла у храму утрнуше а чета витезова лагано оде у ноћ.

То чудо гледали су и Турци и заточени Срби и сви од страха попадаше на земљу. У том опет забрујаше звона и пре него што је последњи звон утихнуо, нигде ни једног Турчина није било. Разбежали су се "главом без обзира", схвативши да манастир брани сила већа од све војске и оружја. И више се никад не вратише, а манастир оста не оскврнут и какав је увек и био.

Кад се из детињства израсте као из дечијих хаљиница и оде у свет, завичај се не заборавља. Звуци, мириси, слике и приче из детињства трају и греју. Из завичаја оде дете, а врати се зрео човек и некако се (у потаји, онако дечије) нада да ће затећи све као некада, али се све променило. Уместо у родној, родитељи су у вечној кући, и родбина и комшилук. У селу порасла деца, не препознаје никог. Ни старе кестенове шуме више нема. Само је манастир исти, вечит, кућа Божја и наша.

Радосно улази у храм. Све је као некад. Опет се осећа сигурно, као у мајчином крилу. На прстима пролази кроз припрату (да не наруши мир), стаје на врата и десна рука са скупљена три прста креће ка челу, а онда застане у ваздуху. Види ли то добро?

- Да ли је ово јава или један од страшних снова?

Осени се знаком крста, прошапуће "Оче наш", не није ово сан. Целива престону икону, није она стара, прилази иконостасу, нигде икона. Кроз ископане очи види се цео Олтар.

Мошти светог Краља су ту. Као ковчегу рођеног оца прилази саркофагу и грца: "О свети Краљу Стефане Дечански, заштито наша. Од свега си штитио и цркву и нас, а сад су иконе однете негде далеко. Ко ће сад да нас чува? Пут ко да показује, Путовођо? Ко да светли у овој тмини? Зар у светим Дечанима, на слепом иконостасу пред завесама да горе кандила? Коме сад да се поклонимо? Где икону Пресвете Богородице Умиљеније да нађемо"?

Није знао колико је времена прошло од кад је клекао на степенице код саркофага. Кад је подигао главу угледао је младог монаха како стоји са друге стране саркофага. Мушки, невешто, брисао је сузе и поче да се извињава, зна он, није ред да се овако разговара са светим Краљем, али ето, понело лудо срце, боли душа.

Монах га је гледао без имало прекора и тихо рекао: "Разумем ја Вас, али не разумем њих. Ко ће боље чувати светиње од Господа, светога Краља, монаха дечанских и народа". Па речено је: "Ако Господ неће чувати град узалуд су стражари будни" па било где да их склоне, ако Господ неће...

Још је речено: "С' Божијом помоћи учинићемо (своју) силу и он ће уништити наше тлачитеље" (Пс. 59, 12), говорећи гледао је у празан иконостас, а у гласу су му трепериле сузе.

У Дечанима

6. Августа 1995.

Војислав Танкосић-познатији као Војвода Танкосић

Војислав Танкосић
Датум рођења: 16. октобар 1881.
Место рођења: Руклада (Кнежевина Србија)
Датум смрти: 2. новембар 1915.
Место смрти: Трстеник (Краљевина Србија)

Био је пореклом из Босанскe Крајинe (или само Крајина), област у Босни. Заузима цијелу сјеверозападну Босну. Крајина у ужем смислу захвата само околину Бихаћа и предјел у завоју Уне с њене лијеве стране. Од аустроугарске анексије Босне и Херцеговине појам Босанска Крајина проширио се све до Врбаса. Ту се у 12. и 13. вијеку помињу жупе Пољичка, Псетска, Хумска, Горичка и др. Босански краљ Твртко I освојио је знатан дио Босанске Крајине, али је цијела област на лијевој обали Уне, од Крупе до Кладуше, одољела и Твртку и Хрвоју. Кад је Босна пала под Турке (1463), па послије и Јајачка бановина (1528), онда је од градова око Уне и Коране састављена Крајина, да штити хрватске и словеначке земље. Главни град био је Бихаћ. Од почетка 16. вијека водиле су се ту велике борбе између Турака и Аустријанаца. Средином 16. вијека заузели су Турци сав простор до Уне, а 1578. цијелу Крајину. Све до средине 19. вијека Босанска Крајина је била стално ратиште; из ње су Турци упадали у сусједне аустријске земље, па и даље.

Босанска Крајина у ужем смислу под Турцима је чинила засебан санџак, који је укинут средином 19. вијека, - а средиште му је било најприје у Острошцу, па у Бихаћу. У 19. вијеку Крајишници су се борили за независност од босанских паша и против рефорама (1834, 1837, 1843, 1846, 1848. и 1850). Посљедњу буну угушио је Омер-паша Латас 1851. и смирио Крајину.


У Б. К. су нађена преисторијска и римска насеља. Има много градова из средњег вијека и турскога доба.

Као потпоручник је учествовао у завери против краља Александра Обреновића и у Мајском преврату 1903. године.

У својству члана четничке организације упућен је зими 1903/04 у Скопље, Битољ и Солун, где је радио на организовању четничких акција у Македонији. За време свог боравка у Македонији учествовао је у борбама на Челопеку.

После аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, формирао је у Прокупљу четничку школу у којој су припремани добровољци за извршавање специјалних задатака у Босни и Херцеговини.

Био је члан "Младе Босне" и централне врховне управе организације Уједињење или смрт (популарно зване "Црна рука").

У Првом балканском рату командовао је Лапским четничким одредом.

После Сарајевског атентата 1914. аустроугарска влада га је у ултиматуму упућеном српској влади сматрала одговорним за атентат, због чега је био притворен у штабу Дунавске дивизије I позива.

По избијању Првог светског рата постао је командант Добровољачког одреда у Београду, а затим Рудничког добровољачког одреда.

За време битке на Дрини 1914. командовао је посебном четом добровољаца и четника у састави Лимског одреда у источној Босни, потом код Лознице, Крупња, на Мачковом камену и др. За време повлачења српске војске 1915. као командант батаљона смртно је рањен у Игришту код Великог Поповића 31. октобра 1915.

Од последица рањавања умро је 2. новембра 1915. у својој 34. години живота у Трстенику. Његови војници су га однели и закопали у родном крају.

Касније су Аустријанци гроб откопавали да се увере да је мртав.

ТУМАЧЕЊЕ КОСОВСКОГ ПРОБЛЕМА ПО ПАТРИЈАРХУ ПАВЛУ

На Косову се све чинило да народи живе затворено, свако у себе. Највише смо ми обмањивали сами себе. Омраза као да је била једина права истина о Косову коју сам, нажалост, увидео. Вековима васпитаван да живи племенским начином живота, у послушности и преданости онима који га воде, шиптарски народ је упућиван да му непријатељи буду сви они који говоре, верују и живе другачије. Као да је утицајнија на њихово великошиптарско самоуверење била идеологија, блиска владајућој Албанији, него исламска вероисповест, ма колико се њихови верски вођи приклањали захтеву за Косово-републику. Све ово говорим о времену пре него што ће доћи до отворених сукоба 1981. изазваних побуном, не зато што су обесправљени, већ што им сви захтеви нису били испуњени. Они аутономију нису изборили, него су је добили, иако је Велика Шипнија изгубила рат. Њима је наруку ишла политика федеративне Југославије и тога су били свесни они који су припремали немире и незадовољства косовско-метохијских Шиптара. Она из 1981. била је, колико знам, прва побуна до које је дошло зато што се преко хлеба аутономије тражила погача републике за себе.
По себи се разуме да за такво стање на Косову кривицу не сносе само Шиптари. Њих су подржавали и подбадали не само из република бивше заједничке државе, Југославије, већ и из страног света. Али, мене се највише дотиче саучесништво политичких људи нашег народа.

Познато је да је у Дечане, испод ћивота Светога Стефана Дечанског, зарад својих невоља долазило много Шиптара, понекад чак и у већем броју него Срба. Десио сам се једном у порти манастира и чуо разговор, када је из цркве излазио Шиптар са мајком, женом и болесним дететом. Један младић, досељеник из Црне Горе, који се ту затекао, упита несрећног оца: "Шта ти овде тражиш од нашег свеца?" - "Ја нисам дошао ни вашем ни нашем свецу" - одговори Шиптар - "већ свецу Божјем. А кад је Божји, онда је он и ваш и наш. Јер, да светац мисли оно што мислимо ја и ти, не би му долазили ни ја, али ни ти." Црногорац ућута, а Шиптар ми приђе да тражи благослов за дете.

патријарх Павле