Историја скијања на Јахорини

www.palelive.com

САОБРАЋАЈ

1912. године на Јахорини је изграђена железничка шумска пруга од Пала (829 м) до Пољица (1530 м) намењена за извоз дрвета. Пругу је поставио италијан Максим Фелтринели звани Малакорни, који је имао своје пилане на планини. Ова пруга се даље наслањала на железнички правац Вишеград - Сарајево, грађен од 1901. до 1904. године по наређењу цара Фрање Јосипа. Први друмски путни правац ка врху Јахорине грађен је дуж трасе пруге 1925. године када је генерал Ђорђе Томић за ту намену мобилисао војску и резерву. Овим путним правцем Фертинели је извлачио дрвену грађу са Јахорине до 1936. године. Након ИИ светског рата омладина је већ 1945. године изградила пут од Требевића и Пала све до Рајске долине. 1971. године је направљен пут од Близанаца до Бобанових рупа на Голој Јахорини до 1850 м / нв. Асфалтом је пресвучен правац од Сарајева преко Требевића до раскрснице Бистрица - Пале у дужини 26 км током 1971. и 1972. године. Остатак пута од 9 км од Бистрице до Јахорине је асфалтиран 1976. године, а касније и пут од Пала ка Јахорини.1971. године на Јахорину стиже и прва специјална машина за чишћење снега, тако да Градско саобраћајни предузеће из Сарајева уводи редовну аутобуску линију Сарајево-Јахорина. Овим је комплекс Јахорине добио на значају и на тај начин је омогућена свакодневна посета смучарима и грађанима Сарајева. Асфалтирањем путева и број посетилаца приватним возилима је знатно порастао.


ЖИЧАРЕ И СКИ ЛИФТОВИ
(Подаци добијени од Цвијана Голијанина који је од почетка руковао жичарама.)

 
Прва жичара на Јахорини
Прва жичара је довршена и отворена 1952/11/29. године. Она почиње на полазној станици од хотела "Јахорина" са надморске висине 1660 ми иде до врха 1885 м на Голој Јахорини. Дужина жичаре износи 1050 м, тип је једносед са 102 седишта капацитета 360 путника на сат. Од полазне станице до врха вожња траје 8 минута. Жичаром је прво управљао Смучарски савез БиХ од 1952/11/29. до 1958/11/26. године кад је припала Градском саобраћајном предузећу Сарајево. Поред жичаре су постојале смучарске стазе дужине 3660 м Стаза се спушта од врха Шатора (1885м/нв) на Голој Јахорини, преко Рајске долине до Кадина врела - Врхпрача 1000 м / нв. Ове стазе служе за смучање обичних смучара и за европска такмичења у спортовима на снегу. Одоздо од завршне станице код Кадине воде враћало се жичаром "Три" до жичаре "Један" и ту настављало ка Голој Јахорини.

Друга жичара на Јахорини
Друга жичара је довршена и отворена 1965. године. Она почиње на полазној станици Пољице са надморске висине 1530 ми иде до 1908 м / нв на "Зачаране дворе" испод "Огорјелице". Дужина жичаре износи 1641 м, тип је једносед са 148 седишта капацитета 360 путника на сат. Од полазне станице до врха вожња траје 12 минута. Жичаром управља "Градско саобраћајно предузеће" Сарајево. Дуж жичаре су и смучарске стазе које нису намењене за такмичења. Стаза од Голе Јахорине до Пољица је дужине 3000 м

Трећа жичара
Трећа жичара је довршена и отворена 1971/01/14. године. Она почиње на полазној станици од хотела "Јахорина" са надморске висине 1660 ми спушта се до 1329м/нв у место Жевње - Врхпрача. Дужина жичаре износи 1241 м, тип је једносед са 138 седишта капацитета 100 путника на сат. Од полазне станице до врха вожња траје 10 минута. Жичаром управља "Градско саобраћајно предузеће" Сарајево. Поред жичаре пролазе спуст и велеслалом стазе, и жичара је управо направљена за такмичења на снегу на дугим стазама, с Голе Јахорина до Врхпраче. Жичаре раде од првог снега у новембру до последњег у мају. Да ски стазе нису биле добро сређене сведочи и констатација аутора да је: Смучарске стазе на Јахорини треба очистити од стена и пањева, посути земљом, поравнати и посијати планинску траву. Само на таквим стазама се може скијати и на 5-10 цм дебљине снега, а тиме би се и продужила сезона смучања.

Ски лифт у Рајској долини

Ски лифт у Рајској долини довршен је и отворен 1972. године (Податак Радослава Џорџе, председника Сарајевског смучарског клуба) Овај ски лифт почиње на плазној станици у Рајској долини на 1655 м / нв и иде до врха 1855 м / нв на Крвавим локвама. Дужина ски-лифта износи 655 м, а висинска разлика 200 м Капацитет ми је 700 особа на сат. Ски лифтом управљају Сарајевски смучарски клуб и управа дома "Младост".
Ски лифт код дома "Партизан" довршен је и отворен јануара 1976. године (Податак Паје Ђокановић, управника дома Партизан). Полазна станица лифта је код дома Партизан на 1660 м / нв, а иде до 1800 м / нв иза Оштре главе на Голој Јахорини. Дужина ски лифта износи 450 м, капацитет је 600 особа на сат. Ски лифт је типа сидро и вуче по двојицу смучара. Ски лифтом управљају Смучарско планинарско друштво Јахорина-Сарајево и управа дома "Партизан". Са обе стране лифта постоји уређена ски стаза са два спуста лево и десно према дому Партизан. Дужина стазе је 450 м колико и дужина ски лифта.
Те 1976. године у изградњи је "једноужетна двоседа кружна жичара" са дужином трасе 1320 м, а лоцирана је западно од жичаре један на благо нагнутом платоу код велике кривине на Огорјелици. У плану је била и изградња ски лифтова за децу као и жичара Пале-Јахорина.
Од 1971. године на Јахорини је посвећена посебна пажња уређењу планине, објеката и жичара, а према узору на међународне ски центре са тежњом да Јахорина постане прави зимски Спортско-рекреациони центар. Половином јануара 1971. на Јахорину стиже прва специјална машина за набијање и равњање смучарских стаза и даје један нов и известан квалитет снежним теренима Јахорине.


Панорама Јахорине с почетка осамдесетих година

Тих седамдесетих година на Јахорини су верификоване смучарске стазе од стране Светске смучарске федерације - ФИС и то Стаза за СПУСТ дужине 3500м, са висинском разликом 887 м Почетак је на Голој Јахорини 1777 м / мв а циљ у Врхпрачи на 1090 м / нв. као и Стазе за велеслалом и слалом. Сваке сезоне се на Јахорини се одржавају 4-5 значајних такмичења са просечним учешћем по 100 такмичара. Јахорина је била организатор Европског и Светског омладинског критерија у смучању, што је тада представљало велику афирмацију планине.

Значајнија међународна такмичења одржана на Јахорини:
• 1957. године ИИИ Омладински шампионат алпских земаља;
• 1974. године у јануару ИИИ Европски омладински критериј а захваљујући Јахорини те исте године је одржан Светски шампионат у спусту;
• 1975. године у јануару Европски куп за мушкарце, као и Светско првенство за жене "Златна лисица" јер те године на мариборском Похорју није било снега;
• 1977. године у календар ФИС-а је увршћено такмичење Европског купа на Јахорини.



Такмичења у Рајској долини

СМЈЕШТАЈНИ КАПАЦИТЕТИ
После окупације Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске 1878. године, тадашња буржуазија у потрази за дивљачи долази у лов на Јахорину. Ово богато ловиште високе дивљачи привукло је и ловца вукел да направи ловачку кућу на Јахорини, код једног извора воде који ће касније добити и његово име - Вукелина вода. То је уједно и први објекат на овој планини за смештај странаца. Ловачка кућа изгоре. На том месту направише дом "Романија" са 60 лежаја, који је 1922. године изгорио.
После Првог светског рата (1914-1918), у 1923. години, долазе први љубитељи природних лепота на планину Јахорину. Те године је направљена зграда хотела "Шатор". У хотелу је било око 70 лежаја. До хотела се долазило шумским путем. По наредјењу краља Александра, генерал Ђорђе Томић 1926. године прави зграду Дома армије са 80 лежаја. Иако су изграђени објекти нудили удобан смештај, на Јахорину су још увек навраћали знатижељни посетиоци или групе који су долазили ради уживања у природним лепотама планине са мањим задржавањем. Теко је било све до ИИ Светског рата када су тада постојећи објекти уништени и спаљени
После Другог светског рата (1941-1945) обновљени су наведени спаљени објекти, а још 1947. године на Јахорину је доведено електрично светло. Изграђен је подземни кабал за струју и телефонске везе ... а онда почиње изградња:
• 1950. године направљен је Синдикални планинарски дом "Јахорина" са 95 лежаја.• 1955. године направљен је дом "Кошута" са 45 лежаја.• 1959. године изграђен је дом "Партизан" са 120 лежаја.• 1960. године изграђена је вила "Бистрица" са 44 лежаја.• 1961. године направљен је дом "Младост" са 94 лежаја.• 1975. године направљен је хотел "Јахорина" савремен комфоран објекат са 320 лежаја. Те исте године дом "Кошута" је више неупотребљив, а вила "Бистрица" је изгорила 1974. године
Изградњом водовода са врела Праче за туристичко насеље на Јахорини, капацитета 20 лит / сек обезбеђена је несметана употреба објеката. Обезбијеђена је љекарска служба преко целе године, отворена зграда поште и нови телефонски прикључци.
Хотел "Шатор"

Хотел "Шатор" Када је изгорила Вукелина Ловачка кућа, на локацији која по њему доби назив Вукелина вода, изграђен је дом "Романија" са 60 лежаја. (Податак Обрена Голијанина, старијег човека који је читав свој дуги век провео на Јахорини). Управник је био Немац Вајсиба. Капитулацијом Аустро-Угарске, Вајсибан оде у Аустрију а 1922. година и дом "Романија" изгоре.
На том месту у близини Вукелиних вода, већ наредне 1923. године, направише зграду данашњег хотела ком дадоше име по месту Шатор - хотел Шатор. Новац за изградњу хотела је дао Ђорђе Крстић, ондашњи председник Врховног суда у Сарајеву. (Податак Рада Томића - "Адаиџе" из хотела Шатор) Радове је изводио Мика Благојевић из Сарајева. Зграда од два спрата зидана је од камена, а трећи је од дрвета. У хотелу је било око 70 лежаја. Хотел је освијетљаван са лампом и гасом. До хотела није било аутомобилског пута, него само шумска цеста. Након отварања хотела, мештани су први пут видели скије на Јахорини. Скијаш се скијао испред хотела и изазвао чуђење код присутних.
• Крајем 1941. године Партизани Јахоринског одреда су упалили хотел "Шатор".• 1948. године УДБ-а доводи кажњенике који поново обновис изгорјели хотел. Тада су направили и терасу за сунчање и довели електрично светло. Кажњеници су изградили и пут до хотела. Хотел се снабдева водом из Вукелиног врела које се налази у близини зграде.• 1966. године извршена је доградња бара и просторија за Дневни боравак, одмор и разоноду. Собе су преуређене с увођењем топле и хладне воде и централног грејања. Реновиран је и лепо уређен ресторан са кухињом. Тада је хотел "Шатор" имао 120 лежаја намењених гостима и 20 лежаја за персонал.• Од 1948-1955. године хотелом "Шатор" управљао је Секретаријат за унутрашње послове Сарајева.• Од 1955-1958. године "шатором" управља хотел "Европа" из Сарајева.• Од 1958-1962. управља хотел "Јахорина".• Од 1962. године хотел Шатор преузима Студентски центар из Сарајева који је њиме управљао до ратних дешавања деведесетих година, када је хотел знатно оштећен. Данас хотел и даље чека на реновирање ...

 Војно одмаралиште "Јахорина"


Војно одмаралиште "Јахорина" 1925. године по наређењу краља Александра, генерал Ђорђе Томић је на Јахорини купио земљиште од солунског добровољца Живка Ћира из Касиндола и ту 1926. године направио Дом армије. Зграда је смештена на 1540 м / нв, озидана од камена на два спрата. Зграда је освијетљавана лампом са гасом и загреване пећима на дрва. (Податак Петра Карића - управника дома)


• 1941. године усташка војска је смештена у зграду дома. Крајем 1941. или почетком 1942. године Партизани Јахоринског одреда истерали су усташе и дом запалили.• 1946. године, одмах након завршетка рата, зграду дома су обновили и покрили заробљени немачки војници. Столарију у дому је градио КПД у Фочи 1947. године.• 1958. године извршена је адаптација зграде и опреме са 90 лежаја. Те године код дома је направљен депаданс са 60 лежаја. Све собе имају топлу и хладну воду, централно грејање, купатило на спрату, ресторан, простор за одмор и разоноду, терасу за сунчање. Одмаралиште се снабдева водом из централног водовода са врела Праче.

 
Такмичење у велеслалому код хотела Јахорина

Дом "Партизан"

Дом "Партизан" Налази се на Јахорини на 1660 м / нв. Изграђен је добровољним радним акцијама чланова Смучарског планинарског друштва "Јахорина" Сарајево. (Податак Паје Ђокановић - управника дома) На спомен плочи у дому пише следеће: "Дом смучарско-планинарског друштва ЈНА" Јахорина "изграђен је у част 40-годишњице КПЈ и СКОЈ-а и отворен је на Дан армије 22.КСИИ 1959. године ".
Дом је озидан од камена на два спрата и покривен лимом. Има терасу за сунчање. У дому има 17 соба иу депадансу 5 са ​​свега 120 лежаја. Има три купатила са тушевима, централно грејање, трпезарију, друштвене просторије, телевизор. Одмах поред дома је изграђен ски лифт. У почетку, дом се водом снабдевао са извора Паљске колибе, а касније из централног водовода са врела Праче.
Данас ни дом ни ски лифт нису у функцији.
Дом "Младост"

Дом "Младост" Налази се на 1702 м / нв код Рајске долине са идеалним погледом на северне падине Јахорине на којима се налазе смучарске стазе. Изграђен је 1961. године добровољним радним акцијама чланова Сарајевског смучарског клуба. (Податак Радослава Џорџе, ондашњег председника Сарајевског смучарског клуба). Озидан је са каменом на два спрата. У згради дома има 70 лежаја иу депадансу 24 - укупно 94 лежаја. Дом има у собама топлу и хладну воду, централно грејање, зеједничке тушеве, трпезарију, друштвене просторије, клуб салу, бар итд Раније се снабдевао водом из извора Бањглава, а касније из централног водовода.
Дом "Кошута"
Изграђен је 1955. године добровољним акцијама омладине која воли смучање. (Податак Алије Јахића - ек председника Туристичког друштва "Јахорина" са Пала). Зграда је направљена од дрвета и имала је заједничких 45 лежаја на спрат. Зградом је управљао Сарајевски смучарски клуб, а 1960. године зграду је откупило Предузеће "Енергоинвест" из Сарајева. Још седамдесетих година објекат је дотрајао и налазио се у рушевном стању. "Енергоинвест" је на истој локацији требало да направи нову зграду са 150 лежаја, што би данас требало да буде постојећи хотел "Кошута".
Вила "Бистрица"
Познатија је и као вила Извршног већа БиХ, направљена је 1960. године. Зграда је била озидана од камена са 44 лежаја у двокреветним собама и 4 апартмана, етажним тушевима и диско клубом. 1970. године вила "Бистрица" је била у саставу Градског саобраћајног предузећа Сарајево. Изгорила је 1974. године. Планирано је да буде обновљена што је касније резултуирало данашњим објектом хотела "Бистрица".
Хотел "Јахорина"

Хотел "Јахорина" Направљен је на 1632 м / нв. Првобитна зграда је изграђена 1950. - године и имала је 95 лежаја у организацији Синдиката БиХ и града Сарајево. Тада се звао Синдикални планинарски дом "Јахорина".
• 1957. године извршена је адаптација објекта у Ц категорију.• 1960. године овај објекат синдикати предају на управљање хотел "Европи" из Сарајева.• 1962. године формирано је самостално предузеће хотел "Јахорина" чији је оснивач општина Пале.• 1970. године, хотел улази у састав Градског саобраћајног предузећа Сарајево.• 1974. године ради се доградња старе зграде и озидана нова на пет спратова.
1975/01/14. године отворен је хотел "Јахорина" А-категорије. То је савремени објекат са 70 двокреветних и 24 једнокреветне собе у новом делу хотела и 8 двоктеветних и 8 трокреветних соба у старом делу хотела. Свака соба има купатило, а хотел поседује и затворени базен. Хотел нуди услугу изнајмљивања и сервиса ски опреме, а поседује и своју амбуланту. Поред хотела се налазе полазне станице једносједих жичара и то ТРЕЋЕ која се спушта у Врхпрача и ПРВЕ која води на Огорјелицу, као и ски лифтови. Гости са доње стране хотела излазе директно на ски стазу.

ОРГАНИЗОВАНО СКИЈАЊЕ НА ЈАХОРИНИ
САРАЈЕВСКИ СМУЧАРСКИ КЛУБ
Године 1933. у Сарајеву је основана прва самостална смучарска организација под именом Ски-клуб Сарајево. Све до рата 1941. године, овај клуб је чинио значајне напоре на унапријеђењу до тада непознатог смучања, као и такмичења у свим категоријама. У овом периоду одрађено је међународно такмичење у алпским дисциплинама на Јахорини. Много је учињено и на обезбеђењу материјалне базе за развој смучарства. Изграђени су домови на Црепољском и на Јахорини. Међутим, дотадашњи успешан рад клуба, као и све што је до тада учињено, уништено је за време рата. Многи активи чланови клуба у току рата су изгубили живот. Домови, који су са великим напорима и самоодрицања подигнути, уништени су, тако да се по завршетку рата морало почети изнова. Формирана су планинарско-смучарска друштва, која су се више бавила планинарством него смучарством. Тек 1954. године формирањем самосталне смучарске организације под називом Сарајевски смучарски клуб, почео је интензивнији рад на унапријеђењу смучарског спорта у Сарајеву.
Рад клуба, који је приликом формирања бројао 60 чланова, а 1975. године их има 500, углавном се одвија у два правца: уздизање квалитета у алпском смучању и подизање материјалне базе клуба, услова за успешан рад. Изграђен је дом "Младост" на Јахорини, капацитета 70 лежаја, лифт капацитета 700 особа на сат, изграђене су стазе врхунског квалитета за спуст, слалом и велеслалом, тако да су се на Јахорини могла одржавати сва такмичења у алпским дисциплинама. Такмичари овог клуба су углавном били доминантни на републичким БиХ такмичењима. Неколико чланова клуба је наступало и за државну репрезентацију. За свој успешан рад Сарајевски смучарски клуб је добио низ значајних признања:
1975. године, прослављајући 20-годишњицу свог постојања и рада, клуб је прихватио и организацију Европског купа у спусту. Да би обезбиједили потребне услове за одржавање овако значајне приредбе, уз помоћ свих заинтересованих у граду, у току лета направили су спуст стазу дужине 3200 метара са висинском разликом од 782 метра. Стаза ових димензија задовољава прописе ФИС-а и на њој се могу одржавати сва такмичења у алпским дисциплинама. Изградња стазе за спуст је допринела да Јахорина стане раме уз раме са осталим ски центрима у тадашњој Југославији па и Европи. Дугогодишњи председник овог клуба је био Радослав Џоџо.

Смучарско - ПЛАНИНАРСКО ДРУШТВО "ЈАХОРИНА" - САРАЈЕВО


Осећајући потребу да се припадници ЈНА и чланови њихових породица, као и резервне војне старешине организованије баве смучање, 1950/11/12. године основан је Смучарски клуб "Јахорина" - Дома ЈНА у Сарајеву. У првој години постојања учлањено је 800 чланова, од чега се око 200 активно бавило смучање. Смучарски клуб "Јахорина" је новембра 1951. године припојен Спортском друштву "22. децембар". На годишњој скупштини Спортског друштва, новембра 1954. године, клуб се поново осамостаљује и добија назив Смучарско планинарско алпинистичко друштво ЈНА "Јахорина". Идеја о изградњи смучарско-планинарског дома на Јахорини прихваћена је на годишњој скупштини 1957. године. Чланови друштва добровољним радним акцијама су изградили дом "Партизан" на Јахорини и отворили га 22. децембра 1959. године.

Исте године СПД Јахорина је добило друштвене просторије у дому ЈНА. Друштво је тада имало преко 800 чланова. 1960. године формирана је такмичарска екипа смучара омладинаца. Друштво је један од предлагача организовања смучарског "Јахоринског купа", а такође и организатор планинарског оријентационог такмичења "Јахоринске стазе", које је постало традиционално. Сваке године организује планинарски поход "Игмански марш". Ово друштво је дало крупан допринос у развоју смучарства и планинарства у Сарајеву и Босни и Херцеговини уопште. Друштво је добило много награда и признања за свој рад. 1962. године организација "Јахоринског купа" била је поверене овом друштву. Друштво организује смучарске курсеве за почетнике на којим је од свог оснивања до јануара 1976. оспособило око 3000 младих смучара. СПД "Јахорина" изградило јје добровољним радним акцијама ски лифт код дома "Партизан" на Јахорини и пустило га у рад 1976. године.

Подаци добијени од Ристе Курилић и Миливоја Николића, тадашњих потпредседника Смучарско - планинарског друштва "Јахорина" Сарајево.

Цркве Св.Архангела и Црква Св.Троице у селу Ћелије код Ниша

Ко Цркви даје Богу позајмљује а Бог ником дужан не остаје".

Мислимо на своју душу и помозимо обнову Храмова!
 
На само 24 километра од Ниша у подножију Соколовог камена са југозападне стране налази се село Ћелије у општини Гаџин Хан у коме постоје две цркве једна је према предању изграђена на оближњем брду изнад села у 12 вијеку, одакле је наводно у 17 вијеку пренета на данашњу локацију у село Ћелије.
Црква је према документацији на основу које је тражена адаптација посвећена Св.Архангелу Гаврилу, а на основу звона на звонику које је из 1882 године Св.Архангелу Михаилу, а утврђивање тачних чињеница оставиће мо историчарима и месно надлежном пароху.Црква је без крова, а на њој и поред топа што су изложени разним атмосверским утицајима на зиду стоје добро очуване фреске.Није познато када је Црква иконописана, али је неспорно да је урађено изузетно квалитетно и да би било неопходно да се ангажују надлежне Институције, да процијене стварну вредност тих фрески и иницирају одговорне да се исте заштите од даљег пропадања.Друга Црква посвећена је Св.Тројице и она је изграђена 1932.године.Иконостас у Цркви радили су руски мајстори пре II светског рата и може се сматрати солидно очуваним.Према неким подацима Литургија у цркви није служена од шездесетих година прошлог вијека.Покренута је иницијатива да се на комплексу где се налазе две поменуте Цркве и објекад сеоске Основне школе, која је изграђена на црквеном земљишту, а која је сада уступљена Црквеној општини Гаџин Хан формира Манастирски комплекс Ћелије.Не зна се од кога је потекла та идеја, али на њеној реализацији први је почео да ради 2008.године искушеник Гардаш Саша из Тузле БиХ који је ту боравио три месеца и за то време препокрио Цркву Св.Троице, поставио стакла на централној куполи и сређивао простор око Цркве.Мјештами су га ословљавали са монах Гаврило.Гдје и зашто је отишао нисмо успијели да сазнамо.

Такође, овом приликом упућујемо и апел свима да на све начине подрже акцију организатора за обнову и оживљавање Манастирског комплекса Ћелије.
Текући рачун за уплату донација: обнова Храма Свете Тројице у Ћелијама
Бр.рачуна 235-0000-96
позив на број:5022110-000.14-864377 Нишка Банка

Црква Свете Тројице у селу Ћелије код Ниша

Иконостас је радио непознати руски Иконописац

По предању на овом брду мала Црква је изграђена у 12. веку, а у 17. пренета на данашњу локацију.

Мала Црква светих Архангела која је на овом месту од 17. века

Поглед на небо из мале Цркве која је без крова

Текући рачун за уплату донација: обнова Храма Свете Тројице у Ћелијама
Бр.рачуна 235-0000-96
позив на број:5022110-000.14-864377 Нишка Банка

Беседа о Митровдану на Призренској Богословији у Нишу

На Митровдан ове године, у Цркви Васкрсења Христовог, у Нишу, отац Бобан подучи присутни народ упућујући на речи једне богослужбене пјесме коју је спјевао надахнут Духом Светим псалма појац Цар Давид још у Старом веку, "Радујте се праведни у господу јер праведним приличи похвала, Алејула (Пс.32.1), а којом се већ више одXVIII вјекова подсећамо и на великог војводу Димитрија Солунског и прослављамо га као Св.Мученика Димитрија Мироточивог, јер из његовог Светог нетрулежног тела излази Свето миро које помаже и исцељује слепе и хроме ако приступају Свецу испуњени Вером и Надом.
Такође, напомену да је било много виђења Светог Димитрија и много вијекова послије његове смрти, да у телесном облику брани Солун или на другим местима где је било угрожено православље. 

 Требамо се овде присетити да су захваљујући тим виђењима и многи Срби, припадници разних племена, који су борили под заставм Цара Душана и држали Солун под опсадом угледавши Св.Димитрија на зидинама Солуна, одрицали се паганства, прихватали Православље и узимали тог Светитеља за заштитника своје породице и Крсну Славу.Кајући се за своје дотадашње грехове и живјећи по Јеванђељу ти наши преци заслужили су да им Св Димитрије помаже и нама у невољи.
Тако се десило и за вријеме посљедњег рата Отаџбинског када се стварала Република Србска, када је један Светогорски старац имао виђење Св.Димитрија са окрвављеним мачем који му је саопштио да се враћа из Херцеговине где је штитио угрожени Србски народ нападнут од мухамеданаца. 

С обзиром на две Митровданске офанзиве организоване о Митровдану 1992.године, када је 40.000 војиника регуларних јединица Војске Хрватске, ХВО-а и Армије БиХ, напало положаје које су бранили 4200 бораца Невесињске бригаде ВРС на целокупном фронту долином реке Неретве или она офанзива о Митровдану 1994.године када је више од 1000 специјалаца Армије и МУП-а БиХ убачено на подручије Вележа да би са леђа напали положаје Невесињске бригаде.
И један и други покушај завршио се потпуним неуспјех по нападача, тако да слободно можемо прихватити ово виђење светогорског старца као апсолутно тачно јер само је Чудо Божије и Сам Св. Димитрије могли у та два наврата спасити Србски народ у Херцеговини од пропасти и затирања.
Слава је и хвала Богу и Св. Димитрију у векове вијекова.Амин.

ДЕЧАНСКИ ПОДВИГ-АНХРИМАНДРИТА ЈУСТИНА ТАСИЋА

 Тасић Милисав-Анхримандрит Јустин Дечански и Савински 

  Можда некоме изгледа и чудно тражити повезаност између Републике Српске и Косова, али свако од нас носи свијесно или несвјесно Косово у срцу. 

Први дио можете прочитати ОВДЈЕ
Промисао је хтијела да је игуман Макарије, који га је дочекао у Дечанима био везан и за први Милисавов Манастир Бању код Прибоја у којем је боравио пошто су припаднлци ОЗНЕ, затворили тадашњег игумана Пахомија, а послије повратка игумана Пахомија, игуман Макарије враћа се у Манастир Свету Тројицу код Пљеваља, али и он је безаконито ухапшен и држан три године без суђења у затвору у Богдановом крају на Цетињу.У пролеће 1956.године игуман Макарије, после пуштања из затвора одлази у фрушкогорски Манастир Беочин, одакле на позив новопостављеног епископа рашко- призренског Павла, долази у Дечане где је завршио пре рата завршио монашку школу и провео неко време иу току рата.Игуман Макарије дошао је у готово опустио Манастир у коме су послије упокојења дотадашњег ахримандрита Теодосија били стари јеромонах Калиник и млади, али тешко болесни монах Јаков .

 Отац Макарије постављен је за Игумана дечанског 15.новенбра 1957.године, где у то смутно време обнавља дух монашке ревности у богослужењу, а поред редовних богослужења уводи и молебан са Акатистом Светом Краљу.Осим тога успео је да обнови манастир заједно са конацима и да уведе ред у обраду манастирског имања и винограда у Великој Хочи. Ипак најважније дијело оца Макарија у тим тешким временима била је обнова монашког братства у Дечанима, а међу њима је био и Милисав Тасић као искушеник, чији ће каснији постриг обележити ту обнову, а касније дати и печат манастирском животу.Искушеник Милисав, кога анхримандрит Јован Радосављевић описује као ведрог и готово увек насмејаног, примио је монашки постриг из руке тадашњег епископа рашкопризренског Павла, 6.марта 1963.године и дато му је име Јустин, исто оно које је носио духовни отац анхримандрита Макарија, који је без трага нестао на Косову у току ИИ светског рата.На Томину недељу 1964.године монах Јустин биће рукоположен за јеромонаха.Дечани су тада били духовно гнездо за многе монахе чија имена до данас блистају у нашој помијесној Цркви.Прије оца Јустина 1961.године у Дечанима замонашен је Милан Столић из Руме-данашњи епископ жички Хризостом, а потом у Манастир долази и Милорад Микић који 1962 године постаје расофорни монах са именом Николај.Станко Рашковић из Пећи замонашио се 17.августа 1963.године, добивши име Гаврило, а касније ће бити анхримандрит манастира Светог Марка у Америци.Убрзо у Дечане из Пећке патријаршије прелази и млади монах Гаврило Вучковић, родом из Источне Србије, који после неколико година одлази у Хиландар, где остаје више од 2година, сада је анхримандрит и старјешина Манастира Лепавина у Загребачкој митрополији.Привремени искушеници и богослови били су Милош Милошевић, садашњи анхримандрит студенички Сава и Владимир Гроздановић-отац Варнава, анхримандрит и игуман манастира Савина у Херцег Новом.Тада су у Дечанима боравили и Ристо Радовић -садашњи митрополит Амфилохије, као и будући свештеници Живко Тодоровић, Драгомир Рвовић, Радослав Филиповић и Звонко Тодоровић, двојица задњих касније су били свештеници у Америци. Од монаха у Дечанима су се дуже или краће време подвизавали јеромонах Калиник, монах Јаков, јеромонаси Доротеј, Јован, Георгије, Пантелејмон, Мирон, Андреј и монаси Урош и Данило.Седамдесетих година прошлог вијека у Дечане долазе и два свршена теолога, као искушеници Томислав Гачић из села Чечаве у Републици Српској, сада епископ врањански Пахомије, и Миломир Богићевић из Пећи, сада анхримандрит Алекреј у манастиру Св. Л уке у Бошњану.Дечанским духом напајао се и владика Иринеј Буловић.Скоро сви искушеници оца Макарија успијешно су окончали богословске школе. Тако је отац Јустин 1971 године завршио призренску богословију где су му професори били садашњи патријарх Иринеј, блаженопочивши анхримандрит Никодим Ђураков, протојереј Милутин Тимотијевић ...1977.године због болести оца Макарија за игумана мангстира Дечани постављен је отац Јустин, који ће наредних година водити бригу о старом и слепом Игуману Макарију, за кога му није било тешко ни да нешто прочита, одведе га до цркве, окупа га пресвуче, јер њему ништа није било тешко да уради за свога Машу како су сви звали свог мудрог старца и духовног оца.Све до своје смрти 1981.године, отац Макарије биће му увек ослонац и савјетндавац око материјалног пословања, администрације, рацуноводства.Из тог времена потичу и многа пријатељства оца Јустина и многих истакнутих научника и интелектуалаца који су били укључени у радове на обнови Манастира.Приповједајући о оцу Јустину, академик Владета Јеротић каже: "посећујући православне манастире током низа година, нисам срео" природнијег "монаха од игумана дечанског (30 година игуман манастира који је најмање од свих манастира био угрожаван од Шиптара), а онда и анхримандрита савинског Јустина.Од младих дана калуђер, стекао је знање и умеће хришћанског живљења поред надалеко чувеног пре оца Јустина Дечанског, игумана Макарија.Причајући о свом духовном оцу, игуману Макарију, увек са вољом и задовољством, отац Јустин га наводи као редак пример калуђера у српском православном свету, који је склјио, носио и живео православну хришћанску духовност са природношћу живљења простог српског човека, али и са мипломатским умећем, тако ретким даром у православљу уопште, у православној црквеној политици поготово (такав редак дар по мишљењу оца Јустина имао је и српски патријарх Герман). Говорећи са уважавањем и синпатијама о оваквим особинама дугогодишњег игумана дечанског Макарија, отац Јустиа као да непрестано говори о себи.Идентификација сина са оцем, ученика са учитељем, у случају оца Јустина и игумана Макарија, остваривала се током година њиховог заједничког живота у Дечанима природно и лако , јер су неке битне урођене карактерне црте, као и тенперамент једног и другог дечанског игумана биле скоро истоветне.Није ту било потребно ни наметање, ни претерано угледање; једноставно син је волео оца, а отац сина. "Због живота у више националној средини, прво у Босни где се родио, затим више деценија на Косову, у манастиру Дечани у коме је духовно узрастао уз оца Макарија, Војвођанин, отац Јустин показује задивљујућу толеранцију према свим народима бивше Југославије, али и свим религијама на том простору. Отац Јустин није био оптерећен човијек.Своје српско и монашко опредељење чувао је за себе и није га истицао у први план зато је био много поштован од локалног шиптарског становништва, па су га много уважавали, за савијете питали, на измирења, сахране и свадбе звали . Када би се повело питање о вијери са припадницима других вијероисповијести отац Јустин никада није улазио у било каква полемисања већ је увек цитирао тумачење једног локалног старца, монаха Дамјана, родом из села Оптеруша, код Манастира Зочиште у Метохији, који би на такво питање одговарао : "Ми ги имамо наше, ви ги имате ваше, а они тамо имају ги њино."Отац Јустин има иза себе читаву историју односа са локалним Шиптарима и успео је да изгради међусобно поштовање, дешавало се да шиптарски сватови понекад изненада дођу у Манастир, тако су једном приликом Игуману Јустину показали младу, што је изузетна части, пошто младу испод вела неможе видети нико па чак ни младожења, отац Јустин се није дао збунити већ је младу, кад му је целивала руку, даривао петоликом (златним дукатом), што се код Шиптара посебно цени, и тако им је показао да познаје њихове обичаје.Поред тога међу локалним становништвом уживао је такво поверење и поштовање да је понекад морао ићи код њих и да изјављује саучешће, а онда би га домаћини постављали поред хоџа и најближе родбине па је и сам често примао саучешћа, а онда и разне догодовштине од обичаја бацања цигара, преко испијања безбројних чајева, до питања које се по хиљаду пута понавља: ​​"Како ти је фамиљија, како су ти деца, жена ..."Имао је потпуно разумевање и за људе друге вијере који су долазили у Манастир и молили се Богу на свој начин, објашњавајући да никог не треба ометати у молитви.У свакој вери има моралних и честитих људи, а Божија помоћ сваком је потребна, па је отац Јустин често знао да пред моштима светог Краља, чита молитве и сиптарка, које су га често ради својих разних невоља молиле за то.Дирнуле су га једном речи 01:00 сиптарка која му је после очитане молитве рекла: "Ме пљунт гоја" (уста ти се позлатила).

Разумије се да је у оно време и на оном мијесту отац Јустин морао доживљавати и разне непријатности, а за њега су права напаст биле шиптарске школске ескурзије, пошто је знао да њих уопште не интересују ни свети Краљ, ни лоза Немањића, ни вера православна, већ само да што пре уђу и изађу. Колонама шиптарских основаца сметала је светиња и мирис тамјана у њој, па би сви запушили носеве, протрчали кроз Цркву и кренули према излазу како би напољу удахнули "свежег ваздуха", а по својственом му хумору и довитљивости-уствари проницљивости без које међу њима неби могао опстати-старац би им се у том њиховом трчању придруживао, тако да нити су они њега нешто питали нити им је он ишта објашњавао.Исто тако Шиптари би имали у току лета обичај да дођу на Бистрицу и ту остајали по неколико дана пуштајући гласну музику чак иу току ноћи, а келија оца Јустина била је баш окренута на ту страну.Када оца Јустина питали како подноси да слуша песме на шиптарском , он им одговори питањем да ли они знају грчки, посто су окупљени рекли да незнају, а грчки, они такође рекоше да незнају, онда им отац Јустин одговори, да ни он незна ни шиптарски ни грчки, па једноставно само замисли да је грчки умијесто шиптарског и све то лакше поднесем.Поред свих тих ситних искушења која су невјерујући правили многи шиптари ценили оца Јустина, па су га често питали за савет, помоћ или да се пред Светим Краљем помоли за њих, а многима се захваљујући њиховој вијери у помоћ Светог Краља тражено и испунило.Заиста отац Јустин би као какав искусан душезналац са сваким човеком дуго и детаљно протресао његову "анамнезу", занимао се за сваки значајни детаљ живота, па је његова молитва била праћена и психотерапеутске саветом болесноме.Отац Јустин био је упамћен по врлинама које су обасјавале сваког ко би се сусретао с њим.

Са радошћу и Аврамовски гостољубља дочекивао је све добронамјерне људе без разлике, и Србе и Албанце: у личности духовника и монаха он је сијединио лик традиционалног србског домаћина, који плени љубазношћу, благодарношћу и достојанством.Садашњи епископ рашко-призренски Теодосије Шибалић присећа се карактеристичне сцене која би се откривала посјетиоцу манастира: отац Јустин, љети ис јесени, седи на пространој манастирској тераси, прима госте и намернике, насмијан и спокојан, спреман да утеши и нађе благу реч, која лечи сваку тугу и бол.

Отац Јустин често је говорио да Дечани нису обичан манастир: то је царска Лавра, чији је домаћин свети Краљ.Попут свих правих Дечананаца, он је био и остао дубоко духовно везан за Светитеља дечанског, прибегавајући му у тузи и невољи, црпећи од њега утијеху .О односу државе и Цркве, отац Јустин говорио је са својственом му уравнотеженошћу: "Било каква да је власт, немогуће је поделити односе на 'ми' и 'они'. Треба бити више сарадње, неке сагласности, тежње ка хармонији.Црква увек треба да налази начине да се људи измире, ваљали и неваљали, и поштари и књижевници, и попови и лопови ... Сви су људи сви Божији поданици ... "Иако увек обасјан радошћу, отац Јустин је непрестано туговао што у манастиру није било више монаха, па се увек трудио да тај недостатак надокнади сопственим трудом и жртвом: на првом мијесту било му је богослужење, молитва и гостопримство, богољубље и човекољубље.Живећи за манастир и за све што му је као игуману било поверено, отац Јустин свиједочио је велику одговорност и савјесност.Непрестано се опомињући речи Светог Краља из Дечанске повеље-да од повереног ништа не изгуби нити занемари-настављао је велики подухват свог предходника анхимандрита Мандарија . Њима је допао наручит подвиг-да ову древну светињу чувају у време безбожних власти и албанских зулума. "Ко жели да служи Светом Краљу овде у Дечанима, тај мора себе и своје биће да преда на службу овој светињи.Другачије се овде неможе опстати" говорио је отац Јустин: и како је учио тако је годинама служио Богу, преносећи на сваког духовно расположење и љубав према Богу и Његовом угоднику светом Краљу Дечанском.Љубав оца Јустина према Дечанима никад није била себична, увек је тежио да Манастир буде испуњен великим бројем монаха, зато је његова радост била неизмерна када је марта 1992. године, по благослову тадашњег епископа рашко-призренског Артемија, братство из Манастира Црна Река прешло у Дечане.Према свједочењу сабратника оца Јустина, осећало се да се у оцу Јустину борила његова лична везаност за Дечане и Светога Краља са свешћу да је потребно манастир духовно обновити и подмладити.Као и увек он је потребе манастира предпоставио својим личним, те је иу овом тренутку препознао Божију Промисао и вољу Светога Краља Стефана, који је манастир спремао за једно време пуно нових искушења, а њега позивао да духовни дар Дечана, као и своје богато искуство пренесе бројним душама којима је била потребна духовна помоћ и утијеха.

Новопридошле монахе отац Јустин дочекао је поред кивотом светитеља речима: "Срећан сам што сада у манастиру видим, младе и образоване монахе.Бог и свети Краљ ће Вас све благословити, ако будете савијесно служили овом мијесту, знајте да вас свети Краљ ни у једном тренутку неће оставити неспокојне и жалосне. "Пред сам одлазак из Дечана отац Јустин је и своју пастирску и духовну дужности на један чудан начин предао новоизабраном младом Игуману.Наиме у манастир је дошла једна стара сиптарка да се опрости како је рекла од светог Краља, јер је снаја неможе да трпи, а она не жели да буде на сметњи и разлог свађи.Отац Јустин разумијевши њену невољу поче је одвраћати од намере да учини самоубиство, посавјетова је да премоћи у манастиру и да се сутра заједно помоле Богу, те да ће онда бити све много боље.Старица се замислила, па послушала савет духовника, који потом позва младог игумана да и он чује причу.Тиме му је отац Јустин и синболично предао дужност коју је годинама обављао, оставивши му у наслеђе и пастирску бригу, да би сам свој монашки подвиг наставио на другом мијесту.