Штрајкују Ветерани до испуњења захтијева или смрти

Устав сваке Државе је недвосмислен,свако  грађанин има права и обавезе које проистичу једни из других.

Од 1990-1995,па од 1998 до 1999.године,многи грађани су испунили своју обавезу и бранили Отаџбину и свој Народа.

Свако од њих према својим могућностима и способностима.

Извршили су обавезу и очекују право.

Права која очекују имају чланови Партизанског покрета,сада релативно и чланови Четничког покрета,али шта је са нашим комшијама,очевима,браћом,пријатељима који су своју обавезу извршавали од 1990-1999.године,каква су њихова права?

Зар се та права морају остваривати преко штрајка глађу и одсијецањем дијелова тијела?

Проблем Ветерана,ратних војних инвалида и њихових породица не постоји од јуче,али до дана данашњег ни једна Власт се није потрудила да то питање законски и систематски ријеши.

Да ли ће актуелна?

Није нажалост само власт проблем,највећи проблем је разједињеност самих ветерана у Србији.

Организовани су у разноразна Удружења,Покрета,Организације и шта све не,а управо то нејединство највише погодује онима у власти који су задужени за ријешавање питања Бораца,ратних војних инвалида и чланова њихових породица.

„Колач“ који држе у рукама(средства одобрена из буџета) по мрвице дају разноразним Удружењима,Покретима и Организацијама и тако задовоље представнике истих,а највећи дио тих средстава расподјели се у друге намјене.

Нажалост то је једна сурова реалност до које су својим нејединством довели сами Ветерани,или боље речено Представници њихових Организација,јер мали је број Ветерана који су активно укључени у ријешавање статуса Ветерана у Србији.

Само се јединством се представници власти и Делагати у Скупштини могу присилити за систематско ријешавање статуса Ветерана у Србији и никако другачије.