„У
тем лепом Сомбору,свега на вољу“...
Ипак
је само пјесма из неких других времена и окружења,а не онога у коме живи и
борави Маратонац,који спава у шупи и гладује,а о свему томе читам из Ниша и размишљам како свугдје
има по неки Лазар,али и богаташ.
Питате
се што ме ово погађа,па ваљда што сам се од 1992-2000 нагледао разних
ствари,нормално са прекидима и што су оставиле те ствари,а нису биле нимало
лијепе,дубоке ожиљке у мојој свијести,па ме ваљда овакве судбине погађају и
дотичу више него нормалне особе.
Шта
ме дотакло?
Проста
реченица „Узмем иконицу и молим се док не заспим“.
У
овој реченици је цјелокупна и Вјера и Љубав и Нада,тог младића који живи за
боље сутра,који даје наду и многим другим да све није изгубљено.
Није
изгубљено јер нам може пробудити оно добро и племенито које се крије у сваком
од нас.
Ово
сам написао јер вјерујем у то племенито у вама.
Лазар,његова
браћа и сестре,оно двоје Прокупчана са својом дјецом и многу други имају право
на тренутке радости,а вјерујем да ће ваша радост бити да им то омогућите.
Лазар је већ много тога добио,али потребан је Дом за њега и његову породицу,циљ је да им се направи кућа.
Зашто да не?
Зашто да не?
Мене
ће испунити радошћу ако ово што сам написао постакне неког да помогне.
Нешто охрабрујуће синоћ пред спавање.
ОдговориИзбришиМлади атлетичар Лазар Ришар, овај што спава у шупи без грејања и струје (а на сомборском гробљу, са својом осмочланом породицом) је коначно добио помоћ.
И то не од насе "државе", не од неког тајкуна богатог као Баја Патак, не од неке од најмоћнијих српских фирми, не од највећих партија уста пуних "самилости" и "солидарности", не од каквог милосрдног добитника "седмице" на лотоу, не од неког од наших најуспешнијих спортиста и, наравно, не од породице Огњановић (сто су добили милионски рачун у банци преко мртвог тела своје кћерке Тијане)... не, ни од кога од набројаних ликова.
Лазару је своју кућу у селу Богојеву (коју је купио и затим преуредио) поклонио Јовица Нонковић, избеглица из Хрватске.
Иако сада подстанар у Дорослову (са женом и два мала сина), и даље незапослен, он је одмах позвао Лазара и несебично му понудио кућу у којој не живи да тамо пређе "већ сада у недељу", ако хоће.
Све то уз следеће речи:
"Да имам ауто, сад бих га сам преселио тамо. Ја сам избеглица из Хрватске и ЗНАМ ШТА СУ ТУГА, СИРОМАШТВО И ГЛАД. Немам пуно, али нисам ни гладан ни жедан...".
Ето каквих нас све има.
Да не буде да смо најгори од свих.
Јер нисмо.
Далеко од тога.
Драгослав Бокан,редитељ