Одлазак по Бадњак, увијек је имао неку посебну симболику, поготово када бадње праскозорије наступи, а околину прекрије снијежни покривач којем се нисте надали.
На бадњи дан снијег посебно украшава све око вас.
Даје нек посебан мир, који се не описује, једноставно треба се доживјети.
И повратак дому, отвара могућност једног дивног погледа на панораму преко бедема.
У различито доба дана може се посматрати та панорама, али на бадње јутро је посебна.
Није само одлазак по Бадњак био овог дана другачији, били су и Оци, ваљало се раздријешити, а очеве понекад ухвате неспремне, за фотографисање, док се дјетиње.
Ипак, колико можемо трудимо се да традицију очувамо, не због нас већ оних који ће остати за нама.
Опет, налагање Бадњака, у порти Цркве, да симболично угројемо пећину у којој треба да се роди Богомладенац, оставља нас везане и за наше далеке претке из доба паганства и њихова вјеровања у моћ храста, чега су се тешко одрицали, а што је Свети Сава, тако мудро уткао у црквене обреде и привукао их љубављу из паганства Христу.
Код истински вјерујућих, вјера се огледа у радости њиховог лица. Они своју вјеру и радост преносе на све који се саборају око њих.
У Храму се осјећа на Бадње вече неки посебан мир у исчкивању Божића.
Вјероватно, одатле и онај посебан осјећај, када породоља оде у породилиште.
И на повратку са паљења Бадњака и навечерја празника Рождењства Христовог искористили смо прилику да направимо једну панорамску фотографију у првом плану са Нишликом.
Којој морамо бити благодарни за труд око трпезе за бадње вече и све дане, јер поред свега, као и многе успијешне жене и даље је првенствено домаћица.
Поготово ми свијесни њеног проблема са интолеранцијом на глутен (циријаклиом).
На трпези обавезно, пребранац, купусник, печенка и још понешто.
Бадњак је окићен и као такав дочекаће Православну нову годину.
Овај празник завршили смо симбличним дочеком Рожденства Христовог, присуством на Литургији Светог Василија Великог, у Светиникилајевској цркви на Палилули.
Мир Божи!
Христос се Роди-Ваистину се Христос роди.
