Како схватити људе око себе?

Питах једном давно једну жену која оде из града у једно мало мјесто да живи не својом вољом,како јој се чини нова средина,а она одговори "касаба ко касаба".

Може ли и град постати касаба?Може!

То схватих данас.како?Шетајући по друштвеним мержама и насловима локалних новина везани за град у коме живим.

Није тај град касаба,али га повремени испади значајних личности тог града ћине Касабом.

Осјетих велико разочарење јер сам вјерово ставовима тих личности.

Цијеним и даље оно што се објављује у локалним медијима да те личности предузимају,везано за град у ком живим,али се плашим да је то само добар маркентинг,а да се уствари не уради ништа значајније од онога што је и раније рађено већ да се то само лијепо упакује и сервира.

Докле ће бити тако?

Док становницима буде одговарало,а да се то промијени још ће много воде протећи ријеком која тече кроз овај град.

Зашто је то тако?

Одговор је врло једноставан:

„Има експеримент с пацовом у психологији. Ставе га у кавез, под је под напоном и пуштају му струју. Пацов инстинктивно покушава да побегне, али су ивице превисоке. Мучи се, научи да се згрчи, чека да прође. У једном моменту он престаје да покушава да изађе, научио је да трпи – такозвани концепт научене беспомоћности. Научници после спусте ивице кавеза, он може да изађе, али више ни не покушава. Ћути, трпи и “покрива се ушима”. Онда научник стави узицу пацову, покушава да га превуче преко ивице ка безбедности и пацов се опире! Као да каже- ’аман, видиш да ме муче, пусти ме да истрпим ово овде’... Више пута га научник мора провући на силу, да би пацов ’схватио’ да није беспомоћан. Тако и ми, као народ – научени смо на беспомоћност”.