„У
тем лепом Сомбору,свега на вољу“...
Ипак
је само пјесма из неких других времена и окружења,а не онога у коме живи и
борави Маратонац,који спава у шупи и гладује,а о свему томе читам из Ниша и размишљам како свугдје
има по неки Лазар,али и богаташ.
Питате
се што ме ово погађа,па ваљда што сам се од 1992-2000 нагледао разних
ствари,нормално са прекидима и што су оставиле те ствари,а нису биле нимало
лијепе,дубоке ожиљке у мојој свијести,па ме ваљда овакве судбине погађају и
дотичу више него нормалне особе.
Шта
ме дотакло?
Проста
реченица „Узмем иконицу и молим се док не заспим“.
У
овој реченици је цјелокупна и Вјера и Љубав и Нада,тог младића који живи за
боље сутра,који даје наду и многим другим да све није изгубљено.
Није
изгубљено јер нам може пробудити оно добро и племенито које се крије у сваком
од нас.
Ово
сам написао јер вјерујем у то племенито у вама.
Лазар,његова
браћа и сестре,оно двоје Прокупчана са својом дјецом и многу други имају право
на тренутке радости,а вјерујем да ће ваша радост бити да им то омогућите.
Лазар је већ много тога добио,али потребан је Дом за њега и његову породицу,циљ је да им се направи кућа.
Зашто да не?
Зашто да не?
Мене
ће испунити радошћу ако ово што сам написао постакне неког да помогне.
