МАСТИЛОВИЋ: ОПРАВДАНЕ СУМЊЕ О ЦИЉЕВИМА САРАЈЕВСКОГ СКУПА

Један од адекватних одговора на овакве недоличне иступе и покушаје ревизије историје био би да Влада Српске формира и финансира моћан историјски институт, у коме би запослила младе талентоване историчаре, који би систематично и предано истраживали архивску грађу у земљи и региону, али и у европским архивским установама - рекао је професор историје Драга Мастиловић.

 
Приредио: Бернард МИЛОШЕВИЋ

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 25. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Историчар Драга Мастиловић са Катедре за историју Филозофског факултета у Источном Сарајеву сматра да иступ аустријског историчара Улфа Брунбауера потврђује оправданост сумњи у циљеве научне конференције, која ће бити одржана У Сарајеву поводом обиљежавања сто година од почетка Првог свјетског рата.

"Мислим да је веома добро што је Брунбауер проговорио на овај начин, јер сада можемо бити прилично сигурни да су сумње у добре намјере организатора тог скупа у Сарајеву наредне године биле сасвим оправдане“, рекао је Мастиловић Срни.

Професор историје са Филозофски факултет у Источном Сарајеву указује да је, прије свега, симптоматично да Брунбауер већ унапријед зна да ће на тој конференцији доћи до покушаја реинтерпретације ставова о Гаврилу Принципу и српској историји, што довољно говори о томе да су циљеви и задаци, а можда и закључци тог скупа - већ дефинисани.

"Што се тиче његовог става да у Републици Српској једва да има квалификованих историчара, то само показује да он о БиХ и њеној историографији зна само оно што му сервирају у Сарајеву. Ми добро знамо из које сарајевске кухиње долази та прича“ - истиче Мастиловић.

Он указује да би Брунбауер као историчар који се стално, чак помало и нападно позива на науку, па чак и чувеној француској историографији и историчарима држи лекције, а поготово зато што слови као "стручњак за Балкан", морао да познаје и прати новију историографску продукцију у региону, умјесто да арогантно уопштава своје незнање.

Мастиловић истиче да се у Републици Српској више не би требало обазирати ни на тај најављени скуп у Сарајеву, нити на увредљиве иступе појединаца.

"Покушаја ревизије историје и њеног ангажовања у политичке сврхе увијек је било и биће, а није непознато, барем смо посљедњих година свједоци томе, да упоредо са агресивним наступом њемачке дипломатије на Балкану руку под руку са њом марширају и поједини њемачки историчари“, наводи он.

Мастиловић сматра да би, умјесто тога, боље било да у Српској "порадимо на себи", то јест да историја као национална дисциплина добије сасвим другачији статус од онога који сада има, почевши од основних школа, па даље.

"Један од адекватних одговора на овакве недоличне иступе и покушаје ревизије историје био би да Влада Српске формира и финансира један моћан историјски институт, у коме би запослила младе талентоване историчаре, који би систематично и предано истраживали архивску грађу у земљи и региону, али и у европским архивским установама“ – предлаже Мастиловић.

Он сматра да би то дало нов квалитет научној историографској продукцији у Републици Српској, која је сада, углавном, ослоњена на историчаре са факултета, то јест са катедри за историју филозофских факултета у Источном Сарајеву и Бањалуци.

Историчар са Института за студије источне и југоисточне Европе из Регенсбурга у Њемачкој Улф Брунбауер рекао је за њемачки "Велт“ да у Републици
Српској "скоро да нема квалификованих научника који су дорасли
међународним стандардима".

Брунбауер је у интервјуу за ове њемачке новине, говорећи о конференцији која би идуће године требало да буде одржана у Сарајеву поводом обиљежавања 100
година од почетка Првог сјетског рата, истакао да то "Француска жели искористити као манифестацију помирења, а да Срби пријете бојкотом".

На питање шта то конкретно Београд приговара стручњацима који ће се
окупити на конферецији у Сарајеву, Брунбауер је навео да Срби приговарају стручњацима, који би требало да дођу на скуп, да ће "атентатора Гаврила Принципа приказати као терористу, умјесто као борца за слободу".

Покренута иницијатива за изградњу спомен костурнице погинулим војницима из Црне Горе

29 новембар 2013  palelive.com

Група грађана Пала покренула је иницијативу за изградњу спомен костурнице погинулим војницима из Црне Горе који су се под командом Сердар Јанка Вукотића у јесен 1914. године пробили до Пала и зауставили покољ српског народа послије сарајевског атентата.
О том пробоју смо писали у тексту "Evo nas braćo Paljani".

 Током борби против аустроугарске војске велики број војника је сахрањен на мјесту погибије. Њихови гробови никада нису обиљежени, али сазнање о локацији гдје се ти гробови налазе је остало у народу и често је спомињано у причама старијих. Намјера нам је да прикупимо што је могуће више података о овоме и да иницирамо изградњу спомен - костурнице, када сазнамо приближан број страдалих и локације гробова.
Позивамо све људе који мају више информација о гробовима настрадалих, о војним положајима и рововима, као и било какве друге информације које би могле утицати на ширење сазнања о овим војним акцијама, које су у то вријеме српском живљу на овим просторима значиле слободу, да нам се јаве.
Контакт е-маил: inicijativazaizgradnju@gmail.com. Контакт телефон +38766/206-342.

Данас у Медијани-Ниш

 

Према пројекту улаз у Археолошко налазиште "Медијана" поводом прославе 17 вијекова "Миланског едикта" требао је да изгледа овако

Археолошко налазиште Медијана на путу из Ниша према Нишкој Бањи,могући потенцијални извор прихода Музеја града Ниша,али апсолутно неискоришћен.

Предходне политичке структуре које вршише функцију власти као и ова садашња само су обећавале како ће направити нови Винимнацијум од Медијане,али је то остало само на обећањим.

Археолошко налазиште Медијана,неће ни сутра бити отворено за посјетиоце,на дан када се очекује да ће у Ниш доћи римокатолици на њихову прославу годишњице Миланског едикта.

Прописана цијена карте је за обилазак једног објекта 150 динара,а више објеката 200 динара.

Шта се може видјети?

Обновљене зидине предграђа Наисуса у Медијани које су ове године донекле обнаовљене и рестауране под надзором Завода за заштиту споменика културе у Нишу у времену од фебруара до маја 2013.године.Затим наткривке над појединим дијеловима нлазишта гдје су пронашени значајни и вриједни мозаици,а који су прекривени наилоном и пијеском ради заштите.

панорамски изглед налазишта не одаје изглед наткривки у садашњем стању

Наткривке су најблаже речено у жалосном стању и уствари одавају слику или општег стања Ниша када се изађе из центра Града или наше небриге,али се савршено као и цио Конплекс који је запуштен уклапа у изглед Електронске индрустрије Ниш која се налзи преко пута Медијане.

И лаицима је јасно да нишка привреда није у могућности да подржи било какво значајно улагање у даљу реализацију пројекта на Меијана из простог разлога што она више као Нишка привреда и не постоји већ су то све компаније које своју зараду преносе у земље у којима им је сједиште,а Нишлијама остављају само плату и то испод сваких европских стандарда.

Да ли је до сада Археолошко налазиште Медијана могло бити,бар у одређеној фази довршено и једним дијелом наткривено како би било доступно евентуалним посјетиоцима?

Сигурно јесте,а зашто није одговор знају они који су требали то да реализују.

У сваком случају Народни музеј у Нишу,остао је без једног значајног извора прихода од посјетилаца који би долазили у Ниш,а поготово иностраних.

Тужна је сцена била данас на Медијани гледати Талијане који су дошли да виде Медијану и оно што су видјели.

Надам се да смо испали добри домаћини и да им нисмо наплатили карту,јер је ваљда разгледање наше бруке бесплатно.

Трава на подручју Археолошког налазишта Медијана изузев дијела које је у фази рестаурације и истраживања није покошена,па и то одаје слију једне запуштености и небриге,али ту бар можемо дати занимљиво објашњење.Та трава симболизује жито јер је Медијана некад нила царска житница.

Шта ће бити у неком наредном периоду са Археолошким налзиштем"Медијана" остаје да се види.

Надам се да ће свој предвиђени облик и функцију добити прије прославе 18 вијекова Миланског едикта 2113.године

Изложба поводом Миланског едикта у Нишу

Вечерас је у Галерију "ДИН-а" у Нишу отворена изложба Константин велики и Милански едикт 313.Један од најзначајнијих догађаја у оквиру обиљежавања 17 вијекова миланског едикта

 

Рађање хришћанства у римским провинцијама на тлу Србије.
Испред организатора изложбе у Нишу присутнима се обратио директор Народног музеја у Нишу господин Поповић ријечима "Часни Оци,уважени господине Градоначелниче,господо Хришћанска"...

Само обраћање говори о значају и духу изложбе и самог Светог Цара Константина,провог међу Царевима који се посветио и још уз то Равноапостолног како је нагласио г.Поповић.
На крају свог говаора захвалио се свим Музејима који су уступили своје експонате и учинили их доступним да их и грађани Ниша и гости могу погледати,а ради се  о експонатима непроцијењиве вриједности пронађеним на тлу Србије.
Изложбу је звнаично отвориом градоначелник Ниша г.Зоран Перишић,који је присутнима обећао да ће се заложити да Ниш добије Култирни центар и адекватно мјесто гдје ће с емоћи чувати све оне археолошке вриједности које су пронађене на тлу Ниша,а које се због непостојања услова чувају у другим Музејима.
Експонати су од непроцијељиве историске,културне и историске вриједности који много говоре о начину живота и способности тадашњег становништва које је живјело на тлу Србије.
Уживајте у фотографијама

КАКО ЈЕ АДВОКАТ ЦИСТЛЕР ОДБРАНИО "МЛАДУ БОСНУ"

Адвокат Рудолф Цистлер доказао да је и по аустријском закону анексија БиХ била нелегална, јер није верификована у аустријском парламенту...

 

Разговарала: Весна ШУРБАТ

БЕОГРАД, 13. АВГУСТА /СРНА/ - Режисер Срђан Кољевић крајем септембра почиње снимање филма "Бранио сам Младу Босну“, о аустријском адвокату који је на суђењу припадницима ове организације успио да докаже да је Аустроугарска извршила агресију на БиХ.
Кољевић је у интервјуу Срни појаснио да ће филм бити рађен у копродукцији Србије и Републике Српске, те да ће се снимати у Београду, Новом Саду и Панчеву, као и на неким локацијама у БиХ.

Прича филма је, наводи Кољевић, из визуре аустријског адвоката Рудолфа Цистлера који је бранио чланове "Младе Босне" по службеној дужности.

Он је озбиљно схватио свој задатак и, на запрепашћење суда, почео заиста да их и брани у правном смислу.

Цистлер је, каже Кољевић, оборио оптужницу против Гаврила Принципа и припадника "Младе Босне", чиме је угрозио свој живот и извргао се линчу, пошто је успио да докаже да је анексија БиХ била нелегална и да због тога не може да се суди, као што је оптужница говорила, "за велеиздају"...

"Он је доказао да је и по аустријском закону сама анексија Босне била нелегална, јер није верификована у аустријском парламенту“, навео је Кољевић.

Кољевић истиче да је Сарајевски атентат само повод, али не и узрок Првог свјетског рата.

"Оно што ће моћи да се види и што је утемељено у документарном материјалу јесте да је Први светски рат већ био спремљен и испланиран, а да Сарајевски атентат с тим нема никакве везе“, рекао је Кољевић.

Кољевић је додао је ово класични "судски филм", гдје највећи дио представља судски процес који је базиран на стенограму са суђења члановима "Младе Босне", док је уводни дио везан за сам атентат, али кроз визуру адвоката Цистлера.

Он наводи да су глумачке реплике - оригиналне реплике са суђења, пошто је комплетан сценарио филма базиран на документарној грађи и материјалу и стенограму са суђења, који је сачуван, као и на књигама истражног судије, адвоката и документарној грађи која постоји.

Кољевић истиче да ће се много шта сазнати у овом филму, јер смо у школи учили само неке опште црте, те да ће цијела драма бити освијетљења из угла непристрасног човјека, док ће се, с друге стране, видјети и портрет чланова "Младе Босне", њихови идеали, спремност на жртвовање зарад слободе, као и југословенски сан који је постојао.

Коментаришуићи најаве снимања документарних филмова поводом предстојеће стогодишњице Сарајевског атентата и покушаја ревизије историје, Кољевић је рекао да ће бити много документарно-играних филмова и у Аустрији и у Сарајеву, али да ће његов филм успјети да се испријечи том ревидирању историје својом утемељеношћу.

"Филм се прича из визуре некога ко је адвокат по службеној дужности и ко са стране непристрано посматра ствари и на искрен начин осветљава суштину, па својом непристрасношћу постаје херој“, рекао је Кољевић.

Према његовим ријечима, осим ликова чланова "Младе Босне" Гаврила Принципа и осталих, гледаоци ће моћи да виде и ликове битних интелектуалаца тог времена, који су били повезани са "Младом Босном", као што су Иво Андрић и Тин Ујевић.

"Практично сви наши крајеви који су били по окупацијом Аустроугарске имали су младеж која је, на неки начин, била организована", рекао је Кољевић.

Филм је копродукција Србије и Репубике Српске, продуцент у Србији је Кошутњак филм, а у Српској Радио-телевизија Републике Српске (РТРС), ће добити и тв серију од четири епизоде.У наредном периоду предстоји кастинг за глумце.

Планирано је да филм буде завршен прије обиљежавање сто година Првог свјетског рата 28. јуна идуће године

ПРЕ 100 ГОДИНА: ТИТО, ХИТЛЕР, СТАЉИН И ФРОЈД ЖИВЕЛИ У ИСТОМ КРАЈУ БЕЧА

Вестинет.рс 18. април 2013. 

 

Пре тачно 100 година у једном крају Беча живели су Адолф Хитлер, Јосиф Стаљин, Лав Троцки, Јосип Броз Тито и Зигмуд Фројд. Делује као почетак бајке, али се заправо ради о историјској чињеници.

У јануару 1913. из пољског Кракова је возом у Беч стигао човек којем је у пасошу било уписано име Ставрос Пападопулос. Тамнијег тена, имао је дебеле бркове и носио скромни дрвени кофер.

- Седео сам за столом када су се врата отворила након куцања и непознат човек је ушао унутра. Био је низак, танак, сивкасто-браонкаста кожа била му је прекривена ожиљцима од богиња. У његовим очима није било ничег пријатељског - написао је човек који се сусрео са придошлицом.

 

Троцки

Тај човек био је Лав Троцки, руски дисидент и уредник "Правде", а Пападопулосово право име било је Јосиф Висарјонович Џугашвили, тада познатији као Коба, а историја га памти као Стаљина.

Би-Би-Си наводи да су Троцки и Стаљин били међу многобројним личностима које су 1913. живеле у центру Беча, а чији ће животи у многоме обликовати дешавања у 20. веку. Међу њима је ипак било разлике - Троцки и Стаљин су се ту крили, пошто су били у бекству, док је на пример Зигмуд Фројд већ био чувен у јавности.

 

Сигмунд ФројдПознати психоаналитичар живео је и радио у улици Берггасе. Млади Јосип Броз, касније познат као маршал Тито, радио је у "Дајмлеровој" фабрици аутомобила у Винер Нојштату.

 

у је близу био и 24-годишњак из северозападне Аустрије чији су снови да упише Бечку академију финих уметности и постане сликар два пута завршили неуспехом, па је сада живео у јефтином конаку у Мелдерманштрасе, близу Дунава. Његово име било је Адолф Хитлер.

Познати Срби муслимани: ОМЕР ПАША ЛАТАС

Омер Латас (1806 — 1871) је био турски паша српског поријекла, родом из Војне крајине у Хабсбуршкој монархији. Право име му је било Михаило, Мићо. Рођен у Јањој Гори, код Плашког, на Кордуну, која се у то вријеме налазила у Аустрији, као син нижег официра у аустријској војсци, учио је средњу школу у Госпићу. Ту је остао само годину дана, док није добио бесплатно мјесто питомца у кадетској школи у Задру. Тек завршивши кадетску школу, због породичних проблема (отац му је био казнено пензионисан у војсци због поткрадања, што је представљало практичан крај његове војне каријере), пребјегао је 1827. у Босну, и доспио у Гламоч, одакле је ускоро прешао у Бањалуку, мучећи се да заради за преживљавање.
У Бањалуци је, по препоруци свог тадашњег газде муслимана, прешао на ислам и узео име Омер. Послије двије године отишао је у Видин. Ту га је заповједник тврђаве узео за учитеља цртања својој дјеци и задовољан његовим радом, препоручио га у Цариграду. С том препоруком постао је најприје наставник техничког цртања у цариградској војној школи, а касније учитељ престолонасљедника Абдул Меџида и убрзо (1838) пуковник у царској војсци.
Када је на пријесто дошао Абдул Меџид, Омер Латас је постао паша. Одличан војник, Омерпаша се истакао 1840. у Сирији против султанових одметника, 1842. код гушења буне у Албанији, 1845. поново у Сирији и 1846. у Курдистану, увијек у борби с бунтовницима против централне власти. Послије тих успјеха, још врло млад, именован је за мушира. Године 1848/49. са Русима је извршио окупацију дунавских кнежевина.
На подручју Балкана Омерпаша је остао запамћен по сламању отпора босанског беговата. Против султанових реформи јавила се у Босни и Херцеговини јака опозиција још од времена Хусеин-бега Градашчевића. Једно вријеме се чинило да се стишала, али је од револуционарне 1848. букнула новом снагом.
Устанак против Османлија избио је 1849. у Босанској Крајини, и босански везир Тахир паша није успио да га савлада. Затим су се јавили слични покрети и на другим странама, а међу противницима реформи био је и херцеговачки везир Али-паша Ризванбеговић. У мају 1850. године, Султан је послао у Босну Омерпашу, да угуши устанак. Стигао је у августу исте године и брзо и одлучно у крви угушио буну, похапсио главне вође, међу њима и Али-пашу, кога је убио један стражар, 1851.
Позатварано је око 1.000 најугледнијих ага и бегова, а око 400 их је оковано послато у Цариград. Босна је послије тога била смирена, а феудални став бегова и ага заувијек скршен. Стога је Омерпаша Латас проглашен у Босни за 'ђаурпашу' и највећег непријатеља домаћег племства.
Када је 1852. дошло до сукоба између Порте и кнеза Данила, Омерпаши је повјерено врховно заповједништво над турском војском. Челични обруч око Црне Горе почео је да стеже у јануару 1853, али је даљњу акцију спријечило посредовање Аустрије и Русије.
Године 1865. три српска студента посјетила су, у Паризу, изложбу француских ратних трофеја, добивених у разно доба и од разних народа. У одјељењу где су били француски трофеји добивени само од Турака, у разним ратовима између Француске и Турске, срели су два Турчина, у цивилним одијелима, са фесовима на глави. Старији, сиједи господин, заподенуо је разговор са младим студентима на српском. Био је то Омер паша Латас. Ево шта је, између осталог, рекао:
Вазда и у свакој прилици мога рада остао сам Србин и пријатељ Српства. Само моје српско срце и осећање руководили су ме те нисам скрхао Црну Гору, као што сам, у познатој прилици, то могао урадити онда када сам био главни војсковођа силне турске војске и са њом победно ушао у Црну Гору. Са мојим осећањем да сам Србин, одуговлачио сам даљи напад на Црну Гору и слао сам у Цариград извештаје да није вредно да турска војска гине за голе црногорске стене и врлети. А тиме сам дао времена те су се Русија и Европа заузела за Црну Гору и спасили је од сигурне тадашње пропасти, према броју турске војске под мојом командом.
Исто тако само моје српско срце одредило ме је те сам, као главни турски војсковођа, другом приликом, саломио, упропастио, и оковане тешким гвожђем и синџирима у Цариград послао босанске и херцеговачке бегове и спахије, потурчењаке и издајице Српства. Моје је срце тада куцало радосно јер сам знао да тиме служим Српству, коме и сам припадам.
Србија ће, зацело, једном ослободити и себи присајединити Босну и Херцеговину, што желим од свег срца. Ако тада будем жив, радоваћу се томе. Ну, један савет за тај случај чујте још сада, од мене. Бегови, спахије, потурчењаци, њихова назови интелигенција и, мањи део, искварени муслимани варошани у Босни и Херцеговини, никад неће бити пријатељи Српства. Према њима будите опрезни. Не верујте ни њиховим претварањима. То су издајице Српства, које Србија мора држати строго, ништа им не попуштати, да не би покварили остали муслимански народ тамошњи. Тај народ, напротив, сасвим је другачији. Он не зна други језик до српски. Он је и сад духом Србин. Он ће одмах бити добар Србин и са вама, својом браћом, или врло радо, мада га од вас раздваја мухамеданска вера.
Дајући вам овај савет, то чиним стога што ћу и у гробу, у мојим грудима понети српско срце, иако сам примио мухамеданску веру. Мени је, право да вам кажем, врло пријатно што сам, овако случајно истина, добио прилику да пред вама, српским младим нараштајем, овако братски отворим моје старе груди и срце. Ви ћете, можда, временом, заузети важна места у вашој отаџбини, па сам, говорећи вам овако искрено, рад да се вазда сећате ових мојих речи и да имате правилно мишљење о Омер-паши, који вам, ево, отворено каже: да је и као велики ратник турске царевине Омер-паша остао Србин.

КУМСТВО

Урош Ћурковић

КУМСТВО је старинска народна установа, старија од хришћанства. Црква је санкционисала кумство и дала му данашње обележје. Назив кум познат је свим Словенима. У писаним изворима помиње се крајем IX века, за време Петра Гојниковић, управо непосредно после примања хришћанства. По том најстаријем спомену види се да су примарни облици кумства постојали и пре појаве хришћанства.  
Барски родословац (Дукљанин, око средине XI века) спомиње, по предању, кумство из времена жупана Војислава (око средине XIвека). Краљица Јелена писала је 1304: ¨ Лубавному ми сину и куму кнезу дубровачкому и всој опшчине. ¨ Године 1433. кумче је био син неког Иваниша, а кум град Дубровник, који су заступали Иван Гундулић и Нико Ђордић. Дубровник је издао наређење својим заступницима да: по домаћем обичају, приме кумство и, пошто дечаку Острижи косу, да му у праменове косе замотају дар од 30 златника. По овом кумству јасно се види да су се њума одржавали добри односи међу суседума, Босном и Дубровником. Једно кумство настало због вражду (убиства) спомиње се у Црној Гори 1442. године.
У народу постоје четири кумства: крштено (мокро), Венчано и шишано (оба сува) и кумство у невољи, ¨ кад ко кога у нужди окуме ¨.
По својим улогама у верском народном животу, кумство и братимство су сродне установе, али не и исте. Обе установе су за народ свете, везане мистичним сродством за божанство. Када су свеци делили улоге, свети Јован је узео кумство, братимство и крстове од часног дрвета. Па ипак народ казује: ¨ Прече је кумство од братимства. ¨ О крсном имену (слави) у Херцеговини испија се здравица: ¨ крснијем кумовима ¨; побратим, ако није присутан, не спомиње се у здравицама. Срећно кумство је дуготрајно, напушта се само у изузетним приликама (због немања деце или њиховог раног умирања, али и онда када су кумови теренски врло удаљени). Братимство је краткотрајно, траје само за живота оба побратима. Кумство се наслеђује, оно је духовно сродство, па се третира као крвно, предаје се потомцима; братимство се не наслеђује и застарева. Под утицајем кумства и братимства настаје орођавања, и оно траје док су живи побратими (посестриме). По здравици: ¨ Кумство се не променило од сад до суда божијега! ¨
У народу се за наслеђена стара кумства често не зна како су настала. Несумњиво је да нису изазвана једним утврђеним разлогом и на исти начин. По очуваним предањима и по оним која и сада настају, види се да се окумљују углавном за домаћи опстанак и напредак. Чим предстоји да се домаћинство гаси, онда се тражи срећнији кум, али и стари остаје у поштовању.
По предању, кумствсо настаје тек после трећег срећног кумовања (венчања и крштења). Напротив, ако кумство није срећно, онда се тражи друго: ¨ Умре кумче, раскиде се кумство. ¨ У околини Добоја, у Босни, одржао се старији начин кумовања. Тамо се кум три пута узастопно окумљују обредним хлебом о крсном имену домаћина који се куми. Куми се за венчање младенаца, па кум у већини нашег народа, крсти и децу младенаца које је привенчао. Окумљују се овим речима: ¨ Куме, кумим те Богом, часним крстом и св. Јованом! Кумим тебе (за себе или брата, синовца) и сву твоју чељад и твој род! ¨ Кумљени држи десну руку на прсима, поклони се и одговори: ¨ Куме, примам кумство Бога и светог Јована! ¨ кумовање оглашава трећи гост: ¨ Хвала, домаћине, Бог ти дао, он ти поклонио. Нека ваше кумство буде срећно, напредно, темељито, непроменито, међу браћом неоговарано. Где се овај хлеб месио, ту се месила свака срећа, род, летина, здравље, весеље ¨-итд. Безразложно одбијање кумовања је велики грех. По мотиву једне народне песме због одбијеног кумства ¨ од страха се потресе земљице! ¨ По другом мотиву, Тодор Јакшић је повео испрошена девојку, а Иван звијездица хтео да му је отме. Тодор га куми, али Иван одбија кумство, потеже мач да посече Тодора, али му га св. Јован задржава.
Кумство се сматрало за светињу а кум за свеца, јер се веровало да од њега зависи породични и домаћи напредак. Велико поштовање кума прелазило је у обожавање. У једној народној здравици казује се да је кум предодређен и послан од Бога. Кумство није шала. Кум се поштује као и родитељ. Кумова клетва је тешка. Пред кумом се скидала капа, дочекивао се на коленима и љубио у прса према срцу. По причању Гаје Пантелића, учесника у првом народном устанку, пред кумом се љубила земља. Он се први позивао на свадбу, без њега се није могло обавити венчање младенаца, за столом се посађивао на почасно место. Да не би искрсавале замерке међу кумовима, кумства су се тражила у другим селима. По једној народној песми, од три највећа греха једа је изводити кума на суд. Кумство има вредност крвног сродства. Мухамеданке нису криле лице пред кумовима хришћанима. По мотиву једне народне песме, дужд од Млетака, који, као странац, није познавао српске обичаје, покушао је да обљуби своју лепу куму, а она му се обратила: ¨ Болан, куме, дужде од Млетака, под нам 'ће се земља провалити , а више нас небо проломити, како ће се кума миловати? ¨
Кумови се нису мењали без неке велике невоље. У народу и сада има приличан број удаљених кумова. Род Минића, у селу Бањи код Аранђеловца, кумују Ђеровић у гружанском селу Бечевић; Милосављевић, у Лепенички селу Горњим Јарушицама, имају кумство у пределу Студеници. Врло су ретка народна саопштења, а још ређа предања о сукобима међу кумовима. По таквом једном предању из Мачве, ЈМ Веселиновић написао је приповетку Кумова клетва; по другом предању, народног јунака Николу Скобалића издала је Турцима његова кума. Из новије прошлости познато је да је, по наређењу кнеза Милоша, погубљен његов кум (који му је кумовао) Карађорђе, по повратку из Русије 1817.
Стари кум се замењивао новим приликом женидбе, да би младенци имали децу. Он се мењао иу приликама када се родитељима рађају само женска деца, када су мала деца болесна или ако умиру: не држе се. Удовци не узимају старог кума за друго венчање, него траже другог. Под утицајем цркве, ако се из једне конфесије пређе у другу, старо кумство се замењивало другим међу људима примљене конфесије. Усвојеници и домазети примају домаће кумство за живота домаћина, а ако он није жив, онда је домазет задржавао своје кумство. Уобичајено је да се и мимо оправданог разлога тражи опроштај од кума који се напушта. Род Јевтовић, у подибарском селу Рибници, напустио је старо кумство јер су му кумови били удаљени. Зато су их стари кумови проклели, па их никад не може бити више од две куће. У највише прилика, узимањем другог кумства, не напушта се старо: једни чланови држе старо кумство, а други ново.
Бирање новог кума је по прехришћанска веровања. На неколико дана пре крштења, дете се однесе на пут или на раскрсницу, па ко први наиђе, тај постаје кум детету. На Косову дете се изнесе у колевци, окренуто лицем западу. Ко први наиђе окрене дете лицем истоку и изговори: ¨ Бог нек те поживи и нек ти је срећно име Н. ¨ Скривена мајка се појави, па се обрату куму: ¨ Нека ти је лака и срећна рука! ¨ За венчање младенаца тражи се кум , човек без порока и који ужива углед у народу. По чл. 75. Грбаљског законика: ¨ Који би се Грбљанин одрекао кумства мокрога (крштеног) да плати глобу Грбљу 50 цекина као одметник (од) Бога и св. Јована, ¨ а по цл. 76: ¨ Кумство суво (Венчано и шишано) остаје на вољу ко хоће или ко неће; али за стидно нађосмо кад би ова два сува кумства одрекао. ¨
По Вуку: ¨ Значајан је обичај да убилац уз измирење моли противника да му буде крштени кум. То је, свакојако, једно због тога да би га лакше на мирење приволео, а друго, да би од дотадашњег непријатеља начинио искреног пријатеља. Понекад по више дана узастопце иду жене, 12 на броју, с малом децом у колевкама, и куме га Богом и светијем Јованом да се измире. Када се постигне умир, онда умирени постаје крштени и венчани кум убици и његовој деци, па је на тај начин осигуран мир. ¨ По цл. 114. Грбаљског законика: ¨ Који би човек човека у нефаљ (нехотично) ранио или макар и убио, да га нема братство тражити (ради крвне освете); али ваља да је вазда покоран и да да братству колико је више могуће кумстава. ¨
Шишано или Стрижено кумство је општи обичај у Босни, без обзира на вероисповести. Њиме се не стиче сродство, али се појачава пријатељство. Кум одстриже бич косе кумцету, у који стави новац. Затим се кум части јелом и пићем и дарује. Ако дете слабо напредује, родитељи га изнесу на пут, па ко први наиђе, био то и иноверник, узима се за шишаног кума. Том приликом дете добије још једно незванично име. У околини Стоца шишано кумство назива се кризмано. Кумује се деци пријатеља, да би се утврдило пријатељство сада и за потомке. Оно постоји и између мухамеданских и хришћанских верника. Шиша се само оно дете које се од рођења није никако сиса. Ошишана коса пада у суд са водом, у који кум убаци новчић. Од тада шишани кум постаје кумчету заштитник, па ће се за њега залагати и животом. После шишања кум се части и дарује. Шишано кумство траје док су кум и кумче живи, а када једно од њих умре, онда кумство престаје: ¨ Кумство било, кумство се развргло. ¨
У невољама се кумовало ис људима других вера: ¨ Ој, Турчине, за невољу куме! ¨ У једној пословици из Босне казује се: ¨ Ако не могу бити кум крштени, могу Стрижено (шишани) ¨, јер Венчано (црквено) могло је да буде само међу истоверницима. Срби су окумљивали мухамеданске вернике да би од њих имали заштиту од насилника или да се обезбеде од њихова насртања. Штавише, они су окумљивали и насилнике и лупеже, да би кумством заштитили своју имовину. Хајдуци су окумљивали или братимили своје јатаке, да би код њих на тај начин обезбедили уточишта. Према томе, било је две врсте кумства: верско и пријатељско. Ово друго настајало је уз већ постојеће верско кумство. Верски кум може бити само један, са својим наследницима, а пријатељских могло је бити неколико. Код Црногораца могло је бити посебних кумова за венчање, посебних за крштење, посебних за шишање, али је и код њих главни крштени кум. Верским кумством људи су се орођавали, ау пријатељском то није постојало; прво се наслеђивали, а друго није било наследно.
Кумство има видну улогу само у животу људи и њихову напретку, да су живи, здрави, и да имају потомство; ако тога нема, онда се кумство напушта и тражи друго, срећније, сродно мењању божићњег полазника. По мотиву једне народне песме, Сибињанин Јанко позвао је кума Ђурђа Смедеревца и оставио му у завет жену, децу и имовину. После Јанкове смрти Ђурђе је изневерио завет: куму је обљубио, децу затворио а имовину приграбио. Мотив очигледно не иде у прилог учествовању у култу мртвих. Што се деци радо дају имена предака, па, штавише, и живих родитеља, то се чини из пијетета према прецима, а не да би била у њихову окриљу, јер нико није рад да своје живо дете повери претку. По веровању, покојник повлачи за собом најмилије који су у животу: ¨ Умро је, да си ти жив и здрав! ¨ У поређењу са покојницима, каже се: ¨ Не буди примењено! ¨ Када се каже да унук личи на покојног деду, онда се дода: ¨ По сунцу ходио! ¨ - тј да је унук жив, да га греје сунце.
У народу се верује да се кумством може обавезати змија да не уједе, вук да не коље стоку, миш да не чини штету, итд Онда је разумљиво колико се цене и поштују готово до обожавања кумства међу људима. Кум уводи невесту у нову породицу и мистичним путем ствара породично сродство. Његовим учествовањем у обреду венчања осигурава се долазак потомства, које наставља домаћи култ, јача род и братство. Дете је с мајком, понегде ис оцем (кувада), нечисто, у власти ђавола - од рођења па до крштења. Кум преузима дете из власти ђавола, па га уводи у власт доброг божанства, сада Бога.
П.Ж.Петровић
(Из Српске митолошког речника)

Православна црква св. Саве у Блажују са гробљем-Национални споменик

Православна црква св. Саве у Блажују са гробљем, општина Илиџа, градитељска целина
Објављено "Службеном гласнику БиХ", број 99 / 06.
Комисија за очување националних споменика, на основу члана В став 4 Анекса 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и члана 39 став 1 Пословника о раду Комисије за очување националних споменика, на сједници одржаној од 3. до 9. маја 2005. године донела је

 

О Д Л У К У


I

Градитељска цјелина - православна црква Св. Саве у Блажују заједно са гробљем проглашава се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљем тексту: национални споменик).

Национални споменик се налази на локацији која обухвата к.ч. број 117, посједовни лист број 339, к.о. Врело Босне, Општина Илиџа, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина.

На национални споменик примењују се мере заштите и рехабилитације утврђене Законом о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика успостављене сходно Анексу 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службене новине Федерације БиХ" бр. 2/02, 27 / 02:06 / 04).


II


Влада Федерације Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Влада Федерације) дужна је да обезбиједи правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере за заштиту, конзервацију, презентацију и рехабилитацију националног споменика.

Влада Федерације дужна је да обезбиједи средства за израду и спровођење потребне техничке документације за рехабилитацију националног споменика.

Комисија за очување националних споменика (у даљем тексту: Комисија) утврдиће техничке услове и обезбиједити финансијска средства за израду и постављање информационе табле са основним подацима о споменику и одлуци о проглашењу добра националним спомеником.


III
        

С циљем трајне заштите националног споменика, утврђује се:

            И зона заштите обухвата к.ч. број 117. У склопу те зоне утврђују се следеће мере заштите:

- Дозвољени су само истраживачки радови, радови на конзервацији и рестаурацији, конструктивној санацији и радови чији је циљ презентација националног споменика, уз одобрење федералног министарства надлежног за просторно уређење и стручни надзор надлежне службе заштите насљеђа на нивоу Федерације Босне и Херцеговине.

          II зона заштите обухвата појас дужине 100 метара и ширине око 30 метара источно од к.ч. број 117, односно северно од старог магистралног пута Илиџа-Блажуј. У склопу те зоне забрањује се изградња индустријских, пољопривредних, инфраструктурних, помоћних и осталих објеката.


IV

Стављају се ван снаге сви спроведбени и развојни просторно-плански акти који су у супротности са одредбама ове одлуке.


V


Свако а посебно надлежни органи Федерације Босне и Херцеговине, кантона, градске и општинске службе суздржаће се од предузимања било каквих радњи које могу да оштете национални споменик или доведу у питање његову заштиту и рехабилитацију.


VI


Ова одлука доставиће се Влади Федерације, федералном министарству надлежном за просторно уређење, надлежној служби заштите насљеђа на нивоу Федерације Босне и Херцеговине, општинском органу управе надлежном за послове урбанизма и катастра ради спровођења мјера утврђених у тач. ИИ - В ове одлуке и надлежном општинском суду ради уписа у земљишне књиге.


VII


Саставни део ове одлуке је образложење са пратећом документацијом које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на веб-страници Комисије (хттп://ввв.анекс8комисија.цом.ба).


VIII


Сходно члану В став 4 Анекса 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, одлуке Комисије су коначне.


IX

Ова одлука ступа на снагу даном доношења и објавиће се у «Службеном гласнику БиХ».

Ову одлуку Комисија је донијела у следећем саставу: Зеинеп Ахунбаи, Амра Хаџимухамедовић, Дубравко Ловреновић, Љиљана Шево и Тина Вик.

Број: 06.1-02-73/03-5

3. мај 2005. године

Сарајево


Предсједавајућа Комисије

Љиљана Шево

О б р а з л о ж е н ј е


I - УВОД


На основу Закона о спровођењу одлука Комисије за очување националних споменика, успостављене сходно Анексу 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, члан 2 став 1, "национални споменик" је добро које је Комисија за очување националних споменика прогласила националним спомеником, у складу са члановима В и ВИ Анекса 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, као и добра уписана на Привремену листу националних споменика Босне и Херцеговине («Службени гласник БиХ» број 33/02) све док Комисија не донесе коначну одлуку о њиховом статусу , а за шта не постоји временско ограничење, и без обзира на то да ли је за наведено добро поднесен захтјев.

У складу са одредбама закона, а на основу члана В став 4 Анекса 8 и члана 35 Пословника о раду Комисије за очување националних споменика, Комисија је приступила спровођењу поступка за доношење коначне одлуке о проглашењу добра националним спомеником.


II - ПРЕТХОДНИ ПОСТУПАК


У току вођења поступка извршен је увид у:

- Податке о садашњем стању и намјени добра, укључујући опис и фотографије, податке о оштећењима у току рата, податке о интервенцијама и радовима на добру итд

- Увид у садашње стање објекта,

- Копију катастарског плана,

- Историјску, архитектонску или другу документарну грађу о добру која је дата у попису коришћења документације у оквиру ове одлуке.


На основу увида у прикупљену документацију и стање добра утврђено је следеће:


1. Подаци о добру

Локација

Православна црква св. Саве у Блажују, заједно са гробљем, налази се у равничарском делу Сарајевског поља у Пландишту (1), локалитету на западном излазу из Сарајева, удаљеном око 1.500 метара северно од изворишта реке Босне, односно око 1.500 метара југоисточно од Блажуја.

Простор на ком је изграђен објекат цркве са источне стране омеђен је старим магистралним путем Илиџа-Блажуј, а са западне стране Улицом Пландиште. Терен на ком је изграђена црква налази се на надморској висини од отприлике 490 метара.

            Стамбени индивидуални објекти који се налазе у контактној зони националног споменика, као и објекти који су изграђени уз наведене улице су спратности приземље + спрат (+ поткровље).

Историјски подаци

На подручју Илиџе нема сачуваних остатака објеката црквене архитектуре који су се употребљавали у време Османског царства а који би припадали Цркви босанској или католичкој или православној цркви, а налази раносредњовјековних цркава у врућем и Рогачица представљају остатке цркава порушених најкасније у 13. или 14. вијеку (2).

У југоисточном подручју Сарајевског поља, у близини села Грлица и Крупац, постоје два православна гробља, као и два млађа православна гробља, уз цркву Св. Саве у Блажују и уз католичко гробље на Ступу (3).

Занимљиви подаци и документи који потичу из времена аустроугарске управе у Босни и Херцеговини а односе се на изградњу православне цркве у Блажују пронађени су у Архиву Босне и Херцеговине у Сарајеву.

Из записника сачињеног 1. децембра 1893. године у Котарском уреду у Сарајеву (4), који су потписали котарски предсједник Дамјан Рашета и канцелист Јацоб Реицх, с једне стране, и председник Српске православне црквене општине у Блажују, парох Стево Трифковић, чланови Црквене општине Јово Шпирић, Јово Гргић, ацум Кешељ , Ристо Митрић и кнезови-представници појединих махала Ристо Мркаја, Недељко Лемез, Јово Шоја, Мићо Јокић, Васиљ Пејић, Никола Карабатак, Лазо Човић, Илија Грабовац, Милош Тоља, Стеван Дурсум, Стево Човић, сазнајемо да се расправљало о проблематици изградње цркве у Блажују и да су кнезови махала изразили спремност локалног становништва да учествује као радна снага у изградњи цркве. Из наведеног документа цитирамо:

    «Ми потписани Џематбаши и Кнезови очитујемо овиме драговољно и правоснажно у име своје и народа, да ћемо за градњу наше цркве у Блажују, доставити бесплатно све оне радне силе које су у приложеном исказу уписане исто тако радника по потреби градње. Исто тако се обавезујемо ако би више радних сила из потребе било и исте бесплатно доставити-Грађевни материјал као јапију, камен, креч и ...., хоћемо безплатно на лице грађевинског места иловачи, изравњивање ..... јапије, вадјење камена и ..... те палење креча непримамо на се, јер ће се то за новац радити »,
    «Добровољне прилоге уписане у приложеном исказу положиће одмах чим се започне градивни материјал за цркву набављати»,
    «Ми желимо да се црква на сваки начин по предложеном нацрту сагради јер размјере исте одговарају броју народа који исти ће походити, и исто тако имадемо ..... наду, да ћемо са у записнику ......... назначеним средствима као и припомоћи вис. зем. владе и госп. Митрополита црква може довршити. У противном случају, тј ако би се мања црква правила, неби народ уписаних прилога допринео, нити радом градњи цркве помогао. »

Читајући Ручну књижицу о приходима и расходима Блажујски српске православне општине приликом прибављања материјала за цркву (5), сачињену 21. јула 1894. године у Блажују, сазнајемо драгоцене податке о прикупљању неопходних новчаних средстава за изградњу цркве:

- «Остало је чисти новаца дарованих од св. Синода (6) за градњу цркве у Блажују у готовом новцу 1072, 82 форинти »,

- «Године 1892/93 преостало је преко буџетске суме и школски трошкова од прихода фонда и урачунато је у прву рату као отплата што фонд цркви дугује 450 форинти»,

- «Примљено је од Сарајевско српске општине од повраћене преносиве таксе која је за куповање од С. Бесаровић плаћена иу половину ослобођена 152,50 форинти»,

- «Наплаћено је интереса на тај новац од Босанске банке до нове 1894 године 38,38 форинти»,

- «Дана ...... примљено од пореског бироа у Сарајеву повраћене преносне таксе која је плаћена на купљено земљиште од Фадилпашића 12 форинти»,

- «Мићи Зељаји узето од кирије за половину општинске куће преко Сарајевске општине 238 форинти»,

- «Узето интереса за новац од И. Ј. ...... до 30. јула 18,23 форинти »,

- «Узето из Банке зајма на име попа Стеве уз гаранцију Михајловића 145,90 форинти»,

- «Позајмљено од Илије Јокановића 100 форинти»,

- «Позајмљено од Митрића Ристе 95 форинти»,

- «Позајмљено од Илије Чука из Сарајева 50 форинти»,

- «Узето од табора цркве 10 форинти.»

Према овим подацима, 1894. године укупно су биле прикупљене 2382,83 форинте за изградњу цркве. Листа ставки расхода истог документа је много дужа, плаћања су се односила на разне радове, услуге и материјал, а укупан збир расхода је био 2381,39 форинти.

У Архиви Босне и Херцеговине у Сарајеву пронађен је и Трошковник за српско-православну цркву у Сарајеву (7), урађен у децембру 1892. године у Сарајеву, који је потписао извесни Малишевић. Овај трошковник, описане према ставкама, садржи све радове, количине радова, појединачне и укупне цене и исказан свеукупан износ коштања изградње цркве од 24.967,15 форинти. Испод исказане укупне цене коштања додата је следећа реченица: «Ако би се одлучило да та црква никада недобије сводова, већ да стропови основани предњаци остану, онда би се дебљина зидова могла за 0,45 м умањити што би 2323 фор. 40% зати .... ње дало. »Ова реченица указује на могући закључак да, у моменту састављања трошковника, за градњу цркве нису била обезбијеђена сва средства. Наиме, то постаје јасно када се постави хронолошки след догађаја, те простудирају подаци наведени у документима:

- Трошковник из 1892. године;

- Ручна књижица о приходима и расходима Блажујски српске православне општине приликом прибављања материјала за цркву од 21. јула 1894. године;

- Архитекта Аугуст Бутцх потписује цртеже пројекта цркве у Блажују 4. јуна 1896. године;

- Купопродајни уговор о куповини земљишта датиран је 8. априла 1897. године;

- Подаци из земљишног извода издатог 25. маја 1898. године који документују датум када је непокретност (означена као ораница Велика њива) укњижена у корист Србско православне црквене школске општине у Блажују. Дакле, објекат цркве још увек није изграђен јер се не помиње у земљишном листу;

- Подаци из записника, сачињеног 17. јуна 1908. године, о исказу свештеника Ристе Јокановића окружној области у Сарајеву (8) дају неколико драгоцених података:

«... Ја сам затекао госп. Плентаја као владина комесара Блажујски општине, да је из новаца фондације (9) саградио хан у години 1897 по жељи народа и тај хан носи данас 400 фор. годишње. Ова свота служи за покриће трошкова око издржавања школе. Мањак се надомирује из црквеног прихода. Цијеним да данас та фондација изнаша 20.000 К., ... »;« Сећам се, да је год. 1895 мене послао г Плентај с писмом Глишо Јефтановић који је мени уручио 15.000 фор.-тај новац сам ја уложио у земаљску банку а књижицу дао сам на складиштење кот. предстојнику Пленти. - "

- Земаљска влада на предлог котарског уреда у пролеће 1899. године даје 2000 форинти за иконостас цркве.

Веома је занимљива коинциденција појединачних ставки наведених у поменутом трошковник из 1892. године, исказаних кроз описе радова, са датим дебљинама темеља, зидова цркве и описаним димензијама осталих конструктивних елемената цркве са димензијама конструктивних елемената цркве датим у пројекту архитекте Аугуста Бутсцха (Буча), који је урађен четири године послије трошковник, 1896. године, према ком је изведена црква у Блажују.

Осим тога, из писма (10) владиног повереника за вођење послова Српско-православне црквене школске општине у Сарајеву, упућеног 25. фебруара 1898. године Славном котарском уреду у Сарајеву, сазнајемо да је за потребе изградње цркве у Блажују митрополит Николајевић био оставио легат у износу од 4.000 форинти.

На основу земљишног извода број 881, издатог 25. маја 1898. године, евидентно је да је к.ч. број 382/2, к.о. Дол Бутмир, број земљишног улошка 334, непокретност означена као ораница Велика њива, површине 5 дунума, укњижена у корист Србско православне црквене школске општине у Блажују, а на основу купопродајног уговора од 8. априла 1897. године и диобног нацрта (11).

У шематизму Дабро-босанске епархије за цркву у Блажују наводи се следеће:

- На Петровдан 1896. године положен камен темељац,

- 21. септембра (по старом календару) 1897. године храм је освештан,

- 1896/08/02. умро Дјордје Николајевић, тадашњи дабро-босански митрополит,

- По његовој жељи (12) да се сахрани у цркву у Блажују његови земни остаци пренети су из Кошевског гробља у Блажујски цркву 1898. године.

 
2. Опис добра

Православна црква св. Саве у Блажују је урађена према пројекту архитекте Аугуста Бутсцха (Буча) (13), чији је стваралачки опус у Босни обиљежен пројектовањем и изградњом Градске тржнице у Сарајеву, као и неколико вила у алеји на Илиџи.

Својом подужном осовином црква је оријентисана у правцу исток (апсида) - запад (улаз), који показује отклон од отприлике 2 степена према правцу североисток-југозапад (14). Основа цркве има облик слободног грчког крста. У пресјецишту кракова, изнад централног простора цркве, изграђена је купола на тамбуру, а растојање од коте пода до темена куполе износи око 18,75 метара. Унутрашњи дијаметар куполе је 7,30 м, зидови тамбура куполе имају дебљину 75 цм, а висина тамбура износи око 2,60 метара.

Габаритне спољне мере цркве износе: мерено по осовини исток-запад 4,30 +18,60 +2,60 метара, односно мерено по осовини север-југ 17,80 метара. Засведена апсида, на источној страни, у тлоцрту има облик полукруга дијаметра 4,00 м, ау осовини спољног зида западне фасаде прислоњен је звоник тлоцртне основе 4,45 к 4,30 метра и висине, мерено од коте тла до врха луковице звоника, од отприлике 28,80 метара.

Када се наводе подаци о звонику, важно је истаћи да је приликом градње цркве дошло до одступања од изгледа звоника предвиђеног пројектом. Он је изведен без лантерне луковице, тако да је укупна висина цркве мања од пројектоване за отприлике 3,00 метра.

У функционалном смислу црква је подељена на: простор припрате који има дубину 4 метра и ширину 6,70 метара, простор наоса, правоугаоног облика, димензија 6,70 к16, 30 метара, олтарски простор правоугаоног облика димензија 4к6, 70 метара са проскомидије, ђаконикон, часном трпезом и апсидом, те простор за хор на галерији димензија 4к6, 70 м преко ког се приступа степеништу црквеног звоника. Три приступна камена степеника денивелишу олтарски простор од наоса у висину за +45-50 цм. Од олтарског простора наос је одвојен дрвеним иконостасом.

Дрвеним храстовим степеништем, смештеним у јужном делу припрате, приступа се галеријској етажи, која има исту дубину као и припрата. Галерија хорске етаже, преко греде подвлаке, ослања се на два стуба квадратичног пресека, димензија 45к45 цм, постављена на међуразмаком од 1,84 м Са галерије се улази на прву етажу црквеног звоника, на коти отприлике +4,35 метара (15) . Једнокраким стрмим дрвеним степеништем са газиштима од дрвених фосни се пење до последње дрвене платформе звоника. У простору посљедње етаже звоника, у висини прозора звоника, на челичној конструкцији носивој (16) од ваљаних профила, учепљеној у зидове звоника, обешена су три звона.

У конструктивном смислу травеја кракова грчког крста засведени су бачвастим сводовима који су у зони зидова наглашени пиластрима, ау зони подгледа свода лучним ојачањима конструкције свода и чија висина, мерена од коте пода до темена свода, износи око 10,20 м

Изнад бачвастих сводова изведена је дрвена конструкција, у комбинацији двоструке косе столице и разупоре, двострешног кровишта покривеног бакарним лимом, а изнад куполе изведена је дрвена потконструкција дрвених ремената подупртих кошница и распињачама са бакарним лимом на површинској дрвеној оплати куполе.

Подови припрате, молитвеног и олтарског простора приземља изведени су са завршном обрадом од камених плоча, а под хорске галерије и подница звоника од дрвета.

Носиви зидови цркве су дебели 105 цм, неносиви зидови цркве 60 цм, зидани су печеном циглом, а малтерисани са унутрашње и спољне стране, као и зидови црквеног звоника.

Прозорски отвори за осветљавање унутрашњег простора цркве имају полукружне завршетке, а продори свих прозорских отвора кроз тело зидова у којима се налазе имају коничне форме ради што бољег осветљења унутрашњости цркве. Димензије (17) прозора су следеће: на источном и западном краку 90 к 215 цм, на апсиди 80 к 215 цм, на северном и јужном краку бочни прозори су 105 к 260 цм, а централни 155 к 360 цм. У тамбуру куполе има дванаест прозора чије су димензије 90 к 220 цм.

Црква има два улаза, главни у осовини западне фасаде, те помоћни у осовини северног фасадног зида, а сваки је решен двокрилним храстовим вратима.

Ликовно решење цркве, као и обрада детаља указују на неовардарски (неовизантијски) утицај. Фасада цркве је рашчлањена Лицену које завршавају наглашеним аркадним фризовима, што је одлика рашке архитектуре. Хоризонталним венцима плитке профилације рашчлањене су фасаде по вертикали у нивоу: хорске етаже, прелаза са квадратичне на осмоугаона основу испод тамбура куполе, ободног венца куполе, те црквеног звоника у висини хорске галерије, затим, у висини завршне поднице звоника, као иу висини обода луковице звоника.


О покретно насљеђе

Иконостас цркве Св. Саве у Блажују израђен је током двадесетих година КСКС века. Рад је непознатог уметника.

Рам иконостаса је израђен од дрвета на ком су причвршћене иконе, слике на платну са различитим сценама. У композиционом погледу распоред икона на иконостасној прегради може да се подели на пет хоризонталних целина:

 

    Хоризонтална целина посматрана у правцу С → Ј

1. Арханђео Гаврило

2. Св. Никола Чудотворац

3. Богородица са Христом

4. Царске двери са сценом Благовијести

5. Христос Пантократор

6. Св. Сава Српске

7. Арханђео Михајло

 

    Хоризонтална целина посматрана у правцу С → Ј

1. сцена Христовог рођења

2. Вазнесење Христово

3. Тајна вечера

4. Св. тројица

5. Христово крштење

 

    Хоризонтална целина посматрана у правцу С → Ј

У хоризонталном низу представљено је дванаест апостола.

 

    Хоризонтална целина посматрана у правцу С → Ј

У хоризонталном низу на осмоугаоним платнима представљена је света лоза Немањића.

 

    Хоризонтална целина посматрана у правцу С → Ј

      Централни простор заузима икона са сценом Христовог Васкрсења. Поред ње, са леве и десне стране, у доњим угловима постављене су по две осмоугаони слике са ликовима анђела чувара.

           

            Црквено двориште је ограђено оградом од челичних цевастих профила, постављеном на бетонском зиду темељном. На крајњем северном делу црквеног дворишта, уз саму ограду, изграђен је мањи помоћни објекат од чврстог материјала у ком су смештени санитарни чвор и помоћне просторије. Прилаз цркви је уређен и осветљен, те поплочан префабрикованим бетонским плочама са површинском текстуром од кулира. У крајњем североисточном делу црквеног дворишта налазе се три гробна места (сахрањени су Васиљ Ћ. Тунгуз, протојереј, 1913-1971; ....... Симић (18)), а десно од улазних вратница у црквено двориште, у његовом западном делу, налазе се две гробнице.

У првој је сахрањено 14 парохијана стријељаних 1914. године. На надгробној плочи споменика је уклесано:

РИСТО БОЈОВИЋ

НИКОЛА КНЕЖЕВИЋ

ВУЧИНА КНЕЖЕВИЋ

ЈОВО ВЛАЧИШ

УРОШ ПАНДУРОВИЋ

ЈОВО Чамур

ПЕРО КУЛИНА

КОСТА Тушевљак

МАРКО Тушевљак

САВА Тушевљак

ГАВРО Тушевљак

ЂОРЂО Тушевљак

МИТАР Тушевљак

                                                     За отаџбину И СЛОБОДУ

                                           Положиш ЖИВОТЕ -

                                                    СЛАВА ИМ!

У другој је сахрањено 26 парохијана стријељаних 1941. године. На надгробној плочи споменика је уклесано:

Аћимовић ЂОРЂЕ

БЕРЈАН ЈОВИЦА

ВЕЛИМИР НИКОЛА

ВУЈЕВИЋ ПЕРО

ГРГИЋ НЕДО

ГРГИЋ СТАНКО

КАПЕТИНА БОЖО

КАПОР ЛАЗАР

КАПОР МИРКО

КАПОР ЉУБО

КАПОР БОЖО

Куљанин БОЖО

МЕДИЋ ЂОРЂО

ПЕЈИЋ МИЛАН

РАДОЈЕВИЋ ГРУЈО

Јереј СПАХИЋ Реља (19)

Терзис САВА

ЧОВИЋ КОСТА

ЧОВИЋ МИЛЕ

ЧОВИЋ МИРКО

ШТАКА Јефтан

ШТАКА БОШКО

ШТАКА МАКСИМ

ШТАКА РИСТО

ШТАКА МИЛАН

 НЕКА ЈЕ ВЈЕЧНА СЛАВА

ПАЛИМ ДРУГОВИМА

ОВАЈ СПОМЕНИК ПОДИЖУ

ОРГАНИЗАЦИЈЕ САВЕЗА БОРАЦА

НОР-А Блажуј Илиџа И ПОРОДИЦЕ

7 АВГУСТ 1955 ГОДИНЕ

           

3. Досадашња законска заштита

Добро није било стављено под заштиту државе, нити уписано у Регистар непокретних споменика културе Земаљског завода за заштиту споменика културе и природних ријеткости НРБиХ из Сарајева (ни Завода за заштиту споменика културе НРБиХ из Сарајева), нити је ово добро било евидентирано Просторним планом Босне и Херцеговине из 1980. године као културно-историјско добро.

На листи заштићених споменика и природних добара Кантоналног завода за заштиту културно-историјског и природног наслијеђа Сарајево добро се налази на листи претходно заштићених споменика културе.

Свештеник Зоран Јеринић 29. априла 2004. године поднео је петицију за проглашење цркве Св. Саве у Блажују националним спомеником Босне и Херцеговине, те сходно одредбама члана 5 став 3 Анекса 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини: «Током периода од једне године, након подношења такве молбе Комисији, односно док се не донесе одлука у складу са овим анексом, већ према томе шта се догоди прије, све ће се стране суздржати од предузимања било каквих поступака који би могли да оштете ту имовину. »

 

4. Истраживачки и конзерваторско-рестаураторски радови

Пошто објекат није био уписан у Регистар непокретних споменика културе, нема података о конзерваторско-рестаураторским радовима.

Године 2004. фирма "Мис грађење" из Бијељине извела је следеће санационе радове на цркви: променила је пријашњи покров цркве од поцинкованог лима, који је био дотрајао и оштећен, покровом од бакарног лима са свим потребним опшивка; променила је крстове на крову; оба улазна црквена врата (постављена су нова храстова врата); поправке, малтерисање, глетовање и кречење зидова и плафона цркве; уградила нову носећу челичну конструкцију од ваљаних профила за вешање звона (пријашња конструкција вешања звона је била од дрвета а дрвене греде су биле трошне); променила је оштећене и дотрајале греде дрвене конструкције крова и луковице звоника; обновила је фасаду цркве.

Радови су изведени без одговарајуће пројектне документације и стручног надзора и урађене су неодговарајуће интервенције на објекту (боја фасаде, глетовање ентеријера). У току следеће обнове објекта важно је извршити рестаурацију фасаде одговарајућим бојама.

          
5. Садашње стање добра

Објекат цркве се налази у добром стању и добро је одржаван.

Због оштећења кровног покривача (стање пре интервенције 2004. године), конструкција свода је била изложена дуготрајном деловању атмосферске (кише и снега) влаге која се, највјероватније, није била исушила, а ови делови свода санирали, тако да су приметна оштећења проузрокована влагом на мањим површинама свода изнад хорске етаже.

 

III - ЗАКЉУЧАК

 

Примјењујући Критеријуме за доношење одлуке о проглашењу добра националним спомеником ("Службени гласник БиХ" бр. 33 / 02:15 / 03), Комисија је донела одлуку као у диспозитиву.

Одлука је заснована на сљедећим критеријумима:

А. Временско одређење

            (Добра настала од праисторије до краја КСКС вијека.)

Б. Историјска вредност

            (Веза грађевине, цјелине или подручја са историјском личношћу или значајним догађајем у историји.)

Ц. Умјетничка и естетска вредност

1 Квалитет обраде,

2. Квалитет материјала,

3. Пропорције,

4. Композиција,

5. Вредност детаља,

6. Вредност конструкције.

Д. Читљивост (документарна, научна, образовна вредност)

1 Материјално свједочанство о мање познатим историјским периодима,

2. Свједочанство о историјским мијенама,

3.Дјело значајног уметника или градитеља,

4.Свједочанство о одређеном типу, стилу или регионалном маниру,

5. Свједочанство о типичном начину живота у одређеном периоду.

Е. Симболичка вредност

1 Онтолошка вредност,

2.Сакрална вредност,

3.Традиционална вредност,

4.Везаност за ритуале или обреде,

5. Значај за идентитет групе људи.

Ф. Амбијентална вредност

1 Однос облика према осталим деловима целине,

2. Значење у структури и слици града,

3.Објекат или група објеката је део целине или подручја.

Г. Изворност

1 Облик и дизајн,

2.Материјал и садржај,

3.Намјена и употреба,

4.Традиција и технике,

5. Положај и смештај у простору,

6.Дух и осећања,

7.Други унутрашњи и спољни чиниоци.

И. Целовитост (целине, подручја, збирке)

1 Физичка целовитост (компактност),

2. Хомогеност,

3.Заокруженост (комплетност),

4.Ненарушеност стања.

 

Саставни део ове одлуке су:

- Копија катастарског плана,

- Посједовни лист,

- Фото-документација:

о фотографије снимљене у априлу 2005. (Снимио Емир Софтић),

      - Графички прилози: документација Архива БиХ, Нацрти, Техничко одељење, архивске јединице 18 и 64 (из пројекта архитекте Аугуста Бутсцха, датирано 1896/04/06. Године):

о тлоцрт темеља,

о тлоцрт приземља,

о тлоцрт галерије,

о јужна фасада,

о вертикални попречни пресек кроз цркву (АБ) и хоризонтални пресек кроз тамбур,

о вертикални попречни пресек кроз цркву (ЦД).


Коришћена литература

У току вођења поступка проглашења градитељске цјелине-православне цркве Св. Саве у Блажују заједно са гробљем националним спомеником БиХ коришћена је сљедећа литература:

             Документација Архива БиХ, Нацрти, Техничко одељење, архивске јединице 18 и 64.

1925. Јеремић, Ристо, Хас Хоча, Гласник Географског друштва, том 11, Београд (коришћене услуге библиотеке Бошњачког института, фондација Адила Зулфикарпашића-Сарајево).
    

1966. Слијепчевић, др Ђоко, Историја Српске православне цркве, ИИ књига, Од почетка КСИКС века до краја Другог светског рата, Минхен, 1966. (Коришћене услуге библиотеке Бошњачког института, фондација Адила Зулфикарпашића-Сарајево).
     
1985. Скарић, Владислав, Изабрана дела, књига И, Сарајево и његова околина од најстаријих времена до аустроугарске окупације, библиотека "Културно наслеђе", Сарајево, 1985.

1987. Архитектура Босне и Херцеговине 1878-1918. (Каталог), Концепција изложбе и избор дела Ибрахим Крзовић, Умјетничка галерија Босне и Херцеговине.      

1991. Крешевљаковић, Хамдија, Изабрана дела ИИ, библиотека "Културно наслеђе", Сарајево, 1991.

1993. Мушета-Ашчерић, Весна, Средњовјековна насеља на месту данашњег Сарајева, Прилози историји Сарајева, радови са научног скупа "Пола миленијума Сарајева" одржаног од 19. до 21. марта 1993. године, стр. 35-46.      

1995. Џомић, В. Велибор, Усташки злочини над србским свештеницима, издавач Светигора.     

1996. Целеби, Евлииа, Путопис, Одломци о југословенским земљама (превод, увод и коментар написао Хазим Шабановић), 3. издање, Сарајево, 1996     

2000. Ћеман, Мирза Хасан, Исход на Илиџу, Илиџа, монографија, издавач Општина Илиџа, 2000, стр.203-294.

(1) Локалитет који се налази уз стари магистрални пут Илиџа-Блажуј, у потезу од Римског моста преко ријеке Босне све до подножја обронака планине Игман.

(2) Мирза Хасан Ћеман: Исход на Илиџу, Илиџа, монографија, издавач Општина Илиџа, 2000. година, стр. 272.

(3) Мирза Хасан Ћеман: Исход на Илиџу, Илиџа, монографија, издавач Општина Илиџа, 2000. година, стр. 285.

(4) Документација Архива БиХ, Нацрти, Техничко одељење, архивске јединице 18 и 64.

(5) Документација Архива БиХ, Нацрти, Техничко одељење, архивске јединице 18 и 64.

(6) Из једног другог документа сазнајемо да се ради о руском Синоду (у заглављу документа пише: КРЕИСБЕХОЕРДЕ САРАЈЕВО, Зур Захл: 322 рес. Ек. 1908, Протокол мит Поп Ристо Јокановић, Нр 426/рес. 1908. Документација Архива БиХ , Нацрти, Техничко одељење, архивске јединице 18 и 64.

(7) Документација Архива БиХ, Нацрти, Техничко одељење, архивске јединице 18 и 64.

(8) У заглављу документа пише: КРЕИСБЕХОЕРДЕ САРАЈЕВО, Зур Захл: 322 рес. ек. 1908, Протокол мит Поп Ристо Јокановић, Нр 426/рес. 1908. (Документација Архива БиХ, Нацрти, Техничко одељење, архивске јединице 18 и 64).

(9) На основу претходних реченица у тексту јасно је да се мисли на закладу Блажујски цркве.

(10) Писмо Српско-православне црквене школске општине у Сарајеву, означено под бројем 35 (из документације Архива БиХ, Нацрти, Техничко одељење, архивске јединице 18 и 64).

(11) Документација Архива БиХ, Нацрти, Техничко одељење, архивске јединице 18 и 64.

(12) "У додатку свог тестамента од 2 / 14. фебруара 1893. тражи у цркви блажујској уза зид десни нека се начини ... гробница у коју ће се из Рељева пренети и сахранити земни остаци, ако у Рељеву буду сахрањени. "Цитат из књиге др Јеле Божић," Наше старине ", Бања Лука, 1998. године (податак преузет из Босанскохерцеговачоги источника, св. ВИИ-ВИИИ, 1896, стр. 224)
(13) Архитекта ((Немеш? Над Ославон, Моравска, 1855/08/05 - Брно, 1925/01/12). Завршио умјетничку школу, Специјалну школу за архитектуру на Академији ликовних уметности у Бечу. Службовао код архитекте Георга демског у Бечу. У Босни 1894 . године (Архитектура Босне и Херцеговине 1878-1918. (каталог), концепција изложбе и избор дела Ибрахим Крзовић, Умјетничка галерија Босне и Херцеговине, 1987, стр. 248).
(14) Измјерено са геодетске мапе локалитета, Р 1:1000
(15) Назначено на цртежу Пресек ЦД постојећег стања (као референтна кота 0,00 узета кота приземља цркве).
(16) Оригинална дрвена конструкција на којој су била обешена звона потпуно је уништена у пожару 1992.
(17) Димензије прозора које су наведене у тексту представљају спољне зидарске мере прозора, сходно котираним оригиналним нацртима пронађеним у Архиву Босне и Херцеговине (документација Архива БиХ, Нацрти, Техничко одељење, архивске јединице 18 и 64).
(18) На другом споменику остали део уклесаног текста је нечитак (слова избледела), а на трећем је потпуно непрепознатљив.
(19) "158. јереј Реља Спахић, парох у Блажују код Сарајева, Епархија дабро-босанска
Рођен је 3. јануара 1906. године у Рогатици. Богословију је завршио у Сарајеву. Рукоположен је 19. септембра 1927. године и постављен је за пароха у Рогатици. У Блажуј је прешао 1931. године.
Отац Реља је и после проглашења НДХ остао са својим народом на парохији вршећи своју пастирску службу. Тако је 10. августа 1941. године служио Свету Литургију у цркви блажујској (те ноћи усташе су спалили село Раковицу). Сутрадан је пред цркву стигао пун камион Срба из његове парохије. Усташе су му наредили да и он пође са њима.
Отац Реља је успео да напише неколико опроштајних речи својој породици, које је оставио у цркви, а потом кренуо.
Одведени су у Бутмир и сви су стрељани.
У писму је написао: 'Мила моја Вукосава и дјечице, када умрем жеља ми је да ме укопате код Блажујски цркве. Тамо ћемо се опет наћи. Будите, дјечице, до краја овог ништавног живота честити и поштени. Нека вас све Бог благослови. '
Писмо је написао 10. августа 1941. године испред четири сата поподне. "Цитат из књиге Велибора Џомића В.," Усташки злочини над србским свештеницима ", издавач Светигора, 1995.године.